Natrag

Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (9)

U doživotnoj samici

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihajlo Šaškijević

Zašto Naumović nije rekao detektivima ono što on zna o tim ljudima? On je bio oko tih ljudi celo vreme, on nije bio senilan starac niti naivna budala, on je znao te ljude, u dušu ih je znao.

Pa zašto je onda čutao? Zna se da Naumović nije podnosioKašikovića, da su imali stalna sitna neslaganja, kao onaj sukob oko malog klavira koji je bio u uredu „Slobode". Ispitivao je šta Dragiša radi u radno vreme, iako radno vreme nije bilo određeno. Svađali su se oko najsitnijih i najdetinjastijih besmislica.

Da li je Naumović hteo da podiđeSeferu? Da ga uceni, da ga potkupi? Možda, ali Sefer ga je pored svega toga izbacio iz uprave Srpske narodne odbrane. Sefer je znao da je Naumović bio član Komunističke partije i Naumović je znao da Sefer to zna. Sefer se nije bojao Naumovića. To su znale i vlasti i ne jednom su se detektivi čudili tom licemerju vođstva srpske emigracije.

Sefer je bio prvi da bude izložen gangsterima većim nego što je bio on. Neki gangsteri (bilo amerićki, bilo udbaši) su ucenili Sefera, ali su Đorđa ostavili na miru. Đorđe nije imao dve klinike, iako je imao zgradu koja možda vredi male ucene. Ali Đorđe može da bude mnogo korisniji. Ako tokom vremena pođe Đorđu za rukom da postane predsednik Srpske narodne odbrane i zatim predsednik Eparhijskog odbora on će imati na raspolaganju mnogo veću imovinu nego što je Sefer ikada imao.

Ne vredi uceniti Đorđa Nikolića malog preprodavca kuća, nego vredi uceniti celo pravoslavno srpsto u Americi preko Đorđa Nikolića predsednika Eparhijskog saveta.

Dragica je največa živa žrtva tog satanskog zločina. Dok je patnja male Ivanke bila nekoliko minuta, teških i bolnih, Dragica je izložena bolu za ostatak života. U samoći ispašta svoj greh, greh jataka, greh onog koji prikriva zločinca.

Svi Nikolići su već skoro pola stoleća zatvorenici svog greha. Oni bi bili mnogo slobodniji da su u zatvoru. I bili bi slobodniji kada bi svoj greh oprali, makar kakva bila ovozemaljska kazna.

To je bilo društvo u kojem je Dragica ostavljala svoje dete jedinče.

To je bilo društvo ne samo njenog brata i dede episkopa, nego i čoveka sa kojim je živela i krčmara kod kojeg je radila, kod kojeg je služila ljude tog sloja, taj društveni talog. Dragiša je Ivanku voleo kao što je i Ivanka volela Dragišu. Zapravo Dragiša je Ivanki bio bliži nego njena rođena mati. Ivanka je više volela Dragišu nego bilo kog drugog u porodici Nikolićevih. Od njega bi tražila zaštitu kad bi imala teškoće sa okolinom, kada je mama bila ljuta tražila je zaklon kod Dragiše, kada bi imala teškoće sa domaćim zadacima Dragiša bi joj pomogao, kada bi htela da se igra zvala bi Dragišu da deli igru sa njom. Dragica je znala za taj topao očinski odnos između Dragiše i Ivanke. Ona je htela da detetu da duševnog, emotivnog oca.

Dragiša je bio najbolji izbor i za Dragicu i za Ivanku. Taj odnos je bio najbolji i za samog Dragišu. Međutim iako je odnos između Dragiše i Ivanke bio očinski, odnos oca i ćerke, Dragiša sa Dragicom nije delio taj porodični odnos. Sa njom on nije imao duševni dodir.

Ma kako da je Dragica bila dobra mati Ivanki i verna ljuba Dragiši ona je u osnovi bila seljanka, bez obrazovanja, sa kojom Dragiša nije mogao da deli školovani razgovor i sa njom ne bi mogao da nastupi pred uticajnim društvom, bilo američkim, bilo srpskim.

Dragica je znala da Dragiša nema nameru da je ženi, ona je znala da je on to otvoreno govorio svojim prijateljima, koji put navodeći njeno seljačko ponašanje, pa čak i ismevajući je. Dragiša je bio sa Dragicom nedostojan.

Dragica se nadala da će vreme to ispraviti i vreme je to ispravljalo. Dragiša je postajao sve zavisniji, ako ne bliži sa Dragicom.

Posebno što je rasla veza između Dragiše i Ivanke koja je bila za Dragicu važnija nego njena veza sa Dragišom. Đorđe nije imao vremena da čeka na to. On je sa detetom bio hladan, udaljen, zapravo stranac.

Za dete nije nikada ništa osećao, niti je detetu ukazivao pažnju. Dete je za njega bilo nešto u kratkotrajnom prolazu. Mrtva stvar, koja ne čita, pa prema tome ne može da se divi njegovom pesničkom talentu. Dragica je dete volela i zapravo ta ljubav prema Ivanki ju je navela da one stravične noći radi prekovremeno. Dok je služila prijatelje ubice svog deteta jedinca, ona je mislila šta će tom detetu kupiti tim novcem. Kolika će biti napojnica? Da li za taj novac da detetu kupi igračkicu i koju? Da li da joj kupi novu haljinicu, kakvu, koje boje? Ili da stavi novac na stranu da bi za mesec dana Ivanku vodila na letovanje? Ko na kraju ispašta za zločine nesavesnih ljudi, ko su konačne, najveće i stvarne žrtve zločina?

Deca i žene. Narod koji ostavlja žene i decu da budu žrtve nije narod.

Narod koji ne štiti žene i ne čuva decu će propasti. Pravi narodi poštuju žene, čuvaju decu.

To dete je dete Nikolićevih. Neka sada oni žive sa tim grehom kako mogu, ako nekako mogu. Ostatak života da provedu ne samo u suzama nego i u tom grehu. Satanskom grehu. Ivankin deda, Milun Nikolić je bio retko pobožan i ispravan čovek. On nije bio zadovoljan sa odnosom Dragice i Dragiše, trpio je očekujući hrišćansko rešenje.

Zašto, o zašto je i Milun Nikolić, taj pravednik bio kažnjen? Kao i svaki drugi tako je i ovaj zločin imao neki udaljeni začetak. To je bio Dionisije.

Episkop, rašćinjen od Svetog Sinoda radi raskalašnog života, ali kasnije, radi sređivanja imovinskih odnosa, ponovo začinjen. Dionisije nije upućivao ljude na hrišćanski srpski domaćinski odnos. Ne samo da nije druge upućivao nego je svojim radom pokazivao drugima da je greh dopušten, da za greh neće biti kažnjen. Gresi Dionisija su rasli sa godinama. U početku blagi, pretvorili se u nekontrolisane grehe i na kraju u anarhiju koja je vladala njegovom eparhijom.

To je otvorilo vrata svakom onom kojem tamo nije bilo mesto. Pored toga zatvorilo je vrata onima kojima je tamo bilo mesto. Dionisije je bio uzor svakom zlu među sveštenstvom. Da je Dionisije radio ono što je dolično episkopu nikada ne bi došlo do korupcije među iseljeništvom i nikada ne bi neki razbojnik mogao da priđe bilo kojoj poštenoj iseljeničkoj grupi.

Dionisije je pazio da se među iseljenicima ne pojavi takva grupa, bilo kakav skup poštenih Srba. Dionisije je srozao iseljeništvo na ulicu, na vladavinu najgorih. Dionisije je bio začetnik greha. Ovaj zločin je izašao iz Dionisijeve porodice i zločin se vratio Dionisijevoj porodici. Takvo stanje u eparhiji je otvorilo vrata onom ko je bio stvarni zloduh ovog zločina. To je bio Stojko Kajevski. On je tražio slabiće, nesigurne osobe, nestabilne ljude, one koji bi uvek mogli lako da se obrnu, koji su lakoverni i koji mogu da se ubede u bilo šta što bi njemu, Stojku Kajevskom, bilo potrebno.

Oko njega su bili ljudi koji su imali slabosti poroka, kao Nikola Živović koji je bio kockar, ili Andra Dimitrijević koji je bio sklon piću, Sava Rakočević, neuspeli i besposleni slikar, koji je tražio svoj izraz pred samim sobom i pred prezrenim polusvetom.

Zatim pošteni ljudi, ali u osnovi slabići, koji se ne bi usudili da se suprostave njemu, vođi te skupine, kao što je bio Životije Savić. Naivčine kao sto su bili Radoš Stevlić i Dragiša Kašiković. Tu su bili i ljudi nesigurnog mentalnog zdravlja, kao Života Ivković i Nikola Kavaja. Možda bi njegov karakter mogao da opiše najbolje on sam.

Razgovori koje je Kajevski imao sa prijateljima su bili beleženi od strane federalnih vlasti. Oko dve tisuće stranica njegovih misli i njegovih uputstava. Njegov rečnik, rečnik jednog odvratnog prostaka. Prostaka u svešteničkoj odori. On bi govorio sa prezirom o svojim saradnicima.

Za Radoša Stevlića je rekao da je „seksualno bolestan čovek, jer on j**e samo babe.". Imenovao je stare žene za koje je on, Kajevski, mislio da su bile sa Stevlićem u krevetu. Svaku ženu o kojoj je govoro je označavao sa njenim polnim organom. Nije bila „žena" „službenica" „kuvarica", čak ni prostitutka.

Uvek i jedino samo „Seferova p...a" (Maja Danilović), ili Miletova p...a" (venčana žena sveštenika Aleksandra Ivanovića, a pored toga ne i venčana Miomira-Mileta Radovanovića), ili „Dragišina p...a" (Dragica Milošević).

Na kraju su

ve trake stigle do gospođe Ksenije Skornikof, koja je imala sve to da čuje i onda da sve prevede na engleski. Sve su to kasnije imale po službenoj dužnosti da čitaju gospođa Betty Schroeder i gospođa Cindy Pontoriero. Amerčke žene su se upoznale sa karakterom srpskogsveštenog lica.

Kajevski je taj koji je nagovorio Nikolu Kavaju da otme avion, sa jedinom namerom da kasnije baci krivicu za taj čin na Kavaju, a za sebe izvuče blažu kaznu.

Kavaja je zbog njega proveo preko dvadeset godina na robiji. Kajevski je taj koji je nagovarao Andru Dimitrijevića da se pred federalnom zgradom pospe benzinom i spali.

Srećom to mu nije uspelo. Kajevski je blagosiljao javnu kuću koje je bio suvlasnik. Nagovarao je Kašikovića da članove uprave Srpske narodne odbrane vodi u tu javnu kuću da bi ih posle toga imao u svom džepu.

Zloduh srpskog iseljeništva. Rukopoloženi zloduh. Ako nekog na onom svetu čeka kazna za ovaj zločin ta kazna na prvom mestu čeka njega.

Svi učesnici ovog zločina, osim Đorđa Nikolića su prihvatili zločin iz materijalnih, novčanih razloga. Kajevski je hteo da prigrabi novac Srpske narodne odbrane koji je Sefer ugrabio i koji nije hteo da da nikom, Zečević je bio izravno plaćen. Jedino Đorđe Nikolić nije imao nikakve materijalne koristi od tog ubistva. Hteo je da se dodvori brozovcima da bi mu oni omogučili da deklamuje svoje detinjarije po šumadijskim varošicama. On je izvršio zločin radi lične sujete.

Godine su prošle od tog gnusnog ubistva, a Đorđe se u srpskom društvu nikada nije odvajao od Dragice. Pred naivnim svetom to se prikazuje kao izraz njegove pažnje za tu jadnu ženu. Nije Đorđu stalo do Dragice. Njen bol nije njegov bol. On ne pazi nju, on pazi sebe.

Đorđe je uvek oko nje da bi bio siguran da ona ne bi slučajno rekla nešto što on ne bi hteo da okolina zna. Đorđe poznaje svoju okolinu prenaseljenu doušnicima. On to najbolje zna, jer je i on jedan od njih.

Ako Dragica u bolu kaže nešto što nije povoljno za njega, za nekoliko sati to će znati detektivi. Kao što nije čuvao Ivanku, tako on ne čuva ni Dragicu. Đorđe čuva sebe, a za druge, za srpstvo, za rođenu sestru ga nije briga. U ovakvom društvu samo nesposobnost može da dođe do izražaja. Pošten čovek će brzo biti odstranjen, a nepoštenje nagrađeno.

Ostajući u tom društvu Đorđe je morao i da ide sa tim društvom. Njegova nesposobnost da završi pristojnu školu je samo tu mogla da se nagradi. Nemoral je uzdizan, a poštenje ismevano. Iskoristiti usamljenu ženu, prevariti raseljena lica, oficire koji su poraženi u dva rata i koje vara i sam kralj kojem su podneli zakletvu, sirotinju bez oca i majke, omladinu prepuštenu ulici, devojke bez posla.

Sa druge strane su bili promašeni ljudi sitnih ambicija, neškolovani i nemoralni popovi, lekari bez stida, advokati bez savesti, nepismeni i neškolovani profesori univerziteta. Prijateljstva, drugarstva tu nije bilo.

Dragišini najbolji prijatelji nisu ništa učinili da se nađe ubica. Da li je članovima SOPO-a pogodovalo što je Dragiša ubijen? Sleduje da jeste, jer ako nije oni bi tražili ubicu. Kad bi im neko rekao ovo što je ovde sada i napisano, oni ne bi to shvatali kao dobronameran savet, nego bi vikali da samo komunisti mogu tako nešto da kažu. Da oni hoće zaista da nađu ubicu oni bi ga tražili. Oni ga nisu tražili. To je još i više ubeđivalo okolinu da sa tim društvom u vezi tog ubistva nešto nije u redu. Zapravo oni su bili prvi koji su otežavali istragu.

Nikola Živović je uspešno podgovarao okolinu da je ubica Bogoje Panajotović, iako je on sam rekao detektivima da se sa Bogojem kockao do zore one noći kada je ubistvo izvršeno. Kada ih je Bogoje prijavio federalnim vlastima, tek onda su počeli da krive Bogoja za Dragišino ubistvo. Oni nisu tražili pravdu nego su hteli da im gradska policija pere njihov prljav veš. Ako im je Bogoje sumnjiv zašto protiv njega ne podnesu prijavu? Ako pak žele da se obračunaju sa Bogojem zašto se onda sami ne obračunaju sa njim, zašto hoće da policija to radi za njih?

Oni su kukavice koji se boje da traže ubicu; ubica je naoružan i spreman da ubije, a njihov život je njima važniji od vere i nacije, važniji od otadžbine, važniji od Srbije, važniji od života njihove dece. Kukavan je taj SOPO - Srpski omladinski pokret oslobođenja. Nikola Živović je bestidno lagao svoju okolinu; pred ljudima on je za prezir. Za prezir su i njegovi prijatelji koji ga nisu sprećavali da bestidno laže.

Koliko jadni su ti ljudi pokazuje i to da je preko deset godina izlazila „Sloboda", a da na naslovnoj strani nije bilo ime Dragiše Kašikovića. Naime nakon njegovog ubistva uprava Srpske narodne odbrane je donela odluku da će „dok izlazi list na naslovnoj strani biti ime Dragiše Kašikovića - doživotnog urednika lista".

Dragišini prijatelji nisu nikada protestovali što to nije učinjeno, nisu ni reč rekli. Za Dragišu ih nije bila briga, nije ih bila briga za jednog od vodećih članova njihove družine. Oni su se kao borili protiv komunista, vikali su da su Dragišu ubili komunistički agenti, a nisu čak ni tražili da se stavi njegovo ime na naslovnoj strani „Slobode"!

To je bilo žalosno stanje toga dela srpstva, najgoreg dela srpstva u iseljeništvu u kojem se bez svoje krivice i bez prava na izbor našla mala Ivanka. Gde ljudi ne valjaju žrtve su žene i deca. Samo nažalost, tamo gde ljudi ne valjaju, tamo ni žene ne valjaju. Konačna žrtva su deca.

Običan čovek, skoro u svim društvima dobro zna šta je zločin, šta zakon, šta sud. On zna za kaznu koju donosi kršenje ljudskog zakona, ali oni ljudi koji su se popeli na izvesnu visinu moralne odgovornosti, ne da samo znaju nego i osećaju i greh i kaznu koju donosi ne vlast, nego sam greh.

Ubistvo Dragiše Kašikovića, a pogotovo Ivanke Milošević se kao greh vratio počiniocima. U svojoj brozovskoj psihi počinioci su ubeđeni da su pobedili ako im pođe za rukom da izigraju zakon. Beže pred zakonom, ali ne mogu da pobegnu pred kaznom. Greh ih je izopačio i oni više nisu ljudska bića. Ostavljajući to ubistvo namerno neraspravljenim, američke vlasti kažnjavaju počinioce daleko više nego izvođenjem pred zakon i pravdu koja je ljudskim, a ne Božijim zakonom propisana. Dragica bi se mnogo bolje osećala kada bi zločin bio raspravljen, sve dovedeno na svoje mesto i život mogao dalje mirno da teče.

Tim postupkom američke vlasti ne kažnjavaju samo Nikolićeve i Zečevića, nego ceo Srpski narod. Zašto da ceo Srpski narod plaća grehtih zločinaca? Time što Srbi neće da reše to ubistvo oni navode strance na satanizaciju srpskog naroda. Nekoliko zločinaca izlažu ceo srpski narod preziru stranaca. U ovom nerešenom stanju niko od tih zločinaca ne zna hoće li mu ove noći neko zakucati na vrata; niko od njih ne može mirno da spava.

Svetitelji srpski njima neće zakucati na vrata, niti će hteti da sa njima imaju bilo šta. Nečastivi će sigurno jednoga dana doći po njih. To svi oni znaju. Ali niko od njih ne zna hoće li mu ove noći zakucati na vrata detektivi, novinari, Zoran Zečević, neko plaćen od Stojka Kajevskog, jedan drugom, svi svima, ili on tebi ili ti njemupitanje je sad.

Đorđe Nikolić ne zna kada će ga u gluvo doba noći probuditi Dragicina kuknjava, vrisak i plač. I Dragica i Đorđe bi se bolje osećali da je to ubistvo jednom za uvek raspravljeno i da je Đorđe otslužio svoje. Bio bi mir. Ovako niko od njih nema mira ni danju ni noću.

Oni bi i na dnu pakla živeli bolje nego što sada žive na zemlji na ovakav način. Đorđu Nikoliću bi bilo lakše da je na robiji iza brave, nego da robija među najbližima. Da je Dragica nakom mesec dana po ubistvu otišla advokatu i ostavila njemu da se pogodi sa vlastima koje bi za uzvrat svedočenja dale Đorđu manju kaznu, a Seferu i Zoranu već što im sleduje, bio bi mir. Pošto je ona znala, a nije rekla istinu detektivima (zapravo na saslušanju je lagala) ona je time namerno ometala istragu što je krivično delo (do tri godine zatvora).

Kraj tog zločina može da bude još i stravičniji. Na kraju će Dragica da završi u zatvoru, a Zoran Zečević može još i da se izvuče bez i jednog dana iza brave. Dragica, koja je najveća žrtva tog ubistva, sada će još biti i žrtva kukavičluka svog mračnog nebrata. Đorđe Nikolić dobro zna da svaki dan neistine može samo da bude jedan dan bliže konačnoj tragediji njegove sestre.

Da na kraju ona radi njega završi na robiji! I to je Đorđe Nikolić spreman da uradi svojoj sestri. Dragica na robiju, a Zoran Zečević na slobodu! I to i te kako može da se desi. Već posle prvih dana istrage detektivi su zaključili da je nerešen slučaj za Đorđa Nikolića najgora kazna. Sad je kazna postala još i gora. Nerešen slučaj je rešen, ali je ostao nezavršen.

Svakom čoveku prosečne pameti je jasno da već skoro pola stoleća istražne vlasti namerno puštaju da se svi oni kuvaju u sopstvenom sosu.

Kako Nikolićevi jedan drugog gledaju u oči? Šta na groblju kažu jedan drugom? Zar zaista Miomir Radovanović nije znao da su detektivi već prvih dana namirisali da smrad dolazi iz njegove krčme?

Zašto da se dokazujemo na sudu, kada je ovo što jeste bolja i veća kazna počiniocima? Sa narkoticima su brozovska deca radila već godinama. Srpski lekari su propisivali lekove koji nisu imali za svrhu lečenje bolesnika nego dodani prihod neodgovornom brozonadrilekaru( da li je i ugledni dr. Sefer bio jedan od njih?).

Slučaj doktora Prinčevca koji dočekuje vlast sa šlemom i mašingeverom, Mire Tomašević, te Gorana Jevtića, sina brozovog aparatčika koji prodaje kokain na veliko.

Neko je imao za posao da taj novac „prečisti". Zašto bi Miomir Radovanović „izdao" svoj „restoran" Zoranu Zečeviću? Zašto je Sefer bankrotirao? Šveđani nisu tražili „apsolutne dokaze", nešto malo evidencije i Zoran Zečević je završio na robiji. Zatvor u Kumli, jedan od najodvratnijih švedskih zatvora, zatvor za strance, ne za Šveđane.

Kako stranci vide balkanska plemena koja su izašla iz raspada brozovštine?

Svi zapažaju da u pitanju nisu nacije nego plemena. Zajedničko im je to da su im nužnici zastrašujuće prljavi. Neupotrebljvi. Higijena je na razini pečinskog predčoveka. Psiholozi zapažaju da su ti ljudi u osnovi nekrofili. Oni slave smrt. Za njih su porazi slavne pobede. Oni pobede izbegavaju, život im je odvratan, smrt bliska. Povijesničari se zgražaju pred neodgovornošću vođstva i pred nepoštovanjem vrednosti ljudskog života.

Svi se slažu da je ta sredina opasna za decu. Američko društvo je poslalo čoveka na mesec i on se vratio sa meseca. Srbi su poslali Ivanku na onaj svet i ona se nije vratila svojoj usamljenoj majci.

MORALNA ODGOVORNOST DRAGICE NIKOLIĆ

Največa živa žrva ubistva Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević je Dragica Nikolić majka male devojčice. Izgubila je dete jedinče i čoveka kojeg je volela i koji je nju voleo. Da njena tragedija bude još i veća ona koja zna ko je i zašto je ubio njeno dete jedinče sada mora, sticajem okolnosti, da krije istinu i da tu istinu nosi sakrivenu u sebi.

Te noći kada joj je dete bilo ubijeno Dragica je služila kao konobarica u jednioj kafani. Njen brat Djordje Nikolić je služio u isto vrema na istom mestu. U toj kafani Dragica je bila konobarica više godina i uvek je posao napuštala u dva sata posle ponoći. Međutim te stravićne noći dođu neki gosti i njen brat nju nagovori da ostane još jedan i po sat i da služi te goste jer će joj oni dati izdašnu napojnicu.

Spominjalo se 50 dolara. Dragica ostane i služi izrićito i samo te goste.

Sutradan upitana od detektiva ko su bili ti gosti ona nesigurnim glasom kaže da je bilo toliko mnogo gostiju da ona ne bi mogla da se seti baš tih gosiju koje je ona ižričito i samo služila. Svima koji su učestvovali u istrazi je bilo očigleldno da ona s razlogom krije imena tih gostiju.

Da je Dragica sarađivala sa detektivima ceo slućaj bi sa lakoćom bio rešen. Za ubistvo osuđeni bi bili organizator zločina Đorđe Nikolic, pokretač zločina Stojko Kajevski, naručilac zločina Uroš Seferović i sam ubica Zoran Zečević,

Dragica bi pristala da svedoči pod uslovom da će i njen brat Đorđe sarađivati sa istragom i da će biti blaže osuđen. Đorđe bi dobio deset godina, ali bi radi dobrog ponašanja izdržao samo tri do četiri godine.

Stojko Kajevski verovatno samo deset godina, možda manje i izdražao bi najviše pet godina. Seferović i Zečević više sunca ne bi videli.

Time što taj zločin nije rešen, otvorena su vrata drugim zločinima.

Ovo je največa moralna odgovornost Dragice Nikolić.

Na prvom mestu vrata su bila otvorena Stojku Kajevskom. On je nesmetano nastavio svoje kriminalno delevanje u koje je uvukao druge te je celo društvo završilo na robiji. Radoš Stevlić i Nikola Živović su proveli četiri, a Životije Savić i Boško Radonjić godinu dana u kaznionama.

Međutim, nesretni Nikola Kavaja je dobio dvadeset godina, ali pre nego što se prijavio na izdržavanje kazne oteo je avion za što je dobio četrdeset godina. U jednoj odvratnoj kaznioni u Floridi je proveo oko trideset godina. Sam Stojko Kajevski je proveo šest godina iza rešetaka.

Otmica putničkog aviona kojeg je Nikola Kvaja oteo na velikom čikaškom aerodrmu bila objavljena na naslovnoj starani nekoliko vodećih američkih novina. Aerodrom je bio ceo dan zatvorem čime je nanesena ogromna šteta putničkom i robnom prometu, ali što je bilo mnogo gore u avionu su pored starih žena bila i mala deca. Srbi su pred strancima prikazani kao razbojnička rulja.

Zoran Zečević umesto da je uklonjen iz društva nastavio je slobodno da trguje narkoticima. Nezavisno od tog društva, a u dobrim odnosima sa njima je bio Slobodan Pavlović koji je prečišćavao novac, te je jednom bio uhvaćen sa jednim milionom dorala u gotovom. Bratski su se umešala i braća Hrvati.

Fra Mladen Čuvalo je najmio Kavaju i Radonjića da mu bombarduju crkvu.

Ništa se od toga ne bi desilo da je Dragica pošteno rekla ko su bili ti tajanstveni gosti i da je Đorđe Nikolić pošteno bacio karte na sto.

Dragica je uspešno spasila svog brata od nekoliko godina zatvorskog života. Spasila ga je od jednog malog kratkotrajnog telesnog zatvora, ali ga je uvela u mnogo veču doživotnu duhovnu tamnicu, tamnicu svoga greha u kojoj Đorđe provodi ostatak života.

I ne samo on, Dragica deli tu tamnicu sa njim.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane