Natrag

Esej

Fizičari ili metafizičari (2)

Propast Zapada ili kraj istorije

Prisećam se jednog razgovora na Hisaru u Prokuplju sa pesnicima učesnicima Drainčevih pesničkih susreta. Jedan od njih (sve mi se čini da je to bio Mariokov?) je tad rekao da bi „Ivan Ivanović bio veliki pisac da je u svoju literaturu uneo pored fizike i metafiziku". Slikao si ono što vidiš, kao tvoj Boža Ilić! Nisi slikao ono što ne vidiš, kao Pikaso! Ovaj razgovor sam vodio u „zrelosti", u vreme „Arizana" i „Jugovca", i nisam mu pridao značaj. I Stevan Sremac, i Radoje Domanović, i Bora Stanković (pisci koje sam u „starosti" obradio u romanu „Tri pisca") su bili „fizičari", odnosno opisivali su svet koji su videli, pa spadaju u najveće srpske pisce. Zašto bi za mene važio drugačiji argument? Ali, kad se sad toga prisećam, u poznoj dobi kad više nisam sposoban da pišem „Arizane"... sve mi se čini da nije da pesnik nije bio u pravu. Valjda sam zato prešao na esej, jer lakše je svet sagledavati kroz druge nego kroz sebe. Ali nisam našao argument za tvrdnju pesnika da je Pikaso veći slikar od Bože Ilića „jer je slikao ono što se ne vidi". Jer, da je Boža Ilić slikao kao Pikaso, ne bi bio Boža Ilić! Dakle, pošto više ne mogu da pišem romane - čitam filozofske spise. U tekstu koji sledi predočavam čitaocu tri „metafizičara" (Špengler, Fukujama, Hoking), koje teorijski pokušavam da pojmim, umesto tri „fizičara" (Sremac, Domanović, Stanković), kojima sam se romaneskno bavio.

Ivan Ivanović

4.

Američki filozof japanskog porekla, Frensis Fukujama, u svemu je antipod Osvaldu Špengleru.

Jošihiro Frensis Fukujama naš je savremenik. Rođen je 27. oktobra 1952. godine u Čikagu kao sin protestantskog propovednika. Diplomirao je klasične studije na Univerzitetu Kornel, a doktorirao iz oblasti političkih nauka na Harvardu. Profesor je na više američkih univerziteta. Aktivno se bavi politikom, član je Republikanske stranke SAD-a.

Fukujama se pročuo člankom Kraj istorije, koji je objavio 1989. godine neposredno pre pada Berlinskog zida. Članak je 1992. godine pretočio u knjigu „Kraj istorije i poslednji čovek", koja je postala neka vrsta apoteoze Zapadne civilizacije. U njoj tvrdi da se istorija kao ideja završava liberalnom demokratijom, kao krajnjim oblikom razvitka ljudskog bivstvovanja na planeti Zemlji. Ovaj stav je postao popularan naročito kod nove desnice, čiji su nosioci bili Ronald Regan i Margaret Tačer, a danas je Donald Tramp. Da to razmotrimo.

Frensis Fukujama nije prvi teoretičar koji je govorio o koncepciji „kraja istorije". Pre njega to je učinio Karl Marks koji je verovao u kontinuirani istorijski razvoj koji će se završiti komunističkom utopijom i omogućiti razrešavanje svih prethodnih kontradiktornosti. Marks je ovaj pojam pozajmio od Hegela i njegove istorijske dijalektike koja ima svoj početak, sredinu i kraj.

Fukujama je krenuo Hegelovom filozofijom istorije i analogijom da se istorija završava u jednom apsolutnom trenutku. Za Hegela taj momenat predstavlja bitka kod Jene 1806. godine kada je Napoleon ostvario veliku pobedu nad pruskom vojskom. Za Fukujamu, liberalna demokratija je „poslednji stupanj u evoluciji". Nakon završetka Hladnog rata ništa neće ostati isto. Poslednji evolutivni stupanj podrazumeva izgradnju novog svetskog poretka u kojem dominiraju određene univerzalne vrednosti pod uticajem supersile pobednice.

Fukujama ipak ovde ne govori o kraju svetskih događaja nego o „kraju evolucije ljudske misli o primarnim načelima". Liberalna demokratija sa svojim kapitalističkim ekonomskim obrascem zauzima primarno mesto kao najbolji model društvenog organizovanja ispred poraženih nedemokratskih, autoritarnih i despotskih ideologija i poredaka od apsolutnih monarhija, fašizma, nacizma i komunizma.

Hladnoratovski sukob bio je nešto više od političkog, vojnog ili teritorijalnog nadmetanja dva bloka. Bio je to sukob dve potpuno različite ideje o načinu organizovanja društvenog života, jedne koja je pod maskom egalitarnosti narušavala slobodu i prava građana i druge koja je u prvi plan isticala slobodno delovanje pojedinaca uz odsustvo ograničenja u kojem svako najbolje zna sopstveni interes.

Fukujama je tvrdio da smo sa padom komunizma dostigli krajnju tačku ideološkog razvoja i "pojavu zapadne liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine". Pobeda "zapadne ideje" za Fukujamu podrazumeva pobedu liberalne političke demokratije, tržišne privrede i poštovanja ljudskih i manjinskih prava nad mračnim silama totalitarizma i tiranije.

Država koja nastaje na kraju istorije liberalna je u onoj meri u kojoj prepoznaje i kroz sistem prava štiti univerzalna čovekova prava na slobodu, a demokratska u onoj meri u kojoj postoji samo uz pristanak onih kojima se upravlja.

Zanimljivo je da je Fukujama svoj koncept liberalnog kapitalizma kao „kraja istorije" izneo i na jednoj srpskoj televiziji.

"Sada imamo svet čije su sve veće podele bazirane na identitetu, na različitim konceptima etničke pripadnosti, nacionalnog porekla ili nacionalnih priča. Mislim da je to na određeni način vrlo opasan svet, jer teško dolazi do pomirenja, bar vi na Balkanu to dobro znate. Ako imate društva organizovana oko identiteta, mogućnost sukoba je izuzetno velika", upozorio je on.

Šta zapravo Fukujama tvrdi? Ne da je istorija završena u smislu da više neće biti ratova, zločina ili nepravdi, već slično Hegelu, da su mogućnosti daljeg istorijskog usavršavanja uma i slobode principijelno iscrpljene, da duhovna asimilacija koja prati proces izgradnje liberalne demokratije pruža jedan univerzalni okvir unutar koga se mora kretati svaki budući pokušaj da se liberalno društvo dalje usavršava. To je normativna teza da je "liberalizam pre svega pobedio u carstvu ideja" i da je nemoguće zamisliti neki drugi radikalno različit okvir univerzalnog oslobođenja čovečanstva koji bi isključivao osnovne postulate liberalne demokratije, poput tržišta i parlamentarne vlade.

Komunizam je pretendovao na tu poziciju, ali je istorija XX veka pokazala u kojoj je meri ta njegova pretenzija bila lažna i neostvariva. Svest o kraju istorije za Fukujamu zapravo ne označava praktičko-politički optimizam u pogledu dugoročnih izgleda liberalne demokratije u svetu, već prevashodno sumrak ideje o mogućnosti neke alternativne i radikalno drugačije koncepcije univerzalizovanja ljudske istorije.

Kasnije je Fukujama donekle korigovao svoj prvobitni stav iz Kraja istorije..U studiji Refleksije o kraju istorije pet godina kasnije, Fukujama je odmereniji u isticanju prednosti liberalne demokratije nad drugim oblicima društvenog organizovanja. Istakao je da je sa moralne strane socijalistička šema raspodele pravednija, ali je nefunkcionalnost njen glavni problem.

Fukujama se ovde ogradio od vlastitog neutemeljenog slavljenja prednosti liberalnog kapitalizma ističući normativni a ne empirijski stav. Kraj istorije ne znači da će svet zaista stati, već da Fukujama veruje da smo pronašli najbolje moguće društveno uređenje, koje će se vremenom sve više popravljati i prilagođavati čovekovim potrebama.

5.

Postavlja se pitanje: Osvald Špengler ili Frensis Fukujama? Odnosno, Propast Zapada ili Kraj istorije?

Nema sumnje da je Osvald Špengler postavio ključno pitanje opstanka Zapadne kulture i civilizacije, ali pitanje je da li njegov odgovor možemo da uzmemo kao validan. Ako pogledamo istoriju koja se desila posle Špenglera, možemo da zaključimo da ovaj nemački mislilac nije bio u pravu u pogledu istorije Zapada, ili da je bar potrebno još jedno „tisućleće" da bi se njegov stav proverio.

Ako propadne liberalistički Zapad, šta može da mu bude alternativa? Pošto se u međuvremenu svet globalizovao pa više nema nepoznatih kultura, to može da bude samo civilizacija otpadnička od Zapada, nemački nacizam ili sovjetski komunizam. (Prirodno, Špengler nije znao za kineski ili neki drugi komunizam, koji će kasnije postati „svetska sila".)

Špengler je u prvi mah prihvatio nemački nacizam i na izborima glasao za Hitlera a ne Hindenburga. Međutim, on se, kako smo videli u prethodnom poglavlju, u nemački nacizam ubrzo razočarao, jer ga je smatrao preuskim da bude reprezentant svetskog poretka, iako ga je u početku podržavao. Ostao je sovjetski komunizam, koji je u Špenglerovo vreme bio „nada čovečanstva". Međutim, u pogledu marksizma, odnosno socijalizma koji bi se na njemu zasnivao, Špengler je ostao nedorečen i protivrečan.

„Pogledajmo još jednom socijalizam, nezavisno od istoimenig privrednog pokreta, kao faustovski primer civilizovane etike. Ono što o njemu govore njegovi prijatelji i neprijatelji - da je socijalizam oblik budućnosti ili da je znak propasti - podjednako je tačno. Svi smo mi socijalisti, pa znali mi to ili ne znali, hteli mi to ili ne hteli. Čak i otpor protiv njega nosi njegov oblik."

Ne znam koliko je Osvald Špengler bio upoznat sa zbivanjima u SSSR, odnosno da li ih je idealizovao, kao Romen Rolan, ili im je prišao realistički, kao Andre Žid. Pošto je umro 1936. godine, nije mogao da zna za moskovske čistke, a nije ni video ishod španskog građanskog rata, odnosno propast Republike. U svakom slučaju, on je socijalizam definisao etički, jedino u takvom socijalizmu je mogao da v idi alternativu propasti Zapadne civilizacije.

„Etički socijalizam je maksimum, koji se uopšte može dostići, životnog osećanja pod aspektom svrhe. Jer pokrenuti pravac bića, koji osećamo u rečima vreme i sudbina, preobražava se, čim se ukoči, čim postane svesnim, čim sazna sebe, u duhovni mehanizam sredstava i svrha. Pravac je život, svrha je smrt. Faustovska je uopšte strast prodiranja, a socijalistički je napose mehanički ostatak, "napredak". Jedno prema drugom odnose se kao telo prema kosturu. To je, ujedno, i razlika socijalizma od budizma i stoicizma, koji su sa svojim idealima nirvane i ataraksije isto tako mehanistički nastrojeni; ali oni ne poznaju dinamičku strast rasprostiranja, volju za beskrajnim, patos treće dimenzije."

Etički socijalizam bi mogao da bude sledeći krug civilizacije. „Namesto sokratovske formule: "Znanje je vrlina" stavio je već Bekon izreku: "Znanje je moć". Stoičar uzima svet onakav kakav je. Socijalist hoće da ga organizuje i po obliku i po sadržini, hoće da ga preobrazi, da ga ispuni svojim duhom. Stoičar se prilagođava. Socijalist zapoveda. Ceo svet mora da nosi, treba da nosi oblik njegovih nazora: tako se može prevesti smisao Kritike čistoga uma na jezik etike. Poslednji smisao kategoričkog imperativa koji on primenjuje na sve političko, socijalno, privredno, jeste: Radi tako kao da maksima tvoga delanja tvojom voljom treba da postane opšti zakon. I ta tiranska težnja nije odstranjenje čak ni u najplićim pojavama vremena."

Osvald Špengler se je s pravom pribojavao toka istorije. Na vreme je postavio pitanje etičkog socijalizma. Razume se da je odgovor na Špenglerovo pitanje mogla da dv samo istorija, a ona je to učinila na ruševinama Berlinskog zida 1989. godine. Naime, svet je u Berlinu razbio sve iluzije o „socijalizmu sa ljudskim likom" i jasno rekao da se takav model nije ostvario, pogotovo ne u majci komunizma Sovjetskom Savezu. Na istom mestu na kojem je Staljin proglasio pobedu komunizma, Gorbačov je morao da prizna poraz tog projekta. Socijalizam se strmoglavio u kapitalizam, što je u isto vreme i poraz Osvalda Špenglera. Njegova predviđanja se u naše vreme nisu ostvarila.

Istina, ostaje Marksova teorija da će se socijalizam realizovati u zemljama razvijenog Zapada, što se u Severnoj Evropi danas naslućuje. Mada, nordijski socijalizam nema veze sa Marksovom utopijom. Špengler je takođe naslutio obmanu istorije, kad je rekao: „A jedna svrha te laži vezana je i za sveukupni politički, privredni, etički socijalizam koji silom ućutkuje poraznu zbilju svojih rezultata - da bi spasao obmanu o istorijskoj nužnosti svoga bića".

6.

Kao i Osvald Špengler, i Frensis Fukujama se „posekao" na Berlinskom zidu. Prvi je pogrešno anticipirao da će Istok da zameni Zapad, drugi je pogrešno predvideo da će Zapad večito da traje. Rušenje Berlinskog zida ih je obojicu demantovalo.

Frensis Fukujama se prevario u prognozi da je rušenjem Berlinskog zida došao kraj istorije, odnosno da je pobedio Zapadni put u istoriju, koji se društveni model neće bitno promeniti bar u narednom petstoleću. Već danas je jasno da je to pogrešna procena istorije, kao Marksova utopija o besklasnom društvu u komunizmu.

Februara 1989, Frensis Fukujama je održao govor o međunarodnim odnosima na Univerzitetu u Čikagu. Fukujama je tada bio tridesetšestogodišnjak, a sa posla u RAND korporaciji u Santa Moniki - gde je radio kao ekspert za sovjetsku spoljnu politiku - prešao je na funkciju zamenika direktora za planiranje politike u Stejt departmentu u Vašingtonu. Bio je to pravi trenutak za Fukujaminu teoriju, jer je dva meseca ranije, odnosno 7. decembra 1988. godine, Mihail Gorbačov u govoru pred UN izjavio da se Sovjetski Savez više neće mešati u unutrašnja pitanja istočnoevropskih satelitskih država. Ove zemlje su sada mogle da postanu demokratske. Bio je to početak kraja hladnog rata.

Fukujamin govor je skrenuo pažnju Ovena Harisa, jednog od urednika vašingtonskog lista Nešnel interest. Haris se ponudio da ga objavi. Nastao je članak pod naslovom Kraj istorije. Pojavio se na leto 1989. i očarao je čitav spoljnopolitički milje. Fukujamina hipoteza je bila ta da će, sa neizbežnim kolapsom Sovjetskog Saveza, poslednja ideološka alternativa liberalizmu biti eliminisana. Fašizam je ubijen u Drugom svetskom ratu, a sada je komunizam implodirao. U državama poput Sovjetskog Saveza i Kine, koje su sebe nazivale komunističkim, političke i ekonomske reforme se usmeravaju ka liberalnom poretku.

Irving Kristol, osnivač časopisa Nacionalni interes, je video jedan od razloga za eksploziju Fukujamine teze u činjenici da se ta teza pojavila u pravom trenutku. Naime, Fukujama je istupio nekih šest meseci pre glavnog talasa urušavanja komunizma - njegov članak se pojavio pre Plišane revolucije u Čehoslovačkoj i pre rušenja Berlinskog zida u novembru 1989. godine. Fukujama se kladio da će se aktuelni trendovi nastaviti, što je uvek kocka visokog rizika u domenu međunarodnih odnosa. Mnogo toga je moglo da se dogodi i tako spreči realizaciju Gorbačovljevog obećanja: politički otpor unutar Sovjetskog Saveza, odbijanje istočnoevropskih satelitskih režima da ustupe vlast, pogrešni potezi Zapada i Sjedinjenih Država… Ali događaji u Evropi su se odigrali manje ili više onako kako je Fukujama predvideo, a 26. decembra 1991. Sovjetski Savez se odlučio za sopstveno gašenje. Hladni rat je stvarno bio gotov.

Fukujama je podsetio kako je Hegel pisao o trenutku u kojem će savršeno racionalan oblik društva i države ostvariti pobedu. Sada, sa uništenjem komunizma i konvergencijom velikih sila ka jednom političkom i ekonomskom modelu, Hegelova vizija je konačno ispunjena. Dogodiće se „zajedničko potržištenje" međunarodnih odnosa, a svet će dospeti u stanje ravnoteže.

Hegel je mislio da će se kraj istorije dogoditi kada ljudi dostignu savršenu samospoznaju i samokontrolu, kada život postane racionalan i transparentan. Racionalizam i transparentnost su vrednosti klasičnog liberalizma. Te vrednosti su ono što bi trebalo da omogući funkcionisanje slobodnih tržišta i demokratskih izbora. Ljudi razumeju kako funkcioniše sistem, pa im to pruža mogućnost donošenja racionalnih odluka.

Tezu o „kraju istorije" su pokupili mediji glavnog toka, Fukujamu je analizirao Džejms Atlas u njujorškom Tajmsu, o njegovom članku se debatovalo u Britaniji i Francuskoj, a preveden je na mnoge jezike, od japanskog do islandskog. Fukujamina fraza se probila do posthladnoratovske misli i ostala tu. o Međutim, naporedo sa prihvatanjem Fukujamine teze na Zapadu, javila su se i njena mnogobrojna osporavanja. Kritike su bile uglavnom upućene prema njegovom ideološkom pristupu. Ne treba zaboraviti da je Fukujama svoju tezu postavio u periodu dok je bio deo komiteta za političko planiranje u Stejt Departmentu, pa ne čudi toliki optimizam u projekcijama budućeg poretka.

Mnogobrojne su kritike Fukujamine teze o kraju istorije. Verovatno najznačajnija kritika dolazi od njegovog profesora Semjuela Hantingtona, koji ga je izdvajao kao jednog od svojih najboljih studenata. Profesor zamera svom studentu da nije dovoljno obratio pažnju na globalne izazove nastale porastom verskog fundamentalizma, jazom između bogatih i siromašnih ili demografskim problemima. Suprotno od Fukujame, Hantington u svom „Sukobu civilizacija"zastupa pesimistični pristup o večnom sukobu koji će dominirati svetskom politikom.

Neki teoretičari smatraju da je problematično i neozbiljno govoriti, posle Sokrata i Aristotela, da je određeni politički poredak trajno stabilan i nepromenljiv. Jedan od najvećih odgovora i konkurenata liberalnom kapitalizmu posle završetka Hladnog rata jeste etnički, verski i nacionalni ekstremizam.

Džozef Naj stoji na stanovištu da se posthladnoratovski poredak može pre opisati kao „povratak istorije" a ne njen kraj, što dovodi do okolnosti u kojima ideološka neslaganja ipak neće voditi velikim međudržavnim sukobima. Rusija i Kina danas implementiraju kapitalističke ekonomske obrasce kako bi bile konkurentnije u svetskoj ekonomiji, ali to ne znači da su se okrenule liberalnom kapitalizmu. Drugim rečima, obe ove velesile u svojoj biti će ostati komunističke bez obzira na kapitalističku formu koju su morale da prihvate.

Pogrešan je i Fukujamin evrocentrizam. On smatra da će ubuduće „kraj istorije" biti pre svega stvar Evrope. Evropa, kao najvažnija civilizacija, usavršiće kroz Evropsku uniju svoj ekonomski i vrednosni model do te mere da drugima ništa drugo neće preostati nego da ga prihvate. Već danas je jasno da su očekivanja da će Evropa postati kontinent regija a ne država propala. Postavlja se pitanje kako Evropa može da funkcioniše kao fizički skup država sa neujednačenim političkim sistemom? Mislim da Fukujama i njegovi sledbenici nisu dali odgovor na ovo pitanje.

Takođe, Fukujamina teorija nije sagledala problem Kine. „Fukujamisti" su već videli da će Kina, a ne Rusija, biti sila sa kojom će liberalne demokratije morati da se nose u budućnosti. Čak su mnogi poverovali u liberalizaciju kineskog društva okovanog u prošlosti istočnjačkom tradicijom i dogmatskim komunizmom, odnosno „maoizmom". Ali su ih događaji na Tjenanmenu u potpunosti demantovali, kad je kineska armija, po nalogu tvorca kineskog liberalizma Deng Hsjaopinga, tenkovima uništila začetke liberalizma koji su kineski studenti pokušali da uvezi sa Zapada. Očito je da se u Kini neće desiti „kraj istorije", moguće je da će se dogoditi „propast Zapada".

Pre će biti da je Fukujamin članak izazvao neku vrstu „dubokog razmišljanja" na Zapadu zbog njegove političke konotacije, nego zbog filozofskog promišljanja istorije. Naime, on se uklopio u ranije formulisanu politiku SAD-a u okviru Kancelarije za planiranje politike pri Stejt departmentu, koja je osnovana po završetku Drugog svetskog rata 1947. godine, kada je postalo jasno da je razlaz među pobedničkim saveznicima neminovan. Jula te godine prvi direktor Kancelarije Džordž Kenan objavio je takozvani „članak Iks",tekst pod nazivom Izvori sovjetskog ponašanja, za koji se može reći da je bio izvornik Kraja istorije. Autor je isprva bio anoniman, potpisan samo slovom "iks", pa se stoga članak tako nazivao, ali je izvesno da je njegov tvorac bio Džordž Kenan.

Izvori sovjetskog ponašanja su definisali doktrinu „obuzdavanja" prema kojoj je cilj američke politike bio da se Sovjetski Savez drži u kutiji. Sjedinjene Države nisu morale da se mešaju u sovjetska unutrašnja pitanja - tvrdio je Kenan - jer je komunizam osuđen na kolaps usled sopstvene neefikasnosti.

Četiri decenije kasnije, kada se pojavio Kraj istorije , delovalo je kao da se upravo to događa. Tog aprila je Kenan, koji je u tom trenutku imao 85 godina, nastupio pred Komitetom za spoljne odnose američkog Senata kako bi saopštio da je Hladni rat gotov. Dobio je ovacije. Fukujamin članak iz 1989. godine je tako mogao da se tretira kao epilog Kenanovog anticipirajućeg teksta iz 1947. godine.

Ali to nije bio epilog kakav bi Kenan napisao. Obuzdavanje je realistička doktrina. Realisti veruju da spoljnu politiku jedne zemlje treba da vodi hladnokrvno zalaganje za sopstvene interese, ne opterećujući se moralnim principima ili uverenjem da sve nacije dele „harmoniju interesa". Što se Kenana tiče, Sjedinjene Države nije bilo briga šta Sovjeti rade unutar svoje kutije. Jedino što je bilo bitno jeste da se komunizmu ne dozvoli širenje.

Istorija je nepredvidiva, čak i kad je logična. Logika dolazi da objasni istoriju koja se desila. Lepo je rečeno da su posle bitke svi generali pametni. Malo koji mislilac je u stanju da anticipira budućnost. Čak i kad je genijalan! Uvek je moguće neko iznenađenje, neki paradoks, koji obaraju i najumnije teorije. Držim da se to sa Špenglerom i Fukujamom već dogodilo, iako nije prošlo pola milenijuma testiranja njihovih teorija. Stoga ću da pozovem u pomoć trećeg mislioca, koji nije napravio veliki sistem kao Hegel, niti podsisteme kao Špengler i Fukujama, ali koji je svojim matematičkim umom uznemirio čovečanstvo više nego navedeni spekulativci. Reč je o britanskom fizičaru Stivenu Hokingu, koji je „iz invalidskih kolica participirao vasionu".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane