Natrag

Polemike

Beskrajni književni rat (2)

Kišova grobnica za oponente

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Dok mi citiramo, požar bukti.

Velimir Visković, zagrebački kritičar, koji se među prvima uključio u polemiku na strani Kiša: "Razumljiva je burna, tako balkanski silovita reakcija Kišova. Posrijedi je tu, zapravo, ne napad na literaturu, napad je to na poštenje, na osobu". (Oko, 18. novembar 1976.)

Dragoljub Golubović: "Kiša, začuđujuće, ne interesuje istina, već pobude koje sam mogao imati... Umesto da pokuša da opovrgne te dokaze, ili da nađe bilo kakvo objašnjenje zašto je prepisivao, ne navodeći ni autore, ni dela, govori o mojim pobudama, vređa me, nazivajući me svinjom". (Oko, 18. novembar 1976.)

Predrag Matvejević: "Koji je vrag naveo tog novinara da se tako primitivno bavi tekstologijom?... Zar doista misli da će netko povjerovati da je on sam istraživao i otkrio citate iz Reoa i Medvedeva, te da ih je sam konfrontirao s Kišovim tekstom?" (Oko, 18. novembar 1976.)

A zar Matvejević misli da će iko poverovati da je on autor ovog pitanja, pita profesor dr Dragan Jeremić čitaoce Književnih novina, kad je "očigledno da je pravi pisac toga članka, ili bar njegov inspirator, Kiš". Naslov Jeremićevog teksta je "Niski udarci tuđom rukom".

Kiš je majstor, učitelj, a "korpulentni pisac", koga Kiš pominje kao jednog od skrivenih pokretača afere, mogao bi da bude jedan od nezahvalnih učenika, kakvih je istorija puna, poručuje Matvejević. "Postoji nešto što se zove Neronov kompleks: Neron je, naime, ubio svog učitelja."

Dr Jeremić moli protivničku stranu da ga ostavi na miru i žali se da ga je Kiš proglasio Sataninim sinom, iako je u svemu potpuno nevin: "Desilo se da sam slučajno sedeo u žiriju koji nije dodelio nagradu Kišu i da sam dobio od drugog žirija nagradu na koju je on reflektovao. Po načelima koja obično vladaju u našoj sredini, to je bilo dovoljno da me on omrzne i proglasi Sataninim sinom, krivim za sva zla ovog sveta."

Dvoboj između Matvejevića i Jeremića trajaće još dugo i u više listova i biće bespoštedan. U Književnoj reči od 10. aprila 1977. godine, Matvejević, konačno, proglašava svog oponenta, nekadašnjeg prijatelja, "najvećim mediokritetom u jugoslavenskoj kritici" i obelodanjuje da mu književnik Šćepanović preti i "poručuje da će me ubiti uz pomoć Alena Delona ili pak lično".

U polemiku se uključuju i slovenački pisci Taras Kermauner (Oko, 16. decembar 1976.) i Dimitrije Rupel (Delo, 18. januar 1977.), koji staju na stranu Kiša.

Javljaju se i čitaoci. "Dočekali smo da nam se pesnici, osim u pesništvu, nadmeću i u pesničanju. Herkul je za jedan dan očistio štale kralja Elide pustivši kroz njih reke Alfej i Penej. Ono što se dešava u našim literarnim krugovima i klubovima izgleda da neće ni brzo niti lako oprati ni Sava niti Dunav." (B. Miščević, Bačka Palanka, Politika, 15. decembar 1976, rubrika "Među nama".) "Sve vas koji ste ušli u đačke čitanke, lektire, srce i misli, molim u ime nekoliko stotina dečijih a verujem i hiljada ostalih glava koje se identifikuju sa vama, i koje vas vole - da prestanete sa svojim čarkama... Ne kvarite im iluzije i ne dozvolite da na stranicama svakodnevice otkrivaju naličje života." (D. Vujić, Sremska Kamenica, NIN, 19. novembar 1978.)

Vreme je da zavirimo u književnu, književnoteorijsku, stranu afere, jer je ona ipak, prividno ili stvarno, bila jezgro čitave polemike. Da sâm književni problem nije imao težinu, požar se ne bi toliko razbuktao i polemika bi brzo splasnula, kao i tolike polemike pre toga, a ni njene krajnje posledice ne bi bile takve kakve su bile.

Grobnica za Borisa Davidoviča napadnuta je iz dva pravca. Najpre, napadači su tvrdili da je reč o epigonskom delu, odnosno da se njen autor toliko ugledao na Borhesa da se njegove pripovetke i ne mogu smatrati originalnim umetničkim delom, već samo produktom nedarovitog sledbenika. Napadačima su išle naruku i kritike koje su hvalile Kišovu knjigu, tako da su se oni često pozivali upravo na apologete tih priča.

Velimir Visković je napisao: "Brzopleto prosuđujući, moglo bi se reći da je zbirka Grobnica za Borisa Davidoviča čak i ne previše slobodan prijevod nekog Borhesovog djela... Na vezu sa Borhesom upućuje i Kišov postupak uspostavljanja vremenskih i prostornih analogija... Srodnost ove knjige s Borhesovim djelima očituje se i u nizu drugih elemenata..." (Oko, 12. avgust 1976.) Šta li su tek tvrdili oni koji su osporavali Kišovu knjigu?

"Borhes i Kiš... Svako ko pročita Borhesovu Sveopštu istoriju beščašća, bez po muke uvideće da je u odnosu na nju, Kišova knjiga novela - komičan pastiš. Ono što se kod Borhesa pokazuje kao autentična književna tehnika, kod Kiša je samo oponašanje." (Božidar Milidragović, Književna reč, 10. jun 1978.)

Treba reći da se Kišovi branitelji nisu mnogo doticali ovakvih tvrdnji. Oni su odbranu daleko više bili usmerili na drugi pravac napada, koji je u polemici, sa književnoteorijskog stanovišta, ispao glavni. Doduše, sa tog pravca se i više napadalo, i sa daleko više argumenata, pa je, sasvim prirodno, i odbrana na njemu koncentrisala, rečeno vojničkim jezikom, glavninu svojih snaga.

Tu bi argumenti "za" i "protiv" mogli da se saberu u nekoliko tomova. Među glavne "vojskovođe" na ovom pravcu, uz stotine, bilo po obimu bilo po snazi argumenata, skromnijih "vojnika", svakako mogu da se ubroje, pored Kiša, koji je i sam branio svoj književni postupak, i Predrag Matvejević, Velimir Visković, Igor Mandić, Nikola Milošević, Oskar Davičo, s jedne, Dragan Jeremić, Božidar Milidragović, Dragoljub Golubović, Branimir Šćepanović, s druge strane.

Šta su, dakle, tvrdili oponenti Kišove knjige? Da je ona, takoreći cela, i takoreći od reči do reči, prepisana iz raznih knjiga raznih autora, i da je njen tvorac samo kompilator, montažer, "majstor makaza i lepka".

Za jednu Kišovu priču, protivnici su, kao najdrastičniji primer, dokazivali da je samo prevod (sa nekoliko namernih ili slučajnih grešaka) latinskog teksta, zapisnika sa inkvizicijskog suda, iz 14. veka, kojem je "prevodilac" dao samo svoj naslov. Neki od tih tekstova, koji su gotovo svi navođeni u celosti, bilo od jedne bilo od druge zaraćene strane, bili su književni, ali je veći deo pripadao istoriografiji ili istoriji umetnosti.

Pored pomenutog latinskog teksta iz 14. veka, protivnici su u Kišovim pričama pronašli i javnosti predočili duže tekstove Karla Štajnera, istoričara Roja Medvedeva i istoričara umetnosti Luja Reoa. "Uzimajući za pripovetke tuđe fabule sa autentičnim ličnostima, nekima od njih je menjao imena, pa, donekle, i sudbine, a nekima nije... Umesto da je zbog toga već u prvom izdanju Grobnice za Borisa Davidoviča na jasan način obznanio koji je memoarsko-istorijski materijal i kako koristio, on, uglavnom, i dalje nastoji da zamete tragove koji vode do njegovih izvora... Ali ostaje činjenica da je Kiš nastojao, koliko god je mogao, da umanji značaj i ulogu Karla Štajnera u koncipiranju i pisanju Grobnice, iako njemu, odnosno njegovoj knjizi 7.000 dana u Sibiru, treba da zahvali za ideje, teme, ličnosti i zaplete više od polovine pripovedaka iz ove svoje knjige. Kiš je preuzeo i prepričao niz tema, motiva i fabula iz knjige u kojoj je njen pisac Štajner ponekad umeo izvanredno dobro da zapazi ono što je bilo karakteristično i neobično u sudbinama ljudi koje je sretao i upoznavao u zatvoru i logoru i da to upečatljivo izrazi u nizu malih, sažetih, snažnih priča." "Zar postoji neka bitna razlika ako je kod Penžea reč o 'pompon-ružama' a kod Kiša o 'francuskim ružama' ili ako kod Penžea ispitanik, na traženje istražnog sudije, opisuje klavsen, a kod Kiša klavir? Sličnost je, dakle, i u postupku i u sadržaju, a ako je, po Kišu, Penže uzimao iz Džojsovog šešira, naime ako je Penže Džojsov epigon, onda je Kiš epigon epigona, resp. epigon na kvadrat." Oba citata su iz knjige Dragana Jeremića Narcis bez lica, objavljene 1981. godine. On u istom delu čak i za Kišovu knjigu Čas anatomije, nadahnutu ovom polemikom (ako uz ovakvu polemiku uopšte može da ide reč nadahnuće), tvrdi da je epigonska: "I zato je, kad je odlučio da napiše svoju polemičku knjigu, pre svega, uzeo u ruke, s ciljem da se na nju ugleda, knjigu jednog od najboljih jugoslovenskih polemičara: Moj obračun s njima Miroslava Krleže. Ona mu je poslužila kao model koji je on, koliko god je mogao, podražavao. Bez ugledanja na Krležinu knjigu, Kiš ne bi bio u stanju da napiše ni deo Časa anatomije."

Slično je napisao i filozof Dobrilo Aranitović u tekstu „Odlazak Nikole Miloševića": „Jeremić je dokazao da je i u ovoj knjizi Kiš plagijator - plagirao je Krležin Moj obračun s njima".

Odbranu je najsažetije izveo prof. dr Nikola Milošević u tekstovima "Šta jeste a šta nije plagijat" (Oko, 2. decembar 1976.) i "Prava istina o Kišovoj knjizi" (Književna reč, 25. jun 1977.): "Ne može se reći da je Kiš fabulu za svoju priču 'preuzeo od Roja Medvedeva'. Knjiga Roja Medvedeva nije umetničko delo, već rasprava o jednom fenomenu novije istorije, a delovi te knjige kojima se koristio Kiš predstavljaju istorijske dokumente. Prema tome, ova knjiga nema 'fabulu'. Fabula je književno-teorijski pojam, a ne dokumentarno-istorijska kategorija. (...) Pisac, uostalom, može koristiti u umetničke svrhe ne samo činjenice koje je neko drugi pre njega otkrio ili zabeležio, nego i čitave koncepcije, pa i čitave pasuse koji drugima pripadaju, pod uslovom, razume se, da je reč o koncepcijama i pasusima iz jedne neumetničke ravni.

Klasičan primer ovakvih 'pozajmica' je Doktor Faustus Tomasa Mana. Od svog junaka Adrijana Leverkina Man je načinio pronalazača dvanaestotonske tehnike u muzici, a pripisao mu je i čitav jedan odlomak iz Ničeovog dela Ecce homo. Smemo li na osnovu toga tvrditi da je 'sve to' Man 'preuzeo' od Šenberga i Ničea i da je to 'prava istina' o njegovom delu?"

Eto tako, uprošćeno, izgleda književnoteorijski aspekt rata.

Sukob je prenet i van zemlje. Kiš je za jednog od glavnih podstrekača napada na njega proglasio i svog francuskog prevodioca, profesora jugoslavistike na Univerzitetu u Bordou, Žana Deskaa. On je, prema Kišu, pribavio "pouzdane dokaze" o prepisanim tekstovima i dostavio ih "Bulatovićevom štabu" u Beograd.

Iz osvete, Kiš je francuskom profesoru i prevodiocu za novu 1977. godinu poslao novogodišnju čestitku, i to na adresu Univerziteta, kako bi, prema tvrđenju Bulatovića, mogli da je pročitaju svi profesori i studenti. Prema istom izvoru, na čestitki je pisalo, što je i sam profesor docnije potvrdio: Serratore Jean Descat, pas Branimira Šćepanovića, adresa Univerziteta, i tekst: "Jedi govna i u Novoj godini kao što si ih jeo i u staroj".

Potom je sledilo desetak potpisa, ali je na glavnom sudskom pretresu 22. marta 1978. godine Kiš mogao da obelodani samo tri potpisnika: sebe, književnika Mirka Kovača i filmskog reditelja Zafranovića, dok je za potpis "dr Ćimić" rekao da "ne mora da znači dr Esad Ćimić".

"Ceo svoj život posvetio sam izučavanju vašeg jezika, vaše književnosti i vaše kulture uopšte sa željom da, prema svojim mogućnostima, doprinesem zbližavanju kultura i ljudskih odnosa između moje domovine Francuske i moje druge domovine Jugoslavije", rekao je o sebi g. Deska. (NIN, 22. oktobar 1978.)

Međutim, ovakve tvrdnje francuskog profesora pomračio je još 25. juna 1978. u Književnoj reči Damnjan Antonijević. Književni kritičar i teoretičar, bivši lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou, čovek koji je stao u odbranu Danila Kiša i njegovog dela: "Po nama, najinteresantnija je 'siva eminencija' ove afere, podmetač ove bombe, književni plastiker i oasovac, fotokopista Jean Descat, 'Nach Jotsa', Kišov Dantes, koji se, i ovde, provlači porebarke Kišovom knjigom a da nije dobio zasluženo poglavlje za svoju književnu špijunažu, više špijunažu nego književnu, jer ovaj slavisantagent toliko zabrinut za srpsku književnost, i to više srpsku nego književnost, toliko naklonjen prevođenju hajkačkih motiva, hajci (na lektore i pisce), kao temi od sudbinskog značaja, ima počasno mesto prevodeći Danila Kiša (žednog!) preko Garone, Sene, Dunava i Save u smislu namere da 'uništi' 'karijeru' jednog pisca, da 'uništi' bilo čiju 'karijeru', jer je to njegov raison d'etre: zaplesti, zamešati, pa se izvući, naslonjen na aparat za fotokopiranje kao osnovno i najsigurnije sredstvo 'slavističkog' znanja i umenja, 'slavističke' nauke podmetanja i spletkarenja."

U pomenutom intervjuu profesor Deska je iznenađen uvredama koje su mu upućene i ujedno ukazuje na njihovu pozadinu: "Utoliko mi teže pada ovo blaćenje iz Jugoslavije, moje druge domovine, a od Damnjana Antonijevića, čijom saradnjom na Katedri za srpskohrvatski jezik zaista ne možemo da se pohvalimo ni ja ni studenti, jer se maksimalno trudio da jugoslavistiku učini što nepopularnijom. Moram ovo da istaknem, jer je taj klevetnički članak izazvao ozbiljan poremećaj jugoslovensko-francuskih kulturnih odnosa na nivou univerziteta.

Stvar postaje ozbiljna, čak i opasna. Francuska slavistička javnost zna za sve ove delikte, pa se bojim da će na sebi svojstven način reagovati, tako da može doći i do otkazivanja jugoslovenskih lektorata na nizu francuskih univerziteta."

Da li je, i u kojoj meri, do posledica koje je francuski slavista nagoveštavao i došlo, a čiji bi uzroci mogli da se pripišu ovoj aferi, ne znamo. Polemika se, bar koliko je nama poznato, nije dalje račvala u tom pravcu.

I dalje prevrćemo, tražimo, uzimamo, odbacujemo i za sobom ostavljamo samo navodnike. Jedine tragove našeg njuškanja.

Predrag Matvejević: "Očekujem revolveraše iza svakog ćoška."

Miodrag Bulatović: "One koje budem zaprepastio mislim zaista da je došlo krajnje vreme ne samo da zaprepastim, nego i da upropastim."

Božidar Milidragović: "Dakle, već sam naslov novele, pored plagijata, pokazuje odsustvo stvaralačke imaginacije."

Dragan Jeremić: "Prvi koji je uporedio ženu s ružom je pesnik, drugi je glupan."

Branimir Šćepanović: "Lako je ukrasti, ali je teško vrnuti."

Danilo Kiš: "Mogli ste bolje da istražite tu stvar sa svojim trustom pilećih mozgova."

Borislav Pekić: "Ja bih te razgovore o dokumentarnosti i dokumentu, pogotovu sa nekompetentnim partnerima, smatrao besmislenim da pomoću njih nije morala biti branjena jedna sjajna knjiga."

Novine su postale tesne. Godinu i po od pojave prvih polemičkih tekstova, pojavila se i prva polemička knjiga. Čas anatomije Danila Kiša. Bio je to prvi nagoveštaj da polemika jenjava, da je prešla svoj zenit. Knjige su u polemikama pepeo na žar! Dve trećine Kišove knjige posvećeno je odbrani od napada, a preostala trećina udara na dvojicu napadača i njihovo književno delo. Naslovi poglavlja u knjizi su: 1. O jednoj skandaloznoj (književnoj) aferi, subjektivno; 2. Parabaza (Čelni sudar, Probni kamen činjenica); 3. Protiv opskurantizma, ili Skalpel kritičke svesti; 4. Coupe de grace za Dragana Jeremića; 5. Dupli gulaš Branimira Šćepanovića.

Knjiga je u kratkom razdoblju doživela četiri izdanja.

A otprilike tri godine posle Časa anatomije pojavila se i knjiga protiv nje. To je knjiga Dragana Jeremića Narcis bez lica. Prepisujemo njen Sadržaj: Pravo na slobodnu kritičku reč, Tvrdoglave činjenice i zlonamerno izmišljanje, Dve Rembrantove "anatomije", bez makaza i skalpela; Ignoratio elenchi ili lekcija iz logike; Književno stvaralaštvo i mađioničarsko opsenarstvo; Nekoliko pozajmljenih termina u ulozi "teorije"; Čudna vaza puna tuđeg cveća; Epigonsko korišćenje tuđih transpozicija stvarnosti; Fabula i siže ili K. i Š. i Kiš; Nezahvalnost imitatora prema uzoru; Pisar iz 14. veka i pisac iz 20. veka; Jedna "basna" ni nalik na basnu; Pokušaj odbrane u vidu optužbe klasika; Pisac bez stvaralačkog identiteta; "Erudicija" kao bacanje prašine u oči; Književnost, stvaralaštvo i kritika; Nepolemički zaključak o književnosti i progresu.

tek objavljenoj knjizi, 8. marta 1982. godine, održan je razgovor na tribini Kolarčevog narodnog univerziteta, u kojem su se oštro, ali dostojanstveno, sukobili autor Narcisa bez lica i Kišov branitelj Nikola Milošević. (Filozof Dobrilo Aranitović je zapisao: „Sam Kiš nigdje nije smio da se pojavi na javnoj pozornici s Jeremićem oči u oči svjestan da ničim ne može da odbrani svoju književnu krađu".) Aranitović, veliki poštovalac Nikole Miloševića, smatrao je da su u ovom slučaju kod Miloševića „prevagnuli neki vannaučni i vanknjiževni razlozi". „Nisam mogao da opravdam", zabeležio je u svoj dnevnik Aranitović, „takvo njegovo svrstavanje uz jednog ordinarnog plagijatora čiju je krađu tuđih tema, tekstova, ideja pošteni i veoma učeni Dragan Jeremić dokazao s matematičkom preciznošću."

Sedeli smo u prvom redu i slušali. Jedan od učesnika razgovora, Zoran Gavrilović, profesor estetike na Filološkom fakultetu, dao je svoju, jezgrovitu, definiciju Kiša i njegovog stvaralaštva: „Plagijator nije, epigon jeste". U publici su sedeli i pisci Erih Koš i Mihailo Lalić. U jednom trenutku prvi je glasno rekao drugome: „Jeremić za svoje tvrdnje ima višak argumenata". Tako su se i oni, makar indirektno, ukl1učili u rat.

U međuvremenu, u Zagrebu je, 1980. godine, izišla i prva knjiga o ovoj mračnoj aferi, u kojoj su, u hronološkom nizu, objavl1eni svi značajniji tekstovi i nabrojani svi događaji vezani za nju. Reč je o knjizi Bora Krivokapića Treba li spaliti Kiša? Mi, kojima ništa ne može da promakne, zavirivali smo i u nju.

Kiš je za saučesništvo u njegovoj književnoj i ljudskoj diskvalifikaciji okrivio i pisca Eriha Koša i "fantomske sastanke kod dr /Dragana/ Nedeljkovića", ali je, da još jedanput pomenemo, za pokretače afere okrivio Branimira Šćepanovića i "majstora nad majstorima", čoveka koji je vukao sve konce, Miodraga Bulatovića. Dok je Šćepanoviću analizom jedne njegove novele Kiš vratio milo za drago, Bulatovićevo delo nije ni pokušao da ospori. Zanimljivo je da se Šćepanović i Bulatović, iako često prozivani, takoreći i nisu uključivali u polemiku. Odnosno, uključivali su se, bar je naš utisak takav, kad nisu imali drugog izbora. To potvrđuje i pismo Miodraga Bulatovića NIN-u, objavljeno 8. oktobra 1978. godine: "Dragi drugovi, ... novi NIN me, ako dobro razumem belešku koju ste objavili uz tekst Branimira Šćepanovića, poziva, zove da učestvujem u polemici koja se povela oko Časa anatomije D. Kiša. Podsećate me, već treći put: da je i o meni reč u pomenutoj knjizi, i da treba o tome da kažem svoje mišljenje. Ako čovek ne reaguje, ispada da se slaže sa ocenama, datim i o njemu i o drugima. Pa dobro, za sledeći broj NIN-a poslaću vam jedan tekst."

A u knjizi Bule, ptica rugalica Bulatović kaže svom beležniku:

"Nikada ne napadam, ja se samo branim, ali u toj odbrani pokušavam da budem što direktniji i što efikasniji. Uvek nastojim da protivniku pokažem da nije trebalo ući u boj."

Pre no što je polemika stvarno počela da jenjava, jedan njen tok već je bio dospeo u sudnicu. Novine su mesecima izveštavale o tužbama i protivtužbama. Evo samo naslova: "Tužba protiv P. Matvejevića", "Tužen D. Kiš", "Novinar tuži književnika", "Nova tužba protiv Kiša", "Kad se pisci svađaju", "Do viđenja u palati pravde", "Polemika ili kleveta", "Tužitelj se prepoznao", "Sud radi", "Pisac odgovara za klevetanje", "Sudski nastavak polemike", "Književni spor na sudu", "Odloženo suđenje Matvejeviću", "Sudovi i niski udarci", "Oslobađajuća presuda za D. Kiša".

Knjiški moljci, napred!

Knjiga Dragana Jeremića predstavljala je tačku. Izgledalo je da je stotinak najratobornijih učesnika polemike iscrplo argumente i snagu. Sve više pisama čitalaca pokazivalo je da je i javnost bila umorna. A i neki od polemičara već su o ratu govorili kao o nečemu što, ipak, kao i sve na svetu, ima kraj.

"Ma kako da se završi ova književnička zavrzlama, svi će njeni učesnici biti na gubitku... Ko će od spominjanih pisaca biti miljenik istorije ne zavisi samo od onoga što su dosad stvorili, već i od onoga što će odsad stvoriti. Treba se nadati da u ovom polemičkom požaru nije spaljeno nečije životno delo pre nego što je napisano." (NIN, 29 oktobar 1978.)

Naredne godine pokazaće da je spaljeno mnogo više, dodajemo mi.

"Sve u svemu, bilo je u Času anatomije puno teških hirurških rezova, zahvata, krvi, grmljavina i bura. A, kao i posle svake velike oluje, vazduh je čistiji i pun zdravog ozona: lakše se i lepše diše." (Zoran Petrović)

Sumnjamo.

"Polemike su pomogle razrešenju mnogih događaja, katkad su vrlo žestoke i pomalo neukusne, ali ja smatram da one dobru vode i dobro čine." (Miodrag Bulatović)

Koliko je i kakvo to dobro, pokazaće godine koje dolaze.

Rat je, dakle, lagano prestao da daje znake života. Književni istoričari i književni moljci mogli su da stanu i da se okrenu. Da mrtvom vuku izmere rep!

Kiš se posle Časa anatomije i okončanja sudskog procesa protiv njega preselio u Pariz. Time je dao na znanje da je za njega ovaj rat završen. Grobnica za Borisa Davidoviča uskoro je doživela svetsku slavu i prevedena je na više jezika, a on sam je dobio oreol progonjenog pisca, žrtve srpskog komunističkog režima i antisemitizma. (Sve ovo će mu u Drugom ratu biti osporeno, iako su njegovi oponenti isticali da je od čitave polemike upravo on imao najviše koristi.) Francuze je ubedio da je disident i antikomunista, a naše komuniste da nije disident i antikomunista, zapisao je u svom Dnevniku samoće Vidosav Stevanović, koji, inače, u polemikama nije učestvovao. Ali je po izlasku dnevnika i on morao da plati ceh za ovakve tvrdnje. Stevanović je dao i sopstveno viđenje rata i njegovog ishoda: Kiša su branili i komunisti i nacionalisti, a njegovi protivnici su poraženi partijskom odlukom.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane