Natrag

Preko pune linije

Da ovi odu, a da se oni ne vrate

Dok je Đilasa, biće i Vučića

Aleksandar Vučić je na visoke funkcije postavio lopove, prevarante, psihopate, idiote i sve vrste moralnih nakaza. Omogućio im je da se predstavljaju kao državnici, ministri, poslanici i direktori. Oni glume vlast, predlažu nekakve zakone, glasaju za njih, donose odluke, imaju moć, uticaj i novac. Od tih statista, za Vučića je mnogo značajniji Dragan Đilas. Dok Đilas igra ulogu "lidera opozicije", Vučić ne mora da brine za opstanak na vlasti.

Predrag Popović

U Vučićevoj Srbiji sve je lažno. Država nema granice, zato nije država, nego teritorija. Javni resursi su tajnim dogovorima postali privatno vlasništvo diktatora i nekoliko razbojnika iz njegovog okruženja. Narod je podeljen na vladajuću kriminogenu manjinu i opljačkanu i očajnu većinu, nesposobnu da se suprotstavi zlikovcima. Policija i pravosuđe postali su dva ključna segmenta organizovanog kriminala. Mediji su se odrekli obaveze da budu korektiv vlasti, pa šire propagandni mrak diktatorovog kartela.

Državno i društveno uređenje Vučić je kreirao u skladu sa svojim zdravstvenim kartonom. Ličnu patologiju preslikao je na celu Srbiju. Sve je prilagodio svojim interesima, državne institucije, Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Srpsku pravoslavnu crkvu, kao i Srpsku naprednu stranku. Sve je njegovo, o svemu odlučuje samo on. Za održavanje te sablasne fantazmagorije, Vučiću je bilo neophodno da napravi i podobnu opoziciju. Bio mu je potreban neko omražen u javnosti, kompromitovan i ucenjen, neko bez ideja, snage i želje za otporom i pobunom.

Izbor je pao na Dragana Đilasa. To i ne čudi, pošto su se njih dvojica još pre 16 godina nametnuli kao lideri dva interesna klana, obojica regrutovani u istom centru moći, u američkoj ambasadi.

U američkom planu o stvaranju "postkosovske Srbije", koji je zahvaljujući Vikiliksu razotkriven u depešama njihovih ambasadora, značajan deo odnosio se na stvaranje bipolarne političke scene.

Početna ideja zasnivala se na proceni da je potrebno napraviti dva suprotstavljena bloka, podjednake snage, koji bi se povremeno smenjivali na vlasti, ali tako da se nikad ništa ne promeni.

Srpska radikalna stranka bi usisala male, uglavnom ekstremnije, nacionalističke pokrete, a Demokratska stranka sve levičarske i građanske organizacije. Za početak, trebalo je SRS osloboditi Vojislava Šešelja, tereta koji je tada čamio u haškoj ćeliji. Američke birokrate, slepe za srpske politikantske finese, pokušale su da demilitarizaciju radikala sprovedu u saradnji s Tomislavom Nikolićem. Vučić im je prošao ispod radara, iako je još 2004. godine svoju prvu kandidaturu za gradonačelnika Beograda rasteretio radikalske retorike i simbolizma.

Na Vučićevim bilbordima dominirala je narandžasta, a ne radikalska teget boja. U Budimpešti se sastajao sa službenicima Haškog tužilaštva, a ovde je, kao što je potvrdio Bruno Vekarić, pomagao u lovu na Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Iako je uradio sve što je mogao da bi dokazao podobnost i izdajnički kapacitet, majstori iz Lenglija su izvršenje puča u SRS-u poverili Nikoliću. Amerikanci, Šešelj i Nikolić, svi su prekasno shvatili da nije moguće obuzdati Vučićeve ambicije.

S popriličnim zakašnjenjem to je shvatio i Đilas.

U Demokratsku stranku je ušao tek kad je ona došla na vlast. Napustio ju je kad je potonula, zajedno s njim. Pokušao je da se skloni s vetrometine, da ne privlači pažnju političkih protivnika, policije, tužilaštva i medija. Nadao se da će zaborav, snegovi i šaš prekriti sve afere u kojima je učestvovao, a koje su mu napunile bankovne račune i sefove. No, nije mogao da pobegne s Vučićevog nišana. Dilemu "ili u zatvor ili u politiku", Đilas je rešio u rekordnom roku, dok si rekao "619 miliona evra".

Posledice su očigledne. Na dugom spisku ističe se poslednja, još sveža prevara, kojom je Đilas pružio ruku spasa Vučiću.

Pre godinu i po dana, kad su se Srbijom rasplamsali građanski protesti, Đilas je formirao Stranku slobode i pravde i Savez za Srbiju. Za glavno sredstvo u borbi protiv naprednjačkog zla izabrao je bojkot izbora. U riskantnu strategiju uvukao je sve stranke "prave opozicije". Bojkot, kao uvod u konačni obračun, Đilas je obrazlagao pametno, s jakim argumentima.

Sumnju u iskrenost njegovih namera i u efikasnost tog načina borbe otklonio je predlogom poteza koje će preduzeti posle izbora.

Kad prođu izbori, kad u parlament uđu samo vladajuće stranke, Vučić će izgubiti legitimitet. Tek tada počinje prava borba protiv njegove diktature.

Umesto protesta u Srbiji, Đilas je predložio da lideri Saveza za Srbiju odu u Brisel, da tamo iskažu revolt zbog evropske podrške Vučiću. "Lideri Saveza će štrajkovati pred sedištem Evropske unije, pa neka oni svojim medijima, svojim građanima, objašnjavaju zašto neki ljudi iz Srbije protestuju u Briselu. Neka objašnjavaju zašto podržavaju diktaturu koja uništava jednu zemlju", rekao je Đilas.

Rekao i slagao. Šteta, to je bila dobra ideja.

Izborni cirkus je održan, glasovi još nisu prebrojani i nisu objavljeni rezultati Vučićeve prevare, a Đilas je okrenuo ćurak naopako.

- U sledećem periodu opozicija bi trebalo da prestane da priča o Aleksandru Vučiću. Pričajmo o tome kako ova zemlja može da izgleda. Ja imam inženjerski mozak, tako doživljavam i politiku. Daj da vidimo šta može da se uradi. Mi smo dali predlog kako lekar može da prima početnu platu od 1.000 evra, medicinska sestra od 600, nastavnik od 700, odakle pare u tom istom budžetu, kako treba da se menja politika subvencija...Da ljudi malo prodišu, da počnu da žive malo bolje. Voleo bih da mi u sledećih godinu dana razgovaramo da li je to moguće ili nije, a da ne pričamo o onome šta je rekao Vučić. To je potpuno nebitno. Opozicija to mora da shvati - tvrdi Đilas.

Zaboravio je na protest u Briselu, a nije ni primetio hiljade dokaza o krađi izbora, ali Đilas smatra da to nije bitno, o tome ne treba da se priča. Umesto da prikupi dokaze - puni su ih Tviter i Fejsbuk - i podnese krivične prijave, pa da o tome obavesti Vučićeve saveznike iz Evropske unije, Đilas predlaže da se ignoriše krađa izbora. Nije bitan Vučić, ne treba pričati o njegovim zločinima, opozicija bi trebalo da mašta o povećanju plata i boljem životu!

Đilasov inženjerski mozak takve budalaštine ne plasira slučajno. Ovakvim izjavama i postupcima, on izvršava dva važna zadatka, oba u interesu diktatora. Prvo, abolira ga od odgovornosti za sav izborni lopovluk i, drugo, namerno izaziva ogorčenje normalnih građana. Zdraviji deo Srbije zna da Vučić mora biti pozvan na odgovornost zbog ovog zločina. Ko tvrdi drugačije, taj radi u njegovom interesu i ne može da bude tretiran drugačije nego kao saučesnik u krađi izborne volje.

Đilas je postigao efekat koji je hteo. Narugao se građanima, naterao ih je da shvate da su samo repromaterijal u političkoj fabrici prevara, u kojoj partnerski posluje s Vučićem. Po ko zna koji put razočarani, opozicioni glasači prinuđeni su da priznaju poraz i odustanu od političke borbe.

Za kompletan utisak, gorak i težak, pobrinuli su se i ostali lideri Saveza za Srbiju. Republička izborna komisija još nije objavila konačne rezultate izbora, a Boško Obradović je krenuo na putešestvije Srbijom, da upoznaje prirodne lepote voljene domovine. Umesto da predvodi ulične proteste, Vuk Jeremić se prepustio sportskom turizmu. Sa stranačkim kolegama uživao je u raftingu na Tari.

Na Tviteru je podelio fotografije na kojima pozira sa srpskom zastavom i maše s tri prsta. Malo ko mu nije pomenuo oca, majku, ženu... Rafting se pretvorio u početak političkog kraja Vuka Jeremića.

Srbija je u kritičnom stanju. Ne zna se koliko ima obolelih od korona virusa, bolnice su pune, a povećava se i gužva na grobljima. Više od 200.000 ljudi je ostalo bez posla u mikro i malim preduzećima. Poljoprivrednici imaju sve moguće probleme, od loše odrađene setve do štete nastale poplavama. Dok građani strepe za golu egzistenciju, opozicioni lideri splavare i obilaze kafane.

S ozbirom na konačan rezultat svih manipulacija, Đilas se pokazao kao najbolja Vučićeva investicija. Povratkom u politiku i nastupom na beogradskim izborima sprečio je mogućnost da se na sceni pojavi neki novi, nekompromitovan i iskren protivnik naprednjačke diktature.

U Savez za Srbiju uvukao je Vuka Jeremića, koji je, po osnivanju Narodne stranke, jedno vreme imao status kandidata na mesto lidera opozicije. Vezivanjem političke sudbine za Đilasa, Jeremić je ostao i bez stranke i bez imidža nove nade.

Još gore je prošao Boško Obradović. Da ne bi ostao izolovan, mimo opozicionih mejnstrim tokova, pristao je da Dveri uvuče u Savez za Srbiju. Đilasu je u miraz uneo lični i stranački kredit, jedine opozicione organizacije koja nikad nije učestvovala u vlasti. Nije ni bitno da li su tačne glasine da je za taj posao nagrađen sa 200.000 evra. Čak i da je tako, to je mala cena za uništenje Dveri, koje su napustili svi viđeniji funkcioneri i aktivisti. Taj pokret se danas sveo na Obradovića, Mariju Janjušević i nekoliko profesionalaca, koji se nadaju da će kad-tad naplatiti prljavi posao koji trenutno obavljaju.

Pored Jeremića i Obradovića, Đilas je potrošio i Zorana Lutovca. Ipak, razlika postoji. Lutovac se svim snagama bori za oporavak Demokratske stranke. Bez obzira na sve izazove, on još ima šanse da iz svega izađe kao pobednik, i to ne u svom, nego u interesu DS-a.

Nedelju dana posle izbora, Dragan Đilas i Vuk Jeremić su predložili da se ugasi Savez za Srbiju. Po običaju, Đilasov inženjerski mozak je objasnio da greše svi koji više veruju svojim očima, nego njemu.

- Od prvog dana povratka u politiku posvećen sam ideji ujedinjenja opozicije i smatram da je to jedinstvo danas potrebnije nego ikada pre. U skladu s tim, predložio sam da članice Saveza, zajedno s drugim političkim organizacijama koje su bojkotovale izbore, kako onima koje funkcionišu na nacionalnom tako i onima koje deluju na regionalnom i lokalnom nivou, formiraju Srpsku opoziciju. Ideja je dobila podršku članica Sveza i dogovorili smo se da je iznesemo pred članice tzv. bojkot opozije. Samo široki front svih koji su iskreno posvećeni borbi protiv autoritarne vlasti može dovesti do promena u Srbiji - tvrdi Đilas, zadovoljan genijalnom idejom da promeni naziv koalicije i tako zabašuri tragove koji vode ka bojkotu i "Sporazumu s narodom".

Taj trik s promenom imena već je primenio potpredsednik Đilasove stranke. Za potrebe političkog marketinga, Borislav je postao Borko Stefanović. Da bi izgledao moderniji nego što jeste, promenio je ime. Kakav je, da bi došao na vlast, on bi pristao i da promeni pol.

Kad se podvuče crta, konačan rezultat Đilasovog povratka u politiku je baš onakav kakav je predviđen planom o "postkosovskoj Srbiji". Đilas je postao neprikosnoveni lider "srpske opozicije".

Pristajanjem na saradnju sa Đilasom, opozicionari su preuzeli na sebe deo tereta njegovih političkih i poslovnih mahinacija. Pravi, dosledni i iskreni borci za oslobođenje Srbije od naprednjačke diktature ili su najureni s političke scene ili marginalizovani. Ostali, ako se ne privole Đilasu, neće moći da opstanu. U takvim okolnostima, preko cele opozicije nadvila se senka Đilasovih korupcionaških afera, zgodnih za upotrebu u kampanjama režimskih medija.

Vučić nije slučajno izabrao Đilasa. Izgleda da su u pravu njihovi poznanici koji tvrde da se oni razlikuju samo po temperamentu, ne i po karakteru. Mnogo je argumenata koji dokazuju tu tezu.

Sve što sada Vučić radi, radio je i Đilas, samo s manjom dozom brutalnosti i medijske prisutnosti. Korak po korak, Vučić ide Đilasovim stopama. U istom stilu uspinjali su se na vlast.

Kad su bili protivkandidati na izborima za gradonačelnika Beograda, republička vlast je promenila izborni zakon. Ukinuti su neposredni izbori, kako bi Đilas imao veće šanse, ali ni to mu nije pomoglo. Vučić je napravio koaliciju sa DSS-om, SPS-om i PUPS-om. Dok je on u bašti restorana "Kalemegdanska terasa" potpisivao koalicioni sporazum, Đilas nije gubio nadu. Serijom tajnih sastanaka, obeleženih pretnjama i podmićivanjem, tri meseca je opkoljavao Ivicu Dačića i Jovana Krkobabića. Gradska skupština je konstituisana tek kad je formirana većina koja je pristala da Đilasa izabere za gradonačelnika.

Spletkom, kako je došao na vlast, Đilas je najuren iz gradske vlasti. U međuvremenu, Vučić je, uz pomoć sponzora iz Vašingtona i Brisela, dobio Dačića, a s njim i vlast na svim nivoima.

Kao što je "žuti tajkun" napravio most na Adi, za koji se nikad neće saznati koliko je tačno koštao i ko se sve ugradio u cenu, tako danas pomahnitali diktator gradi mostove, tunele i puteve po celoj državi.

Đilas je najavljivao da će na Slaviji napraviti muzičku fontanu. Napravio ju je Vučić. Đilas je obećavao izgradnju metroa, istu laž ponavlja i njegov moralni dvojnik. Kad je Vučić pokrenuo projekat "Beograd na vodi", Đilas ga je podržao, iako je bilo očegledno da je u pitanju obična otimačina gradskog zemljišta i izgradnja najveće evropske praonice novca stečenog kriminalom.

Đilas je napravio šemu po kojoj je kablovska televizija Arena Sport prodata Telekomu. Istu prevaru je sproveo i Vučić sa provajderom Kopernikus. Razlika je samo u ceni, koju je Vučić naduvao do pucanja. Đilas je organizovao posao sa Bus Plusom. Kako bi prinudio Beograđane da plaćaju prevoz, angažovao je Komunalnu policiju, kao da je njena osnovna delatnost zaštita poslovanja nekog privatnog preduzeća. Dok nije došao na vlast, Vučić je pretio da će ukinuti taj korupcionaški sistem naplate gradskog transporta, ali od toga nije bilo ništa.

Đilas je podržao i Vučićeve političke poteze, koji su naneli trajnu štetu interesima Srbije, kao što je bio potpis Briselskog sporazuma. Lider Stranke slobode i pravde ni danas ne kritikuje Vučićeve aktivnosti oko Kosova i Metohije. Umesto konkretnih predloga rešenja kosovskog pitanja, Đilas nudi spisak lepih želja: treba normalizovati odnose, omogućiti ljudima da žive u miru i blagostanju...

Dok je Đilas bio na vlasti, srpsko pravosuđe je u potpunosti rastureno. Pod kontrolom Borisa Tadića i Miodraga Rakića, u sadejstvu sa Đilasom, predsednica Visokog saveta sudstva Nata Mesarović je pravosuđe pretvorila u filijalu Demokratske stranke. U to vreme montirani su postupci koji su dobili zasluženo mesto u istoriji pravosudnog beščašća. Tada selektovane i formatirane sudije, danas bespogovorno izvršavaju naloge naprednjačke vlasti.

Vučićev i Đilasov put toliko su isprepleteni da su im se pomešali i kumovi i saradnici.

Kao u nekoj morbidnoj horor-komediji, Vučićev kum Zoran Bašanović je postao Đilasov glavni medijski konsiljere. Bašanović je četiri godine dadiljao Vučića, čuvao ga je u svojoj vili na Dedinju, finansirao i podvodio raznim kontroverznim biznismenima. Ljubav je pukla kad Bašanović nije dobio očekivani deo plena u "Beogradu na vodi".

Umesto tala, dobio je nogu u donji deo leđa. Preko noći postao je kriminalac, lopov i lažov. Bašanović je zbrisao u Makedoniju, a u Beogradu je ostavio svoju televiziju, da promoviše opoziciju. Prošle jeseni, TV Naša je prestala s radom.

- Policija je upala u televiziju mafijaški, bez ikakve najave. Iako smo im dali sve papire na uvid, iz kojih se vidi da se firma zove "Naša vizija" i da je preuzela ime TV Naša, oni su na silu ugasili jedinu pravu opozicionu televiziju u Srbiji - rekao je Bašanović.

Danas Bašanović, s poslovnim iskustvom na kome bi mu pozavideli mnogi štićenici Zabele, kreira medijske akcije Dragana Đilasa. Koliko su uspešni, vidi se po rejtingu Stranke slobode i pravde.

U suprotnom smeru, od Đilasa ka Vučiću, otišao je Dragan J. Vučićević, vlasnik Informera.

- Da li je Dragan Vučićević novinar? Ako je Dragan Vučićević novinar, onda imamo problem. On nije novinar. On je čovek protiv koga imam 15 tužbi, koji za novinara Ivana Ivanovića stavi naslov preko cele naslovne strane: "Đilasova slina". Dragan Vučićević nije novinar, on je deo jedne propagandne mašinerije koju pravi Vučić - tvrdi Đilas.

Čak i kad je u pravu, kao u ovom slučaju, Đilas do tačnog zaključka dolazi na osnovu pogrešnih premisa. Vučićevića je diskvalifikovao iz novinarstva jer je ljut na njega, kao da je 15 tužbi za uvredu važnije od sveg ostalog zla, kojim Informer svakodnevno truje Srbiju. Uostalom, Vučićević je isti posao, na isti ili sličan način, obavljao i dok je bio glavni urednik Đilasovih dnevnih novina Press. Tada je uvredama, klevetama i lažima zasipao Đilasove političke protivnike, pa nema veze, tada je bio, a sad više nije novinar.

U toj kadrovskoj vrtešci, koja je Bašanovića dovela Đilasu, a Vučićevića Vučiću, opisana je cela medijska scena u Srbiji. Sudeći po rezultatima, čini se da je Vučić bolje prošao. Opšti utisak ne menja ni to što u Đilasovom interesu rade zvezde soroševskog novinarstva Jugoslav Ćosić i Slobodan Georgiev, koje je pre dvadesetak godina kreirao Vladimir Popović, zvani Beba, danas Vučićev najuticajniji mag crne propagande.

Dva bratska štaba već godinama pripremaju predstave za lakovernu publiku. U kečerskom zagrljaju, suparnici dobro paze da ne preteraju i ne povrede jedan drugog. Vučić i njegovi papagaji mogu stoput dnevno da pomenu da je Đilas lopov, koji je ukrao 619 miliona evra dok je bio na vlasti, ali nema šanse da te tvrdnje proveri tužilaštvo. Vučić i Nebojša Stefanović su se zaklinjali da su učinili sve kako bi Đilasa odveli na sud, ali ne mogu da utiču na tu granu vlasti.

Tobože, nije moguće pozvati Đilasa na odgovornost, pošto je preneo upravljački paket u Dajrekt Mediji na nekoliko saradnika. Koliko je besmislena ta laž najbolje pokazuje podatak da se u ovom trenutku vodi više od 3.000 postupaka protiv lica koja su okrivljena za razne vrste privrednog kriminala, a da nisu formalni vlasnici preduzeća.

Kad Đilasu, pod teretom tih optužbi, popuste živci, on tuži svog bivšeg glavnog urednika Vučićevića i zgrozi se nad stanjem u medijima.

- Nemamo ni "S" od slobode u ovoj zemlji. Dok sam živ, boriću se za slobodu, da niko više ne prolazi ovo kroz šta ja prolazim. Nikome neću oprostiti ovo što rade - tvrdi Đilas.

Kako se bori, ako od njega zavisi oslobođenje, Srbija će još dugo, dugo ostati pod naprednjačkom okupacijom. Đilasov inženjerski mozak, ograničen na nivo slatkastih poruka kakve izgovaraju lepotice na izboru za Mis sveta, odbija da prihvati realnost. Iako je svestan da nikad neće biti organizovani izbori na kojima Vučić može da doživi poraz, Đilas nema snage i volje da se suprotstavi na jedini efikasan način.

- Nijedan diktator na ovom svetu nije milom ništa učinio i dao, pa neće ni Vučić. On poznaje samo dve vrste sile. Pošto je SNS klasična mafijaška organizacija, ona priznaje samo kad je neko jači od njih fizički. Mi to nismo, niti želimo, niti sam ja zagovornik ulice. Druga sila koju Vučić razume je pritisak spolja, jer on ima razne obaveze. Na kraju krajeva, oni su mu dali mogućnost da osam godina u ovoj zemlji radi to što radi. Verovatno zbog Kosova, a možda ima i neki drugi dogovor - dobro rezonuje Đilas, ali bez zaključka koji bi vodio ka nekom rešenju.

Treba priznati da on i nije u povoljnoj situaciji da nudi rešenja. Građani su pokazali da ga ne žele. I kad bi hteo da pozove ljude na ulicu, niko ne bi izašao. Dobro, možda bi ga sledili Marinika Tepić i Borko Stefanović, ali to nije dovoljno.

Baš zato, slab i kompromitovan, Đilas je idealan lider opozicije, taman po Vučićevom ukusu. Dok je tako, dok je Đilasa, biće i Vučića. Da bi se oslobodila, Srbija mora da ih se ratosilja u paketu. Ako sutra, kad padne Vučić, na vlast dođe Đilas, neće imati ko da sprovede pravdu i kazni naprednjački kartel za sve zločine nad državom i narodom.

Do slobode može da se dođe ne samo pobedom nad Vučićem, nego pobedom nad politikom koju danas vodi Vučić, a Đilas želi da nastavi sutra, kad se vrati na vlast.

Izlazak iz tog začaranog kruga, koji već decenijama drži Srbiju u ropstvu, moguć je samo praktičnom primenom parole "da ovi odu, a da se oni ne vrate".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane