Pogled iz Moskve

Možemo li da izvučemo neke pouke za sebe?

Kineska ekonomija ubrzava

Kina, koja je bila prva žrtva epidemije korona virusa i uspešno se sa njom izborila, prva izlazi, i to prilično brzo, iz epidemijom izazvane ekonomske krize. Kinesko iskustvo interesantno je i za druge zemlje, kako na planu brze likvidacije epidemije sa minimalnim žrtvama, tako i na planu sredstava i načina makroekonomskog oporavka.

Piše: Viktor Piroženko

Vrednost kineskog iskustva na ubedljiv način pokazuju uporedni podaci o epidemiji u Ruskoj Federaciji i Kini. Na dan 15. juna broj slučajeva zaraženih korona virusom u Rusiji iznosio je 537.210 ljudi, od kojih je 7091 osoba preminula - broj stanovnika u Rusiji je malo manji od 147 miliona, a prosečna gustina stanovništva u zoni kontinuirano naseljenih mesta (što je 30% teritorije, na kojoj živi 93% ukupne ruske populacije) je 50 ljudi na 1 kvadratni kilometar.

U Kini, maksimalni broj zaraženih iznosi 84.000 ljudi, od kojih je 4600 ljudi preminulo - broj stanovnika u Kini je nešto viši od 1 milijarde i 400 miliona, a prosečna gustina stanovništva u gusto naseljenim primorskim i centralnim kineskim provincijama, u kojima se epidemija raširila, iznosi 500 ljudi na kvadratni kilometar (odnosno neuporedivo više nego u Rusiji).

Izuzetno nizak odnos broja umrlih u Rusiji i broja zaraženih govori o efikasnosti ruskog sistema zdravstvene zaštite generalno i o pravilno izabranoj taktici za obuzdavanje epidemije. Ali, broj zaraženih u Risiji, kada se uzmu u obzir pokazatelji broja stanovnika i gustine naseljenosti, trebalo bi da bude mnogo manji.

I u Kini, takođe, nisu svi pokazali primereno ponašanje u karantinskim uslovima. Bilo je više slučajeva obmanjivanja vlasti, sakrivanja putovanja u epicentar epidemije Vuhan i kontakata sa zaraženima. Kineski mediji su dosta pisali o tome. Tamo gde nisu uspeli da nateraju stanovništvo da se savesno ponaša, delovala je administrativna prisila, bez osvrtanja na kuknjavu i demagogiju zapadnih „zaštitnika prava" o „slobodi kretanja" itd.

Borba sa epidemijom proglašena je „opštenarodnim ratom"; blokiran je ulazak i izlazak iz gradova, korišćene su digitalne propusnice za kretanje po gradu i odlazak u samoposlugu iz stambenih blokova zatvorenih u strogi karantin i to po strogom rasporedu, što je postalo norma.

Za kineske vlasti i društvo, kategorični rukovodeći princip borbe sa epidemijom bio je bezbednost celog društva kao bezuslovni prioritet nad egoističkim „listama želja" pojedinaca. Pritom se poverenje stanovništva prema vlastima zasnivalo na razumnim merama borbe sa epidemijom, a autoritet vlasti kod društva je nastajao iz sposobnosti vlasti da ostvari rigoroznu primenu sopstvenih naređenja.

Rezultat je bila brza, uzimajući u obzir broj stanovnika i gustinu naseljenosti u Kini, pobeda nad epidemijom i brz ekonomski oporavak. To potvrđuje pozitivna ekonomska dinamika za maj. Prema podacima zvaničnog kineskog izdanja za domaće i strane poslovne krugove - „Čajna dejli", obim industrijske proizvodnje se u maju povećao za 4,4% u odnosu na isti period prošle godine, što je za 0,5% više nego u prethodnom mesecu.

Pad maloprodaje u maju usporio se za 4,7% u poređenju sa aprilskim padom, do 2,8% na godišnjem nivou. Investicije u osnovni kapital u maju su porasle za 4%, oporavljajući se od pada od 10,3% u prva četiri meseca.

Indeks proizvodnih usluga u Kini bio je pozitivan u maju, povećavši se za 1% u odnosu na isti period prošle godine, u poređenju sa padom od 4,5% u aprilu.

Dalje ekonomske mere za obnavljanje kineske ekonomije određene su krajem maja na zasedanju Svekineskog narodnog kongresa, najvišeg zakonodavnog organa Kine. Prema izveštaju novinske agencije Ksihua, kineski predsednik Si Đinping istakao je fundamentalnu tezu koja određuje ne samo operativne mere za oživljavanje ekonomije, već i dugoročnu ekonomsku politiku Kine:

„Praksa reformi učinila je da shvatimo da ni pod kakvim uslovima ne treba da idemo putem slobodne tržišne ekonomije i ne treba da se vraćamo na stari put planske ekonomije."

Kina je potvrdila opredeljenje za državno regulisanje tržišta kombinovanjem ekonomskih i administrativnih poluga u različitim proporcijama, a u zavisnosti od unutarkineskih i spoljnih okolnosti. Odnosno, kineska varijanta sovjetskog NEP-a još uvek predstavlja osnovu kineskog političko-ekonomskog modela. Iskustvo kineskih reformi zaista pokazuje da takva kombinacija omogućava najbolji način za „integraciju tržišta i vlade u raspodeli resursa".

Jasno je da iz te perspektive treba analzirati plan socijalno-ekonomskih mera kineske vlade za ovu godinu, donetih na pomenutom sastanku. Generalna ideja ovih mera je: neophodno je da vlade svih nivoa „stegnu kaiševe" i da ekonomično raspoređuju finansijske troškove kako bi prevazišle pritisak negativnih faktora povezanih sa epidemijom.

U zaključku prvi put nema konkretnog pokazatelja ciljanog BDP-a za ovu godinu, a prioritet politike preusmeren je na obezbeđivanje zaposlenosti, sredstava za život i opstanak preduzeća.

Eksperti čija mišljenja navodi „Čajna dejli" slažu se da u efikasan način obnove ekonomije spadaju finansiranje duga realnog sektora privrede, odgovarajuće povećanje deficita budžeta i fleksibilna monetarno-kreditna politika. Oni ukazuju na to da će Kina verovatno povećati budžetske rashode, još više smanjiti kamatne stope i pribeći domaćim kreditima za stabilizaciju ekonomskog rasta.

Putem tih preporuka faktički već ide kineska vlada. U budžetu za 2020. godinu deficit je povećan na 3,6% BDP-a, i za njegovo pokrivanje vlada će ove godine pustiti posebne državne obveznice u iznosu od 1 triliona juana (oko 141 milijarde dolara).

Shodno tome, finansiranje duga povećaće ukupni budžetski deficit za jedan trilion juana u poređenju sa prošlom godinom.

Sa ciljem smanjivanja korporativnog opterećenja, porezi i takse za preduzeća biće dodatno smanjeni za više od 2,5 triliona juana (oko 353 milijarde dolara) uz istovremeno jačanje finansijske podrške kompanijama.

Osim toga, 2020. godine povećava se finansiranje duga za ekonomski oporavak izdavanjem ciljanih obveznica od strane lokalnih vlada provincija i gradova u iznosu od 3,75 triliona juana, što je za 1,6 triliona juana više nego prošle godine. Pretpostavlja se da će za te svrhe iz centralnog budžeta biti opredeljeno 600 milijardi juana. Stope rasta kreditiranja malih i mikropreduzeća u velikim komercijalnim bankama trebalo bi da premaše 40%.

U ovom trenutku, ukupan nivo zaduženosti (države, građana i kompanija), prema približnim ocenama, dostiže oko 40 triliona dolara ili 300% BDP-a zemlje. Očigledno je da će finansiranje duga za oporavak kineske ekonomije povećati ovaj broj.

Suština je u tome da se pravilnom ekonomskom politikom visok nivo javnog duga za plaćanje javnih (državnih) investicija isplaćuje rastom realnog (proizvodnog) sektora ekonomije, što prati nagomilavanje dugova. Od 2010. godine kineski BDP je nastavio da raste po izuzetno visokoj stopi u poređenju sa ekonomijama sa uporedivim nivoom razvoja, upravo zahvaljujući finansiranju dugova.

Ovo ne znači da će jednog lepog dana svih 40 triliona juana istovremeno doći na naplatu dužnicima. To je važno istaći zato što se mnoga predviđanja skore, sveobuhvatne krize u Kini baziraju na takvoj naivnoj predstavi.

Glavninu državnog duga čini unutrašnji dug Kine, odnosno dug države pred samom sobom, koji se formira iz međusobne zaduženosti državnih i privatnih kompanija, vlasti gradova i provincija pred lokalnim, opštekineskim državnim bankama. Njega ne treba mešati sa kineskim spoljnim dugom, koji je mali i ne predstavlja problem.

Zato u Kini samo država, u zavisnosti od konkretne situacije, odlučuje ko, kome i koliko je dužan unutar države; odnosno, kome dug oprostiti, kome restrukturirati, kome odmah isplatiti, a kome, pred pretnjom bankrotom, otkazati pomoć, odnosno naredni kredit.

Sve nabrojano predstavlja skup metoda čija kombinacija je do sada omogućavala kineskoj vladi da se samouvereno nosi sa krizama.

Iskustvo Kine i drugih uspešnih zemalja pokazuje da državni dug koji premašuje godišnji BDP zemlje, sam po sebi predstavlja neizbežan pridruženi rizik, koji prati ubrzani rast ekonomije, kojim su odavno naučili da upravljaju. Štaviše, u situaciji kada su se zapadni liberalni ekonomisti susretali sa neizvršenjem finansijskih obaveza, tzv. difoltom (npr. Grčka posle 2008. godine) ili sa dubinskom dužničkom krizom (SAD i EU 2008-9), državno-kapitalistički kineski model je, naprotiv, putem širenja finansiranja dugova ubrzavao ekonomski rast i povećavao blagostanje stanovništva.

Posebna pažnja u Kini, kao i u drugim razvijenim zemljama, poklanja se određivanju situacije kada neizvršenje finansijskih obaveza određenih državnih ili privatnih struktura može da dovede do kolapsa celog tržišta, kako bi se u pravo vreme i na pravom mestu ulio novac u finansijski sistem.

Kako nije uvek moguće prepoznati takvu situaciju, kineska vlada periodično pribegava kontrolisanim bankrotima određenih problematičnih struktura, kada se od njih biraju one čiji bankrot je najbezopasniji sa tačke gledišta stabilnosti industrije i ekonomije.

Ovaj proces u Kini se odvija već nekoliko godina, i on uopšte ne utiče da stalni rast njenog BDP-a. Za poslednje četiri godine neplaćanje domaćeg (unutrašnjeg) duga u ukupnom iznosu od 48,4 milijarde juana (6,9 milijardi dolara) dozvolili su samo za 22 kineske državne kompanije.

Za popravku štete na finansijskom sistemu od difolta komercijalnih struktura, u Kini imaju dovoljne finansijske resurse. Pre svega, tu su značajne kineske zlatnovalutne rezerve (ZVR) i dugovi drugih zemalja prema Kini. Prema podacima Narodne banke Kine, ZVR ove zemlje su na kraju 2019. iznosile 3 triliona 107,9 milijardi dolara, povećavši se za 35,2 milijarde dolara ili za 1,1%. Pod ZVR se štampaju juani, kojima se pokriva šteta i plaćaju lokalne banke i kompanije realnog sektora u slučaju nemogućnosti vraćanja kredita.

Samo tokom 2019. godine pozitivan trgovinski bilans Kine u spoljnoj trgovini iznosio je 2,92 triliona juana (oko 420 milijardi dolara), uvećavši se za 25,4%. Približno toliki suficit u spoljnoj trgovini (plus-minus 3-5 milijardi dolara) bio je u Kini i 2017-2018. godine. Odnosno, samo za poslednje tri godine suficit u spoljnoj trgovini iznosio je oko 1 triliona 260 milijardi dolara.

Zato, sam po sebi, državni dug ne predstavlja za Kinu pretnju ili rizik za ekonomiju, i može da postane takav samo u uslovima slabog rasta BDP-a ili odsustva rasta.

Kineski eksperti očekuju da kineska ekonomija ubrza svoj oporavak u četvrtom kvartalu, kada rast BDP-a dostigne oko 9% na godišnjem nivou. Većina kineskih stručnjaka prognozira da će rast BDP-a za celu 2020. godinu biti na nivou od 3 do 5%, ali samo zbog negativnog rasta u prvom kvartalu. Da nije bilo više sile u vidu epidemije, rast kineskog BDP-a bi 2020. bio na nivou iz 2019, odnosno oko 6%, kako je ranije i prognozirano.

Na tempo ekonomskog oporavka moglo bi da utiče moguće povećanje trgovinske napetosti između Kine i SAD. Ako se u toj situaciji kineska ekonomija bude oporavljala nedovoljno brzim tempom, Peking može još više da poveća budžetske rashode i omekša monetarno-kreditnu politiku za stabilizaciju ekonomije.

Kineski eksperti smatraju da snaga kineske ekonomije leži u njenom ogromnom domaćem tržištu platežno sposobnih potrošača. Oni smatraju da buduća politika treba da bude usmerena na obezbeđivanje sveobuhvatnih visokokvalitetnih proizvoda i usluga i povećanje prihoda porodice kako bi se stimulisala potrošnja.

Da bi ispunili nedostatak investicija u uslovima postepidemijske obnove ekonomije, Kina će krajem juna skratiti spisak industrijskih grana zatvorenih za strane investicije.

Na taj način Kina će se okrenuti stvaranju ravnopravnog i pravednog tržišta za kineske i strane kompanije, ispunjavajući uslove prve faze trgovinskog sporazuma sa SAD.

Takođe, 2020. nastaviće se otvaranje specijalnih ekonomskih zona i stvaranje velikog broja eksperimentalnih zona slobodne trgovine u centralnim i zapadnim kineskim regionima.

Brz oporavak kineske ekonomije omogućiće završetak izgradnje „umereno prosperitetnog društva" ili „društva umerenog prosperiteta" do 2021. godine. Tokom 2020. planirano je povećanje osnovne penzije za penzionere i minimalne osnovne starosne penzije za seosko i nezaposleno gradsko stanovništvo. Isplata sredstava iz penzionog fonda proračunata je na gotovo 300 miliona ljudi.

Ali, glavni zadatak za ostvarivanje ovog cilja, koji je potvrđen na zasedanju Svekineskog narodnog kongresa jeste likvidacija siromaštva i „skidanje oznake siromaštva sa svih slabo razvijenih oblasti".

Poslednji podaci, koje je Nacionalni statistički biro Kine objavio 15. februara 2019. godine, pokazuju da je početkom 2019. ispod zvanične granice siromaštva bilo oko 16 miliona ljudi (tokom godina reformi Kina je iz bede i siromaštva izvukla više od 700 miliona ljudi, što je više od celokupnog stanovništva Evrope).

Većina siromašnih u Kini živi u selima, gde poljoprivreda, po pravilu, predstavlja jedini oblik zaposlenosti.

Shodno ciljevima kineske vlade, smanjivanje razmera siromaštva podrazumeva poštovanje standarda kao što su pristup prehrambenim proizvodima, odeći, obaveznom obrazovanju za decu, osnovnoj zdravstvenoj zaštiti i zdravim uslovima života.

Granica siromaštva u Kini postavljena je na prihod od jednog dolara po čoveku dnevno (oko 6,9-7,2 juana) ili 214-223 juana mesečno. Upravo posedovanje ove sume omogućava da se obezbedi minimum za ispunjavanje pomenutih standarda. To je manje od kriterijuma siromaštva koji su odredile UN - 1,9 dolara, jer se kineski obračuni zasnivaju na paritetu kupovne moći juana, što mnogo preciznije određuje granicu minimalne potrošnje, uzimajući u obzir obim cena i način života za konkretnu zemlju.

Kako pokazuju podaci Nacionalnog statističkog biroa Kine, u ovoj zemlji broj siromašnih seoskih stanovnika se smanjio sa gotovo 100 miliona koliko ih je bilo krajem 2012. godine na 16 miliona krajem 2018. godine. Krajem 2019. taj broj trebalo je da padne na oko 6 miliona i da dostigne nulu do kraja 2020. godine.

Zastoj u ekonomskom rastu Kine u prvom kvartalu 2020. zbog karantinskih protivepidemijskih ograničenja, jasno je, malo će usporiti ostvarivanje ovog zadatka, ali sudeći po brzini obnavljanja kineske ekonomije, ne suštinski. Kontinuirani ekonomski rast omogućio je, generalno, pravovremeno rešavanje ovog problema.

Glavninu siromašnih u Kini čine autonomije etničkih manjina - ujgurski Sinkjang i Tibet, gde je siromaštvo izazvano njihovim nedostatkom želje da se integrišu u savremeno kinesko društvo i očuvanjem tradicionalnog načina života. Rezultat toga je da među starosedeocima postoji visok procenat nepismenih, onih koji žive u izolovanim zajednicama, daleko od gradova i loše znaju kineski jezik, što predstavlja barijeru za dobijanje posla i veće prihode.

Uz to, etničke manjine nisu bile obuhvaćene politikom „jednog deteta", što je još više uticalo na povećanje siromaštva. Centralna vlast posebno aktivno se zalagala za kompleksno rešenje ovog problema od sredine 2000-ih godina u okviru politike izgradnje „društva umerenog prosperiteta".

Među Han Kinezima, siromaštvo se uglavnom zadržalo u planinskim selima zapadnih provincija, udaljenim od industrijskih centara i velikih gradova, blizu granice sa autonomijama Sinkjang i Tibet, kao i ponegde u severnim provincijama koje se naslanjaju na dalekoistočne granice Rusije.

Generalno, strategija borbe protiv siromaštva će se u poslednjoj etapi orijentisati na pojedinačna domaćinstva kojima je potrebna podrška, a ne na cela sela, okruge ili provincije. Zato je vlada u poslednjih nekoliko godina značajno povećala finansijsku podršku siromašnim domaćinstvima putem državnih banaka.

Postoji osnovana nada da će kinesko iskustvo oporavka i ubrzavanja privrede biti pažljivo proučeno u Rusiji.

Nadu daje i očigledna teza koju je 27. maja potpredsenik vlade Jurij Borisov izrekao tokom onlajn konferencije „Inoprom", da je vreme da se Rusija udalji od suficita budžeta i aktivno poveća troškove za rast ekonomije, finansirajući ih na račun budžetskog deficita, a prihode koji nedostaju da pokriva unutrašnjim zaduživanjem.

Podrazumeva se, uz praćenje i pridržavanje svih postojećih uslova kako se ne bi dopustila inflacija. To će omogućiti finansiranje stvaranja visokotehnološke proizvodnje u zemlji, za udaljavanje od naftno-gasne izvozne zavisnosti i izalazak „na putanju godišnjeg rasta BDP-a od 5-6%".