Preko pune linije

Sve smrti upišanog diktatora

Gore pancir, dole pelene

Normalan čovek umire samo jednom, Aleksandar Vučić stoput na dan. Na njega je izvršeno milion nepostojećih atentata, iza kojih stoji samo njegova morbidna mašta. Za ugrožavanje bezbednosti optuživao je znane i neznane. Ubijali su ga Milošević, Klinton, Đinđić, Tadić, Šešelj, pripadnici "Crvenih beretki" i "Crne ruke", Fejsbuk i Tviter, pa i urednici, novinari i čitaoci Magazina Tabloid. Besmislenim lažima je dokazivao da je ugrožen. I, zaista, ugrožen je. Ali, ne bezbednosno, nego zdravstveno, psiho-fizički.

Predrag Popović

Svaki srpski vladar imao je simbole koji su opisivali njega ili njegov način upravljanja državom. Na zastavama, pečatima, novcu ili u predanju, ostali su tragovi po kojima su upamćeni. Neki po dvoglavom orlu, drugi po krstu i žezlu, ukrštenim mačevima, sokolovima, kljovima divljih svinja, a u prošlom veku i po srpu i čekiću.

Simboli vlasti Aleksandra Vučića, aktuelnog gospodara života i smrti, danas su pancir i pelene. Strah i slaba petlja realno opisuju upišanog diktatora.

Politika i medicina ne mogu da dijagnostifikuju sve mentane poremećaje koji su kod Vučića stvorili potrebu da se neprestano, iz dana u dan, na sablasne i smešne načine predstavlja kao žrtva. Svoje zdravstvene probleme, koji bi trebalo da budu privatna stvar, preneo je u politiku.

Kao zarazu, ličnu patologiju je počeo da širi čim je ušao u Srpsku radikalnu stranku. Ophrvan kompleksima niže vrednosti, valjda da bi sebi dao na značaju, izmišljao je napade i pretnje. Opasni protivnici su se, tobože, namerili na golobradog i anonimnog člana sekretarijata SRS-a, zaduženog za nabavku šampita, gibanice i piva.

Izmišljeni ljuti neprijatelji postavljali su mu sačekuše, nasrtali su na njega pred kafanom "Papuk" i fotokopirnicom "Dušanka", a svaki dolazak tramvajem iz novobeogradskih blokova u centralu stranke u Francuskoj ulici opisivao je kao Golgotu.

Vojislav Šešelj, vrhunski ribar ljudskih duša, Vučićevu ludačku potrebu za privlačenjem pažnje prepoznao je kao priliku da ga iskoristi za prljave špijunske zadatke. Dok god mu je Vučić cinkario šta rade i pričaju Dragan Todorović, Aleksandar Stefanović, Petar Dimović i Draško Marković, vojvoda mu je tolerisao neprestano kukumavčenje.

Uz ostale brojne karakterne sličnosti, Vučić i Šešelj dele istu vrstu nedostatka hrabrosti. Međutim, Šešelj je tu slabost prikrivao prenaglašenim mangupiranjem. On je najjači, niko mu ništa ne može, nikoga se ne plaši.

Vučić je svoj slabašni nervni sistem branio na suprotan način, neprestano je naricao nad svojom mučeničkom sudbinom.

Ostali radikali nisu imali strpljenja za tu paranoju. Kad mu je dozlogrdilo da ga sluša, Petar Panić, tadašnji šef radikalskog obezbeđenja, poigrao se s Vučićem. Glumeći zabrinutost, jednom ga je dočekao u stranačkim prostorijama s rečima: "Dobro je, mislio sam da ti nema spasa. Čuo sam da će te napasti u tramvaju. Zvao sam te kući, ali niko se nije javljao." Šešelj se ozbiljno naljutio na Panića zbog te šale.

- Nisi smeo da to uradiš. Napravio si mi veliki problem. Pola sata mi je jaukao u kancelariji, morao sam da toj plačipički dam na korišćenje stranački "jugić" da ga smirim - rekao je Šešelj.

Vučić je uzeo auto, ali nije se smirio. Dok je bio u opoziciji, žalio se da mu o glavi rade Slobodan Milošević i Jovica Stanišić. U jednoj od tih priča, Milošević je naredio Arkanu da likvidira Vučića. Zadatak je dobio izvesni kriminalac s nadimkom Zenica. Ne zna se epilog, Vučić nikad nije otkrio zašto Zenica nije obavio posao.

U drugoj, još maštovitijoj, izmišljenoj akciji Stanišić se nagodio s trojicom robijaša da likvidiraju Vučića. Robijaši bi na jedan dan bili pušteni iz zatvora, da obave krvavi posao, ali to ne bi bilo evidentirano, tako da izvršioci nikad ne bi bili otkriveni. Za nagradu, mesec dana kasnije bi bili pušteni na slobodu. Nije poznato ni kako je Vučić to preživeo.

Kad je prvi put došao na vlast, u martu 1998, na Vučića se ostrvila čak i svemoćna CIA. Agenti CIA nisu uspeli da ga eliminišu u dve saobraćajne nesreće, a onda su, usred NATO bombardovanja, odlučili da ga pogode "tomahavkom". Legendarni voditelj televizije CNN Lari King zakazao je intervju sa srpskim ministrom informisanja. U zakazano vreme, Vučić ipak nije došao u studio RTS-a, gde je udarila američka raketa. Ubijeno je 16 radnika državne televizije, 16 porodica je zavijeno u crno, a lešinar Vučić je sebe predstavljao kao žrtva.

Za takvu promociju iskoristio je i to što je jedan "tomahavk" udario baš u njegov kabinet u zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici. Iako je zgrada bila prazna tokom cele NATO agresije, Vučić je uporno ponavljao kako je to bio pokušaj ubistva.

Posle Miloševića i Bila Klintona, Vučić je optužio i Zorana Đinđića da mu preti smrću. "Đinđić je šef najopasnije mafije u Evropi. Znam da sprema atentat na mene, znam i koga je odredio da to obavi, ali ne plašim se. Može da me ubije, ali ne može da me uplaši", govorio je Vučić.

Šešelj je otišao u Hag, Đinđić na Novo groblje, a ubice su nastavile da progone Vučića. Dok je Boris Tadić bio na vlasti, Vučić je nekoliko puta izbegao smrt u montiranim saobraćajnim udesima. Jednom ga je Nebojša Stefanović vozio auto-putem Beograd - Novi Sad. U povratku, malo posle naplatne rampe, šofer je počeo da gubi kontrolu nad vozilom. Ipak, uspeo je da zaustavi auto. Svi šrafovi na oba leva točka bili su odvrnuti, u svakom trenutku mogli su da ispadnu i izazovu tragediju.

Pored takvih slučajeva, koji su postojali samo u njegovoj morbidnoj mašti, dešavali su se i pravi incidenti. Vučić je i njih koristio da izazove sažaljenje javnosti i optuži političke protivnike.

Kad je "škodom oktavijom" proleteo kroz rampu ispred pruge u Zemun Polju udario je glavom u volan i razbio nos. Još nije ni obrisao krv s lica, a već je zvao novinare da prijavi kako su mu režimske ubice opet postavile zasedu.

Dva sata kasnije, kad se malo smirio, opet je zvao iste novinare da ih zamoli da ništa ne objavljuju, tobože u interesu istrage. Zapravo, nije hteo da se otkrije da je s njim u kolima, u vreme udesa, bila njegova ćerka Milica.

Kad su priče o zaverama, zasedama i atentatima postale dosadne, Vučić je prešao na viši nivo laži.

Naročito se razmahao posle puča u SRS-u. U početku je crtao metu na čelu Tomislava Nikolića. Dok je Nikolić brojao milione evra, dobijene od Miroslava Miškovića i Milana Beka, Vučić je širio vesti da je Šešelj naručio njegovo ubistvo. Izmislio je da je policija sprečila atentat na Nikolića pred zgradom na Novom Beogradu, u Bulevaru Zorana Đinđića, gde je tada stanovao. Drugi put je likvidacija otkazana jer se atentator, patriota iz Republike Srpske, pokajao što je prihvatio posao, neće na Srbina.

Mediji su bili puni tih spekulacija, pa Vučić nije izdržao da i sebi ne nacrta metu na glavi. "Obavešten sam da je izvesni Niko Gajić dobio naređenje da me ubije na mitingu u Hrtkovcima. Kad stanem na binu, snajperskom puškom pucaće mi u čelo, izazvaće krvoproliće, a radikali će ga sakriti", najavio je Vučić dva dana pre naprednjačkog mitinga.

Zbog uznemirenja javnosti, pošto su se Vučićeve ludosti otele kontroli, Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo je prinuđeno da ga demantuje. Policija je izdala saopštenje u kome je istaknuto da Nikoliću i Vučić bezbednost nije ugrožena, kao i da u Srbiji ne postoji niko s imenom Niko Gajić. To nije sprečilo Vučića da obuzda patologiju. Nekoliko meseci kasnije, na konferenciji za medije optužio je Vojislava Šešelja da je, preko supruge Jadranke, angažovao Luku Bojovića da ubije Tomu Nikolića. I to je demantovao tadašnji ministar policije Ivica Dačić.

Bolest je uzela maha posle Vučićevog drugog dolaska na vlast. Sve barijere su pale. Kao glavni urednik svih medija mogao je da do mile volje objavljuje laži o pretnjama i atentatima na njega i članove njegove porodice.

U njegovom okruženju nije bilo nikoga ko bi mu rekao da se smiri, da primi terapiju i prestane da plasira takve budalaštine. Naprotiv, saradnici su podsticali promociju njegovih mentalnih deformiteta. Patologija, koju je u početku koristio kako bi privukao pažnju i stvorio utisak da je važan, vremenom je postala reprepromaterijal u proizvodnji politikantskih trikova.

Kad je prvi put bio u vlasti, kao velikosrpski nacionalista smetao je Klintonu, Bleru i Šrederu, kojima nije dao da otmu Kosovo. Čim je drugi put, na veliku nesreću Srbije, došao na vlast, ubice su se opet okomile na njega. Samo, sad su mu pretili zbog izdaje Kosova i Metohije.

Prvu monstruoznu kampanju pokrenuo je u aprilu 2013, posle potpisivanja Briselskog sporazuma.

- Svakog sekunda mi stižu poruke da će me ubiti. Prete smrću i meni lično, ali i članovima moje porodice. "Pizdo, izdao si Kosmet, bićeš ubijen kao Zoran iz DS", "Bićeš ubijen uskoro", "Nadam se da je uskoro sve spremno, tebe ćemo ubiti", "Izdajniče, za tebe je metak. Da ne živiš više", "Samo da ti kažem, sprema se rušenje vlade. Bolje beži, imamo snajper", "Proklet bio, govnaru. Dabogda te Šiptari zaklali i rod i porod ti zatrli"... Eto, te poruke mi neprestano stižu - požalio se Vučić novinaru Tanjuga, koji je potvrdio da ih je video u gospodarevom telefonu.

Uzalud se trudio, nikog nije prevario. Građanska Srbija nije se primila na trik, kojim je pokušao da se identifikuje sa Zoranom Đinđićem, koga je i sam Vučić nazivao izdajnikom i pretio mu da će ga "istrebiti kao gubu iz tora". S druge strane, patriotska Srbija nije videla ništa loše u tome da bude likvidiran izdajnik koji se odrekne Kosova i Metohije. Šokiran time što ljudi više veruju svojim očima, nego njegovim lažima, Vučić se razočarao u srpski narod.

- Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se bliži kraj - požalio se Vučić u septembru 2013. godine, na radnom ručku s glavnim urednicima beogradskih medija.

Tim rečima Vučić je ozvaničio ličnu patologiju kao državnu politiku. Narodna skupština još nije izglasala rezoluciju u kojoj će se istaći: "svi građani su potencijalne ubice velikog vođe". To nigde ne piše, ali pripadnici naprednjačkog kartela, državni funkcioneri, policajci, tužioci, sudije i, naročito, režimski mediji uvereni su da je tako. Ko god bi na društvenim mrežama napisao neku psovku ili uvredu na Vučićev račun, optuživan je za ugrožavanje bezbednosti. Od tada do danas više stotina građana je uhapšeno i osuđeno u skladu s tim nepisanim tiraninovim zakonom.

Vučić je tvrdio da se našao i na nišanu Filipa Koraća. Po stoput viđenom scenariju, Vučić se i u tom slučaju pohvalio svojim legendarnim junaštvom: "Jedini ja smem da izgovorim ime Filipa Koraća. Je l' treba da hvalimo narko dilere i da im se ne zameramo. Nemam strah. Ako me jednog dana proguta mrak, šta ćemo s tim, hoće li to da promeni činjenicu da je neko kriminalac, narko diler i ubica?" Satanizovao je Koraća, proglasio ga je za državnog neprijatelja, iako je tužilaštvo obustavilo istragu protiv njega.

Daleko od javnosti, u zatvorskoj bolnici umro je Milorad Nikolić iz Crvenke, koji je uhapšen zbog sms poruka koje je slao svom poznanika, a u kojima je ružno pisao o Vučiću. Niko nikad nije odgovarao za tu smrt. Stravične medijske i pravosudne torture prošao je prof. dr Đuro Trkulja. Vučić je, da bi sebi podigao cenu, plasirao priču da iza Trkulje stoji izraelska tajna policija Mosad. Goran Kerkez je uhapšen u Austriji pod optužbom da pripada terorističkoj organizaciji "Crna ruka", koja priprema likvidaciju Vučića. Aleksandra Janković Aranitović je provela pet meseci u pritvoru zbog psovki koje je preko Tvitera uputila Vučiću i njegovoj deci Danilu i Milici. Sibin Vukadinović, bivši član Dveri, nije uhapšen, ali provučen je kroz blato naprednjačkih biltena zbog teških reči na račun princeze Milice.

Nije uhapšen ni Milan Ćulibrk, glavni urednik NIN-a, koji je, krajem novembra 2019. godine, na naslovnoj strani objavio fotografiju s jednog sajma naoružanja i vojne opreme na kojoj Vučić stoji ispred štanda sa snajperskom puškom. Vučić je to iskoristio za kampanju protiv NIN-a, iako je svestan da mu taj nedeljnik, tako sterilan i trom, više pomaže nego šteti u održanju vlasti. Vučić baš zato želi da javnosti predstavi NIN kao opozicioni medij, odgovara mu takav protivnik, koji ne čitaju ni članovi porodica njegovih urednika i novinara.

Sa istim motivom, Vučić je poveo kampanju i protiv Vesne Pešić, koja je takođe bila osumnjičena za podstrekivanje na ubistvo. Uplašena mogućnošću da Vučić doživotno ostane na funkciji predsednika i da bojkot izbora neće moći da ubrza njegov pad s vlast, Pešić je na Tviteru priznala da ne ostaje ništa drugo "nego cev u glavu". Naravno, mislila je na sebe i ostale opozicionare, koji ne mogu da učine ništa protiv naprednjačkog režima. Međutim, Vučić pročitano razume kako hoće, kako njemu odgovara. Konfuzna rečenica dovoljan je razlog za pokretanje hajke na odavno penzionisanu političarku.

Na udaru su se našli i urednici i novinari našeg Magazina. Zamenik glavnog urednika, Milan Malenović, šest meseci je proveo u kućnom pritvoru zbog objave na Fejbuku. Čak ni napredne sudije nisu uspele da nađu prostora za kažnjavanje, na kraju su odbacile optužnicu, kao i mogućnost da Malenović dobije odštetu za pretrpeljene muke. Đorđe Višekruna je bio brži i srećniji. Kad je obavešten da mu Vučić sprema hapšenje, Višekruna je zbrisao u Holandiju. Ni tamo nije bio bezbedan, Vučić je za njim poslao malu terorističku grupu. Ipak, holandska policija je reagovala pravovremeno i pružila zaštitu Višekruni.

Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal odbilo je da Magazinu Tabloid pruži informacije o broju postupaka koji su vođeni protiv građana osumnjičenih za ugrožavanje bezbednosti Aleksandra Vučića. Tužioci i u redovnoj praksi svesno krše sve zakone, pa mogu i Zakon o dostupnosti informacija o javnom značaju. Iako skrivaju broj zlostavljanih ljudi, tragovi su ostali u medijima koji su predvodili hajke protiv opasnih ubica s Fejsbuka i Tvitera.

Koliko god izgledalo bolesno, u Vučićevim najavama atentata na voljenog sebe ima sistema. Kad god bi u javnost isplivala neka njegova politička ili kriminalna afera, medijski bi je pokrio predstavama u kojima bi se predstavljao kao žrtva. To se najbolje videlo u vreme ubistva Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi.

Vođa "Janjičara", navijača Partizana, koji nikad nije odrobijao presudu za dilovanje droge, ubijen je 13. oktobra 2016. Mediji su, uglavnom nehotice, otkrivali tragove koji su Saleta Mutavog povezivali s pojedincima iz policijskog i političkog vrha. Kad su stigli do Dijane Hrkalović, tada državne sekretarke u MUP-u i vođine kerberke zadužene za najprljavije zadatke, Vučić je primenio štos kojim je pažnju javnosti privukao na sebe.

Na šetalištu pored puta kroz Jajince, beogradsko naselje u kojima su Angelina i Anđelko sredinom devedesetih bespravno podigli zamak, otkriveni su, kako su mediji objavili, "sanduci s oružjem dovoljnim da bude uništena kolona vozila".

U sanducima su se, navodno, nalazili ručni bacač M-80, četiri ručne bombe, sto metaka kalibra 7,62 mm i nekoliko metaka za automatsko oružje. Ministar policije Nebojša Stefanović je pregledom snimaka kamera uočeno da se dva dana pre pronalaska oružja u tom rejonu kretalo 97 bezbednosno interesantnih lica. Saslušano je čak 37 osoba, ali nijednoj nije određen pritvor. Na oružju su pronađena "tri parcijalna DNK traga", rekao je ministar.

Da bi se pojačao utisak, Vučić je sutradan montirao još jednu predstavu istog žanra. U garaži na Novom Beogradu policija je našla "reno megan" u čijem gepeku se nalazio još jedan arsenal. U automobilu je pronađen jedan hekler, dva puta po 200 grama eksploziva TNT, detonator i mobilni telefon za daljinsko aktiviranje eksploziva i pištolj.

Aleksandar Vučić je plasirao sto kontradiktornih priča. Prvo je tvrdio da su "crnogorski kriminalci, povezani s njihovim režimom", pripremili to oružje za atentat na njega. Onda je demantovao vezu izmišljenih atentatora sa Crnom Gorom i kao moguću metu predstavio svog brata Andreja.

Povremeno je u srpskim medijima glumio naivnost: "Prepoznajem rukopis 'zolja', koristili su ih i ranije u sličnim organizacijama. 'Zolja'može da gađa na 200 metara, a ako još neko poznaje teren, tu promašaja nema. Ja mislim da je to neko slučajno ostavio, a to je još veći problem, jer je moglo da strada mnogo dece. Nemam nijedan dokaz da je ovo bio atentat na mene, mislim da tu stvarnih incidenata i nema, ali prepustiću nadležnima".

Dok se u srpskim medijima prenemagao, kao da mu je veći problem da stradaju deca nego on, u hrvatskim se predstavljao kao heroj, spreman na žrtvu, pa makar ga ubili zli i podli Srbi.

- Dobijam pretnje, ali se ne bojim za svoji život. Bojim se samo za svoju porodicu. Pronađeni su arsenali oružja i ljudi koji su već bili hapšeni zbog opservacija stana mog brata. Imamo živog svedoka koji je potvrdio da je jedan od tih ljudi rekao: "Videćeš kako će proći Vučić". A, reč je o jednom od najpoznatijih pucača u regionu. Ima li ljudi koji meni ne žele dobro? Ima ih koliko god hoćete, različitih, od tajkuna do mnogih drugih. Ali, šta da radimo, to je Srbija! Pa, koga mi nismo ubili od svojih! Sve što je nečemu vredeli, mi smo ubili. Karađorđa, Miloša, na kraju i premijera Đinđića - rekao je Vučić u intervjuu zagrebačkom nedeljniku Globus.

Isti Vučić je, kao radikal, zastupao Karađorđevu ratničku opciju i tvrdio da Obrenovićeva popustljivost nije dobra, što je i istorija dokazala pošto danas ima sto živih Karađorđevića, a nijednog Miloševog potomka. Kad se transformisao u naprednjaka, pozivao se na obrenovićevsku diplomatsku strategiju, a Karađorđeviće je optuživao da su pet puta uvukli Srbiju u ratove i svaki put dezertirali. "Mafija je ubila svog premijera", govorio je za Đinđića, pre nego što je odlučio da se identifikuje s njim, vizionarom i reformatorom.

Ipak, možda je delimično u pravu, bar kad kaže da Srbi ubijaju svakoga ko vredi. To bi moglo da objasni zašto je on živ, iako je izmislio milion atentata na sebe.

Malo je nedostajalo da Vučića ubiju i u julu 2015. na komemoraciji žrtvama u Potočarima. Nije bio u opasnosti od muslimana, koji su došli na dženazu ubijenim članovima porodice. Oni su ga gađali samo cipelama, flašama i kamenicama. Znaju da se u Srebrenici ispunila Vučićeva pretnja "sto za jednoga". Život mu je visio o koncu dok se, probijajući se kroz masu, nalazio na nišanu snajperiste iz britanske specijalne jedinice SAS. Tako je pisao Vučićev bilten Informer, čiji "pouzdani izvori" ipak nisu otkrili zašto atentator iz SAS-a nije povukao okidač. Ne zna se ni zašto je taj izmišljeni britanski pokušaj likvidacije srpskog državnika nikad više nije ni pomenut u režimskim medijima.

Posle svega, ostao je samo utisak da je napad na Vučića važniji od žrtava sahranjenih u Potočarima. To se vidi i iz objava od pre nekoliko dana, kad su svi naprednjački mediji istakli dramatične naslove: "Godišnjica pokušaja stravičnog linča", "Pre pet godina pokušano ubistvo Vučića" itd.

U poslednje vreme Vučića ubija Dragan Đilas. Teorijom o tom lažnom bratoubilačkom ratu diktator samo pomaže svom političkom i moralnom blizancu da stekne imidž ljutog opozicionara. U praksi, nesrećnici poput Milenka Jovanova, potpredsednika SNS-a, dokaze vide i u Koraksovim karikaturama. "Alo, bre, monstrumi... Shvatili smo da je Đilasov cilj i opsesija, koju revnosno prenose svi njegovi mediji, kako ubiti Vučića..." - napisao je Jovanov povodom Koraksovog crteža na kome neustrašivi Vučić pokazuje metu na svojim grudima. Tog div-junaka Koraks je nedavno opisao baš kao što treba - kako u žandarskoj uniformi preti narodu, a ispod oklopa curi mokraća.

Gore pancir, dole pelene. Tako izgleda srpski upišani diktator. Ipak, to ne znači da nije opasan. Naprotiv.

Za njegove bolesti nema leka, ali njegova krivična dela moraju da dobiju sudski epilog, koji će ga trajno smestiti na bezbedno mesto.

Tek kad poruka s jednog grafita - "Živeo Vučić 100 godina, 50 na robiji" - bude postala sastavni deo pravosnažne presude, Srbija će početi da se oporavlja od boleština kojima ju je zarazio Aleksandar Vučić.