Natrag

Esej

Danke Handke: Povodom jednog Vučićevog odlikovanja (1)

DANKE HANDKE - PRIČA U DVA DELA

Kad sam na dan državnosti Republike Srbije, čuveno Sretenje, gledao na televiziji kako predsednik države Aleksandar Vučić deli odlikovanja, šakom i kapom, prva asocijacija mi je bila na Domanovićevu „Stradiju". U ovoj čuvenoj pripoveci Domanović izvrgava ruglu opsednutost odlikovanjima u Srbiji Aleksandra Obrenovića. Njegov junak pripovetke, sin-povratnik u zemlju svojih predaka, već na prvom koraku u svojoj postojbini otkriva čudnu pojavu: svi ljudi nose ordenje! „Poneki ih toliko imaju da ne mogu da nose sve o sebi, već vuku kolica za sobom i u njima puno ordena za razne zasluge, zvezda, lenta i kakvih ne odlikovanja."

Ivan Ivanović

PRVI DEO

MILOVAN VITEZOVIĆ

1.

Ta scena odlikovanja u zemlji Srbiji smučila mi se taman koliko i Domanoviću, već sam krenuo da ugasim televizor, kad - na ekranu se pojavio čovek koga poznajem, bolje reći koga sam nekad poznavao: predsednik Udruženja književnika Srbije, čiji sam i ja nekada bio član, Milovan Vitezović. Sad, nisam siguran da li je Vitezović iz ruku predsednika primio svoje odlikovanje ili je samo kao predsednik UKS preuzeo Handkeovo da mu ga pričuva dok ovaj ne dođe u Srbiju na gošćenje i uznošenje (kao da odlikovanje ne može do tad da stoji u Predsedništvu?).

Prvo nisam prepoznao Vitezovića, nisam ga video gotovo pola veka, još iz vremena kad smo bili Ježovci. On junoša, sa crnom kosom i bradom, pisac koji obećava, a ja proćelavi ražalovani profesor, pisac „Crvenog kralja", koji skrušeno nudi svoje rukopise gde stigne, ne bi li se nekako spasio robije. Sad je Milovan beo kao labud, ali nije izmenio lik i profil. Odložio sam gašenje televizora.

Onda me je Milovan Vitezović zaprepastio, nisam umeo da se snađem, da nisam pogrešio, možda to nije onaj Milovan Vitezović koga sam poznavao iz Ježa. Možda je to klon?

Kad mu je predsednik predao Handkeov orden na čuvanje, dohvatio je mikrofon i uzviknuo Danke, Handke. Meni je to bilo više nego neukusno, podsetilo me je na jednu hrvatsku pesmu Danke, Dojčland, koju je na Hrvatskoj televiziji pevala jedna hrvatska pevačica u vreme kad je Hrvatska dobila nezavisnost. To je bilo toliko glupo da su je sami Hrvati brzo skinuli sa svoje televizije. Mislio sam da je prošlo vreme kad se sa srpske televizije predsednik UKS Srba Ignjatović derao Živela Srbija!, verovatno da bi pokazao svoj patriotizam. Šta hoće da pokaže Milovan Vitezović udvarajući se Handkeu, uzvikujući Danke, Handke?

Rekoh da sam Milovana Vitezovića sreo u Ježu, negde 1972. godine, on je tad bio saradnik ovog humorističkog lista, šezdesetosmaš nagrađen članstvom u redakciji najznačajnijeg humorističkog lista u Srbiji, a ja zabranjeni pisac koji nudi svoje prokažene rukopise. Pošto još nije bio glavni, sreli smo se samo u prolazu, upoznao nas je glavni u Ježu, Bane Jovanović. Milovane, to je Ivan Ivanović!

Ja sam za Milovana Vitezovića znao još 68. kad je na nekom od konventa predstavio jednu svoju pesmu, a ja je pročitao iz nekog studentskog glasila u Gimnaziji u Kuršumliji, gde sam „prisluškivao" šta se u Beogradu događa. Pesma je šokirala moje kolege profesore.

Milovan VITEZOVIĆ :

SA KOLENA NA KOLENO

1.

Otac moga oca, tačnije moj deda,

Bio je solunac i čovek prvoga reda,

Cenjeni birokrata

Između dva rata.

Između dedinog i svoga rata,

Moj tata

Želeo je sve svojim očima da gleda

I pobunio se protiv deda.

A deda,

Čovek državnog režimskog reda,

Da zadrži dobre pozicije stare

Na sina studenta posla žandare.

Moj otac, tačnije moj tata,

Prvoborac, partijski tata-mata,

Cenjeni birokrata

Posle rata.

U želji da sve svojim očima gledam,

Da se pre ne predam,

Istine su uspele da me shvate,

Pobunih se protiv tate birokrate.

Gospodo tate i mame dame,

Točak mercedesa nije točak istorije!

A otac odmah na me

Kordon narodne milicije.

2.

Moj deda,

Danas sve gleda,

Brkove suče,

Seća se moga oca od juče i svoga od prekjuče.

(Napomena: Ovde nedostaje strofa koju treba da napišem kroz dvadeset ili dvadeset pet godina kako ja bijem svoga sina.)

Pesma me je odmah osvojila, kasnije ću je uvrstiti u „Čitanku srpske političke poezije". Ali kuršumlijski profesori su vrteli glavom, je li tako nešto dozvoljeno. Bili su lojalni komunističkom režimu, iz Kuršumlije je otišao prvi telegram osude studentske bune i podrške vlasti.

Sećam se rasprave sa jednim kolegom profesorom u zbornici kuršumlijske Gimnazije oko te pesme, takođe profesorom Srpskog jezika. On je smatrao da je pesma politički plakat, tendenciozna, redukovana na iskaz, prosta, i da kao takva nema umetničku vrednost. Ja sam smatrao obrnuto, da je vredna upravo zato što je direktna, što ne „palamudi", što pogađa u centar stvari. Ne treba da kažem da je moj kolega osuđivao 68. a ja je branio.

Nema sumnje da sam o tom Milovanu Vitezoviću, iz šezdeset osme, imao visoko mišljenje i poradovao se što sam ga sreo u Ježu, koji mi je u Beogradu postao sigurna kuća posle progona iz Kuršumlije. Cenio sam šezdesetosmaše! No na tome bi se svršilo, da se Milovan Vitezović, jednim potezom, nije upleo u moj život i odigrao u njemu značajnu ulogu. To se dogodilo 1974. godine, kad sam u Okružnom sudu u Prokuplju bio osuđen na dve godine zatvora.

Dok su se glavni pisci ustezali da me uzmu u zaštitu, jer vremena su bila vunena (Gojko Đogo), u Ježu je osvanuo tekst koji je šokirao javnost: Milovan Vitezović, Zašto je osuđen Ivan Ivanović? U tom tekstu Milovan kritikuje moju presudu u Okružnom sudu u Prokuplju i postavlja pitanje njene legitimnosti. Tekst sam po sebi ne bi bio toliko važan da nije došao u trenutku opšte osude crnog talasa u umetnosti i progona intelektualaca. Svaka čast Milovanu Vitezoviću što se pobunio protiv političkog ludila!

Vitezović pokazuje da sam ja roman napisao na osnovu fakata i iznosi mnogo slučajeva devijantnog ponašanja fudbalskih zvezda, od kojih je jedna moj crveni kralj. Razume se da sam ja tekst primio kao eliksir, cenio sam što je u mlađanom Vitezoviću progovorio šezdesetosmaš koji ne prihvata represiju režima i ne odriče se ideala izvornog komunizma. Tekst je inače bio humoristički, posprdan, u stilu Ježa.

No članak Milovana Vitezovića imao je eksplozivno značenje, izazvao je Opštinski komitet Saveza komunista iz Kuršumlije da napiše odgovor (koji je Jež takođe objavio), pod naslovom Ovo je i odgovor. U tekstu Komitet podržava presudu Okružnog suda Prokuplja i osuđuje Milovana Vitezovića što je kritikuje. Pismo je upućeno Vrhovnom sudu Srbije u Beogradu, Javnom tužilaštvu Srbije, Izvršnom komitetu CK SKS, Međuopštinskom komitetu SKS u Prokuplju i Osnovnoj organizaciji SK NIP-a Jež. Od Vrhovnog suda se traži da potvrdi presudu Suda u Prokuplju, a od CK Srbije da odobri progon koji mi je priredio u Kuršumliji Opštinski komitet SKS. Komitet Kuršumlije posebno traži od komunista Ježa da Milovana Vitezovića uzme na političku odgovornost i isključi ga iz SK.

Pismo iz Kuršumlije je inače užasno. U njemu su izrečene najteže optužbe protiv mene koje su ovi ljudi mogli da smisle. „Ivan Ivanović, napada politiku Saveza komunista Jugoslavije i organizaciju Saveza komunista u Toplici, napada organe državne bezbednosti i unutrašnjih poslova, učesnike narodnooslobodilačkog rata i narodne revolucije, što znači vitalne interese našeg samoupravnog socijalističkog društva." (...) „Ivan Ivanović, kroz sve svoje publikacije, napada Savez komunista, organe državne i javne bezbednosti, učesnike NOR-a i druge vrednosti našeg društva. On to sve čini kao protivnik ovog našeg samoupravnog socijalističkog društva." Zatim sledi osuda mog oca, koju je inače izrekao sekretar Opštinskog komiteta Živorad Cvejić u jednom govoru ranije. „Ivanu Ivanoviću, je ovo socijalističko društvo pružilo dosta. Školovalo ga i dalo mogućnost da radom i doprinosom postane koristan član društva. No, Ivan Ivanović ovakvim radom uperenim protivu SFRJ, na delu dokazuje da mrzi ovo društvo i da radi protivu njega zato što mu je likvidiralo oca Božu Ivanovića, poznatog četničkog zlikovca.

Kod ovakvog delovanja i ponašanja Ivana Ivanovića, mi moramo da se podsetimo i da istaknemo, da još uvek ima majki koje nose crninu za svojim najbližima, koje je likvidirala ruka Bože Ivanovića."

Komitet me u pismu svrstava u neprijatelje socijalizma koji zloupotrebljavaju slobodu umetničkog stvaralaštva. „Pod vidom stvaralaštva, kao što je poznato, su dejstvovali i poznati neprijatelji Veselica i Đodan, kao i neki drugi, kao što je slučaj Đurića u Beogradu i sličnih."

Komitet preti neprijateljima: „Svi neprijatelji socijalizma u zemlji ili inostranstvu, moraju znati da za njih nema i ne može biti prostora za neprijateljsko delovanje i da će u tome biti onemogućeni svim sredstvima, uključujući tu i odluke koje donose organi pravosuđa".

Komitet hvali državne organe što su postali efikasni u otkrivanju neprijatelja. „Posle Dvadeset prve sednice Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije, otklonjene su mnoge slabosti u organima gonjenja i pravosudnim organima. Sada su oni efikasniji u zaštiti Ustavnog poretka, te su i sankcije adekvatnije prema učiniocima krivičnih dela."

Na kraju teksta, Komitet se obrušuje na Milovana Vitezovića što me je uzeo u zaštitu. „Sada kada pravosudni organi efikasnije deluju, a pogotovu prema učiniocima krivičnih dela uperenih protiv našeg sistema, onda se ovakvim, neosnovanim napadima u štampi, pokušava da se ponovo pravosudni organi učine neefikasnim, onako kako je to bilo u doba cvetanja liberalizma. To pogoduje protivnicima novog kursa Saveza komunista Jugoslavije i svim neprijateljskim elementima. Iz tih razloga potrebno je da se ovo naše pismo dostavi i Osnovnoj organizaciji Saveza komunista, gde je član Milovan Vitezović, kako bi Savez komunista zbog navedenog članka druga Vitezovića, uzeo na političku odgovornost."

Kad je Jež objavio ovaj tekst, odjurio sam kod advokata Milivoja Perovića da me savetuje šta da radim. Bio sam konsterniran, očekivao sam hapšenje. Zatekao sam Doktora nadnesenog nad Jež. Trljao je ruke: „Odlično, Ivane! Bolje nisu mogli da nam pomognu! Budala uvek radi protiv sebe!" Šta odlično? Proglasili su me neprijateljem, oca su mi proizveli u ratnog zločinca, traže moju glavu, a moj advokat kaže da je to dobro! „Ne pada sneg da pokrije breg, nego da zveri pokažu tragove!", nastavio je Milivoje. „Taj Komitet je jasno rekao zašto te komunisti gone. Ne zbog romana, nego što ti je otac bio četnik! Ne daju oni da četnički sin bude pisac!"

(Ja sam Milivoja Perovića uzeo za književnog junaka u romanu „Partizani". Drugi junak je Ratko Pavlović Ćićko. Upućujem čitaoca na roman, ovde oni nisu tema.)

„Da ti kažem još ovo, Ivane. Kad sam se prihvatio tvoje odbrane, dobio sam više pisama od mojih saboraca iz Jablanice i Toplice u kojima protestuju što branim četničkog sina. Za njih građanski rat još nije završen. A ja te branim upravo zato što sam bio učesnik tog rata i što sam ratovao protiv tvog oca. Mogu da ti kažem da je kapetan Boža Ivanović bio častan oficir i da nijedna partizanska majka nije zaplakala zbog njega. Pregovarao je sa nama da ne vodimo bratoubilački rat. Da sam mogao da pretpostavim da će danas tebi da sude zbog romana - Svaka ti čast, pošteno si nam rekao u šta smo pretvorili ideale revolucije! - sa ovom pameću tvrdim da ne bih otišao u partizane u ovgustu 1941. godine. Razume se, ne bih ni u četnike!"

Doktor se zamislio. „Sad znam kako ću da te branim! Komitet iz Kuršumlije mi je dao materijal. Mislim da ću da te odbranim!"

Još se sećam da mi se Milovan pohvalio da mu Opštinski komitet iz Kuršumlije ništa nije mogao „Mogli su samo da mi pljunu pod prozor! A nisu mogli ni to, jer nemam prozor!" (Vitezović tad nije imao stan. Danas, kažu, ima stan od dvesta kvadrata u samom centru Beograda. A Alek Marjano ima dva kvadratna metra na groblju Orlovača, gde je završio pošto je izvršio samoubistvo skočivši na beton sa trećeg sprata u Palmotićevoj ulici u Beogradu, gde je smeštena psihijatrijska klinika. Pre toga mu je sin Bodin Marjanović, mladi satiričar i humorista koji je mnogo obećavao, poginuo kao dobrvoljac na Vukovaru.)

2.

Problem je u odgovoru Milovana Vitezovića na pismo Komiteta, takođe objavljenom u Ježu, pod naslovom Poznajem li Ivana Ivanovića. Kad se taj tekst pojavio, nisam na njega obratio pažnju, tek mi je Matija Bećković otkrio njegovu „antičetničku" pozadinu.

E sad, šta ću ja kod Matije Bećkovića? Kad je izbio slučaj „Crveni kralj", Matija je bio među prvima koji je želeo da mi pomogne. On je u to vreme takođe bio u nezavidnoj situaciji, najurili su ga iz satiričkog Ježa u petparački Čik. Praktično nije pisao, ali je napisao izvanredan tekst o „Crvenom kralju" i uz odlomak iz romana objavio ga u Čiku, pod naslovom Danas su kurve najveće gospođe. Uspeo je da ubedi glavnog urednika Čika (ne sećam mu se imena, znam da je bio karikaturista, zapamtio sam ga po izrazito crvenom nosu alkoholičara) da za list pišem roman u nastavcima. Urednik je prvo hteo, posle nije, Matija je tu bio nemoćan, ima to svoju pozadinu. Išao sam u Čik da nosim tekstove, Matija je prvi nastavak pripremio za štampu, ali ga urednik nije pustio. To se poklopilo sa tekstom Milovana Vitezovića u Ježu.

Kako je izgledao odgovor Milovana Vitezovića Komitetu iz Kuršumlije. „Postavljeno mi je pitanje poznajem li Ivana Ivanovića, kad sam pisao tekst „Zašto je osuđen Ivan Ivanović?" Ne. Ne, bar toliko, priznajem, koliko ga poznaje OK SK Kuršumlija. Sreo sam ga nekoliko puta sa „dobar dan", sa - ja njemu: „Kako ste?" i on meni: „Kako si?" Jesam li pogrešio što sam pisao, ne poznajući ga bolje?"

To je tačno, ja sam se u Ježu družio sa Alekom Marjanom, igrao sa njim šah. Vitezović je samo prolazio, šah nije igrao. A Jež je u to vreme bio šahovski klub disidenata!

Iz teksta proizlazi da je Vitezovićev problem bio u tome što nije znao ko sam ja, nego se bavio samo knjigom. „Pisao sam o onom što je u koricama tog dela, neopterećen strašnim avetima prošlosti (kakvo jeste četništvo)" Dakle, za mladog komunističkog levičara, kakav je tada bio Vitezović, četništvo je našto najgore što se desilo srpskom narodu, „avet prošlosti". (Ovo je teza Dobrice Ćosića.)

Milovan Vitezović se brani od napada iz Kuršumlije da je prevideo tu činjenicu, nego se samo bavio romanom. „Pisao sam o onom što sam pročitao u redovima i između redova inkriminisanog romana „Crveni kralj" čiji je najkraći sadržaj život (karijera) jednog fudbalera, negativca, lažne veličine našeg društva, primitivca i životom i govorom i izjavama, jednom rečju jedna šund ličnost, protiv kakvih su sve vaspitne institucije našeg društva.

Sadržaj romana nije ni bleda slika mnogih iz galerije stvarnih, živih i negativnih „velikana" naše fudbalske stvarnosti. Feljton koji upravo izlazi u „Politici ekspres" o odlascima naših fudbalera u inostranstvo ima više crnih, u bilo kom pojedinačnom nastavku, podataka o nesređenoj i nesocijalističkoj situaciji u našem najmasovnijem sportu, nego u celom romanu „Crveni kralj" (zašto za feljton niko ne odgovara?)."

Vitezović se brani literarnim argumentom „da se ne može pisac identifikovati sa njegovom ličnošću" Takav argument „izneli su dr Vuko Pavićević, profesor etike na Beogradskom univerzitetu i znameniti politički i kulturni radnik, kao sudski veštak (u suđenju Ivanu Ivanoviću) i komisija Udruženja književnika Srbije čije je mišljenje dostavljeno sudu. U sastavu ove komisije nalazili su se sledeći književni i estetički autoriteti: Radonja Vešović, Mirko Vujačić, Dragan Jeremić i Pavle Zorić. Njihovo mišljenje je kategorično da u romanu nema osnova za krivično gonjenje."

U isto vreme, brani mene od mog oca. „Krivice Bože Ivanovića nisu krivice Ivana Ivanovića i ne smeju biti." Ja nisam kriv za zlodela mog oca! „Ivan Ivanović nije mogao da izabere oca. Ako se nosioci (i tvorci) književne proleterske etike Radonja Vešović i Mirko Vujačić nisu obazirali čiji je sin Ivan Ivanović, onda ni mi ne smemo povređivati stare rane uz poštovanje bola mržnjom prema onima koji nisu krivi, jer krvna osveta nikada nije bila etična! Teško je sinu koji ima velikog oca! Kako li je tek sinu koji ima takvog oca kao Ivan Ivanović? Ima li Ivan Ivanović prava da bude ravnopravan sa svima nama?"

Mlađani humorista okreće stvar na humor: Nije Ivan Ivanović napravio Božu Ivanovića, nego je bilo obratno!

Interesantno je da se Vitezović pozvao na „proletersku etiku" Radonje Vešovića i Mirka Vujačića, a zanemario je „književničku etiku" Dragana Jeremića i Pavla Zorića, iako su oni zajednički potpisali saopštenje Udruženja književnika Srbije. Kakva je to „proleterska etika", je li to neka nova etika? Zna li neko danas za pisce kakvi su Radonja Vešović i Mirko Vujačić?

Vitezović se izjašnjava i protiv „liberalizma", koji je osuđen od strane Saveza komunista. Kaže da je kao novinar jednom boravio u Kuršumliji i pisao o tom „liberalističkom kolu slučajeva", a da je imao ispravan stav ima „za svedoka druga Paška Romca"! (Mora da je taj bio predsednik Saveza boraca?) (Ovo je tačno, Vitezović je 1969. godine, dok ga je još držao studentski zanos, napisao tekst u Ježu o događajima u Kuršumliji. Ja sam taj tekst kasnije inkorporirao u roman „Braća Jugovići...)

Vitezović strogo vodi računa da je na liniji Saveza komunista. „Ja podržavam drugove iz Kuršumlije koji se pozivaju na kongresne i druge odluke i na iste se, takođe, i ja pozivam i ne samo na njih, nego na Ustav i program SKJ."

Da je Milovan Vitezović danas napisao ovakav tekst, rekao bih da je odvratan. To mi je onda rekao Matija Bećković. Kakve to očeve imamo Matija i ja, a kakvog Milovan! Je li njegov „otac" Paško Romac, a naši Musolini i Hitler!

Interesantno da se sve kasnije „dogodilo" kao da je scenario napisao Milovan Vitezović. Vrhovni sud Srbije je odbacio pismo Opštinskog komiteta SKS iz Kuršumlije, a presudu Okružnog suda iz Prokuplja poništio i preinačio je u oslobađajuću. Pri tom je imao isto obrazloženje kao Vitezović u Odgovoru. Partija nije pokrenula postupak protiv Milovana Vitezovića, naprotiv, junoša je unapređen u urednika teksta u Ježu, kad je zbog jednog aforizma Alek Marajano oteran sa tog položaja. (Taj aforizam, vezan za Sajam knjiga, je glasio: Neki više vole da otvore Sajam nego knjigu!

A Sajam je te godine otvorio Edvard Kardelj!) Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane!

Danas bih odbacio Milovanov Odgovor sa gnušanjem, kao što je odmah učinio Matija. Ali, u funkciji izbegavanja zatvora, onda sam morao sve da gutam. Uostalom, Vitezović mi je ubrzo učinio još jednu veliku uslugu, ja to ne mogu da zaboravim. Kad je došao za urednika teksta u Ježu, pozvao me je da objavljujem roman u nastavcima, onaj koji je propao u Čiku. Bio je to „Jugovac...", neka mi bude dozvoljeno da to kažem, moj najbolji roman! („Crvenog kralja" sam pisao iz štampe, koristio sam fakta na koja se poziva Milovan; „Arizane" sam pisao iz srpskog sela, koristio sam narodnu pamet; „Jugovac..." sam pisao iz sebe, iz svog znanja i empirije, koristio sam stvarnost srbijanske palanke.)

Zahvalan sam Milovanu Vitezoviću što mi je omogućio da objavljujem u Ježu moj najbolji roman i to u nastajanju. Naravno, Milovan to ne bi mogao bez saglasnosti glavnog urednika Ježa, a onda je to bio Bane Jovanović. Njega su doveli iz Politikine kuće da odseče Ježu bodlje, a on ne samo da to nije učinio, nego ih je još izoštrio, objavljivao je roman u nastavcima dojučerašnjeg robijaša, novopečenog disidenta, kao da je Dostojevski!

Banetu Jovanoviću mogu da govorim samo uz hvalu: poreklom Nišlija (kao i ja), završio je Svetsku književnost (kao i ja) i na njoj mnogo toga naučio, između ostalog da je Srbija Domanović a ne njegovi progonitelji. Bio je „prosvećeni komunista" (to je za sebe rekao Milisav Savić kad su ga proizveli u glavnog urednika Prosvete), „razlikovao je pevca od kokošku" (stih Aleka Marjana u „Privatnom groblju"), nije dozvolio da Jež ostane bez bodlji.

Scenarista Milovan Vitezović i urednik Bane Jovanović su „događali" „Jugovac" devetnaest brojeva. Za to vreme su opštinski komiteti Kuršumlije i okolnih gradova vršili „demarš", pisali na pomenute adrese, ukazivali na „štetno pisanje Ivana Ivanovića", tražili da Jež obustavi štampanje romana. Naravno da su to uspeli, „Jugovac" je otišao u čabar.

Ne mogu baš da povežem događaje, ali u to vreme je i Jež umirovljen. Komunisti su konačno rešili da srede „buntovne medije", kakva su, besumnje, bila omladinska i studentska glasila. Našli su konačnu formulu, umesto da ih i dalje zabranjuju, što nije bilo baš popularno, jednostavno su im „zavrnuli slavinu", ostavili ih bez državnih finansija, skinuli ih sa budžeta. Razume se da su ti „neposlušni mediji" sami po sebi izumrli. Bio je to konačan obračun sa Šezdeset osmom. (Danas, hvala Bogu, takav problem ne postoji, jer ne postoje ni omladinski mediji. Sve je mirno i tiho, kao u Domanovićevom mrtvom moru.)

Što se tiče Ježa, tu su komunisti pronašli bolju formulu: nisu ga zabranili, nisu ga ukinuli, jednostavno su ga kupili. Jež je dobio ponudu koja se ne odbija, podržavljen je, dobio je pristojan budžet, novinarima su povećane plate, nisu imali više nikakvu brigu. Jedino što više nisu pisali satiru, ali koga je za to briga.

Razume se da su izvršene kadrovske promene. Za glavnog urednika Ježa je postavljen karikaturista, biće da mu je ime Rade, prezime znam jer je kao moje, Ivanović, koji je izvršio partijski zadatak u potpunosti, ošišao je Jež. Znam da je izvršio velike promene, zabranio je da se igra šah u redakciji! A Jež bez šaha - to je krava bez mleka! U Ježu se igrao šah čak i posle rata, u vreme Agitpropa. Može li neko da zamisli Pjera Križanića bez šaha! Jednom rukom je vukao poteze a drugom crtao karikature! Moj prezimenjak je razjurio iz lista disidente, počeo je od mene.

„Prosvećeni komunista" Bane Jovanović je otišao u penziju, svakako „visoku", jer je godinama bio na rukovodećim položajima. Alek Marjano je još neko vreme tavorio u listu, a onda je otišao u „nisku" penziju, ubrzo na Orlovaču. A Milovan Vitezović?

Milovan je kao „dobar momak" , „nedogmatski komunista", šezdesetosmaš koji se odrekao Šezdeset osme, komunista koji je odbacio liberalizam i od Marka (Nikezića) i Latinke (Perović) otišao da služi Dražu Markovića i Petra Stambolića, satiričar za svako vreme, dobio je unapređenje, postao je urednik na Televiziji. Tu se završilo moje poznanstvo sa njim. Otišli smo svaki na svoju stranu, Milovan u forume Saveza komunista a ja na ulicu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane