Natrag

Feljton

Oslobođenje Južne Srbije (4)

Rusija je javno protiv, tajno poziva u rat

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

HERCEGOVAČKI USTANAK

I dok se Srbija kolebala u pogledu rata sa Turskom, desio se jedan događaj koji je imao ogroman uticaj na dalju istoriju: u Hercegovini je planuo srpski ustanak, pukla je nevesinjska puška. Za južnjake ovaj ustanak je imao gotovo isti značaj kao nekad Karađorđeva buna. Postalo je jasno da Južna Srbija ne može da ostane po strani od nove istorije. Hercegovačka buna mogla je da bude inspiracija za nišku bunu!

Ustanak je imao kao neposredni povod zulume koje su činili skupljači poreza i njihovi panduri. Počeo je kada je na putu Mostar - Nevesinje jedna hajdučka četa pobila turske kiridžije i opljačkala njihove tovare. Kako su Turci imali malo vojske u Hercegovini, četnici su opseli Trebinje i presekli uvoz hrane u tu tvrđavu.

U Srbiji je ovaj uspeh ustanika načinio ogroman utisak. Srbijanska štampa, na čelu sa Ristićevim Istokom, zauzela je borben stav. Istok je uveličavao pobunu i predstavljao je kao opštebosansku. Pozivao je državu Srbiju da pritekne u pomoć braći preko Drine, jer ako bi ovaj ustanak propao, ugled Srbije u Srpstvu bio bi proigran i na nju se više ne bi gledalo kao na Pijemont. Zavladalo je nacionalističko raspoloženje, koje su podstrekavali novinarstvo, pesništvo, pozorišne predstave. Naročito je prednjačio Milan Kujundžić Aberdar sa svojim patriotskim pesmama.

Danilova Vlada, iako u ostavci, bila je na velikoj muci kako da se postavi: da li da borbeno raspoloženje podstrekava ili da ga suzbija. Kako je knez Milan bio u inostranstvu, Vlada je morala sama da odluči, iako je bila neodlučna. Ona je puštala da se kupe dobrovoljačke čete, ali ih nije sama formirala. Čitav Beograd je bio pod četnicima. „Čitave grupe dobrovoljaca, pola u srpskom pola u crnogorskom odelu, naoružane do zuba, šetale su glavnim ulicama i pevale Jakšićevu Crnogorku. No nije se stalo na manifestaciji rodoljublja, Vlada je krišom poslala dve čete u Hercegovinu.

Ali krajem avgusta u ustanku su pala dva važna hercegovačka ustanika, četovođa, Petar Petrović Pecija i Ostoja Krmanoš. Ovaj događaj je uzbudio Beograd. Ostoji i Peciji je davan parastos u Sabornoj crkvi, koji su činodejstvovali mitropolit i četrnaest sveštenika. Činilo se da Srbiji nema druge nego da se umeša u ustanak.

Ustanak je naljutio Portu u Carigradu, a krivica za njega bačena je na ratobornu Srbiju. I u Turskoj je prevladala ratna struja. Ministar vojni Husein Avni paša, osvedočeni neprijatelj Srbije, tražio je od Porte i sultana da se napadne Srbija. Hercegovački ustanak treba napasti u Moravskoj dolini, kad srpska vojska bude razbijena, ustanak će se ugasiti sam po sebi. Porta je prihvatila zahtev svog ratnog vezira i počela da gomila vojsku prema Srbiji.

U okolinu Niša dovučena je vojska od 50.000 vojnika; na istočnoj granici prema Vidinu sakupilo se 25.000 turskih boraca; a bosanska vojska na Drini računala se na 160.000 Turaka. Istina, Porta se obricala Velikim silama da nema namere napadati Srbiju, okupljanje vojske ima odbranbeni cilj. Sa svoje strane, Srbija je takođe upućivala trupe na granicu. Činilo se da rat samo što nije počeo.

Trojecarski savez je bio apsolutno protiv rata. Za ratno raspoloženje u Srbiji najviše je okrivljavan Jovan Ristić, taman koliko Avdi paša u Turskoj. Knez se našao na muci kako da suzbije Ristića, koga podržava srbijansko javno mnjenje.

On je govorio: „Ja ne zameram prostim ljudima, jer oni veruju što im se odozgo kaže i povode se za svojim osećanjem, već zameram Ristiću, koji je bio dugo godina u Carigradu, video svojim očima silu tursku i izbliza poznao njene moćne zaštitnike. On treba da zna da se mi ovako mali i nespremni ne smemo igrati vatrom". Knežev položaj između Velikih sila, koje hoće mir, i njegovog naroda, koji hoće rat, postao je neizdržljiv. On nema nijednu stranku na koju bi se mogao osloniti, a nije siguran ni sa vojskom. U takvim okolnostima Milan je pomišljao na ostavku.

Da bi umirila kneza, Vlada se sa Skupštinom premestila iz Kraujevca u Beograd, a odluku o ratu držala je u tajnosti.

U to vreme je stiglo upozorenje, u vidu note, Velikih sila Vladi Srbije da se „uzdrži od svake mere koja bi Porti mogla služiti kao izgovor da se smatra napadnutom". Iako slobodna, Srbija je još uvek bila vazalna država, pod tutorstvom turskog sultana. Garantne sile su rekle da, ako Srbija izazove rat, neće moći da „na osnovu ugovora od 1856. godine sačuvaju Srbiju od tuđinske okupacije". Drugim rečima, ako Srbija izazove rat, Sile je neće braniti od Turske.

Postavlja se pitanje zašto je Jovan Ristić, poznat kao diplomata, toliko zapinjao za rat? Slobodan Jovanović misli da je Ristić u ratu video jedinu šansu da se vrati u srbijansku politiku, iz koje je bio potisnut. Kod Ristića su preovladavali sebični razlozi, velika želja da bude na vrhu. Čak je i Rusija, u koju se Ristić zaklinjao, bila protiv njegove namere da uvuče Srbiju u rat. Rusija je pogotovo zamerala Ristiću što povampiruje Omladinu, koja ne samo da podriva mir na Balkanu, nego izaziva revoluciju od koje je ruska carska Vlada strepila. Revolucija se mogla proširiti i na Rusiju!

Carev izaslanik general Sumarokov, koji je došao u Srbiju za kneževo venčanje, jasno je to rekao knezu. Još ga je savetovao da obrati pažnju na vojsku, koja mu može biti jedini oslonac.

U takvoj situaciji, knez se odlučio na neku vrstu državnog udara! 22. septembra došao je u Skupštinu u pratnji samo jednog ađutanta, u jahaćem odelu, u čizmama, sa korbačom. Kad su ga ministri dočekali da s njim uđu u Skupštinu, on ih je odbio jer sa Vladom nema više posla nego samo sa Skupštinom.

U znak protesta, ministri su podneli ostavku, koju je knez odmah potpisao još u holu Skupštine! Tako je u jednom potezu Milan srušio Stevčino akciono Ministarstvo, kome nije dozvolio nijednu akciju.

U stvari Milan je oborio Jovana Ristića, u kome je video glavnog podstrekača rata. Pošto je Skupština bila podeljena, a Vlada oborena, knez Milan Obrenović je postao jedini odlučujući faktor u državi, od čije volje zavisi rat ili mir.

Knežev postupak bolje je prošao u Evropi nego u Srpstvu. U srpskoj Vojvodini knez je optužen da je pogazio Ustav i da je ispoljio svoju obrenovićevsku despotsku narav. List Pančevac je doneo protiv kneza strahovit napad. „Prvi Srbin koji neće rata! Njemu je opstanak i budućnost dinastije preči od opstanka i budućnosti narodne...

Gojazni, i pri tome razmaženi ljudi, ne da pretpostavljaju fizička uživanja duševnim, nego za ova poslednja jedva da hoće da čuju... Pariski bonvivani još nisu nijednu državu održali, a kamo li nove stvorili... Knez Milan je uspeo da na plamenu srpskog ustanka pali sebi sveću venčanicu... Od Kosova pa do danas pretrpeo je narod naš nebrojenih ljutih muka, ali se nijedna od ovih muka nije dotakla njegovog narodnog ponosa i narodne časti. Slava što je danas i jedno i drugo pred našim neprijateljima poniženo pripada veseloj svadbi sina Marije Katardži kneza Milana i njegovim skupštinarima."

Ali, Hercegovački ustanak nikako nije jenjavao, čak je ušao u organizovanu fazu. Računalo se da broj ustanika ide do 10.000 neukrotivih boraca. Glavnu pomoć ustanicima pružao je crnogorski knez Nikola, čak su ustanici mogli da prelaze hercegovačko-crnogorsku granicu i tako sputavali Turke, koji to nisu mogli.

Porta je nastojala da ustanak uguši svakako, čak je u Hercegovinu poslala Ahmeda Muktar-pašu, koji je bio evropski obrazovan oficir i glavna pouzdanica sultana Abdula Azisa. Muktar-paša je bio proslavljeni vojskovođa i dobio je mandat da bez milosti izvrši volju sultanovu. Ali nije mogao da uradi ništa, knez Nilola je u Hercegovinu poslao čuvenog vojskovođu i harambašu Peku Pavlovića, koji je reorganizovao hercegovačke ustanike i stavio ih pod svoju komandu.

Peku su pevane pesme proglašavajući ga prvim uskokom. Muktar ne samo da nije mogao da razbije ustanike, nego je muku mučio da otkloni opsadu Nikšića, koji su ustanici opkolili i sprečavali doturanje hrane Turcima u gradu. Muktar-paša nije mogao da uđe u grad, a hranu je doturao uz velike žrtve. Ustanici su mu naneli velike gubitke u klancu Dugi. Srpska štampa je to predstavila kao početak pada Turske imperije.

Što je bilo važno, Hercegovački ustanak je izašao iz anonimnosti i u evropskim prestonicama dobio tretman velike bune. Evropa je pokušavala da načini mir, ali u tome nije imala uspeha. Porta nije htela da se ponizi, a ustanici nisu hteli da odstupe. Tako je Hercegovački ustanak došao na mrtvu tačku; ustanak nisu uspeli da umire ni Porta svojim oružjem, ni evropska diplomatija svojim posredovanjem.

Ako knez Milan to nije hteo da shvati, Kaljević je jasno video: rat sa Turskom je neizbežan, za njega se valja tajno pripremiti. Vlada je poslala generala Ranka Alimpića na Cetinje da sa knezom Nikolom postigne sporazum o zajedničkoj akciji Srbije i Crne Gore, ali crnogorski knez je to izvrdavao. Nije postignut dogovor ni sa Grčkom, jer je grčka Vlada rekla „Neka Srbija proba tursku snagu na sebi", pošto se pribojavala da je Srbija nosilac panslavizma na štetu jelinizma.

Trojecarski savez nije menjao plan, Rusija Srbiji nije dozvolila da se umeša u diplomatske pregovore o Hercegovačkom ustanku, a Austrija je primorala srpsku Vladu da 13. marta 1876. godine da izjavu da neće napasti Tursku i da neće smetati pomirljivoj politici Srba. Kaljeviću nije ništa drugo preostalo do da tajno priprema Srbiju za rat, što će se pokazati kad rat počne vrlo korisnim.

Za to vreme su na našim prostorima vršljali razni avanturisti i pustolovi pokušavajući da sebi prigrabe slavu. Stvar je postojala ozbiljnija kad se u Bosni pojavio pretendent na srpski presto, knez Petar Karađorđević, sa svojom četom.

Iako je ovo bila više politička manifestacija, Petar (uzeo je prezime Mrkonjić) je više hteo da pokaže da je živ, javno mnjenje u Srbiji ga je dočekalo kao heroja. Novine su ga upoređivale sa španskim pretendentom na presto Don Karlosom, koji je inspirisao Fridriha Šilera da napiše dramu, izvedenu 1787. godine. Protiv Karađorđevićevog pothvata su bili svi, naročito zvanična Srbija, pa je njegova avantura ubrzo propala.

Pošto je knez Nikola poslao u Hercegovinu čuvenog harambašu Peka Pavlovića da se stavi na čelo gerile, Srbija je našla svog zastupnika u ličnosti lokalnog vođe ustanka Mića Ljubibratića, koji je bio sekretar kod vođe prethodnog ustanka Luke Vukalovića. Ali, u februaru 1876. Austrijanci su zarobili Ljubibratića kad je prešao na njihovu teritoriju, kao što je Peko prelazio na crnogorsko tle.

Posle toga srpski uticaj se slabo osećao u vođstvu ustanka. Čak su ustanici u jednom proglasu sredinom februara 1876. godine napali otvoreno Srbiju što nije pritekla u pomoć braći s druge strane Drine. To je zato što na srpskom prestolu ne sedi „potomak besmrtna Karađorđa ili neposredni potomak Miloša Obrenovića", što je bila otvorena aluzija na kneza Milana Obrenovića.

Uprkos pomirljivoj i stišavajućoj politici Kneza i Vlade, javno mnjenje u Srbiji se nikako nije smirivalo, sve više tražeći rat. Ono je stalno tražilo novu hranu za rat, u martu 1876. godine našlo je u jednoj ženi. Tad se u Beogradu pojavila izvesna gospođa Merkus, pristigla iz Ljubibratićeva štaba. „To je bila mlada, bogata, a nimalo lepa Holađanka, rođena na ostrvu Javi, a nastanjena u Carigradu. Nosila je muško odelo i jahala konja, pa se pročula kao amazonka Hercegovačkog ustanka." Beograd je pozdravio kao ženskog uskoka, a najveći patriotski pesnik koga smo ikad imali, Đura Jakšić, ispevao je pesmu u njenu čast nazvavši je našom Jovankom Orleankom.

U jednoj manifestaciji beogradska inteligencija predvodila je narod do hotela u kojem je odsela Merkusova sa bakljadom u njenu čast. „Ona se pojavila na balkonu sa crnogorskom kapicom vrh ogromne plave frizure - i ta ženska prilika sa muškom kapom, koja je opominjala na mesojeđe i na maškare, izazvala je veći urnebes nego da se pojavio glavom Peko Pavlović."

Sve u svemu, u Srbiji je i dalje raslo ratoborno opredeljenje, širila se prava ratna groznica. To je učinilo da jezičak između mira i rata preteže na ratnu stranu.

Tako je rat postao proba za sve, kako za narod, tako i za Kneza i političke stanke.

Kakvo je bilo držanje pojedinih stranaka po pitanju rata?

Konzervativci Jovana Marinovića nisu bili za rat. Marinović je mislio da će nas u slučaju rata Velike sile prepustiti našoj sudbini. Trojecarski savez se obavezao da se ne menja karta Balkana. Turska vojska je daleko nadmoćnija od naše, ne samo mnogobrojnija nego i bolje naoružana. Turci su nabavili Krupove topove, kakve Srbija nije imala.

U novembru 1875. godine Marinović je pisao ruskom ministru spoljnih poslova da mu kaže da Srbija ne može da uđe u rat. Drugi čovek konzervativaca, Milan Piroćanac, takođe se izjasnio protiv rata. Savetovao je da radimo ono što je radio knez Mihailo, da se spremamo za rat ali da ga ne izazivamo.

U rat se sme ući samo ako je uspeh unapred osiguran. Samo udružene balkanske države mogle bi da napadnu Tursku. Ali Balkanski savez kneza Mihaila se raspao. U martu 1876. godine Piroćanac pokreće list Šumadiju „u cilju da ratu stane na put". Ali ne izjašnjava se do kraja, ne kaže da je protivnik rata, samo upozorava na njegove posledice. Na kraju, mereći raspoloženje masa i strah od rata, konzervativci se ipak opredeljuju za rat, ali odgovornost za njegov neuspeh unapred prebacuju na Vladu.

Radikali su na rat gledali isključivo sa gledišta unutrašnje politike. Bojali su se da birokratija ne iskoristi rat da bi ojačala i „uhvatila narod za perčin". Na drugoj strani, rat je prilika za ukidanje birokratskog sistema.

U ratu će ojačati narodna vojska naslonjena na seljačke mase, a stajaća vojska će biti ukinuta. Rat može biti prilika da se srpski narod oslobodi ne samo stranih ugnjetača nego i domaćih tirana. Rat bi mogao da donese narodnu revoluciju! Tako se i Narodna radikalna stranka opredelila za rat.

Dok su se ove dve stranke kolebale, Liberalna stranka je bila odlučno za rat. Srbija mora da pomogne braći pod Turcima i da pritekne u pomoć ustanku u Hercegovini. Pri tom nije važna cena, oslobođenje Srpstva od Turaka sveta je srpska stavar i nema cenu. Hercegovački ustanak je nacionalna kapisla za pokretanje opšteg hrišćanskog ustanka protiv muslimana. „Idealisti i revolucionari, liberali su puštali da ih nose veliki pokreti mase, čiju su neodoljivost osećali i u čiju su pobedu verovali."

Osim toga, liberali su u ratu videli šansu da se Srbija oslobodi od opasne klice komunizma, koja preti da je iznutra razori. Liberale su naročito potpomagali vojvođanski Srbi, koji su u ratu videli kraj Trojecarskog saveza i mogućnost sloma Austro-Ugarske, koja će jedina biti na strani Turske.

U zagovaranju opšteg rata prednjačila je Miletićeva Zastava, koja je napadala sve one koji se kolebaju, a naročito kneza Milana, „koji više voli Nataliju nego bataliju"! (pokrajinski, batalija - bitka, borba.) Čak je Zastava upozoravala Milana da će mu primat u Srpstvu preuzeti knez Nikola, koji će povesti rat narodnog oslobođenja i ujedinjenja. A Zastava je u to vreme smatrana najvažnijim glasilom u Srpstvu!

Pad akcionog ministarstva u Evropi se tumačio kao vraćanje Srbije na miroljubivu politiku. Kaljevićeva Vlada je obustavila slanje četa na granicu, a čete koje su upale u Hercegovinu bile su razoružane i raspuštene. Sa svoje strane, Porta je razvlastila ministra vojnog Huseina Ali pašu, koji je bio glavni zagovornik napada na Srbiju i to u Moravskoj dolini.

Knez Milan se kolebao, više nije bio odlučan protiv rata. Dvadesetdvogodišnjak je shvatio da je ratoborna struja u Srbiji jača od mirotvorne i da će ga dalje suprotstavljanje ratu koštati, ne samo popularnosti nego i gubitka prestola. A održati presto bila je misao vodilja kneza. Počeo je ozbiljno da vaga razloge za i protiv rata.

Knez Milan je od početka znao da se sme u potpunosti osloniti samo na vojsku, koja ga je i dovela na presto. Ali i u vojsci je prevladala ratna struja, mnogi oficiri su prizivali Karađorđeviće! Milan je shvatio da ga dalje protivljenje ratu može stajati prestola.

Osim toga, stalno je dobijao pretnje, novine su bile pune članaka protiv njegove neodlučnosti, policija mu je dostavljala izveštaje da mu preti atentat, dobijao je anonimne pretnje (jedna je bila na sam dan njegovog venčanja!). To je učinilo da se sve više koleba i prilazi većinskoj Srbiji.

Milan je još nešto znao, da se mora osloniti na jednu veliku silu. U Austriju je počeo da sumnja kad ona nije sprečila prelazak Petra Karađorđevića u Bosnu. Stoga je imao više poverenja u Rusiju, mada ga je Rusija zbunjivala. On se za Rusiju opredelio još u maloletstvu, kad ga je Ristić poslao u Livadiju na podvorenje ruskom caru. Aleksandar Drugi sa svojim ministrom inostranih dela knezom Gorčakovim jednako je Srbiju odvraćao od rata i tražio da se poštuje Trojecarski sporazum.

To je bila zvanična Rusija. Ali nezvanična Rusija, oličena u slavenofilskom pokretu, jednako je zagovarala rat. Listovi ove grupacije otvoreno su kuražili Srbiju da ne sluša stranu diplomatiju nego da pritekne u pomoć braći preko Drine. Srbija nije znala koga da sluša.

Slavenofili su ličili na srpsku Omladinu. Kao što je Omladina budila svest o solidarnosti svih Srba, tako su Slavenofili budili svest o solidarnosti svih Slovena i tražili da Rusija povede rat radi oslobođenja svih Slovena od islamskog jarma. „Slavenofili su jako ustalasali rusku inteligenciju, koja se stala zanositi za jednom krstaškom vojnom protiv Islama.

Kao za srednjovekovno plemstvo oslobođenje Hristovog groba, tako je za rusku inteligenciju oslobođenje balkanskih Slovena postala želja nad željama." Da stvar bude protivurečnija, uz slavenofile je pristajao prestolonaslednik, budući car Aleksandar Treći.

Dok je uz zvaničnog cara pristajao ministar Gorčakov, dotle je uz prestolonaslednika stajao ruski ambasador u Carigradu grof Ignjatijev. No Ignjatijevu se nije moglo verovati, imao je nadimak „car laži". Čak se sticao utisak da otac podržava javno sporazum sa Bečom i Berlinom o statusu kvo na Balkanu, a nezvanično huška sina da radi protiv toga.

U Beogradu, ruski konzul Karcov takođe se ponašao dvojako: službeno je tražio mir, a privatno bodrio kneza Milana za rat. Što je za Milana bilo najvažnije, Karcov je uveravao Srbiju da će joj Rusija odmah priteći u pomoć čim objavi rat, ali da to ne može da kaže otvoreno.

Milan Obrenović se početkom 1876. godine prelomio: rat protiv Turske je neizbežan. A kad je tako, Knez mora da stoji na čelu srpske vojne. Uostalom, on je vrhovni vojni zapovednik i sad je prilika da povrati ugled koji je počeo da gubi zbog oklevanja. A bio je takav čovek, kad nešto prelomi, naglo se za to oduševi i ne uzima u obzir otežavajuće okolnosti. Mladi knez više nije postavljao pitanje kako može milion i po Srba da se suprotstavi turskoj državi od oko četrdeset miliona duša.

Tako je u Srbiji prevladala ratna opcija. Čitav naraštaj postao je opijen nacionalizmom, usvojio je zavet osvete za Kosovo. Antiratni činovnici imali su da zaćute, a njihova mesta zauzeli su publicisti, agitatori, narodni govornici, pesnici.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane