Natrag

Otimanje

Pre nego što ih uhapse američki marinci, braća Vučić nastavljaju da kao hijene čerupaju Srbiju

Iza njih ostaje pustoš

Ova vlast neće prodati Elektroprivredu Srbije, već će proizvodnju struje pokloniti strancima i domaćim tajkunima, čime će budžet da ošteti za oko milijardu i po evra na godišnjem nivou, dok će time i sam EPS da izgubi oko 10 milijardi evra sopstvene vrednosti. Za nekoliko stotina miliona evra provizije vlastodršci su spremni da nas gurnu u energetsku zavisnost, dužničko ropstvo i da nam potpuno unište životnu sredinu.

Milan Malenović

Naprednjačka vlast tvrdi kako ne namerava da prodaje EPS, bar za sada, navodno da bi sačuvala standard građana, kao i da bi reformama pospešila poslovanje ovog preduzeća i kasnije postigla još bolju privatizacionu cenu. Tačno je od svega jedino da se EPS neće privatizovati u dogledno vreme, jer teško da bi ga bilo ko kupio. Ostalo je laž, jer niti će ostati niska cena struje, niti će ovaj gigant biti modernizovan. Na kraju ćemo shvatiti kako je ovo bila daleko najveća pljačka ikada izvedena u Srbiji, koja će nas koštati oko 10 milijardi evra.

Poslovna imovina EPS-a, po finansijskom izveštaju za 2018. vredi 981.803.000.000 dinara, dok kapital iznosi 681.161.000.000 dinara, odnosno sve zajedno oko 14 milijardi evra. Ovo bi istovremeno bila i knjigovodstvena vrednost EPS-a, ali teško da bi to bila i prodajna cena, odnosno njegova tržišna vrednost koja se određuje i na osnovu poslovne perspektive i tržišnog udela.

„Elektroprivreda Srbije„ je, za sada, jedini snabdevač privatnih domaćinstava električnom energijom i daleko je najveći prodavac struje pravnim licima. Ima, dakle, veoma visok tržišni udeo, ali je pitanje da li će to tako i ostati narednih godina. Tu dolazimo do drugog parametra za određivanje moguće tržišne, odnosno prodajne vrednosti EPS-a, odnosno do poslovne perspektive.

Da bismo nju mogli da izračunamo, moramo da uzmemo u obzir kako je Nemačka najavila potpuni izlazak iz termo- i nuklearnih elektrana najkasnije do 2038. godine. Nemačka je ujedno najveće elektro-tržište Evrope. Slično su najavile i druge zemlje Evropske Unije kod kojih je jedino mala razlika u konačnom terminu potpunog prelaska na struju iz obnovljivih izvora. Neke zemlje, kao što je Francuska, daleko više zavise od struje iz nuklearnih elektrana nego Nemačka, tako da će i njihov izlazak biti duži i teži.

Nemačka je već sada počela da ograničava uvoz struje proizvedene u takozvanim prljavim elektranama (na ugalj i nuklearno gorivo) u želji da smanji zagađenost prirode u celom svetu. Uskoro bi mogla u potpunosti i da zabrani uvoz takve struje, odnosno da istu optereti taksama tako da se uvozniku posao uopšte ne bi isplatio.

Srbija nema nuklearne elektrane, ali čak 70 odsto svoje struje proizvodi u termoelektranama na ugalj. To znači da će u narednih dve decenije EPS da izgubi više od dve trećine svoje vrednosti, jer će proizvedenu struju moći da prodaje samo na domaćem tržištu.

I sa ovako niskim cenama električne energije EPS ima godišnji poslovni prihod od 263,996 milijardi dinara, odnosno oko dve milijarde evra. Ako od toga odbijemo vrednost „prljave" energije, ostaje prihod od samo oko 600 miliona evra na godišnjem nivou.

Iako odavno zna da će Nemačka i cela Evropska Unija u dogledno vreme ne samo prestati da proizvode „prljavu" struju, već će i ograničiti njen uvoz, EPS ništa nije preduzeo da poveća svoje proizvodne kapacitete ekološki čiste struje iz obnovljivih izvora. I menadžment, kao i državni vrh boluju od neutoljive gladi za parama, pa im je privatno isplativije da uništavaju EPS.

Ulaganje u termoelektrane našima se privatno isplati iz dva razloga: dobijaju „provizije" od onih koji nam daju kredite za proširenje kapaciteta proizvodnje „prljave" struje, kao i „izraze zahvalnosti" od privatnih investitora u proizvodnju „čiste" struje kojima je ovaj teren u potpunosti prepušten.

Kina je najveći zagovornik dalje proizvodnje „prljave" struje u Srbiji, ponajviše zato jer je danas teško naći dovoljno glupu naciju koja bi od Kineza kupovala davno zastarelu tehnologiju i to još za velike pare.

Pošto termoelektrane stravično zagađuju životnu sredinu, one moraju da koriste skupe tehnike prečišćavanja otpadnih voda i izduvnih gasova, a to nam prodaju kineske kompanije iako je njihova oprema sumnjive uspešnosti i u Evropi može da se vidi još samo kod sirotinje kao što je Srbija. Najskuplji projekat EPS-a u zaštitu životne sredine bilo je postrojenje za odsumporavanje urađeno u obrenovačkom TENT-u vredno 165 miliona evra. Posao je odrađen tako da smo uzeli kredit od Kineza, platili pomenutu sumu kineskim kompanijama koje su od svog materijala i sa svojim stručnjacima instalirali postrojenje. Naši stručnjaci i radnici su za to vreme popunjavali formulare za dobijanje radne vize u nekoj zapadnoj zemlji, jer ovde za njih nije bilo posla.

Isti slučaj je bio i sa Termoelektranom „Kostolac". Tu smo za 600 miliona evra kredita podignutih kod kineske banke platili kineskim kompanijama da ugrade opremu za odsumporavanje, prošire kop uglja „Drmno", rekonstruišu dva postojeća i ugrade novi blok. Skoro sav uzeti novac otišao je Kinezima kao izvođačima radova i dobavljačima, a kredit ćemo vraćati i pošto budemo zatvorili TEKO, jer tako proizvedenu struju nećemo imati kome da prodamo. Uz sve to, Kinezi su kupujući železaru u Smederevu dobili od naše države garancije o količini i ceni električne energije koja će im biti isporučena za to postrojenje. Moguće je da je identična obaveza preuzeta i pri prodaji RTB Bora.

Najviše novca od onoga što je ostalo Srbiji otišlo je funkcionerima EPS-a i članovima Vučićevog klana kao „provizija" za zaključenje ovog, po Kineze, izuzetno dobrog posla.

U martu ove godine smo sa Kinezima sklopili i ugovor o završetku radova na izgradnji termoelektrane „Kolubara B" u sklopu TENT-a. Najkasnije 2038. Nemačka i EU prestaju da koriste struju iz „prljavih" izvora, a mi sve više u iste ulažemo!?! Cena za ovaj projekat je 385 miliona evra, a izvođači radova i dobavljači su kineske kompanije, dok je kineska banka davalac kredita. Naše je samo da pozajmljeno kasnije vraćamo.

Elektroprivreda Srbije se do sada zadužila dve milijarde evra (stanje na kraju 2019.), a planira da se u narednie dve godine zaduži za još jednu i po milijardu evra. Od ovih para ni cent neće otići u izgradnju novih kapaciteta za proizvodnju čiste električne energije, osim nešto malo u remonte postojećih hidroelektrana. To se vidi i po tome što je više od polovine uzetog kredita do sada otišlo na „prljave" izvore, dok je ostatak uglavnom potrošen na plate.

Odluka da se do 2038. prestane sa korišćenjem struje iz „prljavih" izvora ne znači da će se to tada desiti preko noći. To je postupak koji već traje. Nemačka i sada približno isto struje koristi iz oba izvora,a stručnjaci smatraju da će do 2030. više električne energije dolaziti iz obnovljivih izvora. Već je, zato, prošao poslednji trenutak kada je i EPS morao da se prešaltuje na povećanje proizvodnje „čiste" energije.

Umesto toga, domaći tajkuni i strani investitori su jedini koji inevstiraju u izgradnju novih kapaciteta proizvodnje „zelene" struje. Aktuelna vlast, zaista, ne namerava da privatizuje EPS, već da privatizuje proizvodnju struje. EPS će za nekoliko godina biti ruina koja nikome neće trebati i služiće najviše da bi proizvodila struju za kineske kompanije kojima smo se obavezali da je prodajemo po ceni daleko ispod tržišne, kao i da zagađuje okolinu i uništava prirodu u Srbiji.

Država već sada daje izuzetno visoke subvencije po proizvedenom kilovat-satu „zelene" struje, a tu su i jedva vidljive donacije, kao što je iznajmljivanje zemljišta u bescenje. Taj novac ne ide ni EPS-u, a ni malim individualnim domaćim proizvođačima. Najviše vetroparkova se pravi u Vojvodini gde ima i najviše zemlje u državnom vlasništvu koje se sve više iznajmljuje strancima, na prvom mestu Arapima. Severna srpska pokrajina je poznata i kao veoma vetrovito područje.

Na samo nekoliko kilometara od nacionalnog parka „Đerdap" i istoimene hidroelektrane ruski inevestitori prave najveći vetropark u Centralnoj Srbiji. EPS i država na tom mestu imaju hiljade hektara neiskorišćenog zemljišta, ali se poslovodstvu srpskog proizvođača struje i članovima Vučićevog kartela više isplati da primaju mito od stranih investitora. Tako se i dešava da Srbija, nekada jedan od najvećih proizvođača i izvoznika struje na Balkanu, u pojedinim trenucima mora istu da uvozi. A za 20 godina će skoro celokupna proizvodnja struje za domaće tržište biti u rukama stranaca i domaćih tajkuna.

A1:

Ubrzano zaduživanje kod Kineza

Trenutno je na čelu EPS-a Milorad Grčić koji je 2012. na mesto direktora rudnika uglja „Kolubara" doveden samo zato što se razumeo u ćumur i nije bio voljan da se meša u svoj posao. Odatle je u decembru 2015. došao na čelo kancelarije za društveno odgovorno poslovanje u Elektroprivredi Srbije, da bi samo tri meseca kasnije postao vršilac dužnosti generalnog direktora celokupne Elektroprivrede Srbije. Osnovno polje njegovog interesovanja na ovom položaju je kako da služi partiji koja ga je dovela na to mesto i kako da se iskopa koja tona uglja više da bi se na crno snabdevali partijski drugovi i koalicioni partneri, odnosno njihova preduzeća. O obnovljivim izvorima električne energije nikada nije prozborio ni reč, mada se u planovima rada EPS-a za naredni period i oni pominju. Istini za volju, pominju se već nekoliko godina unazad, ali se ništa ne čini da se i realizuju.

Od kako je Srbija u energetskom sektoru počela ubrzano da se zadužuje kod Kineza na čelu ministarstva energetike je Aleksandar Antić, visoki funkcioner SPS-a. Ni on do sada nije preterano govorio o vodi, suncu i vetru kao izvorima električne energije, ali je njegova prethodnica na tom položaju Zorana Mihajlović učinila sve da bi olakšala ulazak privatnih investitora u taj sektor. EPS je svojevremeno tvrdio kako su mini hidroelektrane za njega neisplative i da bi to trebalo prepustii privatnicima. Za vreme mandata Mihailovićeve započeti su i prvi veliki projekti vetroparkova u Vojvodini.

Tabloid je pozvan

Vučićevi naprednjaci caruju i u EPS-u u Zemunu

Siluju, ucenjuju, prete, tuku, pljačkaju

Ja sam radnica EPS-a - Tehničkog centra Zemun. Ovde se već duže vreme dešavaju kriminalne radnje na koje rukovodioci ćute i pokušavaju da zataškaju.

.......

Ja sam pokušavala da obavestim pretpostavljene o tome i naišla sam na zid ćutanja, a od strane prozvanih kolega doživela pretnje i počinjem da se plašim za svoj život, zato ću ovaj meil ovaj put uputiti na sve moguće adrese i nadam se da će neko konačno reagovati.

Direktor EPS Tehničkog centra Zemun je Saša Nikolić, čovek kojeg radnici ne interesuju, njega samo interesuje dil sa podizvođačima i koliko će novaca staviti sebi u džep, a s njim je i šef Tehničkog centra Čigoja Željko, čovek koji seksualno uznemirava devojke koje rade na ugovor i preti im da će im raskinuti ugovor, ako ne odu sa njim u krevet, a za to je dokaz koleginica koja je ostala trudna, a inače u Tehničkom centru ne može ništa da se završi a da se Čigoji ne učipiš. Ova dvojica rukovodilaca pružaju zaštitu ljudima u tehničkom centru koji su sa njima u kombinaciji, a ti ljudi rade šta hoće.

Jedan od njih je Najdovski Aleksandar čovek koji ništa ne radi ide na teren kad hoće i radi koliko hoće, a često se dešava da i ne dolazi na posao danima, a i kad dođe, uglavnom je pijan, preti kolegama, koleginice seksualno uznemirava, a zna često i da se potuče, a i donosi oružje bez dozvole, a za novu godinu je razoružao portira i zatvorio firmu, niko nije smeo ući u nju.

Pored njega je Drašković Nikola, čovek koji je hapšen u ovoj firmi više puta, od strane policije, zbog razbojništva i pokušaja silovanja. Taj čovek je često puta pod dejstvom narkotika veoma agresivan i opasan, često dolazi na posao naoružan sa oružjem za koje ne poseduje dozvolu.

Monter Stevanović Dejan je čovek koji za 20 godina radnog staža nije bio pet puta na terenu, on je sa svojim kumom Brdarević Zoranom koji je bio poznat po malverzacijama u distribuciji, a on je bio navodno kažnjen, pa vraćen na još bolje radno mesto, nego gde je bio, a bez provere lekarske sposobnosti, a čovek, inače, poseduje psihijatrijsku šifru, sa kojom ne bi smeo raditi taj posao ni slučajno.

Njih dvojica po ceo dan bauljaju po sistemu EDB-a i ako vide sumnjivu potrošnju napišu nalog i daju kolegama iz odseka Zemun Vinčić Milivoju i Mijatović Zoranu, oni šalju svoje montere na teren i ako zateknu nešto neispravno počne igranka.

Oni ostavljaju obaveštenje stranci da se javi u distribuciju, a čovek onda počne da juri sa strane i obično pronalazi kolege koje pokušavaju da reše stvar, ali se cifre kreću od 3.000 do 5.000 evra. U tu priču je uključen i Nikola Nikolić i Balen Vlada, šef i direktor odseka, a ako čovek neće da plati, piše mu se zapisnik od 6.000 do 10.000 evra i ide krivična prijava.

svemu ovome možete pitati ljude koji rade u Zemunu, što će vam većina i potvrditi, proverom unutrašnje kontrole možete se uveriti u istinitost navoda.

Ja se ne smem vratiti u Zemun, napisala sam molbu da me prebace u Obrenovac, već sam dobila pretnje od direktora i ovih kolega da me može mrak progutati, ali neću stati i idem do kraja ovaj put.

Vanja Kristivojević poštena radnica EPS Tehničkog centra Zemun

podeli ovaj članak:

Natrag