Natrag

KiM

Monasima je dato za pravo da kreiraju društveno politički život, da propagiraju blud, nemoral, nepoštenje i nepismenost

Samo da se Vučić otarasi Kosmeta

Sve važne crte srpskog identiteta i nasleđa na Kosovu i Metohiji, ugrožene su kao nikada do sada, zbog čega se broj Srba iz dana u dan značajno osipa. Krivicu za to Srbi vide u politici koju prema Kosovu i Metohiji vodi Aleksandar Vučić, ali ništa manje ni njegov najverniji saveznik, predstavnici SPC, odnosno Eparhije raško - prizrenske.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Momenat potpisivanja Briselskog sporazuma jeste ključni trenutak koji je konačno prelomio situaciju u korist kosovskih separatista. Od tada naočigled svih otpočinje proces totalnog razaranja srpske državnosti od strane Aleksandra Vučića.

Tada, formiranjem paralelnih albanskih, a gašenjem srpskih institucija, providnim i prljavim političkim igrama i koalicijama sa najbrutalnijim albanskim zločincima, a isto tako i imenovanjem u lokalnoj vlasti, kao po pravilu, najgorih iz naroda, Vučić je nevosmisleno pokazao da je preostalim Srbima budućnost uništena i da opstanak više neće biti moguć.

Sve do priče o podeli Kosova i Metohije u tome je imao apsolutnu i punu podršku vlasti uzurpirane eparhije na KiM kojoj se Srbi okreću i dalje želeći da istraju. Kako i ne bi jer crkva je ono što ih je vekovima okupljalo, tešilo i snažilo - Crkvi. Proći će izvesno vreme ali će se neminovno suočiti sa tim da je tu neposredno pre otpočinjanja Briselskog dijaloga teren već bio pripremljen za ono najgore što će uslediti, za totalnu izdaju.

Katastrofalne posledice novonastalog stanja najbolje se mogu videti tamo gde je koncentracija Srba i najveća, u Kosovskom Pomoravlju koje čine četiri opštine; Novo Brdo, Kosovska Kamenica, Gnjilane i Vitina. Tu je posle 1999. godine, broj ljudi dostizao 70.000 što predstavlja prostor najgušće naseljen Srbima i tek manjim brojem Albanaca.

Ovo je i rodno mesto Svetog kneza Lazara (selo Prilepac), gde je on nedaleko odatle u 14. veku osnovao manastir Draganac i nazvao ga po svojoj ćerki Dragani. Svetinja je odolela svim iskušenjima kroz istoriju i predstavljala bastion srpstva ovog prostora.

Tako je bilo sve do 2011. godine kada uzurpator trona ERP, Teodosije, imenuje svog zamenika o. Ilariona (Lupulovića), za novog igumana umesto dotadašnjeg o. Kirila (Đurkovića) koji je ne samo svetinju podigao iz korova, izgradio manastirski kompleks i odenuo je u sjaj kakav se ne pamti da je imala, već je i sprečio Srbe da se isele 1999. godine tako što je legao ispred kolone izbeglica koji su se, ohrabreni takvom njegovom odlučnošću, vratili kućama. No on nije prestajao da ih obilazi i hrabri pa i sami kažu da su zahvaljujući tome i ostali sve do danas.

Tih godina se sa zebnjom dolazilo u manastir a iz njega izlazilo okrepljeno i ohrabreno. Svaki put. Sve do 2011. godine. Sa imenovanjem o. Ilariona na mesto igumana, počinje pad ne samo značaja koji je maanstir za ovdašnje Srbe imao do tada već i svih individualnih i kolektivnih vrednosti i morala.

Ujedinjeni u savez i međusobno povezani ekonomskim, a Srbi ovog kraja tvrde i "privatnim" vezama, odnosno za monašku bratiju nedoličnim i neprimerenim načinom života i zabavama, i građanska i crkvena vlast, ali i mediji, uspevaju da složno ćute o onome što se dešava i u šta se sve pretvorilo.

Pa i više od toga. Iako ništa osim gostionice u ovom manastiru nije izgrađeno od imenovanja novog igumana, mediji organizovano i sasvim netačno i bez ikakve zasluge, celokupnu obnovu manastira pripisuju o. Ilarionu.

Iznenađen, narod je oćutao sve ono što je pričinjeno igumanu Kirilu, čoveku koji je hiljade Srba vezivao za ovo parče zemlje, što mu je spočitano kao neoprostiv greh!

Odmah po dolasku u manastir, o. Ilarion je preuzeo sve obaveze i počeo da uređuje manastirski život po svojoj meri. Vezan za kompleks koji je ni iz čega, a uz pomoć ljudi ovog kraja i svoje dece, izgradio za desetak godina, o. Kirilo nije želeo da napusti svetinju uprkos primoravanjima. Pokušavajući da se izbori sa, kako je kasnije ukratko opisivao "terorom" nasilnika, zaključao se izvesno vreme u svoju keliju. Sve do jednog trenutka kada su uspeli nogom da ga spreče da se ponovo zatvori a onda upali unutra i fizički ga izbacili iz manastira na ulicu. Zatim su izdali saopštenje za javnost kako žale zbog "njegovog odlaska"...

Kako mu nisu dopuštali da se vrati unutra, verovatno se plašeći da svojim autoritetom lako može da uzbuni narod i spreči njihove namere, iako on to nije ni planirao što se kasnije potvrdilo, ostao je bez svih ličnih stvari a to "samo govori kakav je Ilarion" tvrdi sagovornik Magazina Tabloid koji je zamolio da ostane anoniman.

"On (o. Kirilo) i nije imao neko bogatstvo ali je imao ikone, knjige, fotografije svoje porodice i roditelja bez kojih je ostao kad su ga prognali. Čak je spremio i fotografiju koja je otpala sa nadgrobnog spomenika njegovih roditelja i hteo da je ponovo postavi, i to su mu oduzeli. Pa, koji bi monah to uradio bilo kom čoveku?" pita se naš sagovornik koji ističe da je Teodosije čak bio lični prijatelj sa sinom o. Kirila.

I nisu mu oduzete samo stvari koje su ga vezivali za ovozemaljski život, već i za onaj posle smrti. Naime, o. Kirilo je verovao da će biti sahranjen u Dragancu i tu je sebi još za života odabrao i pripremio grobno mesto. Kada su ga izbacili iz manastira, u tu grobnicu sahranjen je drugi monah. Tako su ga i u smrti prognali iz svetinje koju je vaskrsao.

Nakon toga manastir je u svakom pogledu pretvoren u svoju suprotnost bivajući priključen agendi koja i nije baš naklonjena srpskim interesima. Ali, ništa nije slučajno...

Neposredno pre nego što će doći do crkvenog puča u eparhiji raško - prizrenskoj, bratija manastira Dečani, čiji je iguman još uvek bio vikarni episkop Teodosije, za monahe je organizovana škola albanskog jezika o trošku manastira a predavanja je držao albanski profesor. Tu školu pohađao je i o. Ilarion i upućeni tvrde da albanski govori gotovo perfektno.

Kako se pre monaškog života bavio glumom, te vrlo zapaženo započeo karijeru a istovremeno i svirao u jednoj beogradskoj muzičkoj grupi, o. Ilarion je i nakon svega ostao blizak duhu mladih i, kako se čini, još uvek voli sve što i oni.

Tako je manastir Draganac postao poligon za vršljanja raznih NVO a jedna od njih, "Gaia Kosovo", otvoreno deklarisana kao globalistička, osnovana je 2010. godine u Plemetini nedaleko od Prištine, u selu u kome žive Srbi, Romi i nešto Albanaca.

Osnivanje organizacije usledilo je po dolasku Jovane Škrijel iz Novog Sada, inače "društvene aktivistkinje i borkinje za ljudska prava" školovane na univerzitetima u Nemačkoj, BiH i Srbiji a u oblasti društvenih odnosa u kriznim područjima.

Ironično je da kriza ljudskih prava koja na Kosovu i Metohiji vlada već dve decenije, a kojom su pogođeni pre svega Srbi i to i danas gotovo bez značajnije razlike u odnosu na položaj od pre 20 godina, koristi se na da bi se njihova ljudska prava obezbila i osigurala već se kriza "rešava" tako što se Srbima nasilno usađuju ideje kako je jedino rešenje da prihvate tuđu "državu" na svojoj teritoriji koja ih pritom i dalje bez razlike vidi kao svoje neprijatelje ili, u najboljem slučaju, kao građane opravdano lišene svih beneficija i prava tog društva.

Jovana predstavlja "aktiviste iz Srbije na Kosovu" koji su "glavna spona među podeljenim stanovništvom" iako se ne radi o podeli već o getoizaciji jednih, u ovom slučaju Srba, od strane proste većine, Albanaca. Tačnije, getoizacija je usledila kao posledica opravdanog straha Srba za svoje živote i bezbednost. A projekti koje ovi aktivisti sprovode, obuhvataju "mlade koji odnose pokušavaju da izgrade na novoj realnosti"... ali ne i da je promene, ni malo. Jedina promena koja se očekuje jeste slamanje njihovog ljudskog dostojanstva.

Najjednostavnije rečeno, mlade Srbe stavljaju u poziciju krivaca za rat koji su izazvali nahuškani albanski teroristi i separatisti finansirani novcem od ilegalne trgovine narkotika, oružja i ljudi, a koji je potom kulminirao divljačkom NATO agresijom da bi se sve završilo progonom i obimnim uništavanjem svih tragova njihovog postojanja, to jest genocidom upravo nad njima, Srbima.

No, sve to legitimno je ako se svede pod "aktivnosti za ljudska prava", barem izgleda da tako razumeju u uzurpiranoj Eparhiji raško - prizrenskoj gde se te aktivnosti sprovode upravo u manastiru koji je predstavljao bastion srpskog identiteta i okosnicu moralne snage u svakodnevnoj borbi za opstanak.

Ovo potvrđuje i naš izvor sa terena koji nezavisno od istraživanja koje smo sproveli, doslovce navodi da "ti ljudi, koji su okupirali manastir, igraju najvažniju ulogu u društvenom životu Srba u najnegativnijem smislu" ocenjuje on vidno razočaran.

"Vi sami znate kakva je uloga Crkve u opstanku naroda na KiM. Delovanje one crkve do vladike Artemija i ove današnje sa Teodosijem, ne može da se uporedi. Mnogo se promenilo, crkvu više ne zanima osipanje naroda.

Mislim da je više Srba napustilo KiM nakon smene u crkvi, nego li pre toga, ne računajući onaj prvi talas iseljavanja, one koji su otišli zajedno sa našom vojskom.

U pomoravlju manastir Draganac, to jest monaštvo, ima veliku ulogu na društveno politički život. Sve što se zove vlast, svako malo nepismeno što se dohvatilo vlasti je poteklo otuda" svedoči nam vernik iz Kosovskog Pomoravlja.

On navodi da iako se ne ističe u javnosti iguman Ilarion, ima snažan uticaj i jake veze kako u vrhu crkvene isto tako i u vrhu svetovne vlasti, konkretno režima Aleksandra Vučića.

"Ono što je u crkvi nezamislivo, e to se događa tamo. Svojim uticajem Ilarion je uspeo da preko onih koje je uveo uvlast izvrši pritisak na narod i da ovi prosti ljudi redom glasaju za Mirjanu Simijonović, lezbejku koju je preporučio za učešće u vlasti. I to mu je pošlo za rukom" navodi on govoreći o predstavnicima Vučićeve "Srpske liste" o kojima je Magazin Tabloid pisao u broju 470.

Gostionica koju je o. Ilarion sagradio parama "republike Kosovo" u okviru manastirskog kompleksa, izgrađena je nekadašnjem monaškom groblju. U narodu se poluglasno priča o tome kako se tu proslavljaju rođendani iako se to kosi sa hrišćanskim predanjem i praksom, da se svira gitara i organizuju okupljanja.

"Ali ako se druži sa lezbejkom, kako da ne poverujem u ovo" pita se ovaj Srbin koji i sam posustaje u želji za opstankom ovde.

"O. Ilarion je slatkorečiv, uvek odglumi inteligenciju, elokventan... A ustvari ima rendgenski pogled... Ispod te kože se ipak krije nešto sasvim drugo. Kakav si ti monah ako si u društvu žene koja je umislila da je muškarac? Da su ti drugari oni koji nanose zla narodu?

Političari su bili i kod Eirila, ali kad su nekome naudili, on je sve to ispravljao... Do Artemija monasi su išli od sela do sela i sprečavali ljude da odlaze a danas crkva svojim delovanjem podstiče odlazak ljudi sa KiM.

Monasima je dato za pravo da kreiraju društveno politički život, da propagiraju blud, nemoral, nepoštenje i nepismenost... Mislim da smo na taj način dotakli dno dna, i da bismo propadali još ali ne može više od toga" sa žalošću zaključuje naš sagovornik.

Propast Srba u jamu koju kopaju umrežena Vučićeva i crkvena vlast na Kosovu i Metohiji, uprkos prividnom sukobu koji nije zalečen, prodrla je duboko u biće srpskog naroda, kao što naslov domaćeg filma kaže "Do koske".

Film se i završava tako što jedini preživeli, gledajući direktno u kameru, izgovara "na kraju se sve, ipak, dobro završilo". Toga se ovaj narod i boji pa s pakuje i odlazi kako se ne bi dogodilo da se sve "dobro" završi a da oni tome ne mogu da posvedoče a kakao se sada čini, svedočenje je jedino što im preostaje.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane