Natrag

Ko je papa Franja Prvi (3)

Suprotstavljeni klanovi doprinose kontroli finansija Vatikana

Kardinal Žan Luj Turan objavio je 13. marta 2013. godine: „Imamo papu, odlučio je da uzme ime Franja Prvi". Beli dim iznad Sikstinske kapele u Vatikanu još se nije razišao, a novi poglavar Katoličke crkve počeo je da šokira svetsku javnost. Od tada, Franja Prvi privlači pažnju kontroverznim stavovima o homoseksualcima, narkomanima, pravu na abortus i eutanaziju, finansijskim i seksualnim aferama u Vatikanu. U knjizi „O nebu i o zemlji", čije delove prenosi Magazin Tabloid, papa je, kroz razgovore s rabinom Avramom Skorkom, dao objašnjenja svojih pogleda na neke od spornih tema.

rabin Avram Skork

U Vatikanu, prvi put posle 700 godina, istovremeno postoje dvojica živih papa. Jozef Racinger i Horhe Bergoljo personifikuju podele koje u Rimokatoličkoj crkvi postoje otkad postoji i crkva, a koje se zasnivaju na stalnom sukobu između konzervativaca i reformatora. Crkveno jedinstvo održava se zvaničnim saopštenjima, ali to ne može da sakrije podele u vatikanskoj kuriji, među sveštenstvom i vernicima. U ovom, trećem, delu feljtona o papi Franji, Magazin Tabloid piše o razlikama među rimokatoličkim poglavarima i pozadini sukoba, dvorskih spletki i kriminala, pa i o tome ko je pretio ubistvom papi Benediktu.

Pjetro Parolin, državni sekretar u Vatikanu, često ističe zvaničan stav Rimokatoličke crkve: "Papa je samo jedan, papa je onaj koji ima vlast, a onaj koji nema tu vlast, više nije papa". To niko ne osporava, bar ne javno. Međutim, iza kulisa se dešava suviše raznovrsnih intriga, koje dokazuju da taj stav nije potpuno potvrđen u praksi.

Papa Franja Prvi ima vlast i moć. Ima i sav teret, koji je dobio u nasledstvo, a pod kojim se povio njegov prethodnik u stolici Svetog Petra papa Benedikt Šesnaesti. Za sve rimokatolike, pa i medije koje prate dešavanja u Vatikanu, logično je što su pape Franja i Benedikt istureni kao simboli aktuelnih podela. Pošto se sedam vekova nije dogodilo da dva živa čoveka istovremeno nose titulu poglavara Rimokatoličke crkve. Ipak, uzroci problema su mnogo kompleksniji i stariji od njih. Upravo su ti problemi motivisali papu Benedikta da napusti Svetu stolicu.

Kardinal Veletri-Senjija Jozef Racinger je 18. aprila 2005. godine izabran za papu. Iako je bio u poznim godinama, već ih je imao 78, Racingerov izbor nije predstavljao iznenađenje. Poslednjih godina života pape Jovana Pavla Drugog, Nemac je važio za njegovu desnu ruku. Bez obzira na bogato iskustvo u Vatikanu, Racinger se nije dobro snašao u ulozi pape.

Kad je seo u Svetu stolicu, Benedikt Šesnaesti je rekao da Rimokatolička crkva liči na "brod koji pušta vodu na sve strane". Najavio je uvođenje nulte tolerancije prema svima koji su naneli zlo deci i ukaljali Crkvu. Sveštenike pedofile otvoreno je nazvao zločincima, koji su imali podršku Vatikana. Nepunih osam godina kasnije, 11. februara 2013, godine, podneo je ostavku na funkciju pape.

Posle poslednje mise, koju je Benedikt služio kao papa, kardinal Tarčisio Bertone pročitao je zahvalnicu za vođenje Crkve. Bazilikom Svetog Petra prolomio se aplauz. Papa je mirno sačekao da, posle pet minuta, aplauz utihne, da bi samo rekao: "Hvala, nastavimo s molitvom". I tim gestom, rasterećen svih osećaja, pokazao je rešenost da napusti mesto pape. Jednako smireno, sveštenicima u vatikanskoj dvorani Pavla Šestog rekao je da odlazi iz Svete stolice i da se više neće pojavljivati u javnosti. Uz napomenu da nije pripremio oproštajni govor, bez napisanog teksta pričao je duže od jednog sata.

- Od mene više ne može mnogo da se očekuje. Star sam čovek i smanjuju mi se snage. Mislim da može biti dovoljno ono što sam učinio. Odlazim za dobro Crkve. Iako se povlačim, nastaviću da se molim za vas i biću vam i dalje blizak. Uveren sam da ćete i vi meni biti blizu, iako ću biti skriven od sveta - rekao je Benedikt.

Odluku o ostavci je doneo, kako je rekao, "posle dugog preispitivanja svoje savesti pred Bogom". Šokantan postupak izazvao je brojne spekulacije o pravim razlozima. Pozivajući se na dobro upućene izvore iz Vatikana, mediji su tvrdili da Benedikt nije mogao da podnese borbe različitih struja u vrhu Rimokatoličke crkve.

Nije mogao da izađe na kraj s korupcijom i finansijskim skandalima, pa ni da reši mnoga kadrovska pitanja. Na početku svog pontifikata, najavljivao je smanjenje broja službenika u Vatikanu. Nije uspeo. Ne zna se koja kap je prelila čašu, a bilo ih je mnogo.

Benedikt je bio zaprepašćen VatiLeaksom, koji je objavio poverljive informacije iz vrha Vatikana. Još veći šok doživeo je kad je otkriveno da ga je "prodao" lični sobar Paolo Gebrijel, koji je osuđen na 18 meseci zatvora za krađu dokumenata iz papinog kabineta. Zahvaljujući sobaru, ali ne samo njemu, objavljeni su i podaci o spornom poslovanju vatikanske banke IOR.

Smenjen je predsednik banke Etore Goti Tedeski, koji je papi pisao enciklike o ekonomiji. Papa sledećih osam meseci nije mogao da imenuje novog predsednika IOR-a, sprečile su ga sukobljene struje.

Zbog toga su italijanski analitičari zaključak sveli na rečenicu: "S obzirom da nije mogao da promeni odnose u vatikanskoj kuriji, papa Benedikt je odlučio da promeni sebe". Taj potez je protumačen kao "ekstremno i dramatično žrtvovanje pape, koga je porazio okoštali aparat vatikanske vlasti".

Sva objašnjenja papine ostavke upućivala su na probleme s kurijom, koja je pružala otpor promenama. Zanemarene su dve važne činjenice. Prvo, podele i spletke, finansijski i seksualni skandali u Rimokatoličkoj crkvi su postojale otkad je ona osnovana i nijedan papa nije bio pošteđen tih muka. Drugo, Benedikt je imao višedecenijsko iskustvo borbe s "okoštalim aparatom vatikanske vlasti". Problemi s kojima se suočio kad je seo u Svetu stolicu za njega nisu predstavljali nikakvu novost, tako da je malo verovatno da se zbog njih povukao.

Niko u Vatikanu, uključujući i italijanske medije, nije ni pokušao da zagrebe dublje i otkrije prave razloge za abdikaciju pape Benedikta. Pažnju medija nije privuklo ni podsećanje na događaj od 28. aprila 2009. godine, kad je Benedikt posetio regiju L' Akvilu, koja je stradala u razornom zemljotresu. Benedikt je tada otišao na grob Selestina Petog, pape koji je 1294. napustio Svetu stolicu. Selestin Peti je bio jedini legitimno i kanonski ispravno izabrani papa u istoriji Rimokatoličke crkve koji je svesno i dobrovoljno doneo odluku da napusti papsku službu.

Pre toga, da bi mogao da se vrati običnom monaškom životu, taj benediktanac je doneo ukaz kojim je ustanovio i potvrdio pravo pape da abdicira. Selestinov naslednik Bonificije Osamnaesti je poništio većinu njegovih edikta, ali ne i taj, na koji se 719 godina kasnije pozvao Benedikt Šesnaesti. Na Selestinovom grobu Benedikt je ostavio svoj palij, belu vunenu traku, koju papa nosi oko vrata kao simbol autoriteta i jedinstva.

Američki teolog Skot Han je tada dao izjavu u kojoj je istakao da taj postupak nije obična slučajnost, nego najava mogućnosti da i Benedikt podnese ostavku. Mediji nisu hteli da se bave tom spekulacijom, koja se četiri godine kasnije pretvorila u stvarnost.

Vatikan je prikrivao i zaveru koju je grupa kardinala skovala protiv pape Benedikta. Kolumbijski kardinal Kastrilon Hojos je, u januaru 2012. godine, vatikanskom sekretarijatu i ličnom papinom sekretaru predao dokument u kome je, na nemačkom jeziku, pisalo: "Sveti Otac će živeti još 12 meseci".

U tom izveštaju se navodi da je nadbiskup Palerma Paolo Romeo, na putovanju u Peking, u novembru 2011, govorio da će papa umreti za godinu dana. Kardinal Romeo je, navodno, rekao i da će Benedikta naslediti kardinal Anđelo Skola, nadbiskup Milana.

U februaru 2012. Vatikan je priznao da je Hojos denuncirao kolegu Romea, a papa je održao propoved u bazilici Svetog Petra u kojoj je izbegao da se izjasni o pretnji smrću, već je izokola upozorio da "Crkva nije sama sebi svrha, nije cilj, nego zadatak da se otvori svet koji se želi zatvoriti u sebe".

U Vatikanu nije vođena zvanična istraga, koja bi utvrdila koliko je opasna pretnja upućena Benediktu Šesnaestom. Neki kardinali su podsećali da je Jovan Pavle Prvi umro samo mesec dana posle izbora za papu, a da je do danas ostalo nerazjašnjeno da li je otrovan jer je nameravao da unese promene u Vatikan.

Tačno godinu dana kasnije, u predviđenom roku, papa Benedikt je "umro", podneo je ostavku i napustio Svetu stolicu. U jednom od oproštajnih intervjua, Benedikt je rekao: "Ne mogu kazati da sam pao u neku vrstu očajavanja ili tuge. To je za mene jednostavno neshvatljivo. Kad vidim neku osobu, ne mogu shvatiti šta od nje mogu da očekujem. Ne uspevam da mislim u toj psihologiji." Iako se taj odgovor odnosio na pitanje o bivšem sobaru Gebrijelu, s naknadnom pameću analitičari su zaključili da je Benedikt već tada upozoravao na svog naslednika Horhea Bergolja.

Njih dvojica su se zaista četiri puta sreli u Vatikanu tokom poslednjih meseci Benediktovog pontifikata. Sastanci su i zvanično zabeleženi, ali bez detaljnog navođenja tema razgovora. Javnost je o tome saznala više iz holivudskog hita "Dvojica papa".

Brazilski režiser Fernando Meireles je 2019. godine snimio film o neobičnom vatikanskom suživotu dvojice papa. Glavne uloge su igrali Džonatan Prajs i Entoni Hopkins. Da film ne ostane u okvirima biografsko-istorijskog žanra pobrinuo se jedan od najuspešnijih savremenih scenarista Entoni Mekarten.

Novozelanđanin, koji se proslavio filmom "Teorija o svemu", u kome je dočarao život Stivena Hokinga, uspeo je da opiše odnos Benedikta i Franje na nekoliko nivoa. Mekarten je prikazao razlike u karakterima, stavovima i intelektualnim mogućnostima, pa i u percepciji javnosti prema njima.

Razlike nije bilo teško naglasiti, svima su poznate. Benedikt je disciplinovani Nemac, naučnik i tradicionalista, koji Vatikan i Rimokatoličku crkvu smatra produženom rukom Boga. Nasuprot njemu je argentinski emotivac, koji veruje da Vatikan i Rimokatolička crkva ne idu u pravom smeru.

Vatikanski kler, kao i pažljiviji pratioci dešavanja u Rimokatoličkoj crkvi, doživljavali su Benedikta kao tvrdog konzervativca, dok je padre Bergoljo bio simbol liberalnog i progresivnog talasa koji donosi promene.

Njihovi susreti su poslužili scenaristi Mekartenu da objavi detalje njihovih razgovora. U prvom trenutku, kritičari su tvrdili da su dijalozi fiktivni, odnosno da predstavljaju kompilaciju njihovih izjava iz javnih intervjua. Međutim, kasnije je utvrđeno da su u scenariju upotrebljeni iskazi svedoka iz Vatikana, koji su zahtevali anonimnost. Kako god bilo, sve što je Mekarten napisao deluje verodostojno.

- U Vatikanu branimo dve hiljade godina hrišćanske tradicije - rekao je Benedikt.

- Dok se naša planeta uništava, dok nejednakost raste kao rak, mi se brinemo da li se misa služi na latinskom jeziku i da li bismo devojčicama trebalo da dozvolimo da pevaju u crkvenom horu. Izgradili smo zidove oko sebe, a sve vreme prava opasnost je unutra, s nama - odgovorio je Bergoljo, aludirajući na pedofilske skandale, koji su uzdrmali i samog Racingera.

- Znali smo da postoje sveštenici i biskupi koji su zlostavljali decu. Šta smo uradili? Čuli smo njihova priznanja i prebacili ih u drugu župu, gde mogu ponovo da vrše svoja zlodela - rekao je Bergoljo.

- Verovali smo im da, ako priznaju, više neće to ponavljati...

- Da, verovali smo da je bolje da pati devetoro dece, nego da devet miliona vernika izgubi veru zbog skandala!

- Ne, naravno da ne. To je groteskno. Ne slažem se s tim što govorite! - suprotstavio se Benedikt.

Iako su žučno polemisali i o drugim temama, u poslednjem razgovoru, Benedikt je Bergolju otkrio nameru da napusti Svetu stolicu: "Tražim od vas da ovo što ću vam kazati sakrijete u duši i nikome ne govorite. Znate na šta mislim? Spreman sam da podnesem ostavku. Mislim da ste vi prava osoba da me nasledite." Padre Bergoljo se zbunio, nije mogao da veruje šta čuje: "Ali, ne možete da to uradite... Pa, pape ne mogu da podnesu ostavku..."

U tom, poslednjem, razgovoru, upravo na temi Benediktove ostavke, zamenjene su uloge. Kardinal Bergoljo se suprotstavio tom presedanu, zabrinut zbog mogućnosti da će to loše uticati na Crkvu.

Bergoljo je naprasno postao konzervativac koji pokušava papu da odvrati od namere pozivajući se na tradiciju i na veliku štetu koju će taj čin naneti instituciji pape.

Benedikt je ipak dokazao da ima snage za riskantne poteze, koji donose promene u Vatikan. Revolucionarnim postupkom, Nemac je odbio kukavički kompromis.

Posle smene u Svetoj stolici, precizni vatikanski protokol omogućio je kohabitaciju dvojice živih papa. Benedikt i Franja su se molili zajedno i pozirali su pred kamerama. Iako su uporno isticali da se "vole i poštuju kao braća", ne štedeći uzajamne komplimente, javnost u to nije poverovala. Nisu ubedili ni jedan drugog.

Benedikt je nameravao da se, posle ostavke, povuče u jedan manastir u Nemačkoj. Vatikan mu to nije dozvolio. Procenjeno je da ga je "bolje držati u Vatikanu, gde može da se kontroliše svaki njegov pokret". Gde god bi otišao, čak i kad to ne bi bilo po njegovoj volji, Benedikta bi mnogi rimokatolički vernici nastavili da poštuju kao legitimnog papu, pa čak i kao mučenika, žrtvu vatikanskih birokrata željnih vlasti.

Benedikt je vatikanskom Birou za komunikacije poslao pismo u kome je istakao "želju da doprinese unutrašnjem duhovnom jedinstvu dva pontifikata", ali nije dobio dozvolu da napusti Vatikan.

Od tada traje tihi rat Benediktovog i Franjinog klana. Svaku kritiku koja stigne na račun Franje, bez obriza ko je upućuje, javnost doživljava kao Benediktovu. Nije bitna ni tema, svejedno da li je kritika izazvana Franjinim liberalnim stavovima po pitanju homoseksualizma ili narkomanije.

- Franja je praktičan čovek, bez posebne teološke ili filozofske formacije - tvrdio je Benedikt.

Papa Franja je to dokazao brojnim ispadima. U seriji postupaka, kojima je sablažnjavao kler i vernike, ističe se incident koji je napravio pozdravom s balkona na bazilici Svetog Petra. Vekovima su se pape s tog balkona obraćale narodu rečima "hvaljen Isus" na latinskom, samo je Franja Prvi okupljene pozdravio s "dobro veče" na italijanskom jeziku.

Liberalno krilo Vatikana je to shvatilo kao novi vetar, koji će oduvati neprijatan miris konzervatizma. Međutim, ni krajnji progresivci nisu mogli da opravdaju skandal koji je Franja napravio kad je jednu ženu udario po ruci. Papa se kasnije izvinio što je izgubio živce i neprimereno reagovao.

Mediji su se još bavili tim incidentom, a Franja je već napravio sledeći. Ne, nije nikoga udarao po rukama. Naprotiv, suviše se opustio, pa je nežno zagrlio i poljubio jednu časnu sestru. Poljubac je pao na obraz, ali, kako su primetili kritičari, bio je suviše dug i strasan.

Franjino ponašanje, nedostojno papske stolice, odmah je ocenjeno kao izraz njegove slabosti, koju je dokazao u mladosti, kad je "kušao telesne užitke" i, kako to rimokatolički teolozi etiketiraju, "potvrdio muškost".

Upravo po pitanju "potvrđivanja muškosti" došlo je do javne polemike pape u ostavci Benedikta i vladajućeg pape Franje. Povod je bio zahtev Amazonskog sinoda Rimokatoličke crkve da se dozvoli rukopoloženje sveštenika "zrelije dobi, po mogućnosti domorodaca, bez obzira da li su oženjeni ili ne".

Inicijativa je pokrenuta jer u Amazoniji dramatično opada broj sveštenika. S obzirom na njegovu sklonost ka liberalnim stavovima, papu Franju su mnogi prepoznali kao čoveka koji je spreman da prihvati i tako značajnu promenu.

Penzionisani papa Benedikt je javno pozvao svog naslednika da odustane od namere da dozvoli rukopoloženje oženjenih muškaraca. Benedikt je svoju poruku izneo u knjizi "Nicpietrolas Diat", koju je, kao koautor, potpisao s ultrakonzervativnim kardinalom Robertom Sarom. "Hitno je i neophodno za sve biskupe, sveštenike i laike da se vrate pogledu na Crkvu i sveštenički celibat, koji štiti njen integritet", naveli su autori knjige. Oni su zahtevali od cele Rimokatoličke crkve da se odupre pred izazovima i ne padne pod uticaj "loših pledoajea, pozorišnih režija, zlonamernih laži i grašaka koje su u modi i kojima se želi degradirati sveštenički celibat."

"Ne mogu da ćutim o pitanju celibata. Bračno stanje se odnosi na celog čoveka, a njegova služba Gospodu zahteva, takođe, potpunu posvećenost, pa nije moguće istovremeno da se čovek posveti i jednom i drugom. Odricanje od braka kako bi se u postpunosti stavili na raspolaganje Gospodu postalo je merilo za svešteničku službu", napisao je Benedikt. Koautor knjige, kardinal Sara, direktno se obratio papi: "Molim papu Franju da nas zaštiti od takve mogućnosti stavljanjem veta na bilo koje slabljenje zakona svešteničkog celibata, pa i ograničenog na određeni prostor".

Administracija pape Franje odmah je ragovala zabranom da se papa Benedikt navodi kao koautor u sledećim izdanjima sporne knjige. Dozvoljeno mu je da ostane potpisan samo pod svojim tekstom. Odluka je doneta na osnovu procene da taj Benediktov tekst, kao i neki prethodni, predstavljaju njegovo mešanje u rad Franje Prvog. Deo klera, po tom tumačenju, namerava da oslabi uticaj Franje, pa za to koristi Benedikta.

"Nesporazume oko pitanja koji papa je pravi treba jednom za svagda objasniti", poručili su bliski saradnici pape Franje. Objašnjenje su dali tako što su smenili monsinjora Georga Gansvajna s mesta ličnog sekretara pape Franje. Pošto je, kao šef vatikanskog hotela "Santa Marta", radio istovremeno kao asistent obojice živih papa, Gansvajn je stekao nadimak "Treći papa", jer mu je položaj omogućavao veliki uticaj na ceo Vatikan. Papa Franja je zamerio Gansvajnu što taj uticaj nije iskoristio da spreči Benedikta da napiše i objavi sporni tekst.

U latinskom stilu, papa Franja je o celibatu doneo konačnu odluku, koja to nije. "Lično smatram da je celibat dar za Crkvu. Moja odluka glasi - nema opcionog celibata. Neću to napraviti. Ne osećam da bih mogao stati pred Boga s tom odlukom", rekao je odlučno papa Franja, da bi u sledećoj rečenici priznao "mogućnost da se o toj temi razgovara na Amazonskom sinodu".

Papu Franju je podržao i milanski kardinal Anđelo Skola, koji je važio za njegovog glavnog konkurenta u trci za mestom u Svetoj stolici. Skola je pomenut i u dokumentu u kome je Benedikt upozoren da će živeti još samo godinu dana. I

pak, posle svega, kardinal je priznao autoritet padre Bergolja: "Papa je papa i vernik prema njemu treba pokazivati naklonost, poštovanje i poslušnost, što su vidljivi pokazatelji garancije jedinstva Crkve. Ogorčen sam zbog nove borbe između konzervativaca i progresivaca unutar Vatikana.

Napadi na papu Franju postaju sve drskiji, posebno od strane onih unutar Crkve, koji upućuju oštre reči jer misle da bi bili bolje pape od pape."

Kardinal Skola, kao i mnogi drugi u vrhu vatikanske vlasti, upozorava da "erozija uništava katolicizam u Evropi i Americi" i da je reč o "teškoj i dubokoj krizi, kakva se u Crkvi pojavljuje svakih 500 godina, a sad je dublja i teža nego ikad". Kriza je, smatraju u Vatikanu, izazvana "moralnim neredom" unutar Rimokatoličke Crkve.

U zvaničnim saopštenjima, Vatikan priznaje da postoje "duboki koreni skandala, krivičnih dela, nemoralnog i nenormalnog ponašanja sveštenstva, kao što su seksualna zlostavljanja maloletnika", a u takvim okolnostima neophodno je jedinstvo Rimokatoličke crkve.

Na jedinstvu insistiraju pripadnici Franjine administracije, koji upozoravaju da "Crkva nije mesto gde se sučeljavaju različite frakcije, grupe vlasti i kartela". Uz uporno isticanje da postoji samo jedan papa, oni prete kažnjavnjem svih biskupa, sveštenika i laika koji govore da je za njih papa Racinger, a ne Bergoljo.

Borba za vlast u Vatikanu odvija se na svim frontovima: teološkom, medijskom i, naročito, finansijskom. Vatinkanska žandarmerija nedavno je uhapsila Đanluiđija Torzija, osumnjičenog za prevaru i pranje novca prilikom kupovine zgrade u Londonu, koja je plaćena oko 300 miliona evra.

U aferu je uključen i monsinjor Alberto Perlaska, vatikanski državni sekretar za investicije. Blokirani su računi u švajcarskim bankama još nekim službenicima bliskim papi Franji. Iako je Franja nedavno potpisao ukaz o antikorupcijskom zakonu, u medijima se spekuliše o tome da su informacije koje su otkrile finansijski skandal s londonskom zgradom procurele iz Benediktovog tabora.

Ako ni u čemu drugom, postojanje suprotstavljenih klanova doprinosi kontroli finansijskih tokova. Na to nije mogao da utiče Benedikt Šesnaesti, ne može ni Franja Prvi, a naročito ne mogu zajedno.

(U sledećem broju: Odnos pape Franje prema bivšim jugoslovenskim republikama)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane