Oslobođenje južne Srbije 6

PORAZ SRBIJE U PRVOM RATU

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

Mora da je knez Milan Obrenović to shvatio da srpska stvar stoji jako loše, iako nije mogao da zna za dogovor Velikih sila u Rajhštatu, ali je video. Slobodan Jovanović je još jednom duboko pronikao u psihologiju srpskog kneza, kroz koga se prelomila cela Srbija.

"Posle prekida naše ofansive, knez Milan je bio utučen. On je ušao u rat vrlo razdragan; tome mladom čoveku od dvadeset i dve godine, koji je bio egocentričan i imao ukus teatralan, godilo je beskrajno da u velikim istorijskim događajima koji su nastajali bude jedna od prvih ličnosti. On je rado izilazio pred trupe, i ponavljao reči svoga velikoga pretka: „Evo mene i eto vam rata s Turcima!" Jako se interesovao za vojne stvari i uzimao ozbiljno svoje dužnosti vrhovnoga komandanta. Njegova brza, oštra pamet i njegovi slabi nervi, žudni novih i jakih utisaka, nalazili su zabave i uživanja u zapletima i iznenađenjima ratne igre. Ali on nije podnosio ratne poraze. Čim su porazi došli, on je klonuo."

Knez je tražio od Vlade da zatraži od Velikih sila primirje od dva mseca.

Vlada, u stvari Jovan Ristić, je odgovorila Knezu da je to zato što nije prihvaćena njena strategija „defanziva na istočnoj granici a ofanziva na zapadnoj". Naš najiskusniji diplomata Ristić je bio surevnjiv i znao je da iskoristi kneževe slabosti. Dobro, sad se ne može nazad, ali Milan treba da zna da će posle primirja doći mir, na koji će Porta pristati samo pod uslovom da se zbaci ratoborni srpski knez. Stoga Vlada traži da se rat nastavi. „Vrlo vešto, Ristić je ulio knezu u glavu, da on ima da bira između svoga zbacivanja i produženja rata". Milan je, naravno, izabrao ovo drugo.

Uostalom, Milan nije znao koga da sluša. Ruski ministar spoljnih poslova Gorčakov je i dalje tražio od kneza da prekine rat, ali je zato njegov rival Ignjatijev bodrio kneza da ga nastavi. Preko Černjajeva je poručivao da Srbija treba da izdrži samo dva meseca u ratu, a da će onda stupiti na scenu majka Rusija.

U stvari, Ignjatijev je imao plan da Srpski rat izazove jednu međunarodnu konferenciju o Istočnom pitanju, na kojoj će on biti glavni a Gorčakov u zapećku. Černjajev je išao još dalje. On se nadao da će Rusija, pod pritiskom javnog mnjenja oduševljenog dvomesečnom borbom male Srbije sa silnom Turskom carevinom, morati i sama zaratiti. Time će pasti dogovor careva, a on će se trijumfalno vratiti u Rusiju.

Sve u svemu, Srbija je tu bila moneta za potkusurivanje kako između Velikih sila, tako i između ruskih zvaničnika. Knezu Milanu ništa drugo nije preostalo nego da nastavi rat.

Posle srpskih poraza, polovinom jula nastala je turska ofanziva. Turci su udarili na istočni front, koji je držao pukovnik Đura Horvatović. „Horvatović je već počeo izlaziti na glas kao jedan od najboljih komandanata: to je bio upravo onakav komandant kakav je trebao našoj narodnoj vojsci.

Ta vojska, nenaviknuta na zapt, mogla se držati u zaptu samo preteranom strogošću. Horvatović je bio strog do surovosti, - i njegova preka komanda sa revolverom u ruci učinila je, da su pod njime trupe narodne vojske davale više nego i pod kojim drugim komandantom" - Slobodan Jovanović.

Franja Zah ga je ovako ocenio: „Horvatović je grub i masivan... Vrlo je dobar trupni oficir, inače prostak, slabog vaspitanja, slabog znanja... Vojska se Horvatovića više boji no da ga voli".

Može se reći da je Horvatović junački branio Knjaževac, ali ostao je sam, Černjajev ga je pustio niz vodu. Glavni komandant je verovao da Istočnu Krajinu uopšte ne treba braniti.

Horvatović je odolevao nekoliko dana pred mnogo nadmoćnijim neprijateljem, i tek posle iscrpljujuće borbe uspeo je da izvuče vojsku iz grada. Jedan oficir je zapisao: „Ja mislim da neću preterati, ako rečem da je borba pred Knjaževcem jedna od najsjajnijih u ovom ratu".

Pad Knjaževca je značio i pad čitave Krajine, Zaječara i Negotina. Lešjanin se morao povući da ne bi bio zaokružen od turske vojske. Vrhovna komanda je krivila ove komandante i oduzela im vojsku. Timočka vojska, kojom je komandovao Lešjanin, ukinuta je kao zasebna vojska i pripojena Moravskoj vojsci, pod komandom Černjajeva. Na taj način je Černjajev postao glavnokomandujući Srpske vojske.

„Stupajući na srpsko zemljište, turska vojska palila je letine i širila oko sebe pustoš. To je bilo sasvim po onoj staroj izreci, „gde turski konj prođe, tu trava više ne niče". Nisu bile pošteđene ni varoši. Knjaževac je spaljen; samo ako je pedeset kuća ostalo pod krovom; inače strčali su samo čađavi odžaci i zidovi.

Naši ljudi koji bi pali u ruke Turcima, mučeni su i mrcvareni, i to ponajviše usijanim gvožđem. Pred turskim trupama išao je bašibozuk i Čerkez; gomile našega naroda bežale su kao bez duše, sa vriskom žena i piskom dece; timočka dolina bila je u plamenu, - i izgledalo je da se strahote i užasi pada Srbije iz 1813 vraćaju nanovo." (Slobodan Jovanović)

Turski zapovednik Osman-paša imao je dve mogućnosti da prodre u Srbiju: da krene do Paraćina a onda dolinom Morave prema Beogradu; ili da ide ustaljenim pravcem od Niša na Aleksinac i Deligrad, kako ne bi ostavio džepove Srpske vojske iza leđa. Na našu sreću, Osman se odlučio za drugu varijantu. Slobodno se može reći da je tima Srbija spašena.

Turska ofanziva od Niša prema Aleksincu započeta je prvih dana avgusta. Turci su nastupali u dve kolone, jedna je išla levom a druga desnom obalom Južne Morave. Srpska vojska je morala da se povlači prema Aleksincu. Aleksinac se branio na Šumatovcu. To je bio jedan veliki šanac na Šumatovačkom visu, branjen sa malo vojske ali dobro utvrđen.

Šumatovačka bitka, koja se zbila 11. avgusta, ostala je zapamćena kao najslavnija srpska pobeda u ovom ratu. Turci su bezuspešno čitav dan jurišali na Šumatovački šanac, zaustavljani su puščanom vatrom iz šanca i artiljerijom iz Aleksinca. Uveče su Turci napustili Šumatovac i vratili se na početni položaj.

„Kao što je odbrana Knjaževca iznela na glas pukovnika Horvatovića, tako je Šumatovačka bitka iznela na glas pukovnika Kostu Protića, koji je komandovao odbranom Aleksinca.

On je proizveden za đenerala, i bio prvi oficir naše vojske koji je đeneralski čin dobio u ratu." (Slobodan Jovanović)

Osman-paša je uvideo da se Aleksinac ne može frontalno osvojiti, jer su Srbi imali jake utvrđene položaje na Aleksincu i Deligradu, na desnoj obali Južne Morave. Stoga je odlučio da prebaci vojsku na levu obalu i odatle napadne Aleksinac. Srbi nisu bili spremni na ovaj napad, pa su Turci uzeli Adrovac. Srbi su se utvrdili na Bobovištu i tu je turski napad stao.

U međuvremenu stigao je zahtev od Velikih sila da rat stane i zaključi se primirje. Posle pada Knjaževca i Zaječara i neviđene turske odmazde, Sile su odlučile da prinude zaraćene strane na primirje. Inicijativu su dale Engleska, Francuska i Italija i obavestile kneza Milana već 3. avgusta, pre Šumatovca, da su "njihove Vlade gotove da mu ponude svoje usluge, ako bi on zatražio njihovo posredovanje".

Ali, knez Milan se kolebao. Ristićeva napomena da će u slučaju mira Turska tražiti njegovo zbačenje, postala mu je zebnja. Stoga se obratio i Rusiji i Austriji da ga uzmu u zaštitu. Austro-ugarski ministar spoljnih poslova Andraši obećao mu je potporu, ali ga je savetovao da krivicu za neuspeli rat baci na Vladu, što znači na Ristića.

Vlada je tražila da o ratu i miru odluči Černjajev, kao glavni zapovednik Srpske vojske. I tu je Černjajev pokazao svoju nedoraslost velikoj komandi. Najpre je depešom preporučio da se primirje odmah prihvati. Ali posle Šumatovačke bitke pokolebao se, pa je novom depešom savetovao da se sa primirjem ne hita. Međutim, ne čekajući konačan stav Černjajeva, kao ni stav Vlade, knez Milan je prihvatio ponudu Sila, Černjajev je svojom neodlučnošću sam sebe eliminisao. „Pod pritiskom ratnih napora počeo je gubiti nerve, postajao razdražljiv i prevrtljiv, i njegovo komandovanje bilo je istovremeno i praskavo i mlitavo."

No dalji razvoj događaja išao je na ruku Černjajnjevu i od njega učinio glavni politički faktor u Srbiji. Naime, rusko javno mnjenje u potpunosti se okrenulo Srbiji. Ruski narod je bio zadivljen za Srbiju i njen rat. Jedna mala država, kakva je Srbija, ne veća od jedne ruske gubernije, odvažila se na borbu sa silom s kojom Rusija nije smela da zarati i uspela da se odupre više od dva meseca.

Ruska zvanična vlast, odnosno car Aleksandar Drugi i njegova Vlada, bili su nemoćni da spreče pokret ruskog društva u korist Srbije. Na sve strane su se kupili prilozi za našu vojsku; dobrovoljci su odlazili u našu zemlju, među njima je bilo oficira iz redovne vojske, čak iz carske garde. Zvaničnoj Rusiji nije ništa drugo preostalo nego da se pravi nevešta.

Srbija je odjednom bila poplavljena Rusima.

„Pored dobrovoljaca i oficira, dolazili su lekari, bolničari, milosrdne sestre, sveštenici i pevčici sa pokretnim crkvama, osvećenim zastavama i čudotvornim ikonama. Izgledalo je da se velika i sveta Rusija sa svojim pravoslavnim simvolima, sa svojim hrišćanskim milosrđem, i sa svojom oružanom silom, stavila najzad u pokret. Beograd je vrio od ruskih vojnika, - pešaka i konjanika; kozaci sa visokim šubarama i kopljima padali su naročito u oči.

Naši štabovi napunili su se začas ruskim oficirima, koji su kao mnogobrojniji, odmah stali potiskivati naše oficire; naših oficira bilo je oko 460, ruskih ppeko 700; sva naša vojska dolazila je pod rusku komandu. U Černjajevljevom stanu na Deligradu govorilo se samo ruski; tu su se pila francuska vina, tapetovale sobe, viđale lepe nabeljene žene; to je bio onaj širok i ugodan život na koji su ruski oficiri, vojnici jedne aristokratske države, bili i u ratu navikli. Gledajući taj gospodski logor sred naše moravske doline, ljudi su verovali da će se obistiniti Černjajevljeva hvala sa kojom je došao u Srbiju: „Iza mene stoji cela Rusija!" (Slobodan Jovanović)

Razume se da su u Srbiju došli svakakvi Rusi: idealisti, borci za slovensku ideju; očajnici koji su bežali od carskog samodržavlja; avanturisti koji su u ratu videli mogućnost za sticanje slave, novca, činova; ali i pijanci kakvih je Rusija oduvek bila prepuna. (Slavenofil Aksakov je rekao „naši dobrovoljci tući će se dobro, ako ne budu pijani".)

Napiti Rusi su u Beogradu činili skandale, tukli se po kafanama, odbijali da plaćaju račune, nasrtali na žene. Ako bi ih vlast opomenula da se uljudno ponašaju, potezali bi odmah sablje. Beograđani su se u čudu pitali „ima li ruski car kakvu trezniju vojsku?" Naročito su se nepristojno ponašali kozaci.

U svom dnevniku Milan Đ. Milićević je zapisao: „Srbija je sada poljana za sve ruske vetropire i avanturiste. Ona nije država koja se sama opredeljuje, nego oblast ustupljena Černjajevu da se on s njome proslavi ili sahrani".

General Černjajev se nalazio na vrhuncu svoje moći. Sav novac koji je slat iz Rusije od slovenskih komiteta išao je preko njega i on je njime raspolagao kako je hteo. Ruski dobrovoljci su polagali zakletstvu njemu a ne knezu. Priznavali su samo Černjajeva za komandanta. Postao je diktator Srbije. Vlada i Knez su morali da mu popuštaju, da trpe njegove hirove i kaprice, jer su znali da ako bi on odstupio sa njim bi pošli svi ruski dobrovoljci. Kad se ministar vojni, pukovnik Čedomilj Nikolić, nešto sa njim nije složio, odmah je smenjen.

Nezavisno od srpskog Kneza i njegove Vlade, ne obazirući se na stav vojske i patnju naroda, Černjajev je u Srbiji sprovodio svoj plan. A taj plan se sastojao u produženju rata sve dotle dok on ne natera cara da i on zarati. Ako mu to pođe za rukom, postaće ne samo slavan čovek nego i drugi car.

Stoga je odlučio da Srbija nastavi rat po svaku cenu. Onaj Aksakov je zapisao da je to nezapamćen slučaj da jedno privatno društvo mimo svoju Vladu vodi rat u tuđoj državi!

Da bi pojačao pritisak na svoju državu da uđe u rat, Černjajev je na Deligradu proglasio Kraljevinu Srbiju! Kneza Milana Obrenovića je ustoličio za kralja! Na taj način je doveo u problem i Kneza i Vladu. Ova veštačka i samozvana tvorevina nije bila po volji ni Velikim silama, ni Rusiji, pa je bilo jasno da srpska strana ne sme da je prihvati.

Ali onda će Černjajev biti gotov. Ristić je našao lukavo rešenje: Knez je izvestio Sile da Srbija neće dati sredstva za Kraljevinu. Time je Černjajevljeva kraljevina bila sahranjena. Ali da bi se sačuvao obraz glavnokomandujućeg, Knez nije pred vojskom odbio titulu! Tako je Milan Obrenović na Moravi bio kralj, a u Evropi knez! Ristićev pašenog, najiskusniji srpski policajac, Radivoje Milojković nazvao je ovu državu podrugljivo „Kraljevina kod Bobovišta".

Primirje je isticalo 13. septembra i Srbija je morala da se opredeli da li da ga produži. Ristić je bio za produžetak primirja. „Ristić je bio sit rata, gledao pesimistički na stvari, činio utisak čoveka „na ivici očajanja"." Ogorčen na ruske saveznike, koji su nam se nametnuli za gospodare, on je jedva čekao zaključenje mira, pa da ih pošalje natrag u Rusiju.

No Černjajev je bio za produžetak rata! Njegova pozicija u vojsci je veoma ojačala dolaskom ruskih oficira. Kao vešt govornik i opsenar, držao je vojsku u svojoj šaci. Na Moravi je govorio da su Srbi bliže Balkanu (u Bugarskoj) nego Turci Moravi (u Srbiji)!

U Vladi je došlo do podele: jedni su bili za Ristića, drugi za Černjajeva. Ristićev stav podržavali su ministri Jevrem Grujić i Radivoje Milojković (unutrašnji poslovi), dok su uz Černjajeva bili ministri Stevča Mihailović (predsednik Vlade), Alimpije Vasiljević i Vladimir Jovanović (finansije).

U takvoj situaciji imao je da odluči knez Milan i ovaj je stao uz Černjajeva. Kako ne bi kad ga je Rus proglasio srpskim kraljem! Uostalom, Milan je bio takav čovek, još mladić, na nekoga je morao da se nasloni. Černjajev mu se činio pogodnijim od Ristića.

U svojoj politici stavljanja pred svršeni čin, Černjajev je samoinicijativno napao turske položaje na levoj obali Morave 16. septembra. „Napojena prvo rakijom, pa onda uvedena, po ruskom običaju, s pesmom i muzikom u borbu, vojska je smelo jurišala na turske položaje, gdešto se boj bio prsa u prsa.

To je bila bitka na Krevetu, završena 18. septembra. Najkrvavija bitka celog rata! Gubici su bili ogromni na obe strane, Srbi su imali neke uspehe, ali su Turci održali svoje položaje. Obe vojske bile su iscrpene i mirovale su sve do sledećeg meseca.

U stvari, bila je pat pozicija. Srbi su držali desnu a Turci levu obalu Južne Morave. Černjajev je shvatio da se rat dobija na levoj obali reke, zato je požurio da se utvrdi na Đunisu. Đunis je bio vrlo važan položaj: s jedne strane, vladao je vezama s Deligradom i Aleksincem, s druge strane, vladao je vezama s Kruševcem. Černjajev je unapred govorio da će se odlučujuća bitka odigrati na Đunisu. Ali nije bilo lako osvojiti i utvrditi položaje kod Đunisa.

Načelnik Černjajevljevog štaba, general Dohturov, držao je da je osvajanje đuniskih položaja, ako ne sasvim nemogućno, a ono vrlo teško. Černjajev je menjao komandanta đuniskih trupa nekoliko puta, ali uvek je to bio Rus. Baš zato što je razumeo važnost Đunisa, Černjajev je poverio njegovu odbranu Rusima. Uostalom, sve važnije komande bile su u ruskim rukama.

Turska ofanziva bila je prema Đunisu. I Osman-paša je mislio što i Černjajev, da je bitka za Đunis odlučujuća. Ali, da bi napali đuniske položaje, Turci su morali prvo da potisnu Horvatovića, koji je sa svojim Timočkim korpusom branio pristup k Đunisu.

Posle trodnevne bitke kod Velikog Šiljegovca od 7. do 9. oktobra, Osman-paša je potisnuo Horvatovića, zauzeo Veliki Šiljegovac, i utvrdio se na obema obalama Đuniske reke. Kod Šiljegovca, Horvatović se borio uporno, ali narodna vojska nije izdržala, Horvatović je bio odsečen.

Bitka za Đunis se odigrala 17. oktobra. Turski napad na Đunis napredovao je neočekivanom brzinom, do tri sata popodne Turci su bili gospodari đuniskih položaja. Izgleda da su se ruski vojnici i oficiri držali dobro, ali da je naša narodna vojska popustila. Seljaci su napuštali položaj i bežali u haosu na desnu obalu Morave, prema Deligradu. Deligrad je bio jedini ozbiljan zaklon od turske navale. Turci su ih tukli artiljerijom sa osvojenih đuniskih položaja, ginuli su ljudi, žene, deca, volovi, konji.

Pad Đunisa bio je prava katastrofa naše vojske. General Černjajev, koji se toliko silio, sad je klonuo. Telegrafisao je u Beograd „da je stanje vojno kritično i da je jedina nada spasenju u brzom primirju". Zatim je naredio napuštanje Aleksinca. To je bila njegova poslednja komanda. Svoju misiju u Srbiji smatrao je završenom.

Napustio je Đunis i prebacio se u Deligrad. Nepunih 24 časa posle Đunisa, 18. oktobra, Černjajev je odlučio da napusti položaj. Za njim su pošli ruski oficiri i vojnici, napustili su Deligrad. Černjajev je seo u svoju trojku i odjurio prema Beogradu u pratnji kozaka. Sa srpskim oficirima se nije ni pozdravio, za sve je okrivio narodnu vojsku, koja nije umela da drži položaj.

Njegov komandant Đunisa, čim je prispeo u Deligrad, rekao je Černjajevu da su na Đunisu svi Srbi pobegli a svi Rusi izginuli. Černjajev je odmah telegrafisao u Petrograd tu nepromišljenu izjavu svog komandanta, da su Srbi slabi vojnici koji su pobegli, a da su Rusi izginuli braneći Đunis do poslednjeg. Car Aleksandar Drugi je u ovo poverovao, pa je je izjavio da su se u ratu s Turcima „samo Crnogorci borili kao pravi junaci i da žali što to isto ne može da kaže za Srbe"!

General Sava Grujić, koji je došao na položaj vojnog ministra, ocenio je da smo mi „šestinu stanovništva uzeli u vojsku, i izdržali smo u borbi četiri meseca, što u krugovima vojnih stručnjaka niko nije očekivao. Ali, kako smo ratovali bez rezerve, uvek s istim trupama, to je bilo izvesno da ćemo rat, ako ga strana diplomatija ne prekine, izugubiti zbog iscrpenosti".

Jovan Ristić je u svojoj „Istoriji" napisao:

„Rat je otkrio sve naše vojne nedostatke. Narodna vojska sa kojom je knez Mihailo mislio zapaliti Balkan i srušiti Tursku carevinu, nije bila dorasla tako ogromnom zadatku. Njene starešine koje je Blaznavac više cenio nego pozivne oficire, podbacili su potpuno.

Ono malo pozivnih oficira što smo imali, pokazali su se, uglavnom, dobro, ali zbog oskudice svakog ratnog iskustva nisu bili sposobni za više komandovanje. Sa svima svojim nedostacima, Černjajnjv je, kao đeneral jedne velike evropske vojske, nadmašao sve naše više oficire."

Slobodan Jovanović ovako ocenjuje ulogu Černjajeva u prvom Srpsko-turskom ratu:

„On je bio ne samo glavna vojnička nego i glavna politička ličnost rata. Knez Milan i Ristić bili su više „mirnodopske" nego ratne veličine. Knez Milan je imao veliku brzinu i bistrinu mišljenja, Ristić mnogo prisebnosti i razložnosti, ni jedan ni drugi nije imao onu naročitu energiju i ono naročito oduševljenje koje se traži od jednoga ratnog vođa. Nešto od ove energije i oduševljenja imao je Černjajev. Politički i vojni vođ rata, Černjajev je imao jednu osnovnu mahnu: nije vodio rat s obzirom na naše, nego s obzirom na ruske prilike. Veliki slavenofilski publicist, koji je pisao protiv miroljubive ruske diplomatije, on je naš rat shvatao kao jednu vrstu slavenofilske ratne agitacije za rusku publiku. Kao komandant naše vojske, više je vojevao protiv ruske diplomatije nego protiv Turaka.

Pokrenuti Rusiju na rat, to je, zahvaljujući njemu, postao glavni cilj rata, - i zato on je produžavao rat i onda kada je bilo jasno da nam jedini spas leži u što bržem zaključenju mira. Goneći našu premorenu vojsku jednako na nove napore, on je toliko zategao tetivu da je ona morala prsnuti.

Đunis nije bio samo katastrofa naše vojske, nego i njegove politike. On je morao prekinuti našu vojnu pre nego je uspeo navući Rusiju na rat. Krvava predstava koju je on, i zanesenjak i opsenar, priredio u Moravskoj dolini, promašila je svoje glavno dejstvo."