Natrag

Postdemokratija

ŠUMA ŠUMARIMA

Milo je najvio da će Crnu Goru braniti i iz šume, a Vučić već ima zakopano oružje pored svoje kuće u šumama Fruške gore. Eto još jednog dokaza da su njih dvojica slični i povezani, tako da je jasno da su inscenirani sukobi u medijima samo dimna zavesa kojom pokušavaju da prikriju svoje mafijaške poslove, zbog kojih jedan drugom čuvaju leđa i u politici. Stoga, nimalo slučajno, u crnogorskoj opoziciji, umesto o tome kako da formira novu demokratsku vlast i menja sistem, vode se rasprave oko njih dvojice. Dok budući premijer Krivokapić, tvrdi da su Milo i Vučić jedna banda, lideri srpskih stranaka Knežević i Mandić, neće za to ni da čuju, pa potpuno apsurdno, čuvajući Vučića, čuvaju i Đukanovića. A toj dvojici, naravno, ne pada na pamet da idu u šumu, ali čine sve da narodu ne preostane ništa drugo, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

Milo Đukanović je zaslužio da mu se podigne veliki spomenik, a na svečanom otvaranju da bude obešen na njemu. Spomenik bi trebalo da bude opomena svim Crnogorcima kako veliki umeju da budu, a kako nisko umeju da padnu. Simbol te poruke ne bi bio samo Milo, nego i svi oni koji su ga decenijama poslušno trpeli i služili mu.

Kažem zaslužio je, ali ne sugerišem, to je ipak samo zgodna metafora. Najveća kazna za takve je da im se, pored vlasti, oduzme i sve što su stekli zloupotrebljavajući je, otimačinom i krađom, pa ih, kad odsluže svoje po zakonu, pustiti da žive u bedi u koju su gurnuli narod. To se, dakle, odnosi i na ovog našeg jadnika, stim što on ničim nije zaslužio spomenik, pa nema na čemu ni da visi kao souvenir.

Neće ni taj iz Jajinaca dizati ustanak kad bude srušen, jer nema muda, ali ako uskoro ne padne, svojim ponašanjem mogao bi dovesti do toga da narod to učini po proverenom receptu "pušku pa u Frušku".

Milo neće ići u šumu jer nije lud da se odrekne svog bogatsva kojeg se naklepao, to on samo preti praznom puškom ne bi li ohrabrio i održao na okupu svoje pristalice. Zna on jako dobro da nema protiv koga da ratuje, Crna Gora je članica NATO pakta, tako se niko ne bi usudio da je napadne spolja, a njegovi politički protivnici iznutra nemaju više potrebu jer su je upravo osvojili na izborima. Prema tome, mogao bi da diže ustanak jedino protiv sopstvenog naroda, a nije ni glup da ne zna da u tome nikad niko nije uspeo.

Dakle, nisu njih dvojica isti, ipak je mali Alek, samo bleda kopija velikog Mila. Hteo to neko da prizna ili ne, prevejani Đukanović je ipak napravio neke velike stvari, dok Vučić samo priča o svojim istorijskim podvizima, a zapravo se i posle osam godina apsolutne vlasti ponaša kao diktator početnik.

Zaista nema razloga da se građani Crne Gore dele i sukobljavaju zbog Mila prvovenčanog. Nema ni razloga ni smisla da se potucaju po šumama i gorama, treba tamo samo da pošalju šumara da razjuri decu koja bi da se igraju rata.

Naprotiv, povodom ocene njegove tridesetogodišnje vladavine, mogli bi svi zajedno da dođu do dragocenih iskustava i tradicionalan pojam čojstva ponovo podignu na najviši nivo. Potrebno je samo da i oni koji Đukanovića ne mogu da smisle, priznaju da ima i određenih zasluga, a oni koji su mu se zbog toga klanjali i bili spremni sve da tolerišu, priznaju da je vlast koju su mu poverili i zloupotrebljavao kako bi se nepristojno obogatio.

To su činjenice, koje i jednima i drugima daju delimično za pravo, pa time i izvesnu satisfakciju, čime bi mogli da umire savest u postizanju jedinstva u zaključku da je on politička prošlost, a da to, da li je i koliko kršio Ustav i zakone, i kakve sankcije iz toga treba da proizađu, treba da se utvrdi na sudu.

Neka se sudovi osposobe da deluju samostalno pa neka se oni time bave, a svi ostali treba da se posvete dilemama šta i kako dalje.

Đukanoviću treba odati priznanje za neke zaista istorijske promene, ali treba mu i suditi za brojna krivična dela koja je počinio. Zaslužio je i priznanje i kaznu, jer umeo je da dosegne i najviše standarde crnogorskog čojstva i junaštva, ali i da ih pogazi i obruka kao retko ko.

Ja ga se sećam još iz vremena kada se kao golobradi junoša pobunio na Centralnom Komitetu SKJ i progovorio o tome kako se ta partija mora menjati, ako želi da menja svet, kao što je upisano u njenom programu. Sa tim stavom i njemu svojstvenim kotrljajućim R u govoru, stekao je moje pune simpatije, a kasnije očigledno i građana Crne Gore.

Nevolja je u tome što je on lično princip promena shvatao krajnje kreativno i suviše često primenjivao, preterujući u naglim zaokretima kursa crnogorskog broda od kad je preuzeo kormilo, pa je putnicima pripala muka.

Bez obzira što je sa Miloševićem dugo bio saglasan, pa time i odgovoran za ratove u koje nas je sve uvukao, u zasluge mu se svakako može pripisati okretanje protiv Miloševićevog režima, čime je ipak spasao Crnu Goru od većine sankcija koje su se sručile na Srbiju, čije posledice i danas trpi.

Hrabar potez, vredan poštovanja je učinio i kad je otvoreno podržao srpsku demokratsku opoziciju i počeo da je direktno pomaže na sve moguće načine. Imao je on u tome i svoje interese i računice, ali mora se priznati da je time doprineo oslobađanju Srbije od diktature. I, naravno, najveće zasluge ima za to što je Crna Gora, posle više vekova, postala samostalna država i trenutno najozbiljniji kandidat za ulazak Evropsku uniju.

Bilo je i tu raznih prljavih igara, ali razultat je nesporan. Dakle, i na tom primeru se pokazuje da u njegovoj političkoj biografiji ima elemenata i za priznanje i za odgvornost, često i u isto vreme, povodom istog projekta. Takav je, prevrtljiv, beskrupulozan i bez obraza.

Odavno imam svoju teoriju o tome kako nema boljeg čoveka od Crnogorca, kad je dobar, i nema goreg od Crnogorca kad ne valja. Prvi primer čojstva bio mi je šofer autobusa u Montenegrotransu, Puniša Radulović, u čijoj sam kući, kao u svojoj, godinama letovao na Svetom Stefanu. Taj čovek ipo je, na primer, svojoj ženi Dari zabranjivao da tuče decu dok je on na putu, tražeći samo da mu kaže šta su zabrljali kad se vrati, pa će on da ih kažnjava kako zaslužuju. Na prvu bi se reklo da je time omalovažavao ženu, a zapravo ju je štitio, da joj sinovi to ne zamere i ne omrznu je, i ne daj bože, da koji od njih trojice ne dođe u iskušenje da joj uzvrati i digne ruku na majku.

Drugi je Špiro Zenović, koji je od kafedžije u roditeljskoj konobi u Petrovcu na moru, dogurao do ozbiljnog biznisa, a da nikome nije ostao dužan, ni poštovanja ali ni odgovora, ni gostoprimstva ali ni prezira, svakom po zaslugama. I uvek je više davao nego što je uzimao, čuvajući obraz kao najveću imovinu. Mnogo je takvih u Crnoj Gori, ali poslednjih dvadesetak godina, otkako se Milo sasvim povampirio, pokazalo se da je mnogo i onih koji se daju podmititi, uplašiti i gaziti. Vreme je da im se svima vrati dostojanstvo, sa čime su se oduvek dičili i ponosili.

Imaju Milo i Vučić, dosta toga zajedničkog i u načinu vladanja i u prljavim poslovima, tako da se može reći da su ista banda, ali greše oni koji bi da ih poistovete. Mali je Vučić igrač za tako velike igre, nije Đukanoviću ni do kolena, tako da mi nećemo morati da čekamo kao crnogorci da ga se rešimo. Ali, moramo od njih da učimo, jer je i Vučić učio od Mila.

Najznačajnije naravoučenije iz velike pobede crnogorske opozicije, za ovu u Srbiji, moralo bi biti kako su se lideri vodećih opozicionih stranaka okupljenih u Demokratskom frontu, pred izbore malo povukli i u prvi plan isturili profesora Krivokapića. Ima među njima boraca dostojnih svakog poštovanja, ali probali su više puta i nije išlo. Dosadili su, brate, i bogu i svetu ponavljajući istu priču. Tri decenije već oni grakću protiv Mila Đukanovića i mada sa snažnim argumentima sve i dokazuju, potrošili su se, a ljudi već oguglali na njihove reči.

Bilo je vreme za nova lica, sa drugačijim nastupom i narativom. Oni su to pravovremeno shvatili i bez sujete prepustili čelnu poziciju uvaženom i nekompromitovanom profesoru Univerziteta, koji nije član ni jedne partije. Uz to blizak Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, što u vreme masovnih protestnih litija nije bilo ni malo naivno.

Mudar potez koji je značajno doprineo pobedi, jer su time pokazali da nisu sami i da nisu zaslepljeni voljom da se lično dokopaju fotelja u vlasti. Da nisu samo profesionalni političari protiv Mila, po difoltu zato što su u opoziciji, nego da nakaradnu štetočinsku vlast prepoznaje i običan svet, i nestranačke i neokaljane ličnosti, čija pojava već samim tim ima veću težinu i prima se sa većim poverenjem.

A u Srbiji sve sasvim obrnuto. Repriza serije Povratak otpisanih. Jedni te isti ljudi i što je još gore mahom oni koji su već bili na vlasti i debelo se kompromitovali, izigravaju opoziciju i menjajući svaki dan partije pokušavaju da se vrate na veliku scenu. Ponašaju se kao da imaju tapiju na politiku, i na vlast i na opoziciju. I ne pripuštaju nikoga, ili i one nove, koji im se nametnu, uvlače u svoj politički brlog i povlače sa sobom u provaliju.

I onda veliko osveženje, kao spasilac se pojavljuje propali predsednik Boris Tadić. Umesto da on ode negde u šumu, u neku vikendicu, da na miru razmisli o svemu što je radio i gde grešio, taj saziva opoziciju na dogovor o budućoj taktici i strategiji za rušenje režima.

Bivši predsednik države, koji je izgubio poverenje i autoritet, misli da je baš on bogom dan da okuplja, da podstiče i usmerava borbu za demokratiju i slobodu, umesto da sedne i napiše memoare, kako bismo iz njih svi naučili šta ne valja u politici i kako se njome ne treba baviti.

To je jedini način da posle svega on bude od neke koristi. Da spozna svoje zablude i greške, pa da nam ih svima prenese, da nešto naučimo na njegovom primeru.

Drugi važan nauk iz crnogorskog primera je da se ne mora po svaku cenu insistirati na jedinstvu svekolike opozicije kako bi se na izbore izašlo sa jednom listom.

Naprotiv, da se bolji rezultati postižu ako se sa više različitih lista opozicionim biračima ponudi mogućnost izbora i među onima koji su protiv Mila, odnosno Vučića. Insistiranje na jedinstvu opozicije u Srbiji samo je dokaz kako su svi pojedinačno kilavi, najviše zbog toga što su im lideri već pročitani, bez poverenja, ugleda i autoriteta.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane