Natrag

Izbori

Donald F. Tramp, predsednički kandidat

Večiti prevaranti u Beloj kući

Američki predsednički izbori, kao i izbori za izvestan broj članova oba doma Kongresa, uvek se održavaju u utorak nakon prvog ponedeljka u novembru. Ove godine biće to 3. novembra. Osim u samoj Americi, ceo svet prati američke izbore sa velikim interesovanjem, a ove godine to interesovanje će se zagrejati do usijanja jer mnogo će toga zavisiti od toga ko će biti gazda u Beloj kući. U suštini to nisu jedni izbori na nacionalnom nivou, već je to 50 izbora u 50 američkih država. Strogo gledano Amerikanci ne biraju predsednika, već to rade države svojim "elektoral koledž" glasovima. Svaka američka država ima određeni broj glasova, a taj broj zavisi od broja kongresmena i senatora koji ih zastupaju u Vašingtonu, a, opet, taj broj zavisi od broja stanovnika dotične države. Broj stanovnika proverava se svakih deset godina popisom stanovništva. Da se tako glasa odlučuje stari, arhaični zakon, jer su Sjedinjene Američke Države osnovane ujedinjenjem više država, a ne ujedinjenjem Amerikanaca. Najveće je pitanje ko će pobediti ovog puta, ali to je ujedno i najteže pitanje, smatra kolumnista Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald, vatreni zastupnik politike ''demokrata'', odnosno globalista.

Milan Balinda

Dvojica najjačih kandidata koji će se pojaviti sledećeg 3. novembra da bi u izbornom ringu odlučili ko je prvak sveta su nosilac titule Donald Tramp, u crvenom uglu, i Džo Bajden, bivši potpresednik Amerike, i senator, u plavom uglu.

Tramp nastupa uz podršku Republikanske partije, a Bajden uz bodrenje Demokratske. Ispitivanja javnog mnenja daju Bajdenu znatnu prednost, ali nakon generalno pogrešnih prognoza za izbore iz 2016, niko nema smelosti da se zakune u pobednika.

Odnosno, prognoze i nisu bile toliko pogrešne te 2016, koliko se nije uzelo u obzir faktor "elektoral koledža". Kao što je tada Hilari Klinton otkrila, broj glasova koji se dobije manje je važan od toga gde su se dobili. Države raspolažu sa 538 glasova elektoral koledža i kandidatu da bi postao predsednik potrebno je 270. Inače, države dele svoje glasove na osnovu glasanja svojih stanovnika, ali i to nije uvek baš tako jednostavno.

Većina država skoro uvek glasaju na isti način. Kalifornija za Demokrate, a Južna Karolina za Republikance, na primer. Ovo znači da samo u šaci država oba kandidata imaju mogućnost da pobede. To su države u kojima se dobijaju izbori, ili gube, i poznate su kao "države bojna polja", ili "države ljuljaške", odnosno "klackalice". Neodlučne države koje odlučuju.

U ovom trenutku ispitivanja javnog mnjenja u državama bojnog polja naklonjenja su Džo Bajdenu. Ipak, postoji nešto što se zove "oktobarsko iznenađenje". Naime, još niko ne može da se pouzda u istraživanja javnog mnjenja pre nego što se pojave ispitivanja koja su vremenski bliža samim izborima.

U "klackalicama" za sada Bajden vodi u Mičigenu, Pensilvaniji i Viskonsinu, tri države industrijskog pojasa u kojima je Tramp pobedio 2016, ali je tada razlika bila manja od jedan odsto.

Trampov tim više je zabrinut za države Ohajo, Ajova i Teksas u kojima je protiv Klintonke Tramp dobio sa razlikom od 8 do 10 odsto, ali se sada ta prednost dosta istopila.

Sve skupa, oni koji se klade na Trampa još nisu izgubili jer krajem septembra on ima samo nešto manje od 50 odsto šansi da pobedi. Kada se broje glasovi na nacionalnom nivou, onda Bajden ima značajnu prednost, praktično nedostižnu, ali glasovi na nacionalnom nivou se ne računaju.

Primera radi, kada bi svi Kalifornijanci glasali za jednog specifičnog kandidata, onda bi to bila velika prednost u glasovima u skupu svih glasova Amerikanaca, ali Kalifornija i dalje ima određeni broj elektoral glasova i to je to. U jednom trenutku, sredinom marta, Trampov posao je podržavalo 55 odsto Amerikanaca, ali kasnije je njegova popularnost znatno opala.

Krajem septembra njega su podržavali samo Republikanci, i to ne svi, a Republikanaca uvek ima manje od Demokrata. Ima dva miliona manje registrovanih Republikanaca od broja registrovanih Demokrata.

Moguće je da su ovog puta istraživanja javnog mnjenja preciznija od onih iz 2016. Naime, pre četiri godine većina nacionalnih istraživanja stavljali su Klintonku na čelu sa nekoliko poena prednosti i nisu pogrešili jer je ona dobila skoro tri miliona popularnih glasova više od sadašnjeg predsednika.

Međutim, istraživanja su imala nekoliko drugih problema, a jedan od njih je da su donekle zanemarivala glasove glasača, pre svega belaca, koji nemaju fakultetsko obrazovanje, a to su glasači koji su listom glasali za Donalda Trampa.

Neko je primetio da su ti glasači upravo oni koje Tramp ne bi pustio u svoje hotele, a još manje na svoje ekskluzivne golf terene u Mar-al-Lago. To su oni ljudi koje se Tramp gnuša i sa kojima se ne bi družio. Prednost Trampa nije primećena u neodlučnim državama do pred sam kraj ispitivanja javnog mnjenja, do nekoliko dana pred izbore.

Greške istraživanja koje su postojale u izboru 2016. sada su, navodno, ispravljene. Međutim, ove godine pojaviće se drugi problemi i to pre svega zbog pandemije korone, ali i zbog raznoraznih pokušaja da se na jedan ili drugi način izbori poremete, da što manji broj glasača izađe na izborna mesta, a to, kao što je već poznato, više odgovara Republikancima.

Sjedinjene Države su skoro jedina od razvijenih zemalja u kojoj se izbori ne održavaju tokom vikenda ili u kojoj dan izbora nije proglašen nacionalnim praznikom.

Glasanje je pravo, privilegija i u neku ruku dužnost. Takođe je i neprijatnost jer oduzima vreme, zahteva dosta strpljenja i duga čekanja u redu, što se pre svega odnosi na broj glasača. Za neke Amerikance logistički izazovi čine izbore praktično nemogućim.

Od njih se traži da glasaju u utorak i mnogi moraju da odluče da li hoće da glasaju ili da zarade dnevnicu. Glasanje tokom radne nedelje najviše od glasačkih kutija udaljava one najslabije plaćene glasače. Kada je takav zakon donet ideja je bila da radnici većinom ne izađu na glasanje.

Tada su glasali bogati farmeri kojima je bio potreban dan ili dva da zaprežnim kolima stignu do glasačkog mesta. Tada je Amerika bila pretežno agrarna zemlja. Nije moglo da se glasa u nedelju jer je nedelja bio dan kada se ide u crkvu. A glasa se početkom novembra kad je vreme još lepo i nema poljskih radova.

Tokom jednog vremenskog perioda svaka država je sama odlučivala kad će se glasati, ali to se pokazalo lošim jer su rezultati iz jedne države mogli da utiču na odluku glasača iz druge države u kojoj se glasalo kasnijeg datuma.

Da bi se taj problem rešio Kongres je 1845. doneo zakon da se glasa u utorak nakon prvog ponedeljka u novembru. Da bi glasačima učinili glasanje dostupnije mnoge velike američke kompanije odlučile su da svoje zaposlene plate i na dan izbora a da ne moraju da dolaze na posao, ili da im daju makar četiri plaćena sata da bi mogli da stignu do biračkih mesta.

U te kompanije spadaju i Koka-Kola, Najki, PejPal, Uber, Old nejvi, Starbuks, Volmart, Ejpl, Lejvi Štraus i mnoge druge. Njih 700, kompanije koje zapošljavaju nekih šest miliona ljudi, ali zaposleni u federalnim službama će morati sami da pronađu vreme da glasaju.

Mnogi će glasati "u odsustvu" zbog korona pandemije. Inače na taj način već glasaju svi Amerikanci koji se ne nalaze u zemlji, kao što je slučaj sa vojnicima, stari i teže pokretni, a na taj način je odavno glasao i Donald Tramp, kao i njegova bliska familija i mnogi saradnici.

Sada je Tramp aktivno protiv takvog načina glasanja jer poštom bi glasalo mnogo više ljudi nego što bi njemu odgovaralo, a Trampu ne odgovara, kako je neko vispreno primetio, da budućeg predsednika biraju sami Amerikanci. On je zamenio generalnog direktora pošte koji je odmah počeo da povlači mašine za sortiranje koverata i da uklanja veliki broj poštanskih sandučića sa ulica američkih gradova i sela.

Tu i tamo su građani počeli da protestvuju protiv takvih mera pa je akcija novog direktora zaustavljena. Inače, taj direktor je donirao Trampovom izbornom štabu stotine miliona dolara preko svoje kompanije i zaposlenih u njoj, a kojima je donirani novac vratio preko bonusa. Taj način donacija je protiv zakona.

Potom, u nekim, ne malom broju, država zatvorena su biračka mesta da bi se stvarali veliki redovi ispred mesta koja će biti otvorena. Zatvorena biračka mesta nalazila se na strateškim pozicijama, tamo gde većinski žive crnci i uopšte stanuju većinski demokratsko stanovništvo, odnosno ono koje glasa za Demokratsku partiju. Sve vreme vode se sudski sporovi i oko glasačkih mesta i oko poštanskih sandučića i mašina za sortiranje pošte.

Trampu odgovara haos u vreme izbora jer mu takvo stanje ide na ruku da vara na bilo koji način, a varanje je deo njegovog poslovanja bilo i u vremenima pre nego što je postao predsednik Amerike. Tokom predsedničke kampanje iz 2016.

Tramp je odbio da obeća da će prihvatiti rezultate izbora ukoliko on bude izgubio. I sada, tokom ove izborne kampanje on odbija da potvrdi da će prihvatiti rezultate ukoliko ne budu u njegovu korist. Šta u takvom scenariju može da se dogodi? Amerika ima dugačku istoriju spornih izbora, ali da sada i jedna od tih situacija nije značajno potkopala njihovu demokratiju.

Osim jednih izbora. Onih iz 1860, nakon kojih je počeo Građanski rat u kome je poginulo 600.000 Amerikanaca. Većina spornih izbora nisu predstavljali opasnost za legitimitet vlade. Legitimitet, ili kolektivna potvrda da vlada ima pravo da upravlja, je suštinski deo demokratije.

U legitimnim sistemima nepopularni zakoni su većinski prihvaćeni jer je opšte uverenje da vlada ima pravo da takve zakone donosi. Građanima može da se ne dopadne to što plaćaju poreze, ali i dalje misle da je plaćanje poreza legitimno po zakonu. I legitimni sistemi mogu da su uruše ili da vode ka pobunama i revoluciji.

U demokratijama izbori generišu legitimitet zato što sami građani učestvuju u procesu izbora rukovodstva. U slučajevima kada je neki kandidat bio nezadovoljan rezultatima izbora, on ih je ipak prihvatio jer su sami izbori bili legalni. Čini se da taj deo Tramp ili neće ili ne može da razume.

Mada je narod u Americi danas jasno podeljen, distribucija političkih verovanja nije kao ona pred Građanski rat kada je Jug imao jedno uverenje, a Sever drugo. Možda bi tu i tamo bilo sukoba i puškaranja, ali svi sumnjaju da bi moglo da dođe do građanskog rata kada bi Tramp odbio da prizna rezultate izbora. Ili Bajden.

Ustav jasno pokazuje šta bi se dogodilo: predsednik ne može jednostavno da proglasi izbore nevažećim. Drugo, neregularnosti prilikom glasanja ispitivaće se na državnim nivoima.

Uostalom, prevare tokom glasanja veoma su retke u Americi i ko od glasača vara počinio je krivično delo i ide na višegodišnju robiju. Ukoliko Tramp odbije da napusti Belu kuću, inauguracija novog predsednika održala bi se 21. januara i novi predsednik bi započeo svoj mandat. Na koji bi način izvukli Trampa iz Bele kuće je manje važno.

Postoji drugi zakon koji bi mogao da pomogne Trampu da pobedi na već, ipak se čini krajem septembra, izgubljenim izborima. Svi u Americi znaju da će biti potrebno dosta vremena da se nakon 3. novembra izbroje glasovi, ali veoma je mali broj onih kojima je poznato da postoji određeni rok za to prebrojavanje. Zakon o brojanju glasova iz 1887. i dalje je na snazi bez obzira koliko je prašine na njega popadalo.

Ukratko: rezultati glasanja moraju da se objave ne duže od 41 dan nakon glasanja. Ove godine to bi bilo do 14. decembra. Zakon kaže da pobednik postaje onaj koji ima najveći broj glasova tog dana kada je rok za brojenje, odnosno sada 14. decembra. Međutim, i to može da se komplikuje jer, recimo, Pensilvanija nema spremne brojeve i ne može da iskoristi svojih 10 elektoral glasova. Koliko je onda tih elektoral glasova potrebno da bi se pobedilo? 260 ili 270? Eksperti nisu sigurni da postoji pravi odgovor.

Greg Sardžent, kolumnista Vašington posta, u jednom svom tekstu izneo je sedam načina u kojima će se Tramp i njegovi saradnici truditi da korumpiraju izborni proces. Sardžent između ostalog tvrdi da Tramp ne pokušava da pobedi, najverovatnije procenivši da to nije ostvarljivo.

Oni se spremaju da sa svojih državnih pozicija omoguće Trampu da ostane na vlasti i kada izgubi popularan glas. Šta je njihov plan, objašnjava Sardžent, je da se približe na "prevarantsku udaljenost" (cheating distance), da bi mogli da varaju, da bi mogli da insistiraju da Tramp u stvari nije izgubio.

Spremni su da se žale na sve i svašta, a takođe su spremni i da destabilizuju zemlju da bi postigli svoj cilj. Takav način delovanja nije stran Trampu i on se, poznajući njegovu biografiju, najbolje oseća u takvom okruženju. Takav poduhvat im neće ići lako bez obzira što se mogu smatrati ekspertima u toj oblasti političkih trikova.

Međutim, u međuvremenu, još jedan ključni način merenja javnog raspoloženja naginje na Bajdenovu stranu. O čemu specifično se radi? U konzervativnim medijima često se spominje "faktor stida".

To je da je mnoge Trampove glasače sramota da na ispitivanjima kažu da će glasati za njega i stoga ispitivanja dobijaju iskrivljenu sliku stanja. Ta teorija "stida" je u najmanju ruku sumnjiva, tvrde eksperti. Postoji jedno ispitivanje koje se zove Kongresno nedefinisano ispitivanje glasova.

U tim ispitivanjima glasači se ne pitaju za koga će specifično glasati već se pitaju za koju partiju u Kongresu i Senatu bi glasali "kad bi izbori bili danas".

Ako se neko "stidi" da kaže da bi glasao za Trampa, mala je verovatnoća da će se stideti da kaže za koju partiju bi glasao kada su u pitanju kongresmeni i senatori. U takvim ispitivanjima Bajden ubedljivo vodi i takođe stoji mnogo bolje nego što je stajala Klintonka pre četiri godine.

Sva ta istraživanja ne ukazuju na definitivne rezultate, ali pokazuju stabilnost demokratske partije tokom prošlog leta. Ta razlika je bila u korist Demokrata od 5,5 do 9 odsto i to se tumači time da je većina glasača već "nanišanila u svoju metu". Na kraju će se trka voditi između anti-Tramp većine protiv svih prepreka da što veći broj glasača stigne do glasačkih mesta.

Ko će pobediti je teško predvideti. Donald Tramp je majstor destrukcije, a i ta priča je poduža. Korisno je setiti se 1991. kada je Amerika iznenada postala jedina globalna supersila. Hiper-sila, poslednja i najveća zver iz te klase. Jedina koja je ostala, sama i triunfalna na vrhu sveta.

Hladni rat je završen i fantazija je ostvarena. Druga je stvar što lideri iz Vašingtona takav scenario nisu mogli ni da sanjaju i sada ne znaju šta da rade. U Beloj kući je bivši potpredsednik Ronalda Regana, Džordž H. V. Buš, a njegov sin, Džordž V. Buš, čeka u predsoblju istorije. Sadam Husein još se kočoperi u svojoj palati u Bagdadu dok se Amerika sprema da krene putem koji će je voditi do Trampove Amerike.

To Donald nije znao. Niko nije znao. Ko bi mogao da zna!? Nikome nije moglo da bude ni na kraj pameti da bi Donald F. Tramp mogao da postane predsednik Amerike.

On je još bio fenomen žute štampe, a takođe je bio na putu bankrota jer njegovih pet kasina u Atlantik Sitiju uskoro će nestati u plamenu lošeg upravljanja.

Imao je jedan rialiti šou koji su gledali oni koji vole takve prestave, a njih je dosta i ne prestavljaju "najbolje društvo u zemlji". Onda je juna 2015. Tramp proglasio sebe kandidatom za predsednika Amerike. Obećao je mnogo toga, mnogi su mu poverovali, a obećao je da će Amerika biti ponovo velika". Takođe je pričao o zidu koji će platiti Meksikanci i kako su Kinezi već imali "Veliki kineski zid", Tramp, koji ne voli da bude drugi ni u čemu, obećavao je "Veliki, Veliki" zid. Od tog zida vrlo malo se ostvarilo i ni to malo nisu platili Meksikanci. o Na početku kampanje stvari su se kretale veoma dobro. Stvari su bile novac, a novac nije bio problem. Tramp je sakupio 1,1 milijardu dolara donacija. Novac je inače jedan od velikih prednosti kandidata koji se nalazi u Beloj kući, a u slučaju Trampa, on je dobijao velike priloge iz velikih i bogatih izvora jer, uostalom, njegova ekonomska i finansijska politika osmišljena je da ide u prilog bogatima.

Pet meseci kasnije njegova finansijska superiornost je isparila. Od 1,1 milijarde koje je njegova kampanja i partija sakupila od početka 2019, pa do jula ove godine, više od 800.000 već je potrošeno.

Sada se događa ono što su mnogi iz njegovog okruženja smatrali nemogućim - ponestaje im novac na manje od dva meseca od izbora. Trošilo se nemilice. Za TV oglase tokom finalne utakmice američkog fudbala (Super Bowl) plaćali su svaki oglas 11 miliona dolara, a to je više nego što je kampanja potrošila u nekim od neodlučnih država.

Izgleda da se radilo o taštini da se potroši više nego što je za svoju kampanju za predsedničkog kandidata trošio milijarder Majkl Blumberg. Inače, Blumberg je rekao da će on za Bajdenovu kampanju u državi Florida uložiti 100 miliona.

Trampova kampanja je plaćala veoma skupe savetnike, a čini se da su se pojedinci takođe bogatili na štetu te kampanje. U jednom trenutku, tokom kraja leta, Tramp je razmišljao da uloži svoj sopstveni novac. Osim novca, Tramp je uspeo da mu se kruni i glasačko telo i to pre svega jer je izvesne grupacije omalovažavao, vređao i optuživao. Tako je napao vrhovni vojni vrh tvrdeći, između ostalog, da su slabići jer više vode računa o saveznicima od situacije vezane za trgovinske poteze.

Rekao je, tvrdi u svojoj knjizi Bob Vudvard, proslavljeni novinar koji je najviše zaslužan za Niksonov pad, Petru Navaru, svom ekonomskom savetniku, da "moji jebeni generali su gomila pičkica. Više brinu o saveznicima nego o trgovinskim sporazumima."

Osim ovoga i drugih sličnih izjava, Tramp se opasno zamerio svim vojnicima, i njihovim porodicama, jer je poginule i ranjene nazivao gubitnicima i budalama. U suštini, Tramp nije sposoban da razume zašto bi neko reskirao svoj život i svoje zdravlje za nešto zašta nema materijalne koristi.

Trapam je religiozne lidere iza njihovih leđa ismejavao zbog njihove vere i tvrdio da je religija prevara. Na jednoj fotografiji Trampu na ramena položili su svoje ruke nekolicina religioznih lidera moleći se za njega. Na fotografiji i Tramp izgleda utonuo u religiozna osećanja.

Nakon te fotografske scene, Tramp je rekao svom dugogodišnjem advokatu Majklu Kohenu: "Možeš li da veruješ da ljudi veruju u ta sranja." Kohen takođe tvrdi da Tramp religiozne naziva budalama, idiotima i smetenima. Tramp je takođe javno izjavio da on "voli da se sveti".

Ove godine tokom Nacionalnog molitvenog doručka Tramp se prilikom svog obraćanja, a nakon jednog prominentnog konzervativca, Artura Bruksa, obratio skupu sledećim rečima: "Arture, ne znam da li se slažem s tobom... Ne znam da li će Arturu da se dopadne ovo što ću reći..." Tramp je tada rekao da ne veruje u praštanje, a na taj način odbacio je pisanje Novog zaveta: "Ljubite neprijatelje svoje, dobro činite onima koji na vas mrze." - Luka, 6:27.

Taj biblijski stav je jedan od pilara hrišćanske vere. Advokat Kohen je objasnio da jedino što bi od hrišćanstva moglo da interesuje Trampa je "gospel uspeha". Nekoliko poznatih crkava u Americi podvlače da je finansijski uspeh božji dar i da što je čovek bogatiji, to je miliji Bogu.

Paula Vajt je savetnica za veru u Beloj kući i bivši Trampov advokat tvrdi da Tramp simpatiše Paulu jer je ona "plavuša i lepa". Inače, već je svima jasno da Tramp voli žene (u seksualnom kontekstu) i da voli da je okružen lepoticama, ali da on u suštini potcenjuje ženski pol i jasno je da on najžešće napada žene bilo da su one političarke ili novinarke.

Tramp se plaši jakih žena. Bilo kako bilo, nekih dvadesetak ozbiljnih seksualnih pritužbi tokom dužeg niza godina protiv Trama čekaju na odbacivanje ili razrešenje.

Majkl Kohen objavio je knjigu u kojoj opisuje ne samo kako je u Trampovo ime platio porno zvezdi Stormi Danijels 130.000 dolara da se tokom kampanje ne bi pričalo o njihovim odnosima, već i mnoge druge Trampove "prekršaje" i finansijske malverzacije.

Na pitanje zašto je on, Kohen, i zašto svi drugi podržavaju Trampa, Kohej je kratko odgovorio: "Zato što smo glupi. Znate, mi smo gomila sociopata... On je nešto kao lider kulta..." Kohen je takođe dodao da Tramp ne zna kako da preuzme ličnu odgovornost i očekuje da ljudi oko njega urade njegov prljav posao.

A Toni Švarc, koji je zajedno sa Trampom napisao Trampovu knjigu Umetnost pregovaranja, tvrdi da on nikada ranije nije video Trampa toliko "izgubljenog i očajnog" kao što je sada. Švarc je potvrdio reči Kohena da je Tramp "prevarant". To isto u svojoj knjizi tvrdi i Meri Tramp, bratanica Donalda Trampa.

Tramp bi mogao iza rešetaka

Džef Vajz u jednom svom članku za Njujork magazin između ostalog kaže: "Može da izgleda malo verovatnim da će Tramp ikada da završni na kriminalnom sudu. Ceo svoj život, na kraju krajeva, jedno dugo svedočenje o moći kako da se izvuče iz loših situacija, majstorska lekcija o kriminalnosti bez posledica... Tramp se sada suočava sa toliko pravnih rizika kakve nije imao u svom životu... Tokom poslednjih četiri godine mere se slučajevi protiv Trampa; dokazi su već sakupljeni, svedoci spremni da svedoče... U trenutku kada napusti Belu kuću postoje dobri razlozi za verovanje da će Tramp biti suočen sa kriminalnim optužbama..."

Inače, postoji praksa, mada ne i zakon, da se aktualni predsednik ne vuče pred sudovima. Ali recimo da sledeći predsednik neće da se bavi tim pitanjima, a zbog mira u zemlji i štete po moral nacije i tada bi se federalne optužbe primirile. Najverovatnije. Ništa i niko neće moći da zaustavi državne tužioce da podižu optužnice. Pre svega u državi Njujork gde je Tramp počinio, tvrdi se, najveći broj finansijskih prekršaja.

Osim tih optužbi, ostaju i optužbe žena da ih je Tramp seksualno šikanirao, pa neke i, navodno, silovao. Sasvim je druga priča da li će Tramp biti optužen za veleizdaju zbog njegovih sumnjivih odnosa sa Rusijom i ustupaka koje je činio toj zemlji.

Suditi bivšem predsedniku za veleizdaju, a kazna je streljanje, bilo bi veoma neprijatno za zemlju i moguće je da se taj deo zataška i da zauvek ostane.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane