Natrag

Dokumenti

Srpska banka, dioničko društvo, Zagreb (2)

Nezavisna državica Hrvatska obnovljena

Gde se dede car Nemanje blago? Car Nemanje blago je palo u ruke ne samo onome ko je uspeo da ukrade Srpsku banku, nego onome ko je uspeo da ukrade ili samo jedan deo Jugoslavije, ili celu Jugoslaviju.

Mihailo Šaškijević

Da ponovimo: Vlasništvo nije pravo poseda, neka vrsta nekakve privilegije, vlasništvo je obaveza, zaduženje pred društvom, naporan rad, odgovornost.

Kada je gazda bez zaveštenja umro, sluge gazdine su se potukle oko imovine koje se gazda za života nakrao.

Bez prebijene pare u džepu i sa jednim ofucanim odelom na sebi krenuo je general Franjo Tuđman da poseti Hrvate u Novom Svetu. Kao i svi drugi ljudi šara zemaljskog tako i ti Hrvati su bili raznog bogatstva i raznog poštenja. General Franjo Tuđman je tražio one koji su bili bogati, a našao je one koji su bili nepošteni. Možda u najboljoj nameri da pomogne sirotinji u zemlji general Franjo Tuđman se prodao. To ga ne opravadava jer je on bio dužan da zna sa kim ima posla.

Kao nekada pavelićevci koji su iz Italije u Hrvatsku došli poderanih hlaća, a vratili se sa plenom ugrabljenim, tako je sada i general Franjo Tuđman došao u Ameriku kao fukara, a vratio se u Hrvatsku sa novcem koji je bio dužan nekome nekako da vrati. Nije prošlo mnogo vremena, a vrag je došao po svoje.

Ma koliko opljačkana od Broza i brozovaca Hrvatska je još uvek imala dosta imovine koja je bila nečuvano izložena krađi onih koji su imali vlast. Broz nije stigao da sav plen odnese Lenjinu na dno pakla. Kako nije mogao iz svog džepa, general Franjo Tuđman je tom imovinom platio svoje poverioce.

Hrvatska se oslobodila brozovskog kriminala da bi ga nadomijestila tuđmanovskom mafijom. Da ne bi vređali čoveka za kojeg su mislili da im je stvorio Hrvatsku, mnogi su taj kriminal nazivali "hercegovačka mafija".

Hrvatsku nije stvorio general Franjo Tuđam, nego radni narod Hrvatske. U Htvatkoj je ostao general, a radni narod Hrvatske, ako je mogao, odlazio bi i preko okeana.

Ante Pavelić je za neprijatelje proglasio Srbe, Jevreje i Cigane, a Josip Broz je za neprijatelja proglasio svakog ko je imao nešto, svakog onog ko je radio i pošteno zarađivao. Da bi mogla da opstane nova vlast je tražila neprijatelja. U prvi mah to su bili preostali Srbi. Kad su Srbi bili proterani krivica je bačena na „Beograd", zatim na Dražu Mihailovića i na kraju se spominjao i kralj Aleksandar, kao osnovni krivac za hrvatsku nesreću koju im je stvorila njihova vlast,jedan nesposobni anahronizam.

Brozovo vlasništvo je bilo knjiženo kao „društvena imovina". Vlasnik te imovine je desetak godina nakon Broza bio Brozov vampir, ali kada se taj vampir polako izvetrio, vlasnik prema knjigama vlasništva postaje onaj ko je sam po sebi celo društvo. U Beogadu Slobodan Milošević, u Zagrebu Franjo Tuđman.

U toj tuči Brozovih slugu stradao je radni narod, a na prvom nestu žene i deca. Od kada je podeljena Austrougarska poštovanje zakona na Balkanu nije postojalo. Onima koji su tražili poštovanje zakona pretili su stavljanjem u mentalne bolnice, jer je ludom čoveku mesto u ludnici. To shvatanje je počelo da se rađa u Kraljevini Jugoslaviji, da bi na kraju potpuno zavladalo obespravljenim stanovništvom te zabačene zemlje koja je postala Brozovo lično vlasništvo.

Plemenski običaji Crnogoraca i divljina Dinare su zamenili zakonitost Austorugarske i Kraljevine Srbije. Nikada na zaostalim delovima Balkana nije postojalo poštovanje zakona. Niko nikada tamo nije ni razumeo šta znači zakon. Kriviti čoveka da ne poznaje zakon je jedno, a kriviti ga zato što upošte nema pojma da zakoni postoje je nešto sasvim drugo. Zakoni su se pisali za inostranstvo, a ne za narod potlačeni.

Da bi na neki načim opravdali otimačinu pred inostranstvom, vladajući su došli na novu zamisao - da pišu zakone koji će ozakoniti otimačinu, to jest preotimačinu Brozove otimačine.

Svako je pokušavao da da neki oblik zakonitosti ne samo krađi nego i ubistvu. Ante Pavelić je dao neki oblik legalnosti kada je preneo vlasništvo Srpske banke na Poštansku štedionicu svoje državice. Broz je donosio sudske presude o krivici, streljanju, utamničenju propraćenu sa konfiskacijom svega što je moglo da se otme. Time je pokušavao da legalnim postupkom prikrije zločin. Tuđmanovci i miloševićevci su došli na novu zamisao. Oni su imovinu koju je svojevremeno Broz oteo proglasili „društvenom imovinom" i dali je „društvu" što će reči narodu, kao nekoj mislenoj imenici. Pošto su oni bili sada narod to su oni tu imovinu sa društvenog oblika vlasništva preneli da svoje lično vlasništvo. Sebi kao stvarnoj imenici.

Hrvatski Sabor pod generalom Franjom Tuđmanom je nastavljajući pavelićevsko-brozovsku tradiciju legalizovao pljačku i otimačinu. Odluke hrvatskog Sabora je majmunisala ne samo Narodna skupština u Beogradu, nego svi sve od Skoplja do Ljubljane.

U društveni vakum koji je stvorila brozovština, sada je ušla mafija koju je doneo kako Hrvatima Franjo Tuđman, tako i Srbima Slobodan Milošević. To je bila povijesna neminovnost - uzroke su pratile posledice. Od Prvog svetskog rata Evropa je klizila u mrak srednjeg veka. Uz ogromne teškoče neki narodi su uspeli da se nekako iz tog mraka izvuku, ali na Balkanu to nikome nije pošlo za rukom. Balkan je ostao deo prošlosti bez izgleda na budućnost. Prvi svetski rat je stvorio Musolinija, Musolini je stvorio Antu Pavelića, Ante Pavelić je stvorio Josipa Broza, Josip Broz je stvorio Franju Tuđmana i Slobodana Miloševića. Tuđman i Milošević su držali jedan drugog. Drugačije i nije moglo biti.

Tuđmanovci, kao nekad njihovi pavelićevski prethodnici, nisu duboko u svojim dušama nikada bili Hrvati. Sada im se ukazala prilika da unovče svoje lažno hrvatstvo te su tu imovinu brzo unovčili i novac odneli što brže i što dalje od svoje „Lijepe naše". „Lijepa naša" im je bila odvratna i jedino što su hteli je da oteti novac ode što dalje od mesta otimačine, jer što je dalje to je i sigurnije.

General Franjo Tuđman je u džakovima krišom iznosio novac iz Hrvatske u Austriju, a Milošević je bestidno odnosio novac na Kipar.

Tuđmanovci su sa imovinom u osnovi uradili isto ono što su svojevremeno uradili pavelićevci koji su bili nekad gazde malodobnih tuđmanovaca. Odneli su je iz Hrvatske.

Odneli su ono što je moglo da se nosi, ali šta je bilo sa zgradama? Prodali su ih onima koji su bilo dovoljno nepošteni da kupe kradenu imovinu i dovoljno naivni da misle da će ovo što je sada, a što nije bilo nikad, biti za večna vremena.

Od imovine Srpske banke u Hrvatskoj su ostale samo zgrade. Dve najveće su bile zgrada glavnog ureda Srpske banke u Zagrebu u Jurišićevoj ulici i zgrada Srpske banke u Splitu na Rivi. Pored toga su bili hoteli Imperijal i Lapad, oba u Dubrovniku.

Od značajnije imovine Srpske banke u Srbiji su ostale zgrada glavne ispostave Srpske banke u Novom Sadu i zgrada Jadrabsko-podunavske banke u Beogradu, kao i suvlasništvo rudnika Trepče.

Zgrada u Splitu je predana splitskoj opštini koja ju je u prvo vreme izdavala raznim stanarima i stanarinu uzimala sebi. Kasnije su malo po malo tu zgradu rasprodali, uglavnom strancima. Vlasništvo je iz ruku jednih lupeža prešlo u ruke onih koji taj lopovluk nisu ispravili. Bili su umešani i strani konzulati koji su morali da znaju da su kupili kradenu imovinu. Da su stranci bili pošteni oni bi sami tražili vlasnike te zgrade sa namerom da im tu zgradu pošteno vrate. Izgovor je uvek bio da se vlasnici ne mogu da nađu.

Zgrada u Jurišićevoj ulici u Zagrebu je imala drugačiju sudbinu.

Za Broza u toj zgradi se šepurila Radio televizija Hrvatske. To je bilo jedno od odelenja Brozovog ministarstva laži. Kada je došlo do tuče između miloševićevaca i tuđmanovaca u zgradi je bio Antun Vrdoljak, Brozov narodnooslobodilački filmadžija koji je iznenadno postao Hrvat i Ksenija Urličić, sestra Brozovog akademika Žarka Domjana. Pored akademika Žarka Domjana član te akademije je bio i Josip Broz. U opštoj zabuni akademik Žarko Domjan je postao dopredsednik Tuđmanovog Sabora pravne Republike Hrvatske.

Napomena: Jednom u poseti Americi, još u vreme vladavine Brozovog vamira akademik Žarko Domjan je javno izjavio (govoreći Hrvatima na hrvatskom jeziku) da mu je reč Jugoslavija „odiozna". Na hrvatskom bi to značilo „odvratna". Tom prilikom je rekao da je samoletom došao na „aerodrom". Ako je „samoletom" zašto nije na „uzletište"?

Tuđmanovi ministri posebnom odlukom dopuste Vrdoljaku i Urličićki da tu zgradu prodaju Poštanskoj banci Hrvatske (naslednici Poštanske štedionice, to jest Poštanske štedionice Nezavisne Državice Hrvatske). Kako ta zgrada nije bila knjižena kao vlasništvo Radio televizije Hrvatske nego kao „društvena imovina" to niukom slučaju nije mogao Vrdoljak da tu imovinu proda kao svoju. Za to su mu dobro došli Tuđmanovi ministri (ne spominjući Žarka Domjana). Oni posebnim dekretom odobre Antonu i Kseniji (sestri Žarka Domjana) da tu zgradu kao svoju (niko ne zna šta je „svoje" šta je „opšte", dok niko od njih ne dopušta da to bude onih koji su to pošteno zaradili) prodaju Poštanskoj banci Hrvatske.

Predsenik hrvatske vlade (Tuđmanove) je bio Nikica Valentić. Za ovu prekrađu, on Nikica Valentić, najviše snosi odgovornost. On je uradio isto ono što je uradio pre pedeset godina njegov prethodnik Ante Pavelić - oteo je zgradu Srpske banke od njezinih pravnih vlasnika. Niko nije rekao, ali je svako znao da je to u osnovi želja Anta Pavelića, koju sada sprovode tuđmanovci kao duhovni naslednici pavelićevaca. Sada je Poštanska banka Hrvatske novcem hrvatskog radnika, hrvatskog umirovljenika, hrvatske žene, isplatila Vrdoljakovoj Radio televiziji Hrvatske dvadeset milijuna nemačkih maraka.

Ovim se celom svetu jasno stavilo do znanja da je današnja Republika Hrvatska bespravno, ilegalno, duhovno, stvarno naslednica Nezavisne državice Hrvatske, a ne Avnojske narodne republike Hrvatske. Ta tvorevina koja se klati između potsmeha i zločina treba da se nazove onim imenom koji tu tvorevinu označava NEOENDEHAZIJA. Ili da bolje zvuči NEOENAZIJA. Može i NEOAZIJA što bi bio pogled u budućnost. Neoenazija je dužna da plati ratnu štetu, a ne da ratnu štetu naplaćuje od Nemačke. Zapravo dužna je i da plati Nemačkoj jer se je zahvaljujući Hitleru za vrema rata bogatila otimačinom srpske i jevrejske imovine. Cigani su od imovine imali samo živote, pa su im i to uzeli.

Dva pitanja se postavljaju:

Zašto se ta kupoprodaja kradene imovine nije obračunala u domaćoj valuti nego u nemačkim markama?

Šta su Vrdoljak i Uriličićka radili sa tih dvadeset milijuna švapskih ("danke Deutschland") maraka?

Prvo pitanje ima jasan odgovor i za to nije potrebno sudsko dokazivanje. Niko tamo nije nikada verovao u Hrvatsku. Da su ikada verovali u ono što su stalno ponavljali da veruju, nikada ne bi dopustili Antu Paveliću da baci hipoteku zločina na ceo hrvatski narod. Nikada ne bi dopustili da se izvrši pokolj nedužne muslimanske sirotinje u Bosni. Zaboravili su da je Ante Pavelić muslimane proglasio "cvijetom hrvatstva".

Da je Neoenazija pravni naslednik Endehazije (Nezavisne državice Hrvatske), a ne narodnooslobodilačke avnojske Narodne Republike Hrvatske pokazuje diplomirani jurista Hrvoje Jurašević čelnik gradskog ureda za imovinsko pravne poslove grada Zagreba. Učeni diplomirani jurista u svojstvu čelnika tog gradskog ureda obaveštava 4 lisopada 2000. Ured Predsjednika Republike Hrvatske (Neoenazije)slijedeće:

U postupku ispitvanja celokupnog slučaja nedvojbeno je ustanovljeno da je Srpska banka d.d. na temelju vlastite molbe Trgovačkom sudu u Zagrebu 21 srpnja 1941. promjenila ime u Trgovačko-industrijalna banka d.d. i da je pod tim imenom nesmetano nastavila s bankarskom poslovanjem tijekon čitavog Drugog svjetskog rata. Nije točan navod gospodina Shashkevicha da je početkom Drugog svjetskog rata oteta imovina banke, već je jedino promijenjen naziv tvrte.

Ovo pismo je potpisao gore imenovani čelnik, te je preko svog potpisa hrabro stavio štambilj tako da niko ne bi mogao da pročita njegovo ime. Ipak pod lupom se pročitalo- HRVOJE JURAŠEVIĆ. Kako ga nije sramota! On je znao da su sve pravne odluke učinjene za vreme rata odlukom Drugog Avnoja poništene. Ako je Republika Hrvatska izniče iz odluka Avnoja onda Trgovinsko-industrijalna banka nije nikada ni postojala. Ako neko priznaje da je postojala onda on i priznaje da je NEOENAZIJA nasleđe ENDEHAZIJE. Što ustavi ona i jeste. Postupci Neoenazije se zasnivaju na odlukama dr Anta Pavelića poglavice Endehazije.

Predsednik današnje Republike Hrvatske je ustvari poglavica Nezavisne državice Hrvatske. Berlin je upravljao Endehazijom, a Brisel upravlja Neoenazijom. Pavelić je poslao hrvatske dečke na Staljingrad, a današnje poglavice i doglavice ih šalju u Nemačke rudnike. Kolonijalna radna snaga Endehazije je služila Nemcima, kolonijalna radna snaga Neoenazije služi Portugaliji, a kako se nastavja služiće i zabačenim državicama u prašumana Afrike i Azije.

Drugo pitanje traži sudski uvid. Vrdoljak nije bio tako lud da taj novac izravno stavi na svoj račun. Ipak Vrdoljak nije živeo kao što su živeli hrvatski umirovljenici hraneći se sa smetišta. Ni Urličićka. Ni njen brat akademik Žarko Domjan. Ni cela Tuđmanova bulumenta.

Hrvatske štediše koji su svoju teško stećenu ušteđevinu držale u Srpskoj banci se hrane na smetišitima. Gde se hrane Vrdoljak, Urličićka i Domjan?

Mirovinski fondovi Srpske banke su opljačkani, a umirovljenici su poslani na smetišta da se prehrane.

Šta su Vrdoljak i Urličićka radili sa tim novcem to znaju ne samo oni, nego još po neki drugi koji su se našli u njihovoj okolini. U blizini te strane valute.

Time je zamisao Anta Pavelića bila ostvarena - glavna zgrada Srpske banke je postala vlasništvo Poštanske štedionice Nezavisne Državice Hrvatske sada u liku Poštanske banke Hrvatske. Neoenazije.

Tu zgradu koju su svojim krvavim znojem stekli osnivači Srpske banke, ušteđevinu radnika, udovica, školskih fondova, siromašnih seoskih crkvenih opština, siromašnih zanatlija i sitnih trgovaca bila je ukradena pod vlašću Anta Pavelića, prekradena počd vlašću Josipa Broz i nadkradena pod vlašću Franje Tuđmana.

Po drugi put je bačen dug na taj narod koji niko nikada nije ništa pitao. Ta otimačina je učinjena sa odobrenjem biranih predstavnika hrvatskog naroda. Kao nekad Ante Pavelić, tako je sada i Tuđman bacio hipoteku i ljagu na hrvatski narod.

Na zidovima te zgrade je upisana krv svih onih koje su pavelićevci i brozovci ubili. Krv Miloša Teslića, krv nedužnih seljaka iz Gline koji su bili zaklani u svojoj crkvi, krv braće Marković sa njihovim sinovima koji su svi nestali u Jasenovcu, kao i mnogih drugih znanih i neznanih koje su bestidni politikanti i nedoučeni povijesničari pretvorili u brojeve.

Da li službenici Poštanske banke Neoenazije znaju da je na zidovima te zgrade krv Miloša Tesliča? Ne samo njegova nego i mnogih drugih. Pavla i Vladimira Markovića iz Pakraca. Cela obitelj sa decom nestaje u Jasenovcu. Njihove dionice Srpske banke je dr Žarko Vimpulšek oteo i dao ih Brozu, jer su „sarađivali sa neprijateljem". Od Broza ih je preoteo Tuđman, koji ih je dao Vrdoljaku (ne bez protivusluga), a ovaj prodao za dvadeset milijuna nemačkih maraka Poštanskoj štedionici Nezavisne Državice Hrvatske. Zatvorio se krug. Od Endehazije do Neoenazije.

Ko sada može u Hagu da dokaže da su braća Marković sa sinovima oterani u Jasenovac? Možda su otišli dobrovoljno jer je Jasnovac bio luksuzno odmaralište za nepočudnu sirotinju. Svaka gadost može da se oćekuje od podmuklih tuđmanovskih mafioza. Kao i od dobro plaćenih i preplaćenih sudija u Hagu. Današnji držaoci te ukradene imovine dioničara Srpske banke će reči da nemaju vremena da ispituju poreklo imovine koju su sebi uzeli, jer su zauzeti uživanjem te imovine na kojoj je krv dioničara Srpske banke.

Braća Marković nisu ostavili iza sebe oporuku, te je time njihova imovina prešla u ruke države, sada Neoenazije. Da su imali priliku SIGURNO je da oni to ne bi ostavili Neoenaziji. Ostavili bi nekoj školi, ili nekoj dobrotvoroj ustanovi. Ili nekoj svojoj siromašnoj rodici da bi imala miraz kojim bi se udala. Ali nikako ne bi svoju imovinu zaveštali deci svojih ubica.

To važi za nekoliko miliona ubistava širom Evrope. „Izbriši obitelj i onda proglasi njihovu imovinu državnom. Zatim za sitne pare to otkupi od države."

Skoro uvek se mogu naći daleki rođaci. Ostaju dobrotvorna društva, zaveti, zaklade, škole, čitaonice, uvek sve pre nego novostvorena državica Neoenazija.

Dioničari Srpske banke su ubijani iz koristoljublja. To nije bio genocid u uobičajenom smislu to je bio genocid iz koristoljblja.

Vlasništvo dioničara Srpske banke nije društveno vlasništvo Hrvatske. To je vlasništvo dioničara, jer je to njima njihovi roditelji ostavili, ili su oni sami svojim krvavim znojem to stekli. Oni koji danas uživaju njihovu imovinu uživaju plodove zločina.

Neka deca svih onih koji uživaju plodove tih zločina znaju da su njihovi roditelji u posedu kradene imovine koja je natopljena krvlju nedužne sirotinje. Da ceo svet zna ko ima, a ko nema savest. Deca to ne znaju ali osećaju da je na njih bačen greh otaca te zato napuštaju tu zemlju greha, ostavljajući greh toj zemlji dok će on daleko od te zemlje postati pošteni Nemac, Austrijanac, Kanađanin, Amerikanac ili Australijanac. Njhova dece neće govoriti jezikom dedova, niti će nositi greh te zemlje. Oni Hrvati biti neće.

Sada, zahvaljujući Tuđmanu, Antun Vrdoljak prodaje Poštanskoj banci Neoenazije zgradu koja pripada Milošu Tesliću. Pita se kako pošten čovek moše da kupi imovinu koja je netopljena krvlju? Ako je pošten da ne može, ali da li to može da se kaže za Dnjepra Devića i Ljerku Ercegović? To nije krađa, to je ubistvo sa predumišljajem u nameri da se izvrši pljačka. To je ne samo ratni nego i ratni i posleratni zločin. Nadratni zločin.

Zašto su oni bili ubijeni? Zato sto su imali imovinu a slučajno su bili i Srbi. Ili zato što su bili Srbi, a slučajno su imali i imovinu?

Na čijim rukama je sada krv Miloša Teslića i braće Marković? Seljačke sirotinje iz Gline? Jedno hrvatsko poduzeće Tuđmanovog vremena kupuje imovinu od drugog hrvatskog poduzeća iz Brozovog vremena, a sve potiče još od pavelićevog vremena. Zbog Pavelića, Broza i Tuđmana se sada ta krv baca na ceo u osnovi nedužan hrvatski narod. Krv koju su nametnuti pretstavnici nepitanog hrvatskog naroda bacili na ceo narod, narod na koji niko nikada nikakvu pažnju nije obraćao.

Kupili su i sada se ta krv slila na ruke onih koji sede u zgradi Srpske banke pod nazivom Poštanske banke (Nezavisne Državice) Hrvatske. Poštanska banka Neoenazije.

Milošu Tesliću su živom rasekli utrobu, vadili creva, isčupali mu srce koje je još kucalo i onda se nad tim mučenikom pobedonosno slikali. Time su stvorili nove društvene norme, promenili su odnose između ljudi, na prvom mestu između samih Hrvata, tako da su njihova sopstvena deca postala otuđena od svojih hrvatskih roditelja. Tuđman je hteo da se zaborave Pavelićevi zločini, a ako se prošlost ne ispita onda će se greške ponoviti, kao što su se uostalom već i ponovile. Učeni ljudi u Hrvatskoj, plaćeni od onih koji su na vlasti nisu imali smelosti da iznesu istinu prošlosti pred javnost. Hrvatskoj deci je oduzeta prošlost i samim tim im je upropašćena budućnost.

Kada se postavilo pitanje odgovornosti svi su počeli da viču na sav glas: "Mi nismo ništa znali!". „To nije bila moja nadležnost." Sada odjedanput niko od njih nije nikada ni čuo da je Jasenovac postojao. A zašto da zna kada nije njegova nadležnost?

Ili si znao, ili nisi znao.

Ako si znao onda si kriv jer si znao, a nisi ništa učinio. Ako nisi znao onda su još i više kriv. Kriv su zato što nisi znao.

To neznanje nije zločin to je greška. Još je Taljeran rekao: „To nije zločin, to je još i gore, to je greška." Još i mnogo mnogo gore od greške je neznanje, izravno glupost, budalaština.

Nije sveti otac Pije XII znao za pokolj katoličkog svećenstva Poljske i Slovenije.

Ni preblagi blaženi kardinal Alojzije Stepinac nije pojma imao o nasilnom prekrštavanju pravoslavnih koje se dešavalo u samim njegovim crkvama. Ipak je nešto znao o progonu katoličkog klera iz Slovenije jer je nekima pomalo i pomogao, ali ih je večinu poslao Milanu Nediću. Da li je obavestio Svetog oca o tom, ili nije hteo da Svetog Oca uznemirva sa sitnim pojedinostima?

Gering nije pojma imao o onom šta je radio Eichman.

Josip Bozanić nije nikada ni čuo za Miloša Teslića, a još manje za braću Marković. Pokolj u glinskoj crkvi? „Nikada. Tako nešto se nije moglo desiti u Hrvatskoj. Mi Hrvati smo hrišćanski human katolički narod i mi tako nešto ne radimo."

Hrvati jesu hrišćanski narod, ali Bozanić nije niti Hrvat a najmanje hrišćanin. Za zagrebčane on je skorojević, za hrišćane on je pagan. Od kako je rođen za njega je to bila uvek legalno i pravno zgrada Poštanske banke Hrvatske.

Ako Josip Bozanić ne zna da je na zidovima zgrade Srpske banke krv Miloša Teslića, te zgrade koju je kao kradenu robu bespravno i nelegalno kupila od Vrdoljaka i Urličićke Postanška banka Neoenazije, naslednica Poštanske štedionice Nezavisne Drzavice Hrvatske, onda je Bozanić kriv jer to ne zna.

Taj greh, greh namernog neznanja, će se kao i svaki drugi greh vratiti počiniocu.

Danas je hrvatska nacija pred moralnim rasulom. To rasulo je posledica odsudnosti poštrenja i morala, posledica pohlepe, neprezanja pred krvoločnim zločinima u cilju kratkotrajog bogaćenja.

Opisaćemo ukratko slučaj koji pokazuje do koje je mere mržnja današnjih vladara Neoenazije nadvladala zdravu pamet. Pamet su oni imali i još uvek je imaju, ali neizlečivo bolesnu. Kada se brozovština raspala, a sa tim i Brozova armija, vojska koja je bila pretorijanska garda u brozovoj službi nastupilo je na nekim mestima potpuno bezvlašće.

To je iskoristila crnogorska rulja koja je prodrla na nezaštićeno Konavlje. Nije zabeleženo da je bilo ko bio ubijen, ali nije zabeleženo da je nešto ostalo neukradeno. Odnosili su ne samo pokućstvo nego i delove kuća, kao vrata i prozore. Sa plenom ugradenim su pobegli u brda Gore Crne. Kada se društvo primirilo očekivalo se da će Republika Hrvatska tražiti otštetu od Crne Gore.

Vlasnici Neoenazije su prihvatili da progutaju nanesenu im štetu, pod uslovom da vlast Montenegera zabije Srbima nož u leđa. Mržnja prema Srbima ima veću vrednost nego imovina sirotinje u Konavlju. Bolesna mržnja nije nadvladala zaostalu pamet,jer pameti nije ni bilo.

Poštanska banka Hrvatske (naslednica Poštanske štedionice Nezavisne Državice Hrvatske) posluje u korist usidrenih politikusa koji dele plate dok se radni narod Hrvatske iseljava, selo raspada, a privreda ocenjuje u razlomcima onoga što je bila ili onoga što bi trebalo da bude.

Da bi se održala Poštanska banka Hrvatske dobija stalne dotacije od države koja taj novac uzima od putem nametnutih poreza od napuštene sirotinje. Nije im dosta što su pokrali Srbe, sada kradu Hrvate.

Srpska banka nije dobijla dotacije od države. Naprotiv Srpska banka je državi plaćala porez.

Od krađe imovine Srpske banke do krađe imovine hrvatskih štedisa je bio samo jedan korak i taj korak su bez stida napravili Ljerka Ercegović, Miroslav Kutle, Dnjepar Dević, Ivica Gregorić i sada je na redu Marko Badurina sa Ivanom Soldom i Antom Mihaljevićem. Šta njih briga za imovinu koju oni nisu zaradili?

Oni su ti koji danas bespravno i bestidno uživaju imovinu koja je oteta od naslednika poklanih dioničara Srpske banke. Da bi oni mogli da uživaju u otetom trebalo je prvo da se maljem razbijaju glave i da se pokolju tisuće građana Hrvatske. Krv je na zidovima te zgrade u kojoj oni dele sami sebi plate i nagrade.

Vo ima tu prednost nad čovekom što ne može da pocrveni.

Skoro svi današnji ministri, političari, rukovodioci, mudraci, mafiozi su bili svojevremeno članovi Brozove zločinacke družine koja se femisala pod imenom Komunističke partije, Saveza komunista i slično. Kada se raspala brozovština sve državice su dobile svog brozovca. Skoro sve. Od onog cekalije u Skoplju do onog muželožnika u Ljubljani svi su oni bili isto. Skoro svi. Izuzetak je bio Alija Izetbegović. Alija Izetbegović nije nikada bio brozovac. Alija Izetbegović i njegov rahmetli otac Mustafa i njegov rahmetli deda Alijaga su bili i još su uvek dioničari Srpske banke. Srbi iz Bosanskog Šamca.

Tim mlađim brozovcima su stariji brozovci na studijama tucali Marksa u glavu. Svi su se izjašnjavali kao verni marksisti. Da li je iko od njih shvatio da je Marks prošlost? Pored toga bio je i obićan srednjoklasni malograđanin. Po njemu sve, ama baš sve počiva na ekonomskoj podgradnji. To se protivi ne samo dijalektici, nego i elementarnoj logici. Ne može biti sve samo jedan deo celine. Postoji i nadgradnja koja ne zavisi od podgradnje. To je zapazio Solženjicin, i još Brozu uz nos Mihajlo Mihajlov. U to vreme sve je bio Josip Broz. On je bio i podgradnja i nadgradnja i uzgradnja i pregradnja i dogradnja. Stvarno bio je samo razgradnja.

Da li neko na Balkanu, na rubu Evrope, ima na umu da ne može biti ekonomije bez poštenja. Vrednost počiva na radu, ali trižište počiva na poverenju i poštenju. Poštenje je nadgradnja koja vrlo malo zavisi od ekonomije. Ovo što je u Hrvatskoj nije ekonomija nego obična pljačka. Ako je podgranja pljačka šta je onda nadgradnja te i takve podgradnje? Nadgradnja zločina? Zločinačka nadgradnja?

Prema Marksu to je prvobitna akumulacija kapitala ponovljena.

Poštenje nije proizvod zakonitosti nego vaspitanja, obiteljskog odgoja. To razlikuje vlastelu od ulice

Kada su se posle raspada brozovštine pojedini Hrvati vratili u "stari kraj" oni nisu sa sobom doneli vrednosti zemalja u kojima su živeli, nego su u Hrvatsku doneli sve ono što u tim zemljama ne valja. Oni su svojim povratkom zemlju koju su Ante Pavelić i Josip Broz moralno osiromašili još dotukli. Uništili su poslednje ostatke morala koje je stanovništvo te zemlje uspelo nekako da očuva. Svi su očekivali da će sada stranci da im plaćaju njihov nemar i posledice njihovih zločina.

Kojim hrvatskim veličinama može Hrvatka da se pokaže pred svetom? Koja hrvatska imena pretstavljaju tu zemlju koja je od Pavelića, Broza i Tuđmana dovedena u moralno bespuće? Koji Hrvati su svojim radom obogatili čovečanstvo? Mnogi su obogatili Hrvatsku, ali njihovo ime nije prešlo granice njihove domovine. Koja hrvatska imena su poznata širom sveta?

Ivo Andrić? Hrvat i katolik, koga se Hrvati odriću. On je u dubini svoje duše bio Jugosloven, a ne Hrvat.

Nikola Tesla? Sin pravoslavnog sveštenika, koji je školovan u Beću i Pragu, proizvod je Austrougarske. Njegov rad je omogučila Amerika i Amerika ima najviše prava da se ponosi sa njim. Šta mu je dala Hrvatska? Dobrovoljan odlazak u svet bez povratne karte. Njegova sestra od tekte, Marija Mandič udata Lađevic, je bila saterana u bedu i sirotinju. Njezinog muža, Teslinog zeta, Lazara Lađevića je Ante Pavelić ponižavao, Josip Broz bacio u tamnicu, a Franjo Tuđman se okoristio njihovom otetom imovinom. Sudbina te obitelji je sramota koja je danas bačena na nevinu hrvatsku decu.

Ivan Meštrović. Neosporno Hrvat. Zapravo veliki Hrvat, koji se ponosio svojim hrvatskim poreklom. Čovek koji je bio obiteljski prijatelj obitelji Karađorđevića i koji se stideo Anta Pavelića. Ivan Meštrović je dioničar Srpske banke i tu imovinu su mu oteli Pavelić, Broz i Tuđman. U ime Hrvatske pokrali su največeg Hrvata.

Neoenazija nema da se pokaže nečim što vredi, ali ima da se pokaže onim čega se pristojni ljudi gade. Predsednik vlade Josip Plenković i njegova druzina je skup zaostalih srednjovekovnih antisemita koji čekaju povratak trećeg nemačkog carstva da bi se u Hrvatskoj ostvarilo konačno rešenje jevrejskog pitanja. Za tog antisemitu su hrvatska deca izvozna roba. Izvozi ih kolonijalnim silama. Ne samo Nemačka nego i Portugalija je danas za Hrvatsku napredna država. Ako se tako nastavi taj antisemita će izvoziti hrvatsku decu u Bengaldeš

Nadbiskup im je uobraženi i nadmeni skorojević koji služi za žalosni potsmeh kulturnom i aristokratskom Zagrebu. Biskup u Sisku je pobornik ratnih žločina koji hrišćanstvo pretvara u sektu. On je pagan koji još nije pokršten. Biskupi zamenjuju ljubav sa mržnjom. Sveti Otac je digao ruke od njih.

Rad hrvatskog radnika završava u rukama veštih bankara Marka Badurine, Ivana Solde, Antona Mihaljevića i mnogih znanih i neznanih. Da se obezbede pre nego što se i poslednji Hrvat ne iseli.

Politikusi, a sa njima i popovi, da bi skrenuli pažnju od nedaća kojima su obogatili hrvatsku sirotinju proglasili su uz veliku buku i larmu Antu Gotovinu za junaka, viteza i pobedioca u nepostojećim bitkama.

Počasni građanin gradova , sela i zaseoka. Isluženi robijaš francuskih kazniona. Običan ulični siledžija, gangster koji je obijao radnje po Parizu, da ne kažemo ratnog zločinca koji je ubijao starce i starice, sada je hrvatski heroj. Bolesnik koji ima potrebu za ubijanjem. Kada ne bude bilo Srba ubijaće koga stigne.

Dedovi su odbacili Vlatka Mačeka da bi doveli Antu Pavelića. Maček je Hrvatsku mirnim putem vodio u Evropu, a Pavelić je Hrvatsku sa ratnim pokoljima odveo u udaljene prašume Afrike i Azije. Od Banovine hrvatske u Austougarskoj do Neoenazije, arapske kolonije u Evropi. To je što su dedovi ostavili unucima.

Sklad krapinskih divljaka družine Anta Pavelića i pohlepnih brozoida jedne zagorske gegule, taj savršeni sklad je uništio vrednosti nekadašnje kulturne hrvatske evropske nacije.

Ono što se dešavalo u Hrvatskoj od 1941. godine i što se još uvek dešava, vraća se danas hrvatskoj omladini. Ni kriva ni dužna danas hrvatska deca plaćaju grehe svojih roditelja. Preko pola veka se živelo bez slobode, bez časti, bez reči, bez pameti, bez dostojanstva, bez nade, bez budućnosti. Na kraju su sama deca odbacila svoje roditelje i svako ko može hoće da ode što dalje od te zemlje na koju su sami njihovi roditelji svojim zločinima navukli kletvu.

Bez časti nema sreće. Građani Hrvatske su sami svojoj deci oduzeli sretan život. Danas im je jedina uteha da svoju bedu porede sa nesrećnom drugih. Srba, Bosanaca, Cigana, Kurda, sa nesrećom Iraka, Persije, Bangaldeša.

Zašto se ne porede sa katoličkom Italijom ili katoličkom Francuskom, ako su im protestanti strani? Nikakva tumačenja i objašnjavanja, a akademici i teolozi su neizlečivo bolesni od davanja saveta u vidu objašnjavanja stvorenih i novostvorenih životnih uslova. Nikakva objašnjavanja i tumačenja takvih mudraca neće doneti sretan život toj napuštenoj omladini. Za sretan život potrebno je poštenje i rad. Pavelić, Broz i Tuđman su baš to, osećaj poštenja i radne navike oduzeli hrvatskom narodu, oduzeli su to nedužnoj hrvatskoj deci.

Za razliku od hrvatskih brozoida srpski brozoidi su zaostale genetike. Tuđmanov sustav je nadživeo Miloševićev sistem. Srpski brozoidi nisu bili u stanju da krađu prilagode novim uslovima života te im nije pošlo za rukom da tako vešto prisvoje imovinu Srpske banke.

Izgleda da se Dinkić nije setio zgrade Srpske banke u Novom Sadu, te je ona iz ruke u ruke čak i preko Ljubljane ostala napuštena. Tu zgradu je danas preuzela neka „holding company" koja je sakrivena u mraku Holandije. Zgrada je bila jedno vreme prazna, te je poslužila nekom za utaju poreza.

Zgradu Jadransko-podunavske banke u Beogradu je Dinkić pokušavao da proda Grcima (za svoj račun). Grci su ga izigrali a izigralo ga je i vreme. Nebitno je šta je sada sa Dinkićem i šta može još sa njim da bude, nego se pita šta je sa zgradom Jadransko-podunavske banke. Ko god je legalno uknjižio tu zgradu na sebe neka zna da je to kradena imovina.

Rudnik Trepče ima drugačiju povijest. Svojevremeno rudnik Trepče je bio uglavnom svojima obitelji Nikole Pašića. Posle smrti svopg oca Rade Pašić je prodao svoju imovinu nekolicini Engleza koji su u Londonu registrovali dioničko društvo „TREPCA MINES Ltd" i dionice stavili na slobodnu prodaju. Veči deo tih dionica su odmah otkupili ti Englezi koji su to društvo osnovali. Jedan deo dionica je otkupljen od raznih investitora među kojima je bila Srpska banka koja je kupila 5000 dionica poduzeča „Trepca Mines Ltd".

Kada se Broz dočepao vlasti hteo je i da se dočepa i rudnika Trepče. Broz ozakoni nacionalizaciju svih rudnika. Međutim je zaboaravio da „nacionalizacija" nije „konfiskacija" te da je vlasnicima država dužna da plati odštetu. Englezi učtivo zamole Broza da izvriši zakon i da vlasnicima plati ono što je dužan. Englezi su podneli spisak vlasnika među kojima je bilo nekoliko Jugoslavena. Englezi su tražili da se i njima isplati vrednost nacionalizovane imovine.

Broz se nekako nagodi sa strancima, a domaćima da priznanice. Imovina Srpske banke je već bila konfiskovana te dioničarima Srpske banke Broz nije bio više ništa dužan. Tako je bilo dok je bilo Broza, ali kada je Broz otišao presude o konfiskacijama su bile poništene te je Srpska banka ostala JEDINI neisplaćeni dioničar preduzeća „Trepca Mines Ltd". To znači jedini preostali vlasnik rudnika Trepče. Vlasnik nije niti priznata država Srbija niti priznato-nepriznata pokrajinska državica Kosova. Vlasnici rudnika Trepče su dioničari Srpske banke.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane