Natrag

Esej

Simići iz Sremčice 2

ODLUKA O SRPSKOJ PROPASTI DONETA U ĆUPRIJI

Sremčica je danas južno predgrađe Beograda bez ikakvog kulturnog života. Međutim, do 2012. godine, pre sadašnje vlasti, Sremčica je bila upisana na mapi kulturnih zbivanja grada. Pri Osnovnoj školi Vuk Karadžić direktorka te škole, vajar Milanka Vasić, sa svojim suprugom Draganom, takođe vajarom, osnovala je u podrumu škole pozorište monodrame, tako da smo mi stanovnici Sremčice bili u prilici da za dve godine života tog pozorišta odgledamo gotovo sve monodrame koje su se igrale u Beogradu. Pravnik Milena Isajlovski osnovala je u svojoj kući Kulturni centar, sa galerijom i debatnom tribinom, u okviru koje su gostovali mnogi značajni stvaraoci (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Predrag Koraksić Koraks). Posebnu ulogu imao je list Naša Sremčica, koji je izdavao i uređivao agilni predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Siniša Kadić. Ja sam u tom listu pisao tekstove iz ustaničkih vremena Devetnaestog veka, kad je Sremčica sa Ostružnicom imala značajnu ulogu u životu tadašnje Srbije. (U Ostružnici je bila čuvena skela na Savi) Tekst koji prilažem čitaocima napisao sam 2001. godine za Našu Sremčicu, a dopunio ga 2019. godine, kad sam održao predavanje na tribini KUD Milomir Petrović iz Sremčice, prilikom proslave 50-godišnjice postojanja društva. Na tribinu me je pozvao direktor KC Čukarica, glumac Miško Rakočević, doseljenik u Sremčicu sa Kosova, koji je ranije u Mileninom Kulturnom centru bio stalni akter.

Ivan Ivanović

Kao što svaka kuća mora da ima svog starešinu, tako i narod mora znati koga treba da sluša. Na slavi kneza Teodosija Marićevića iz Orašca ustanici iz Šumadije su se okupili da izaberu sebi vođu. Izašli su u Marićevića jarugu.

Predlog je bio da to bude Stanoje Glavaš, kao najagilniji u proterivanju Turaka, ali ovaj to odbije s motivacijom da je on hajduk, koji nema ni kuću, ni njivu, niti ima šta da izgubi, pa mu narod neće verovati.

Onda predlog padne da to bude Teodosije Marićević, kao ugledan domaćin i knez. Ali i ovaj odbije, rekne: „Bog s vama, šta vam pada na um! Hajduku mogu knezovi da izdejstvuju slobodu; a ko će se zauzeti za knezove ako se Turci vrate?" Pošto tako hajduci, što je svakako bilo tačno, nisu uživali dovoljno poverenja, niti su knezovi hteli da stavljaju na kocku svoj ugled mirnih ljudi, morali su naći nekoga ko je bio i hajduk i bavio se mirnim poslom, kao što je i vojska bila sastavljena od hajduka i mirnih seljaka.

Takav je bio Karađorđe, njega je predložio Teodosije. Isprva se Karađorđe nećkao, govoreći da je on strog, da neće hteti mnogo da priča nego će odmah da ubija za neposlušnost, ali su ga knezovi uverili da im baš takav treba. Kasnije će Karađorđe da proširi vlast i na druge krajeve, ali to je priča za sebe.

Kad su dahije uvidele da raja nije šala nego je gradovima glava, pokušale su da se izmire sa ustanicima. Izaslali su najmirnijeg između sebe Aganliju da pregovara sa ustanicima, ali na pregovorima u Drlupi dođe do novog sukoba i od mira ne bude ništa. Vođa dahija, Fočić Memed-aga, koji se je svakako pokajao što nije poslušao svog babajka, pošalje iz Beograda mitropolita Leontija, hrišćanskog crkvenog poglavara, inače Grka, da nagovori Srbe na mir, ali srpske starešine, koje su mrzele Grka koliko i Turke, odgovore po ovome da od mira nema ništa dok se dahije ne predaju. Fočić onda primi u Beograd krdžalije (najamnike koji su ratovali za novac), na čijem čelu je bio Alija Gušanac, i ovi se ulogore na Vračaru.

U isto vreme sultan naredi bosanskom paši Bećir-begu da uguši pobunu dahija. Ovaj dođe s vojskom pod Beograd, gde ga Srbi na Belim vodama dočekaju sa svim počastima. Bećir nije imao kud nego sklopi sporazum sa ustanicima, iako je video da oni nisu nikakva poslušna raja nego ratnička vojska spremna na svaki otpor.

Kad dahije vide da je Bećir angažovao Srbe protiv njih i da je jedan paša, kao ranije Mustafa, sklopio savez sa rajom, odluče da sa blagom pobegnu na jednoj šajci niz Dunav Pazvan-Oglu u Vidin. Njihov najamnik Alija Gušanac odluči da pređe na pašinu stranu i da Bećira pusti u grad, iako je po odlasku dahija zavladao celom varoši i tvrđavom.

Pošto je Bećir uvideo da se Srbi neće smiriti bez dahijskih glava, naredio je komandantu ostrva Adakale, dokle su dahije stigle i tu zakonačile, da razjarenim Srbima preda sultanove neprijatelje. Zapovednik ostrva je pustio Milenka Stojkovića sa momcima u tvrđavu i pokazao mu gde su dahije zakonačile. Posle kraće borbe Milenko je nadvladao dahije i na obalu se vratio sa njihovim glavama. Milićević kaže u „Pomeniku" da je Milenko odneo dahijske glave Bećir-paši u Beograd da ih nabije na kolac.

Samo je Ciganin, koji je krvave glave prao na Dunavu, ispustio Aganlijunu glavu u vodu, te je otišla niz Dunav i nije se mogla odneti u Beograd. Navodno je Bećir na to rekao da je sad učinjeno sve što se moglo poželeti; neka Srbi opet idu kućama, ka svojim plugovima i stadima. Višnjićeva pesma kaže da se to nije desilo. To kaže i istorija

Kad se Srbija, 1804, digne na Turke, Đorđe Simić ostavi Boljevce i penziju, pa se vrati u otadžbinu, da se bije s Turcima. Karađorđe ga primi rado, i odredi ga da mu vojnike obučava „zekciru". I kad bi god o njemu govorio nazivao bi ga „stari kapetan", jer je Simić, kao što je kazano, još njemu bio kapetan.

Godine 1806. Simić je bio u osvajanju Kruševca. Sima Milutinović mu, tom prilikom, ovako peva: I tu behu do dva kapetana / Jedan Džikić a drugi je Simić / Što služiše bečkoga ćesara / A sad došli braći da pomognu / I o Turke da krvare ruke.

Po osvojenju Kruševca, Đorđe Simić je postao kapetan u tom mestu, i naziva se čas „kapetan Simić", a čas „vojvoda Simić"..

Tako je stvoren južni front na Deligradu, gde je šančeve projektovao Kapetan Žika. Komandant tog fronta bio je Petar Dobrnjac. Glavnu ulogu na tom frontu su dobili dobrovoljci iz južnih krajeva, kojima je komandovao Ilija Petrović Strelja. Nema sumnje da se Karađorđeva Srbija branila na južnom frontu, gde je važnu ulogu imao i komandant Kruševca vojvoda Đorđe Simić.

Godine 1809. posle velikih srpskih pobeda na Mišaru, Loznici i Deligradu, Srbija se osetila dovoljno jakom da proširi oslobođenu teritoriju, pogotovo na jugu prema Nišu.

Teško je reći ko je autor plana da se 1809. godine rat Srbije protiv Turske prenese van granica Severne Srbije. Neki istoričari taj plan pripisuju Karađorđu, jer centralistička vlast se gradi u ratu a ne u miru.

Drugi kažu da je ta ideja postojala među ustanicima od početka i navode Višnjićevu pesmu "Početak bune protiv dahija", u kojoj novi srpski vožd kaže na Drini da će naskoro doći vreme kad će on da pređe ovu "plemenitu među izmeđ Bosne i Srbije". Koliko se zna, o Karađorđevom ofanzivnom planu raspravljalo se na vojvodskoj skupštini u Ćupriji 10. i 11. aprila 1809. godine.

Taj plan je predviđao da se sve srpske snage bace na južni front i da vojska prođe uz Moravu sve do Vranja. Severna Srbija bi se proširila za Južnu Srbiju, dobili bi se Niš i Leskovac, a vojska bi se popunila Južnosrbijancima, koji dosad nisu bili uključeni u ustanak. Na strateškom planu, dobila bi se reka Južna Morava, koja je srpska žila kukavica.

No ovom planu se suprotstavio Jakov Nenadović, koji je bio za to da svaki vojvoda ostane na svojoj teritoriji i da otvori novi front kako mu najviše odgovara. Jakova podrži Milenko Stojković i još neke vojvode. Uz Karađorđa ostane samo Mladen Milovanović, od većih vojvoda koji su sebe nazivali gospodarima. Kako se komandant Deligrada Petar Dobrnjac nije izjašnjavao, Karađorđe zatraži od njega da se opredeli.

Dobrnjac kaže da on podržava ofanzivu na jug, ali da voždov plan da se udari na Niš nije dobar. Niš je jako utvrđenje, Huršid-paša koji ga brani ima više topova nego Srbi. Stoga on predlaže da se Niš samo opkoli a da se nastavi uz Moravu i da se prvo uzme Leskovac. Tek kad se zatvori snabdevanje Niša, kako u novoj vojsci tako i u hrani, moguće je osvojiti ovaj carski grad. Kad to čuje, Mladen skoči na Petra da je kukavica i da nije sposoban da zapoveda Južnim frontom. Beograd je veća tvrđava nego Niš, pa je osvojen na juriš. Dobrnjac, koji je bio brz na reči i nije ostajao nikome dužan, rekne Mladenu da se ne kiti tuđim perjem, jer je Beograd osvojen Kondinim i Uzun Mirkovim junaštvom i Čarapićevom krvlju.

On je podigao Deligrad na kojem se branila Šumadija. Na to Mladen zatraži od Karađorđa da smeni kukavičkog komandanta. Dobrnjac se još više ražesti i rekne da on kukavica nikad nije bio i neće biti, ali neka Mladen kaže koji je boj dobio. Hajduk Veljko, koji je dosta sedeo na Deligradu, svuda je pričao da Srbi moraju nesrećno da prođu kad s vojskom upravlja Mladen. Još Dobrnjac rekne Mladenu da njemu nije tolko do braće u neoslobođenim krajevima, koliko do Huršid-pašinog saraja da ga uzme kao što je to učinio sa Fočićevom kućom u Beogradu. Vojvode se uhvate za pištolje, Vožd ih jedva smiri.

Preko noći Jakov Nenadović se digne sa svojom vojskom, napusti Ćupriju i ode na Valjevo. To isto uradi i Milenko, ode u Krajinu. Karađorđe na to odluči da na Južnom frontu ostavi Mladena, a on sa Šumadincima ode na Sjenicu da se spoji sa braćom Crnogorcima. Mladen odmah smeni Dobrnjca i na njegovo mesto postavi svog kuma i ortaka u Beogradu Miloja Petrovića Trnavca, a svm ode da predsedava Sovjetu.

Tako je propao Karađorđev plan. Milićević kaže da je odluka o srpskoj propasti doneta u Ćupriji a put ka njoj trasiran na Čegru!

Milićević nije zabeležio na čijoj strani je bio Đorđe Simić. Vervatno Petrovoj, jer je on u svemu podržavao Dobrnjca.

Kao što je poznato, na Nišu su Srbi doživeli težak poraz, koji se može meriti sa kosovskim. O ovome sam opširno pisao u „Vojvodi od Leskovca", da ne ponavljam.

Za Srbiju je bila sreća što su Rusija i Turska baš tad zaratile, pa se Huršid povukao sa Morave i vratio u Niš, što je omogućilo Srbima da se vrate na Deligrad i uspostave staru liniju odbrane.

Što je najgore, posle poraza se produbi neprijateljstvo među srpskim starešinama, o čemu je pisao Milan Đ. Milićević. Taj sukob se završio proterivanjem Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića iz Srbije u Rusiju 1811. godine.

Karađorđe je uspeo da se oprosti svojih protivnika i postane neograničeni gospodar Srbije, ali sa Mladenom Milovanovićem nad glavom. No time otvori put Turcima da lakše zemljom ovladaju 1813. godine. Jer, Turci ne bi lako prošli ka Beogradu da je Milenko bio dole na Dunavu kao pređašnjih godina; a da je Petar branio Deligrad, kao do boja na Kamenici; isto kao što bi bilo bolje da je Jakov branio Drinu, kao sve vreme ustanka, nego što je sedeo u Beogradu u ulozi popečitelja koji ne postoji.

Vuk Karadžić je napisao da je "Karađorđeva pobeda nad drugijem vojvodama u stvari značila poraz Srbije".

Leopold Ranke je u "Srpskoj revoluciji" ovako opisao to novo uređenje Srbije: "Tako su smirene unutrašnje raspre i tako je udaren temelj konačnom uređenju; i dalje su vojvode vladale zemljom sa ne sasvim preciziranim ovlašćenjima. Ali, njih je skoro bez izuzetka postavio Karađorđe, ili su oni zavisili od njega i niko nije imao snage da mu se odupre. To ratničko uređenje bilo je postalo monarhističko. Sovjet, u kojem su mesta Milenka i Petra bila popunjena poslušnim ljudima, upravljao je prema smernicama vrhovnog vožda i nije pretendovao na nezavisnost. Karađorđe je bio vladar ove male monarhije. Najmoćniji ljudi u Srbiji bili su moćni samo na taj način što su se tesno vezali za njega."

U 1810. godini došlo je do srpske pobede na Deligradu, uz pomoć ruske vojske, koja je po prvi put u ustanku pristigla Srbima u pomoć. Đorđe Simić je bio u boju na Jasici 12. avgusta 1810. godine i tu mu je poginuo najstariji sin Kosta, koji je bio još dečarac od 16 godina. Sahranjen je kod kruševačke crkve.

Kad su Turci 1813. godine napali Srbiju iz tri pravca, najduže se održao južni front. Posle propasti 1813, Simić je otišao preko Save u Boljevce, i tu je počeo kupiti dobrovoljce da vojuje s Austrijancima protiv Francuza. U te dobrovoljce stao je i njegov srednji sin Stojan, koji je imao 16 godina. Simić se je nadao da će mu Austrijanci opet dati platu ili penziju, ali ni plate ni penzije nije dobio, te je živeo veoma siromaški.

Kad u Srbiji bukne novi ustanak 1815, Simić pređe u Srbiju, sa ženom i ćerkom, a sinovi mu Stojan i Aleksa već su bili otišli po službama i najmu.Đorđe je, tada, bio veoma star i slab i živeo je u Beogradu. Pošto je kćer udao u selo Ostružnicu, umro je godine 1817.

Na nekoliko meseci pre no što će umreti, dođe mu sin Stojan, da ga pohodi. Videvši oca u takoj oskudici, a i sam nemajući novaca, Stojan izvadi svoje oružje i svileni pojas (trambolos) te proda, i ostavi ocu troška, pa se vrati u Vlašku da traži sreće i zarade.

Docnije, godine 1827, sinovi Simićevi Stojan i Aleksa prenesu kosti očine u manastir Rakovicu, i onamo ih sahrane, pa ih pokriju pločom koja i sad stoji, i na kojoj je zapis takav kao da je pokojnik i umro tek 8. avgusta 1827.

Nema sumnje da se kroz životni put Đorđa Simića iz Sremčice može sagledati cela Srbija iz predustaničkih i ustaničkih vremena.

3.

Po slomu, od znatnijih srpskih starešina u Srbiji je ostao samo Miloš Obrenović. Miloš se tukao sa Turcima na zapadnom frontu, na Mučnju i Ravnju, ali turska sila se nije mogla zaustaviti. Miloš je već tad bio u opoziciji prema ostalim srpskim starešinama. A kakav je Miloš bio gospodar poslednje godine Karađorđeve vladavine najbolje se može zaključiti po tome što su mu nahiju razbili na više delova, a nad njim postavili Karađorđevog zeta Nikolu Karamarkovića, koji se nad njim golemio a ni u čemu nije mogao ni da mu bude do kolena. Miloš je još tad procenio da od ove vlasti neće biti ništa, pa kad mu je prota Mateja Nenadović skrenuo pažnju da ne psuje na sva usta i ruži na komandanta zapadnog fronta Simu Markovića što ne ume da se bori, nego još ometa druge da se biju sa Turcima, i što je napustio front na Drini i doveo ljude u Šabačko polje gde je bilo daleko teže pružiti otpor, jer, rekao je Prota, "ide Mali Božić!" (kad vojvode moraju na skupštini za svašta odgovor davati), samouvereno mu je odgovorio: "Zar si oslepio te ne vidiš da nas Mali Božić neće zajedno naći?" Što se obistinilo.

Sve su to bili razlozi da Miloš ne posluša Jakova Nenadovića na Zabrežju da i on beži u Nemačku. Kad je Miloš zastao Jakova na Savi kako tovari porodicu i stvari na skelu da beži, pređe zapovednik zapadnog fronta a sada sovetnik, rekao mu je da je već sve propalo i savetovao ga da beži da ne gine ludo bez nevolje. Na to mu Miloš odgovori: "Ja, brate, u Nemačku neću, niti imam kuda: da ja s golim životom bežim u Nemačku, a Turci za života moga da robe i preprodaju moju staru majku i ženu i decu! Bože sačuvaj! Nego idem u moju nahiju, pa kud ostali onoliki narod, tuda ću i ja: dosta je naroda izginulo sa mnom, neće biti nikakva nepravda ako i ja s narodom poginem i propadnem. Ne mogu te to, gospodar Jakove, nikako poslušati."

Posle toga je Miloš odmah pošao u Brusnicu svojoj kući. U Rudničkom kraju još nije bilo Turaka, pa se Miloš nadao će se tu primiriti. Poseo je Užice i počeo da okuplja oko sebe bećare. Ali, kako su se Turci približavali, tako se Miloševa vojska osipala. Svako je hteo da štiti samo svoju kuću, ženu i decu.

Onda je Miloš odlučio da se preda. Videvši da od boja nema ništa, Miloš prvo skloni ženu i decu a potom počne gledati što će i kako će. Ubrzo u Rudničku nahiju stigne znatni turski starešina Ali-aga Serčesma, koga veliki vezir Huršid-paša (upoznali smo ga kao vojnog zapovednika Niša) pošalje da tu uspostavi vlast. Pošto se odranije poznavao sa nekim Turcima, Miloš mu je dojavio svoju nameru. Delibaša velikog vezira, Ali-aga Serčesma, obećao mu je oproštaj ako položi oružje, a ako mu pomogne da smiri narod, daće mu dostojanstvo kneza i gospodara.

U Brusnicu dođe Ašin-beg i smesti se u Miloševu kuću a kamile uvede u školu gde su učila srpska deca. S tim Ašin-begom je Miloš od ranije bio pobratim i bili su dali jedan drugom veru da se ne izdaju, nego da Ašin-beg čuva Miloša od Turaka, i ako što zlo čuje za njega da mu javi, a Miloš opet tako isto da čuva Ašin-bega od Srba. Kad Serčesma postavi Ašin-bega za muselima u Rudničkoj nahiji, Miloš se preda Turcima i to učini sa svojim pisarom Dimitrijem na poljani kod Takovske crkve. Predajući se, Miloš skide s vrata vojvodsku sablju, izvadi iza pojasa pištolje, pa sve to stavi pred Ali-agu Serčesmu. Turčin pištolje odmah vrati Milošu i prizna ga za kneza Rudničke nahije, a sablju zadrži da je ponese veziru kao svedočanstvo Miloševe pokornosti. Posle Miloš preda Mutapa, i Lomu, i Drinčića, i tako predajući i umirujući narod otide s Turcima preko Čačka i Kragujevca u Beograd.

Nejasno je šta se Miloš dogovorio sa Serčesmom, tek ovaj ga je odmah poveo paši u Beograd. Koliko je Miloš bio važan Turcima najbolje se vidi po tome što je došlo do sukoba između Ali-age Serčesme i ćaje-paše bosanskog vezira, koji je po položaju bio viši, koji će ga od njih dvojice izvesti pred velikog vezira, pa se umalo ne iskrve, a Serčesmine delije ne dadnu Miloša! Dok Serčesma stigne s Milošem do Beograda, Huršid-paša se vrati u Rumeliju, a beogradskim vezirom postane Sulejman-paša Skopljak iz Hercegovine, koji se za onih celih deset godina jednako sa Srbima tukao i na Srbe mrzio i osvetu u srcu nosio. On se i s Milošem više puta tukao, osobito na Mučnju i na Ravnju, gde je bio u ruku ranjen. No, i pored toga, iz čisto političkih razloga, Skopljak nemade druge nego Miloša proglasi obor knezom nad tri nahije, nad Rudničkom, nad Kragujevačkom i nad Požeškom, pa ga još i posini i pokloni mu srebrom okovane i pozlaćene pištolje. Kad ga pokaza mlogoj gospodi turskoj, reče njima: "Vidite li ovoga moga malog kneza i posinka! Koliko se sad čini miran i pokoran, ja sam od njega nekoliko puta tako bežao da nisam znao kuda ću udariti; pa mi evo najposle i ruku prebi na Ravnju!" a Milošu: "Ti si me ovo ujeo!", na šta će Miloš: "Ja ću to i pozlatiti, čestiti pašo!", dobro znajući gde je turska najveća slabost. Tako su Turci najpre priznali Miloša za srpskog starešinu!

Da kažem nešto o Miloševom odnosu prema Turcima

Za razumevanje Miloša kao ličnosti držim da je važno da znate da je on sazrevao u Mustaj-pašina zlatna vremena kad Srbi i Turci nisu bili u potpunoj konfrontaciji, nego su u mnogo čemu sarađivali. Dok su u mladićkim godinama Đorđe i Strelja ubili Turčina, Miloš je u tim godinama išao sa Turčinom iz Brusnice Ćor-Zukom po selima te lučio brave za snabdevanje turske vojske i za trgovinu sa Nemačkom. Pitanje je da li bi se i koliko digao Miloš da nije naišao na takvog veštog trgovca i duševnog Turčina kakav je bio Ćor-Zuka, koji će mu i posle valjati. Mislim da se slobodno može reći da je Miloš bolje poznavao Turke od drugih srpskih velikaša i bolje umeo sa njima. Računam da je Miloš uzimao u obzir i tu činjenicu kad je odlučio da ne beži preko Save kao ostale srpske vojskovođe. On je isto tako znao da Turci ne mogu pobiti čitav srpski narod, nego da u njemu moraju pronaći nove prvake s kojima će da pregovaraju i pomoću kojih će da upravljaju narodom. Nije samo Miloš ostao u Srbiji, Turcima su se predali i beogradski knez Aksentije, i nekdašnji hajduk Stanoje Glavaš, ali su Turci baš sa Milošem računali.

Da vidimo kako je Miloš podigao novi ustanak protiv Turaka.

Dok je Miloš Obrenović, u saradnji sa pašom Skopljakom, utvrđivao i delio vlast u Beogradskom pašaluku, u jesen 1814. dogodila se tzv. Hadži Prodanova buna. Hadži Prodan je bio Karađorđev vojvoda iz Sjenice i nije izbegao u Austriju sa ostalim gospodarima Srbije. Kako je u to vreme u Srbiji besnela kuga, ljudi su se sklanjali po manastirima, gde su računali da će biti zaštićeni od zaraze. U manastiru Trnavi našli su se Hadži Prodan sa nekoliko pratilaca i muselim iz Požege Latif-aga. Kuga ih je naterala na saradnju. Ali, kad su njih dvojica jednog dana otišli u selo, njihovi ljudi su se posvađali i pobili. Iguman manastira stao je na stranu svojih sunarodnika Srba, Turci su bili začas povezani i opljačkani.

Reklo bi se neznatan povod, ali ova svađa se proširila na druge krajeve i prerasla u bunu. Buna je zahvatila Kragujevački i Jagodinski okrug. Hadži Prodan se odmah stavio na čelo bune, kao ranije Karađorđe, i razaslao svoje ljude na sve strane da se Srbi ponovo dignu na oružje. Poslao je poruku i Milošu, čak mu pošalje nekog popa Simu i preko njega ponudi da bude iznad njega, novi Karađorđe.

Međutim, narod se slabo odazvao na novu bunu, pa je Miloš shvatio da je bolje da ne podrži prevremen i nepripremljen ustanak. Da li je Skopljak hteo da ga isproba ili je Miloš video da postaje glavni u Srbiji, tek on je odlučio da pomogne da se buna uguši i tako učvrsti svoj položaj i kod Turaka i kod Srba. Turci su u njemu videli svog glavnog zastupnika kod raje, a Srbi svog zaštitnika kod Turaka. I Miloš je, sa rudničkim muselimom Ašin-begom, s kojim je bio u pobratimstvu, krenuo da umiruje pobunjene krajeve. Najpre je ugušio pokret u Požegi, govoreći da nije vreme za bunu, a onda je otišao u Kragujevac, i tu pridobio na svoju stranu vođe bune, pre svih Simu Paštrmca i Blagoja iz Knića. Ostali pobunjenici su se još držali, ali kad su videli da Miloš vodi Turke, razbežali su se na sve strane.

Milošu se tad predao i jedan od mlađih vođa ustanika, s kojim će kasnije imati toliko posla, Toma Vučić Perišić.

Miloš se već tad pokazao kao izuzetno promućuran i vispren političar. Sarađujući sa Turcima, uspeo je da štiti raju, što je narod znao da ceni. Tako je pomogao ženama iz Hadži Prodanove kuće (ovaj je pobegao u Austriju), a jednu snahu, na koju su Turci bacili oko, uspeo je da izvede iz kuće na taj način što je preobukao u muške haljine. Ašin-beg je odveo Miloša u Beograd, gde je ovaj obavestio pašu o ugušenju bune i stavio mu do znanja da se to bez njega ne bi moglo uraditi. Sulejman-paša nije imao kud, nego je obećao Milošu da neće ništa učiniti nikome ko se preda dobrovoljno. Jedino je zadržao pravo da pogubi Hadži Prodana, ako ga uhvati.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane