Natrag

Oslobođenje Južne Srbije (7)

U OČEKIVANJU NOVOG RATA

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

Posle katastrofe na Đunisu, knez i Vlada su pali na kolena pred Rusijom da nam izgradi mir. Dotle, mi nismo slušali rusku Vladu nego slavenofile, koji su uveravali da ruski narod stoji iza njih a ne iza Vlade. Knez je u Černjajevu gledao novog Garibaldija. Kad je stvar propala, knez se u potpunosti okrenuo ruskoj Vladi i odlučio da sluša samo nju. Izgleda da je Milan bio takav čovek: na nekoga je morao da se osloni, možda zbog toga što praktično nije imao oca. Kad to uradi, onda daje podršku bez rezerve; ali kad propadne, okreće se drugom zaštitniku. Posle Đunisa, Milan je konačno shvatio da se u Rusiji za sve pita car Aleksandar Drugi, a ne nekakav samozvanac kakav je bio Černjajev. Stoga je oterao Černjajeva iz Srbije, a u Petrograd poslao caru molioca za spas od bratske nam sile.

I tu je bilo problema. Zvanična Rusija nije htela da taj izaslanik bude čovek Vlade, nego Kneza. Tako u Rusiju nije otputovao ministar spoljnih poslova Ristić, nego vođ opozicije Marinović. Marinović nije ništa uradio, jer nije znao da su se Rusija i Austrija dogovorile o podeli Balkana. Ipak, Rusija je izdejstvovala primirje, na taj način što je Turskoj postavila ultimatum. Porta je pristala, a pristala je i Srbija. Primirje se završilo mirom koji je potpisan 16. februara 1877. godine, kojim je svak ostao na svome, tako da Srbija, iako poražena, teritorijalno nije izgubila ništa. Knez Milan je mogao da bude zadovoljan, pa je 21. februara objavio narodu da je mir povraćen.

Glavni Milanov savetnik postao je ruski konzul Karcov. Karcov je nagovarao Milana da za sve okrivi Ristića i Vladu koji nisu umeli da vode srpsku spoljnu politiku. Ali knez ni dalje nije znao da li iza Karcova stoji car ili neko drugi, recimo Ignjatijev.

Slučaj sa austrijkim monitorom Morošem doveo je do pada liberalne Vlade. Kad je izbio Srpsko-turski rat Austrija je poslala tri monitora u Zemun da nadgledaju granicu. Moroš se isuviše približio beogradskoj Tvrđavi, što je dovelo do puškaranja. Karcov je za to okrivio srpsku Vladu i radio kod Kneza da uspostavi čvrstu ruku, a za to je bio najpogodniji Nikola Hristić, stari policajac koji je služio kod kneza Mihaila. Za ruskog konzula, kao i za sve Ruse, glavni problem Srbije je bio što je mislila isuviše evropski, odnosno što je donela liberalni Ustav od 1869. godine. Kako je taj Ustav donet za vreme Milanovog maloletstva, nije bilo teško nagovoriti Kneza da radi na njegovom rušenju. Otkako je Milan počeo politički misliti, u Ustavu je video ograničenje svoje vlasti. Rusi su tvrdili da je Ustav sa svojim liberalizmom doveo do Đunisa, a ne avanturizam Černjajeva. Ako Srbija hoće da oporavi zemlju od poraza, mora da se vrati na autokratski režim kneza Mihaila. Kako Milan zbog svoje mladosti nije mogao da vlada neograničeno, a u Ristićevoj (Stevčinoj) Vladi i u Skupštini sa liberalnom većinom nije imao saveznika, pokušao je da problem reši sazivom Velike skupštine, koja će poništiti legalno izabranu skupštinu i ustoličiti čvrstorukaše na vlasti. Ta Velika skupština bila je šarolika, liberali nisu dobili većinu, ali nisu ni konzervativci. Što je bilo najgore, u konzervativce su se ubacili mnogi karađorđevićevci, a među njima je bilo i radikala koji su lanjske godine nosili crveni barjak u Kragujevcu. Radikali su bili glavni neprijatelji Vlade, jedan radikal je govorio da „ministre treba pobiti, pa njihovom kožom prevući ministarske stolice, za večitu pretnju i opomenu onima koji ubuduće budu na njima sedeli".

I Milan se još jednom preokrenuo, shvatio je da će Velika skupština ugroziti dinastiju Obrenovića, a on je sebe doživljavao kao čuvara dinastije. Može Srbija da propadne, ali ne i dinastija! Knez je u karađorđevićevcima video veće neprijatelje nego u Turcima. I odlučio je da se pomiri sa Ristićem. Čim je Velika skupština izglasala mir, Milan ju je raspustio. Predsednik te skupštine, trgovac iz Šapca Đorđe Topuzović, oštro je protestvovao, jer je Knez sprečio da se sudi Vladi za poraz u ratu. Te večeri, beogradske kafane su treštale od vike i psovki raspuštenih skupštinara, a za to vreme je Knez u dvoru priredio večeru za Ristićeve ministre. Ministar unutrašnjih poslova Radivoje Milojković, Ristićev pašenog, opomenuo je Topuzovića da „pazi šta govori od Beograda do Šapca, jer će mu zavrnuti šiju kao vrapcu!" Kako je ova skupština zasedala u Narodnom pozorištu, sve je to ličilo na teatar. „To je bila dvostruka intriga kneza Milana. Sa svojim još mladićkim nestašlukom, sa svojim već razvijenim ukusom za nadmudrivanje i podvaljivanje, i sa jednom glumačkom crtom karaktera koje se nikada neće osloboditi, on je voleo političke podvige koji su ličili na pozorišna iznenađenja - i ovoga puta bilo mu je dano da takvo iznenađenje izvede baš u zgradi Narodnog pozorišta!" - Slobodan Jovanović.

Za razliku od srpske, crnogorska vojska je imala više uspeha. Crna Gora je bila u ratu bolje sreće nego Srbija. Nažalost, dve srpske države su odvojeno ratovale.

Porta je poslala na Crnu Goru Muktar-pašu sa velikom vojskom. Njegov zadatak je bio da prodre na Cetinje, zbaci kneza Nikolu Petrovića, i na taj način posredno umiri Hercegovački ustanak. Ali Crnogorci su organizovali otpor na Vučjem Dolu. Knez Nikola je prikupio jaku vojsku i lično njome zapovedao. On je potukao Muktara na Vučjem Dolu do nogu. Od tri turska zapovednika, jedan je bio ranjen, drugi zarobljen, a sam Muktar-paša bio je ranjen i jedva se spasio.

Ako je knez Milan oterao Černjajeva iz Srbije, Karcova je oterao Ristić. Već početkom marta Vlada je službeno tražila od ruskog cara da ukloni Karcova iz Srbije, jer se ovaj duboko meša u srpske unutrašnje stavri. Ristić se toliko osilio da je naterao kneza da potpiše ovaj zahtev. Rusi su izašli Srbiji u susret i Karcova zamenili Persianijem, koji je odmah shvatio da je centar srpske vlasti u Ristiću.

A kakve su bile prilike u Srbiji? Iako je mir sa Turskom uglavljen, u Srbiji nije prestalo vanredno stanje. Za štampu je zavedena cenzura, kao u doba kneza Mihaila. Svi politički listovi su ukinuti, ostale su samo službene Srpske novine. Opštinska samouprava je stavljena pod nadzor državne vlasti, pa je policija dobila pravo da smenjuje kmetove i sudije. Čak ni za vreme kneza Mihaila policija nije bila tako moćna. „Pod izgovorom rata, policija se jako osilila: Radivoje Milojković tek sada je pokazao čvrstinu svoje ruke i stegao zemlju do poslednjeg uvrtnja. Opozicija se mnogo više gnevila na njegovu unutrašnju, nego na Ristićevu spoljašnju politiku." Rat je doneo korupciju, javili su se ratni bogataši koji su vršili nabavku za vojsku. Čak se kompromitovao i jedan Adam Bogosavljević, najdosledniji kritičar vlasti, jer je kao član Skupštinskog odbora za vojne nabavke uzimao dobre dnevnice. Izgledalo je da su kao za vreme Namesništva pašenozi Ristić i Radivoje opet zaseli na vrat narodu i knezu. „Taj Ristić, koji se jednako pravio naš Bizmark i naš Kavur, tako je lepo udesio stvari da je Srbija ostala usamljena i nemoćna." Knezu je bilo samo važno da mu se ne dira vlast, pa je shvatio da on može da vlada samo uz Ristića. Ristić je u stvari postao drugi knez.

U međuvremenu, spoljne prilike su se promenile. Rusija je 12. aprila 1877. godine objavila rat Turskoj, pošto se prethodno nagodila sa Austrijom o podeli Balkana. Ristić je čak mogao da likuju: jeste da je izgubio rat, ali je naterao veliku Rusiju da objavi rat Turskoj. Sad je postalo izvesno da Srbija dobija novu priliku da prodre u Tursku.

Da bi saznao šta kaže ruski car, Milan je poslao svog ujaka pukovnika Katardžija u Kišinjev, gde je tad bio glavni stan Aleksandra Drugog. Car je jedino mogao da poruči knezu Milanu da čeka da vidi šta će da uradi Rusija. On je imao izveštaj da je Srpska vojska propala u ratu i da se ne može lako oporaviti.

Početkom juna knez Milan i Ristić su posetili ruskog Cara, koji se tada nalazio u Ploešću u Rumuniji. Car je ukorio Kneza što je prošle godine nasuprot njegovim savetima zaratio s Turskom. Tražio je da Srbija miruje dok ruska vojska ne pređe Dunav, a posle kako je Bog uči, ali rat mora da vodi na turskoj a ne na svojoj teritoriji.

Konačno je krajem juna Ruska vojska pod komandom velikog kneza Nikolaja Nikolajevića srećno prešla Dunav i zaputila se na tursku teritoriju. Malena Srbija velikoj Rusiji nije bila potrebna. Ali stvari se nisu odvijale onako kako je zamislio Nikolaj. Osman-paša, onaj isti koji je potukao Srpsku vojsku na Velikom Izvoru, sa jakom vojskom zabarikadirao se u Plevni i sprečio daljnje rusko napredovanje. Nikolaj nije mogao dalje da nastupa dok ne osvoji Plevnu. Ali Turci su odbijali sve ruske napade i Nikolaj se odjednom našao u nezavidnoj situaciji. Kako su Turci imali jaku posadu u Sofiji, pretila je opasnost da se ta vojska prebaci ka Plevni i napadne Rusku vojsku s leđa. Stoga sad car traži, preko Nikolaja Nikolajevića, da Srbija obavezno uđe u rat i na taj način veže tursku Sofijsku vojsku. Ristić je odgovorio da je Srbija voljna za rat, ali da je nespremna, a ne može da se spremi ako joj Rusija ne odobri zajam. Tako Srbija nije ispunila carsku želju, što će joj se obiti o glavi.

Sa ruskom novčanom pomoći išlo je veoma teško; Rusi su više obećavali a manje davali. Ristić i Knez nisu smeli da traže zajam od seljaka, jer bi to dovelo do velikog bunta u samoj Srbiji; seljak je bio ogoljen i osiromašen i nije imao otkuda više da daje.

Ruski car je poslao u Srbiju pukovnika Bobrikova da natera Srbiju da uđe u rat. Veliki knez Nikolaj je gotovo ultimativno tražio da Srbija najdalje za deset dana objavi rat Turskoj i tako veže Sofijsku vojsku. U Vladi je bilo velikog kolebanja, ali je presekao Ristić: „Mi moramo u rat!" Ministri su to prihvatili, a složio se i Knez. Milan je obavestio Bobrikova 18. novembra da se potpuno stavlja na raspolaganje velikom knezu. Vlada je obavestila velikog kneza Nikolaja da će Srpska vojska skoro sva biti na granici do 30. novembra.

Ali, na samo tri dana pre naše objave rata Turskoj, 28. novembra, pala je Plevna. Rusiji sada Srbija nije bila potrebna. Kad je knez Milan čestitao ruskom caru pad Plevne, Aleksandar Drugi ga je ukorio „da ne može sakriti sažaljenje, što Srpska vojska nije ranije pošla primerom Rumuna, koji su sa Rusima prolili krv na Plevni".

Srbija je objavila Turskoj rat 1. decembra, a da pri tom nije ništa uglavila sa Velikim silama, ni sa Austrijom, ni sa Rusijom; nije dobila nikakvu garanciju da će proširiti granice u slučaju ruske pobede. Stvar je bila u tome što Rusi nisu hteli da se obavezuju ni na šta prema Srbiji, jer su imali u vidu stvaranje Bugarske države. U Ploešću Car i Gorčakov su izbegli da o tome govore. Samo je Ignjatijev dao do znanja Ristiću i Knezu da „uveličanje Srbije može se protezati u Staroj Srbiji, ali za sada ne u Bosni i Hercegovini". Postalo je jasno da je Zapadni Balkan dobila Austrija, a da Rusija mora da ratuje za Istočni. Srbija je još jedanput bila sredstvo za nagodbu velikih sila.

U srpskoj istoriografiji uglavnom se prećutkuje učešće južnjaka u oslobođenju južnih krajeva. Međutim, južnjaci su igrali veliku ulogu u srpskim bunama kao dobrovoljci. U Prvom srpskom ustanku Srbija se branila na južnom frontu, koji je bio na Deligradu i Topoljaku, na sastavu dve Morave. Topoljak je držao vojvoda Ilija Petrović Strelja sa svojim dobrovoljcima i ovo utvrđenje se najduže zadržalo po propasti Karađorđevog ustanka. Istina, Strelja nije uspeo da digne Južnu Srbiju na ustanak, ali ni Karađorđe nije uspeo da uzme Niš.

Stvar je bila u tome što je Niš bio glavno tursko uporište i u njemu je bio veliki garnizon. Turci su iz Niša držali granicu na Mečki više Ražnja sa otcepljenom Srbijom posle Drugog srpskog ustanka. Miloš Obrenović, svakako poučen srpskom katastrofom na Čegru u prvoj buni, gledao je da Turke drži na rastojanju i da se s njima ne zamera. Stoga su propadale bune u južnim krajevima, jer Severna Srbija nije imala snage da ih aktivno podrži.

Najveća buna protiv Turaka je bila Niška buna iz 1841. godine. Ova buna se naziva i Milojeva buna, po Miloju Jovanoviću iz Kamenice, koji joj je bio na čelu. Buna se završila tragično po Srbe. Turci su opkolili Miloja u kuli u Matejevcu, gde se on sa svojim momcima tukao do poslednjeg daha. Tu je poginuo. Turci su mu odsekli glavu i natakli je na kolac na mostu ispred Tvrđave. Tu je stajala nekoliko dana da zaplaši narod da se ne buni.

Pred ratove javlja se u Nišu jedan pokret, dobro zakonspirisan, koji je dobio oblik tajne zavere. Na čelu tok pokreta bio je niški trgovac Nikola - Kole Rašić. Nikola je prvo učio školu, a posle se odao trgovini. Nikako nije podnosio ropstvo pod Turcima, pa je odlučio još u mladosti da se preseli u Rusiju. Na putu je stigao do Negotina, tu ga je zatekla vest da se knez Miloš vraća u Srbiju. Razgovarao je sa Knjazom i po njegovom nagovoru vratio se u Niš da priprema teren za četničku akciju.

Pošto je ostarelog Knjaza pretekla smrt, ratna opcija sa Turskom postala je aktuelna za vladavine njegovog naslednika kneza Mihaila. Vlada Srbije je organizovala čete za rad u pozadini Turske, a Kole Rašić bio je glavni knežev poverenik za Niški kraj. No i Mihaila je pretekla smrt (Topčiderski atentat), pa je Kole Rašić morao da čeka za svoju akciju do 1878. godine.

Kole je imao malu radnju u centru Niša i dosta je putovao za njen espap. Pred Turcima se izdavao kao pustahija, sevdalija, koji uživa u dertu. Turci nisu uopšte sumnjali da neko ko je toliko nalik na njih, u stvari tajno radi na njihovom svrgnuću. Vojvoda Kole - tako su ga prozvali u narodu - aktivno je radio na dizanju nove bune u Južnoj Srbiji. Osim toga, bio je glavna veza sa Vladom Srbije.

Neposredno pred oslobođenje stvorena je, početkom 1874. godine, jedna organizacija od krupnog političkog značaja za oslobođenje srpskog naroda u Turskoj. To je bila tajna nacionalno-politička organizacija, koja je obuhvatala ceo Niški kraj. Njeni osnivači bili su prvi ljudi Niša. Oni su ovu četničku organizaciju nazvali Komitetom. Preko ovog Komiteta su išla sva uputstva za pripremanje narodnog ustanka.

Inicijatori ove organizacije bili su, već rečeni Nikola-Kole Rašić, zatim Todor Milovanović, Tasko Uzunović, Đorđe-Pop Manić, Mihajlo Božidarac i Todor Stanković. Po ugledu na Orašački zbor u Šumadiji 1804. godine, u kući Božidarca niški sveštenik Petar Ikonomović izvršio je zakletvu zaverenika "da ćemo verno i bratski složno raditi protivu petvekovnoga krvopije". Taj tekst je sačuvan i glasi: „Zaklinjemo se jednim svemogućim Bogom da ćemo verno i bratski složno raditi protiv petvekovne krvopije, a u ime mile i željene nam Slobode i dinastije - loze Obrenovića. Tako, braćo, sloški, pa će nama svima Milostivi pomoći, a uskoro nam dati da razvijemo pobedonosnu zastavu našeg jedinovernog Četvrtog Obrenovića na bedemu niškom. - Ura, ura, ura! Živeo nam naš omiljeni knez Milan M. Obrenović! Živela Mati Srbija!"

Izgleda da je na ovom sastanku Kole Rašić bio izabran za „vojvodu ustaša" (kako se onda govorilo), kada bude došlo vreme da se stanovništvo niškog kraja podigne na Turke. U prvom ratu nije došlo do ustanka, ali je vojvoda Kole Rašić odveo svoju četu na ratište, kao Ilija Strelja u Prvom srpskom ustanku.

Taj tekst je sačuvan i glasi: „Zaklinjemo se jednim svemogućim Bogom da ćemo verno i bratski složno raditi protiv petvekovne krvopije, a u ime mile i željene nam Slobode i dinastije - loze Obrenovića. Tako, braćo, sloški, pa će nama svima Milostivi pomoći, a uskoro nam dati da razvijemo pobedonosnu zastavu našeg jedinovernog Četvrtog Obrenovića na bedemu niškom. -

Ura, ura, ura! Živeo nam naš omiljeni Knjaz Milan M. Obrenović! Živela Mati Srbija!"

Glavni čovek u Srbiji za vezu sa zaverenicima bio je profesor i književnik Miloš Milojević, koji će za vreme srpsko-turskih ratova predvoditi ibarske dobrovoljce. Putujući po espapu sa njim se više pta sastajao Kole Rašić.

Verovatno su Turci nešto saznali o niškoj zaveri, ili samo naslutili, tek niški paša je odlučio da Koleta zatvori u Tvrđavu. Poslao je ljude da ga uhvate, okuju i dovedu njemu pred noge, ali Kole je imao svoje ljude u blizini paše, koji su ga obavestili šta mu se sprema. Uspeo je da pobegne u Srbiju početkom avgusta 1875. godine. Kad je izbio prvi rat s Turcima, Kole je u turskoj zaleđini organizovao četu od 250 dobrovoljaca, koja se hrabro borila na Šumatovcu, Supovcu, Adrovcu. Kad je rat završen, Kole se sklonio u Kruševac, gde je bila granica.

Pera Todorović je video vojvodu Koleta Rašića još na Šumatovcu na čelu čete od 200 dobrovoljaca. Zatim Pera sreće vojvodu Koleta i na Prugovcu. Konačno, vidi ga uz pukovnika Rajevskog na Adrovcu. Pera tek uzgred pominje vojvodu Rašića, dok o pukovniku Rajevskom govori nešto duže.

Da vidimo ko je bio Rajevski. Pera kaže da je on došao iz Rusije u Srbiju sa priličnim zakašnjenjem i da se prvi put javio u štab u Aleksincu, gde ga je Pera kao pisar štaba dočekao. Černjajev se nije obradovao dolasku Rajevskog, a ni Rajevski nije mario za Černjajeva. Jednom prilikom je Pera pitao Rajevskog zašto se kloni štaba, a ovaj je odgovorio da njemu nije tu mesto. Pera misli da je Rajevski bio više carski oficir i da stoga nije mario za samozvanog odmetničkog đenerala.

Rajevski je poginuo na Adrovcu, izdahnuo je na rukama jednog Koletovog četnika. Smatra se da je Rajevski poslužio Tolstoju kao uzor za lik Vronskog u „Ani Karenjinoj".

Pored vojvode Koleta Rašića, jedan od najznačajnijih nacionalnih radnika u Nišu bio je Todor Stanković. On je bio najobrazovaniji među zaverenicima, bio blizak paši kao prevodilac. Po oslobođenju napisao je „Uspomene", glavni izvor za pisanje istorije neoslobođenih krajeva.

U „Uspomenama" Todor Stanković najpre govori o zaveri, na osnovu kojih smo rekonstruisali ovaj događaj.

Zanimljivo je da je niški komitet poslao jednu delegaciju u Beograd na ustoličenje Milana Obrenovića za kneza Srbije. U delegaciji su bili Todor Stanković i Nikola Rašić iz Niša, zatim Golub Matić i Rista Simić iz Ponišavlja. Todor Stanković piše o poseti ove delegacije nacionalnim radnicima, profesorima Milošu Milojeviću i Panti Srećkoviću. To je bilo u februaru 1875. godine. Trećeg dana primio ih je knez Milan i rekao im da će njihove želje biti skoro ispunjene, ali dotle moraju da se strpe i da se pripremaju. Vojvoda Kole je organizovao čete između Niša i Leskovca.

U „Uspomenama" vidimo da do ustanka nije došlo, „jer to nije dozvolio Černjajev, novodošavši ruski general". Miloš Milojević se obraćao i vladaocu i uveravao ga da je ustanak spreman i da narod čeka samo oružje i municiju, ali se đeneral Černjajev na to nije mogao skloniti. Todor kaže: „To beše za mene strašan poraz...!"

Kad je izbio drugi rat, četnici su dobili mnogo veću ulogu nego u prvom. Vojvoda Kole Rašić je 9. decembra 1877. godine sa svojim četnicima oslobodio sela Kočane, Pukovac i most na Moravi kod Čečine (Čečinski most), čime je sprečio Turke iz Leskovca da pomognu paši u Nišu. Todor Stanković (Nišlija) je organizovao četu koja je ušla u sastav Dobričkog odreda, pod komandom profesora Miloša Milojevića. Kao znalac turskog jezika, Toša Stanković je bio jedan od pregovarača u niškoj Tvrđavi o predaji turske vojske. Tom prilikom je uspeo da pobegne iz zatočeništva treći znameniti Nišlija, Tanasije Tasko Uzunović i pridruži se Koletu Rašiću, čiji je bio nerazdvojni prijatelj.

Kad je pao Niš, Šumadijska vojska, pod komandom generala Jovana Belimarkovića, nastavila je pobedonosni pohod na jug dolinom Morave, a prodor joj je olakšalo nesmetano prelaženje preko Čečinskog mosta. U Leskovac je prvi ušao sa svojim odredom i prethodnicom Srpske vojske vojvoda Kole Rašić, 11. decembra 1877. godine, i održao govor oslobođenom narodu sa balkona Šašit-pašinog saraja. Po nalogu Vrhovne komande vojvoda Kole je nastavio sa organizacijom ustanka u pravcu Vlasotinca i prema Vranju. Šumadijska vojska je napravila uspešan prodor kroz dolinu Južne Morave najviše zahvaljujući Rašićevim četnicima.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane