Natrag

Pogled iz Moskve

Svaka finansijska kriza je redistribucija bogatstva na apsolutno gigantskom nivou (1)

Pozicije SAD, Rusije, Kine i Indije u aktuelnoj krizi

Pitanje koliko će efikasno zemlje izlaziti iz karantina je veoma važno. Mislim da će Sjedinjene Države biti u najtežoj situaciji, jer su se tamo poklopile finansijske turbulencije, koje traju već 20 godina, panika i konvulzivni potezi vlasti, koji se povlače bez ikakvog ozbiljnog plana, po principu „naštampaćemo novca koliko god treba. Ono što se sada istorijski događa nalik je vremenu 30-ih i 40-ih godina - stari svetski poredak više ne funkcioniše, institucije koje su obezbeđivale ekonomski rast su izdahnule, počinje formiranje nove svetske ekonomske strukture, to jest novog sistema institucija, sa maosvnim prelaskom na nove tehnologije

***

Svaka finansijska kriza je redistribucija bogatstva na apsolutno gigantskom nivou… Ovaj američki sistem je sada praktično prevaziđen. Više ne obezbeđuje ekonomski rast… Otprilike već 20-25 godina realni prihodi stanovništva SAD ne rastu, odnosno sistem sa stanovišta realne ekonomije radi „u prazno", donoseći profit onima koji su privatizovali štampariju novca

Kineski sistem upravljanja ekonomskim razvojem danas je za red veličine efikasniji od američkog. Efikasniji je i od onog koji je bio u Sovjetskom Savezu

U Kini su sve banke u državnom vlasništvu i sve rade na povećanju investicija. Stopa akumulacije u Kini dostiže 45 odsto bruto proizvoda. To ne postoji nigde više na svetu. U Americi je 20 puta manja

Rusija konačno ima sve potrebne alate za novi razvojni model. Na inicijativu predsednika Putina su doneti zakon o strateškom planiranju i zakon o industrijskoj politici i uvedeni posebni investicioni ugovori - pokrenuti su mehanizmi refinansiranja komercijalnih banaka za konkretne ciljeve. Zasad su formulisana samo dva cilja - mala i srednja preduzeća i finansiranje projekata uz garancije vlade

Kada naše oligarhe na Zapadu država želi da pošalje na jedno mesto, postavlja im se pitanje o poreklu novca. Zašto Centralna banka Rusije ne postavlja špekulantima pitanje - odakle vam novac? Trebalo bi proći kroz postupak provere zakonitosti porekla novca. Čak iako je sve legalno, mora da postoji vreme koje blokira špekulativni napad

I narednih 20-30 godina globalni rast ekonomije će se odvijati u trouglu Kina-Indija-Jugoistočna Azija. Tu je centar globalnog ekonomskog razvoja i moramo nastojati da budemo što bliži tom centru. Moramo se izolovati od nestabilnosti koju danas stvara američki finansijski sistem i vratiti u naš sistem upravljanja iste elemente stabilizacije dugoročnog planiranja koje smo nekada imali, a koji se sada uspešno primenjuju u Kini i Indiji

U SAD vidimo finansijski kolaps i konvulzivne pokušaje američkih vlasti da napune ekonomiju novcem kršenjem svih zamislivih proporcija finansijske stabilnosti. To je već panična reakcija: naštampati četiri triliona dolara i ubaciti u sistem, polovinu podeliti stanovništvu, polovinu dati biznisu, a dalje ćemo da vidimo…

Kina koja, uprkos padu u prvom kvartalu, danas samouvereno izlazi iz krize. Tamo će model upravljanja i razvoja ekonomije, koji je Kinu 30 godina gurao napred sa najvišim stopama rasta u svetu, sigurno uspeti vrlo brzo da poveća svoj zamah i da se vrati stopama rasta koje su postojale pre krize. Na račun, pre svega, domaćeg tržišta i ubrzane primene programa „Jedan pojas - jedan put"

Ni Kina ni Indija nemaju slobodan protok kapitala preko granice. Sistem funkcioniše po principu cucle: pozivamo sve strane investitore da dođu, ali da izađu iz naše zemlje mogu samo sa propusnicama. Ili plaćate porez na špekulativni dohodak ili dokazujete zakonitost porekla novca, ali povlačenje kapitala je, na ovaj ili onaj način, moguće ukoliko ste pošteno stekli svoj profit

Ruski ekonomista i političar, član kolegijuma (ministar) za osnovne pravce integracije i makroekonomiju Evroazijske ekonomske komisije, akademik Ruske akademije nauka Sergej Glazjev govorio je u velikom intervjuu za YouTube kanal"RT na ruskom" o svojoj viziji postkoronavirusne stvarnosti u svetu, nedostacima globalnog finansijskog sistema i prednostima kineskog i indijskog ekonomskog modela.

Kako vidite budućnost ruskih i svetskih finansija posle karantina?

SG: Siguran sam da karantin neće dugo trajati. Kina je iz njega već izašla, a postepeno izlaze i evropske zemlje. Neke zemlje ga nisu ni uvodile. Prvi šok, povezan sa strahom od nepoznate opasnosti, polako nestaje.

Vlade su naučile da rade u ručnom režimu, što je veoma važno za redistribuciju resursa u oblastima koje su potrebne za javnu bezbednost. U načelu su ove mere u kratkom roku dale dobar podsticaj stvaranju novih instrumenata za upravljanje ekonomskim razvojem, kao što je, a što je za nas posebno važno, direktno upravljanje kreditima.

Do sada su se monetarne vlasti držale po strani: kao, to je posao vlade koji se bavi ekonomskim problemima, a Centralna banka bi trebalo da osigura samo makroekonomsku stabilnost. Kao rezultat toga, nije bilo ni stabilnosti, ni ekonomskog razvoja.

Sada, napokon, vlada i Centralna banka počinju da rade zajedno. Ovo je veoma važno, jer postaje jasno da bez kredita u savremenoj ekonomiji nije moguće rešiti nijedan razvojni problem. Značaj zdravstvene zaštite naglo je porastao, što je takođe veoma važno. Povećani su zahtevi ljudi u pogledu međusobne discipline.

I uopšte, čini mi se da će ovaj šok, koji nas uči novim uslovima funkcionisanja ekonomije i društva, dati pozitivan impuls. Ali pod uslovom da karantin uskoro bude ukinut. Siguran sam da će on biti ukinut, jer smo prikupili dovoljno statističkih podataka, koji sugerišu da smisao karantinskih mera nije toliko u sprečavanju infekcije, koliko u smanjenju stope zaraze. Jer ako se svi istovremeno razbole, jasno je da medicinski kapaciteti u bilo kojoj zemlji, pa i u Americi, gde 20% BDP-a odlazi na zdravstvo, neće moći da se nose. I ovaj problem je rešen. Stoga, postepeno, sve zemlje počinju da napuštaju karantin i samoizolaciju, i obnavljaju one vrste ekonomske aktivnosti koje donose najveću društvenu korist, rade na obnavljanju ekonomije i stvaranju novih tačaka razvoja.

Pitanje koliko će zemlje efikasno izlaziti iz karantina je veoma važno. Mislim da će Sjedinjene Države biti danas u najtežoj situaciji, gde istovremeno imamo finansijske turbulencije, paniku i konvulzivne radnje vlade, bez ikakvog ozbiljnog plana, na principu „napunićemo to novcem". Nepoverenje prema Americi raste, posebno u vezi s nedavnim izjavama da Kinu treba pozvati na odgovornost, i aluzijama da sada treba Kini da ispostavimo veliki račun, sa stanovišta predsednika Trampa.

Koliko je duboka globalna ekonomska kriza danas? Šta je promenio koronavirus?

S.G:Pa, generalno, za krizu kažu da je ona strukturalna. Očigledno je da je povezana sa tehnološkom revolucijom, a takve revolucije se dešavaju jednom u 50 godina. Zapravo, sve što danas potresa svet u pogledu cena nafte, uvođenja informacionih tehnologija - sve je to bilo potpuno predvidivo. Još jedna stvar je da je ovaj šok, koji se dogodio u vezi sa pandemijom, još više povećao potražnju za tehnologijama koja je već eksponencijalno rasla.

Tehnološka strana ove krize je otprilike ista strukturalna revolucija u privredi povezana sa tehnološkim napretkom kakva je bila ona u 70-80-im godinama prošlog veka. Takve revolucije su analogne promeni talasa Kondratjeva, uvek ih prate duge depresije i potrebno je vreme dok se kapital, oslobođajući se od zastarelih tehnologija, koncentriše u finansijskom sektoru u roku od 5-10 godina i formira finansijske balone.

Sve ovo izgleda kao turbulencija, kao depresija sa stanovišta realnog sektora, poput neke finansijalizacije ekonomije, jer se u ovom periodu dešava mnogo više obrta u finansijskom sektoru nego u realnom. Ali na kraju, finansijski mehuri puknu, preostali kapital prelazi u tehnološke putanje novog tipa i započinje rastući talas Kondratjeva. Ovaj proces traje već oko 15 godina, u ovom prelaznom roku, i u principu vidimo da se nova tehnologija, koja čini osnovu nove tehnološke strukture, brzo razvija.

To su bioinžinjerijske tehnologije, koje su sada u velikoj potražnji u vezi sa pokušajima proizvodnje novih vakcina, to su naravno, informacione i komunikacione tehnologije, na koje danas svi ubrzano prelazimo, to su nanotehnologije, koje nam omogućavaju da dizajniramo sve ove minijaturne i visokoproduktivne elektronske bioinžinjerijske stvari, to su aditivne tehnologije koje nam omogućavaju da bez čovekovog učešća napravimo veliki broj proizvoda. I, naravno, digitalne tehnologije o kojima danas svi govore. I tu je sve manje ili više jasno.

Ali još jedan proces, koji kod mnogih izaziva veliku zabrinutost, pa čak i apokaliptična predviđanja, povezan je sa očekivanjem da će nas uobičajene institucije ekonomske organizacije, na koje smo navikli da se oslanjamo i koje će nas, kao što smatraju stručnjaci koji veruju u tržišni fundamentalizam, izvesti iz kriza u postkriznu budućnostu. U nedostatku jasnih objašnjenja, čak su i smislili naziv „Nova stvarnost".

To je proces koji je, ako uzmemo istorijsku analogiju, sličan onome što se dogodilo tokom Velike depresije, kada je došlo do promene u sistemima upravljanja. A sistem upravljanja koji je pokrenuo ekonomiju u 19. veku, bio je zasnovan na privatnim porodičnim kapitalističkim preduzećima i odlikovao se bezobzirnom eksploatacijom radne snage, ekonomijom evropskih kolonijalnih imperija, koje su uvećavale blagostanje svojih građana koji su se bavili privatnim biznisom zbog nejednake preraspodele nacionalnog dohotka iz kolonija u korist metropola.

Ovaj kolonijalni svetski poredak počeo je da puca po svim šavovima još za vreme Prvog svetskog rata, posle kojeg su se gotovo sve kolonijalne imperije srušile, osim Velike Britanije. Ona se održala još 10 godina, jer su Britanci verovali da su Prvi svetski rat okončali u svom interesu i da su ostvarili svetsku dominaciju. Ali došla je kriza, Velika depresija, i Britanska imperija je pokušala da se ogradi od svih ostalih, posebno od Sjedinjenih Država, ali, na kraju, ti pokušaji da se održi globalna dominacija rezultirali su mirenjem sa fašizmom, košmarom Drugog svetskog rata, nakon čega se svet dramatično promenio.

Ono što se sada istorijski događa nalik je vremenu 30-40-ih godina - stari svetski poredak više ne funkcioniše, one institucije koje su obezbeđivale ekonomski rast su izdahnule i počinje formiranje novog svetske ekonomske strukture, to jest novog sistema institucija koji će obezbediti dalji društveno-ekonomski razvoj.

U prošlom veku, ovaj proces je imao katastrofalni karakter. U dva svetska rata poginulo je više od sto miliona ljudi, došlo je do ogromnih razaranja. Kao rezultat ovih ratova, svet je bio drugačije organizovan, formirana su dva globalna sistema: sovjetski sa vertikalno integrisanim ministarstvima - proizvodnim udruženjima u kojima su radile stotine hiljada ljudi, pokrivajući 1/3 sveta. I američki - sa transnacionalnim korporacijama, koje su bile isti divovi kao i sovjetska ministarstva, i takođe su organizovale obnovu ekonomije u drugoj trećini sveta.

Oba sistema su imali nedostatke, ali imali su i prednosti koje su omogućile organizovanje rada stotina hiljada ljudi u dugim proizvodnim lancima ogromnog broja roba, uključujući i širok spektar robe široke potrošnje, pa je tako nastao pojam „potrošačkog društva", a zatim se pojavio i koncept „socijalne države", kao globalni fenomen u različitim oblicima. Širom sveta srednjoškolsko obrazovanje je postalo standard, a prava radnika su zaštićena. Uopšte, oblikovan je model sveta koji znamo. Pre ove kataklizme svet je bio potpuno drugačiji.

Sada prolazimo kroz istu takvu transformaciju: stari model ne funkcioniše, ekonomski sistem koji je funkcionisanje svetske ekonomije nakon rata definisao kao dva politička sistema, od 1991. godine pretvorio se u jedan politički sistem - izgledalo je tako. A u trendu liberalne globalizacije, koji je progutao ceo svet, pretpostavljalo se da je za sva vremena stvoren univerzalni model, gde međunarodni kapital određuje ekonomski razvoj ne samo korporacija, već i zemalja.

Dogma je bila otvaranje granica za kretanje međunarodnog kapitala, pa je i kod nas, na primer, postao dominatnan stav da će strani investitori doći i sve organizovati, izgraditi nove pogone i sprovesti modernizaciju. To je bio veoma naivan pogled na svet, jer ljudi koji su se bavili ovom ideologijom nisu razumeli da je međunarodni kapital u ovom sistemu uglavnom američki i evropski kapital.

Najvažniji element, ili, moglo bi se reći, motor ove stare, odlazeće globalne ekonomske strukture, bila je sposobnost izdavanja svetskog novca, što danas rade u ogromnim razmerama američka Federalne rezerve i Evropska centralna banka. I Banka Japana takođe danas izbacuje ogromne sume novca kako bi podržala ekonomske aktivnosti, a cela ova mašina vrtela se na takvoj transmisiji. Sada, u situaciji kada se dogodio još jedan kolaps, vidimo da je zapadni finansijski sistem u turbulentnom stanju od početka 2000-ih godina.

Svakih 80 godina dolazi do finansijskog kolapsa i svaki od njih je jači od prethodnog.

Da li je ruska vlada trebalo da usvoji paket antikriznih mera pre koronavirusa?

S.G. :Imamo sve potrebne alate. Zbog činjenice da su na inicijativu našeg predsednika doneti zakon o strateškom planiranju, zakon o industrijskoj politici i uvedeni posebni investicioni ugovori - pokrenuti su mehanizmi refinansiranja komercijalnih banaka za konkretne ciljeve. Za sad su formulisana samo dva cilja - mala i srednja preduzeća i finansiranje projekata uz garancije vlade.

Ali da bi svi ovi raznovrsni alati radili, važno je da ih ujedinimo u zajednički sistem fokusiran na rast proizvodnje, rast investicija i na taj način stvorimo neku vrstu indikativnog planiranja, gde će država zajedno sa biznisom planirati razvoj ekonomije u obećavajućim pravcima za razvoj novih tehnologija. I za to će monetarne vlasti stvoriti dugoročne kredite,koji će pomoću posebnih instrumenata refinansiranja ići u specijalne investicione ugovore.

Ovde, reč „specijalne" znači da je sve usmereno: ciljani ugovori, za koje će biznis odgovorati u smislu rasta proizvodnje i razvoja novih tehnologija, a država će biti odgovorna u pogledu stabilnosti makroekonomskih uslova, poreskog sistema, dostupnosti kredita, stvarajući uslove neophodne za povećanje proizvodnje.

- Da li su stare metode suprotstavljanja padu globalne ekonomije efikasne?

- Sistem upravljanja, koji je omogućavao ekonomski rast u drugoj polovini 20. veka, funkcionisao je na sledeći način: Federalne rezerve i druge centralne banke emitovale su novac koji je imao globalnu solventnost. Taj novac su prvenstveno koristile vlade, ali je istovremeno tim novcem formiran mehanizam refinansiranja za velike transnacionalne korporacije. Korporacije povezane sa centrom emisije oduvek su imale mogućnost neograničenog kreditiranja. Pa, recimo, pre uvođenja evra, sve nacionalne banke evropskih zemalja izdavale su novac za potrebe korporacija. Odnosno, štampali su svoju nacionalnu valutu, uzimajući menice korporacija kao zalog.

Emisija novca išla je direktno na finansiranje korporativnog sektora,koja je putem komercijalnih banaka mogla da dobije bilo koji iznos novca uz odgovarajući zalog. A ova monetarna ekspanzija pretvarala se u proizvodnju, odnosno novac je materijalizovan u proizvodnji dobara i usluga.

Nakon krize 2008, ovaj mehanizam je počeo da pravi ozbiljne propuste. Prvo, postalo je jasno da su većina velikih komercijalnih banaka, u stvari, veliki finansijski baloni, divovske finansijske piramide derivata, koje su već uoči 2008, dostigle kvadrilion dolara. Radilo se o ničim obezbeđenoj finansijskoj špekulaciji koja je podstaknuta emisijom novca, odnosno sve više novca se emitovalo, ali je taj novac išao prvenstveno na naduvavanje finansijskih balona.

Prema našim procenama, otprilike svaki peti dolar koji je štampan od 2008. godine otišao je u realni sektor. Većina je otišla na naduvavanje finansijskih balona. Otprilike ista stvar dogodila se u Evropi. Svi znaju priče o Grčkoj, Italiji, Španiji. Sve su to lokalni baloni dugova, koji su pothranjivani emisijom novca, jer je Evropska centralna banka na kraju otkupila sve ove obaveze problematičnih vlada.

Dakle, prvi šok koji je ovaj sistem doživeo 2008. godine, reagujući oštrim povećanjem monetarne emisije u korist banaka. Statistički podaci iz američkog Kongresa, a ne znam koliko su pouzdani, pokazuju da je tada oko 16 triliona dolara bačeno u podršku 20 sistemski važnih banaka, a koje uopšte nisu žurile da taj novac ulože u realni sektor. Pre svega, restrukturirale su svoje dugove, refinansirale i zatvorili rupe. Tada se situacija stabilizovala na 10 godina, oni su taj novac vratili, a sada se sve ponavlja, i nema sumnje da kolaps finansijskih balona, koji se opet događa na američkom tržištu, neće biti kompenzovan na drugačiji način u odnosu na sferu proizvodnje. Jedina promena koju vidimo je drastično smanjenje krajnje potražnje.

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane