Povodom

Kako nam se dogodio diktator

U svakoj prevari uzimao je polovinu

Srbiju su, kroz istoriju, uništavali razni okupatori i agresori. Otimali su teritorije i ljude, ubijali i pljačkali, zatirali kulturu i veru. Zlo su nanosili osvajači i sa istoka i sa zapada, ali niko kao Aleksandar Vučić. Za osam godina njegove vladavine Srbija je pretrpela nesagledivu i trajnu štetu. Naprednjački režim se odrekao Kosova i Metohije, očerupao javne resurse, rasturio ostatke privrede, privatizovao državne institucije, u progonstvo oterao više od 650.000 mladih i obrazovanih, ugasio medije i zaveo strahovladu. To nameće pitanja kako je moguće da se dogodi tolika nesreća, čime je izazvana, ko je kriv...

Predrag Popović

Iza svake tragedije - državne, nacionalne i pojedinačne - nalaze se tragovi Aleksandra Vučića. Uslovljen karakterom i mentalnim poremećajima, on ih i ne krije. Naprotiv, s ponosom prisvaja svako zlo koje je Srbiji i Srbima naneto za vladavine naprednjačkog kartela.

Vučić izdaju i prodaju Kosova i Metohije predstavlja kao veličanstven uspeh svoje politike.

Uzeo je više od 15 milijardi kredita, koje će otplaćivati sledeće generacije, pa taj dug lažno prikazuje kao investicije.

Rasprodajom državne imovine, za sebe i svoje rođake i kumove otima zemljište i zgrade, rudnike i fabrike. Na sva usta se hvali kako je jači od Ustava i zakona.

Na konferencijama za medije najavljuje istrage, optužnice, hapšenja i presude. Javno štiti zločince iz svog okruženja: "Eto, ne dam Gašića i Lončara, ne dam, pa šta?" Najprljavijim rečnikom, na koji je navikao u porodici, vređa sve političke protivnike i kritičare iz medija.

Uveren da time dokazuje koliko je moćan, Vučić preuzima odgovornost za sve zločine kartela koji predvodi. Deo javnosti pao je pod taj utisak, pa malog, uplašenog kompleksaša doživljava kao snažnog i opasnog tipa.

U stvarnosti, daleko od Pinka i Informera, Vučić je samo simbol propasti srpskog društva. Iako, sam po sebi, potpuno beznačajan, sticajem okolnosti postao je personifikacija uzroka višedecenijskog propadanja.

Svaka negativna pojava kao tetovaža se utisnula na Vučića, baš kao i sve greške i ludosti prethodnih politikanata na vlasti. Malo po malo, osipanjem sistema vrednosti, politička i socijalna kontraevolucija stigla je do dna, do Vučića.

U pravljenju Vučića, ovakvog kakav je, učestvovala je grupa autora. (Ne, za ovu temu nisu bitni Anđelko i Fahri.) U panteonu njegovih bogova, tačnije rečeno idola, nalaze se mnogi tvorci i manekeni užasa.

Neki od njih su imali i pozitivne osobine, ali Vučićev politički DNK je prihvatio i upio samo ono najgore, ono što liči na njega.

Vojislav Šešelj je najzaslužniji za formatiranje Vučića. No, on ga je na obradu dobio kao poluprerađevinu. Već s prva dva izlaska na javnu scenu, Vučić je pokazao sklonost da ide iz krajnosti u krajnost. Debitovao je 1990. godine saradnjom s profesorom Miladinom Životićem, osnivačem antiratne nevladine organizacije Beogradski krug. Životić je podržao ambiciju tada nesvršenog studenta prava i ubacio ga na spisak favorita Fonda za razvoj naučne omladine Jugoslavije za odlazak na obuku u Englesku. Ne zna se da li ga je Životić preporučio britanskim službama ili se Vučić sam kandidovao, ali tih godinu dana u Brajtonu iskoristio je da uspostavi kontakte, koji su se održali do danas.

Po povratku iz Engleske, u Vučiću se naprasno probudio nacionalni nerv. U jesen 1992. godine s grupom poznanika iz novobeogradskog Bloka 45 otišao je u Sarajevo. Desetak dana je proveo ratujući na Grbavici, kod Jevrejskog groblja. Rat iz čoveka istisne sve što se u njemu nalazi, i ono najbolje, ali i najgore. Iz Vučića je izbio kukavičluk. Ljuti četnici junački su podnosili neprijateljske udare, ali ne i Vučićev plač i lelekanje. Vojvoda Slavko Aleksić je bio prinuđen da prekine njegovu ratničku karijeru i pošalje ga na Pale, da tamo radi kao prevodilac. Ni tamo nije dugo opstao. Vratio se u Beograd i uključio u rad Srpske radikalne stranke.

Šešelj, iskusni ribar ljudskih duša, odmah je shvatio s kim ima posla. Vučić je imao sve potrebne predispozicije - bio je brutalan prema političkim protivnicima, ali i konkurentima iz svoje stranke, sabotažama i spletkama pokazao je spremnost na svaku podlost kako bi ostvario lični interes, a istovremeno je demonstrirao krajnju poniznost prema nadređenima, naročito prema vođi. Zahvaljujući tim osobinama, Vučić je dobio Šešeljevu podršku, ali ne i poverenje.

Iako je dugo odolevao lukrativnim izazovima, Vučić je brzo i lako prihvatio osnovne principe šešeljizma, zasnovane na lažima i prevarama. Vremenom, to je usavršio i podigao do nivoa na kome se sada nalazi. Sa šešeljevskim pogledom na svet, Vučić je uspeo da u svakoj prevari vidi šansu za ostvarenje vlastitih interesa. Ostali koautori samo su brusili talenat za širenje nesreće.

Svaki od njih uverio je Vučića da je baš sve - državni i nacionalni interesi, kao i sudbine malih, običnih ljudi - samo repromaterijal u industriji političkih prevara. Tuđa šteta nije bitna, ne ako vladar ima korist. Vučić, kao i svi njegovi prethodnici, posmatrali su kroz tu prizmu, koja im je omogućavala da Srbiju vide kao svoj plen.

Danas Vučić privodi kraju proces utvrđivanja nezavisnosti albanske lažne države Kosovo. Iako je on ekstrem, prvi srpski vladar koji je pristao da se dobrovoljno odrekne "kolevke srpstva", principi kojima se rukovodi nisu bitno drugačiji od onih koji su u političkoj praksi primenjivani unazad tri decenije. I Slobodan Milošević je kosovsku dramu koristio za lične i partijske interese. Za njega, Kosovo je bilo rezervoar glasačkih listića, kojima je mogao na svakim izborima da namakne nekoliko procenata za sebe i Socijalističku partiju Srbije.

Pored toga, kad je kosovsko pitanje internacionalizovano, dobio je na međunarodnom značaju, svejedno da li kao "balkanski kasapin" ili "faktor mira i stabilnosti u regionu". Milošević je mešetario koliko je mogao, a kad je tome došao kraj, odbio je ultimatum Zapada i pristao da ratom brani taj deo srpske teritorije.

Nije uspeo, ali ostalo je zabeleženo u istoriji da je Kosovo ratom oteto Srbiji. Zapadni okupatori u početku su podržavali uspon Zorana Đinđića na vlast, kako bi smenili Miloševića.

Kad je zategao upravo oko Kosova, Đinđić je streljan. Vojislav Koštunica i Boris Tadić pokušali su da balansiraju. Prvi međunarodni ugovor između Srbije i Kosova, o slobodnoj trgovini na Balkanu - CEFTA, potpisao je Koštunica.

Tadić je pristao da se pregovori o Kosovu izmeste iz Ujedinjenih nacija pod okrilje Evropske unije, kako bi se izbegao uticaj Rusije i Kine. Kad su zategli, preslabi da idu do kraja u izdaji, bili su sankcionisani. Prošli su bolje od Đinđića, ali zbrisani su s političke scene.

Posle svega, Vučićevi pokušaji da preda Kosovo i Metohiju ne predstavljaju nikakav incident, nego logični nastavak davno utvrđene prakse. Razlika je samo u ličnim karakteristikama, u tome što Vučić izdaju sprovodi brutalno, s primitivnim i podlim opravdanjima, kojima se ruga inteligenciji, istoriji, prošlosti i budućnosti. Posledice Vučićeve izdaje Kosova biće katastrofalne, ali do njih nije doveo samo on. Vučić ide utabanom stazom, pravo prema provaliji.

Kako prema Kosovu, Vučić se odnosi i prema drugim temama i segmentima društva. Princip je isti, nijansi nema.

Milošević je negovao korupciju kao osnovnu privrednu delatnost u Srbiji. Tada se znalo - ko god dobije priliku da se ugradi u neki državni posao pola dobiti zadržava za sebe, a ostalo daje vladaru i njegovoj partiji. Parazitsko pravilo u procentima je iznosilo 50:30:20. To se, s malim odstupanjima, održalo u Đinđićevo vreme.

Koštunica i Tadić su, prikladno svojim intelektualnim kapacitetima, izvršili disperziju korupcije. Da bi stvorili i održali imidž čistunaca otpornih na mito, zadovoljavali su se skromnim poklonima. Uzimali su po hiljadu-dve evra, a davali su mogućnost pljačke od po nekoliko desetina ili čak stotina miliona evra, kao što je bila privatizacija "C Marketa".

U svom vandalskom stilu, Vučić je uspeo da obesmisli i korupciju. Nametnuo je podelu plena u odnosu 20:50:20. U javnim poslovima, nikad unosnijim nego pod naprednjačkim režimom, podobni izvođači dobijali su 20 odsto, Vučić 50 odsto, a ostalo je preusmereno u kasu kartela. Bratija Vučić i najbliži saučesnici opljačkali su sve što su stigli.

Ako, posle promene vlasti, ne budu pokrenute istrage i primenjen zakon o poreklu imovine, braća Vučić, braća Mali, kumovi Nikola Petrović, Goran Veselinović, Slaviša Kokeza i slični, postaće i katastarski vlasnici Srbije. Već sad je sve njihovo, samo nije uknjiženo.

Kao i svi prethodnici, i Vučić je uveren da će vladati večno, zato se i ne trudi da sakrije tragove svojih nepočinstava. Opušteno uzima 70 odsto vrednosti svakog posla finansiranog iz budžeta, dakle iz džepa građana. Alav, ne shvata da tako olakšava posao nekim budućim tužiocima, koji će bez po muke moći da dokažu korupciju i pripreme mu put za Zabelu.

Ceo srpski državni aparat je truo, ali ništa ne može da se poredi sa pravosuđem. Tužilaštva i sudovi postali su leglo korupcije, najznačajnija karika u organizovanom kriminalu.

U jednoj ispovesti, Čedomir Jovanović je nedavno prepričao poslednji razgovor sa Slobodanom Miloševićem u noći njegovog hapšenja u vili "Mir".

Milošević mu se, navodno, poverio i priznao da je napravio nekoliko grešaka, među kojima je i ta što je pristao da se funkcije u pravosuđu dele po partijskoj liniji. Posle pada crno-crvene koalicije višepartijski sistem je ukinut u pravosuđu. Tužioci i sudije ne zanimaju stranačke podele, svi rade isključivo u interesu vladajuće garniture.

Svejedno im je koja stranka je na vlasti, oni detaljno i uporno gaze zakone i izvršavaju naloge gospodara. Vučić je i taj nakaradni sistem uspeo da razvije do krajnjih granica. Pravnici su dokazali da je samo Briselski sporazumom i pratećim dokumentima prekršio 60 ustavnih odredbi. Ustavni sud je to proglasio političkim pitanjem i nikom ništa.

Uz taj, najkrupniji i najštetniji, postoji milion drugih primera Vučićevog uticaja na pravosuđe, koji zavređuju mesto u vrhu liste beščašća tužilaca i sudija. Jedan od njih nedavno je dobio vrlo profitabilan epilog. Istragu slučaja "Helikopter", u kome je život izgubilo sedmoro ljudi, vodila je Gordana Čolić - Jovanović. Odlukom da obustavi istragu, oslobodila je krivične odgovornosti Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara, koji su uticali na kršenje propisa zarad vlastitog marketinga. Žrtve su odavno u grobovima, a tužiteljka je nedavno nagrađena poslom notara na Novom Beogradu.

I ranije, za vreme vlasti Demokratske stranke ona je na isti način zloupotrebljavala tužilačku funkciju. Dvaput je disciplinski kažnjavana, ali to je nije omelo u biznisu. Sad, kad je dokazala podobnost, dobila je priliku da napuni džepove.

I primer Željka Mitrovića pokazuje razmere metastaze karcinoma koji, spregom politike, pravosuđa i kriminala, razjeda društvo. Mitrović je televiziju Pink napravio u vreme vladavine Miloševića. Vezu sa Mirom Marković iskoristio je za zloupotrebu državnih resursa i širenje medijske imperije.

Promena vlasti nije uticala na ružičasti biznis. Sistem je ostao isti, izvršene su samo kadrovske promene. O tome je nedavno svedočio profesor Čedomir Čupić. Opisujući probleme na koje je, kao član Saveta za borbu protiv korupcije, naišao kad je završio istragu poslovanja Pinka, Čupić je priznao da je shvatio uzaludnost svojih pravedničkih napora kad je video Željka Mitrovića i Branislava Lečića, tadašnjeg ministra kulture i informisanja, kako se grla i ljube blizu usana. Đinđić je Čupićev sukob s Mitrovićem nazvao "tučom vrapčića u prašini". Prašina se slegla, vrabac Mitrović je postao suri orao, nedodirljiv za zakon.

Međutim, Mitrović je dodirljiv za Vučića. Sam se, s dve tragedije, namestio diktatoru na penal. Prvo je Željkov sin Aleksandar Mitrović, u julu 2013, izazvao saobraćajni udes u kome je poginula maloletna Andrea Bojanić, da bi se u decembru 2014, tokom proslave 18. rođendana Veljka Ražnatovića, u jednoj sobi hotela Hajat, predozirala Mitrovićeva devojka Iva Bodružić.

- Odlično! Sad je Žeks gotov! - obradovao se Vučić vestima, koje su mu dale materijal za ucenjivanje vlasnika najuticajnijeg medija.

I pre toga, Mitrović je svoju televiziju stavio na raspolaganje Vučiću, ali posle dve smrti Pink je postao bastion naprednjačkog zla. Zauzvrat, Aleksandar Mitrović je osuđen na 11 meseci kućnog zatvora, a Iva Bodružić je zaboravljena kao da je nikad nije ni bilo.

Pored toga, vlasnik Pinka dobro naplaćuje podršku diktatoru. Nedavno je kupio plac na Dedinju, vredan oko četiri miliona evra. Parcela od deset ari u Užičkoj ulici 2 već je pretvorena u gradilište. Posao je dobila firma "M Enterijer Gradnja" d.o.o. Beograd. Završetak radova se očekuje u aprilu 2022. godine.

Mitrović je tom investicijom izazvao ljubomoru ortaka iz naprednjačkog kartela. Najnezadovoljniji je Nikola Petrović, koji je pre dve godine kupio duplo manji plac iznad stadiona FK Partizan. S punim pravom, Petrović tvrdi da nije u redu što je Mitroviću omogućeno da gradi na Dedinju, iako ne izmiruje obaveze prema državi. Mitrović nema novca da plati porez, vlast mu je omogućila da reprogramira dugove, a ima desetak miliona evra za još jednu luksuznu vilu.

Iako saradnja traje, poverenja nema. Mitrović se i dalje nalazi pod strogom Vučićevom kontrolom. Po diktatorovom nalogu Bezbednosno-informativna agencija prati sve Mitrovićeve kontakte, naročito sa stranim diplomatama i biznismenima.

S posebnom pažnjom Vučić prati Mitrovićeve odnose sa Gabrijelom Eskobarom, zamenikom ambasadora Sjedinjenih Američkih Država, i Hidajetom Biščevićem, hrvatskim ambasadorom u Srbiji.

Uz njih, Vučiću su interesantni Mitrovićevi poslovni partneri, sarajevski tajkun Fahrudin Radončić i britanski lobista Robert R. Džejms.

Informacije koje dobija od BIA Vučić ukršta sa saznanjima do kojih dolazi preko privatnog špijunskog centra. Tako spaja lepo i korisno. Korisno mu je da zna šta i s kim radi njegov politički i medijski ortak, a uživa u trkeljanju po tuđem prljavom vešu. Kako i ne bi, kad dobija izveštaje ko je i koliko "devetke", najčistijeg kokaina, doneo u Pink, koliko je to plaćeno i ko je učestvovao u pikantnim žurkama.

Takvim informacijama Vučić se služi da bi ucenjivao i manipulisao Mitrovićem i njegovim drugarima sa crte.

Još dok je bio pod Šešeljevom suknjom, Vučić je shvatio kakvu prednost ima onaj ko raspolaže poverljivim podacima, naročito kad su upotrebljivi za ličnu kompromitaciju. Sunce ga je ogrejalo kad je, posle Šešeljevog odlaska u Hag, preuzeo određene udbaške kontakte i, naročito, kad je formirao vlastiti prislušni centar.

Vučić je bio srećan kao malo dete kad je dobio prvi aparat, koji mu je omogućio da istovremeno presreće komunikaciju na 300 izabranih telefonskih brojeva. Taj poklon je dobio od Grega Stivensa, američkog agenta iz lobističke agencije "Barbur, Rodžers i Grifin".

S patološkom strašću slušao je razgovore političkih protivnika, kolega iz SRS-a, raznih novinara, pa i komšija iz zgrade u "Ju biznis centru", kao što je košarkaški trener Miroslav Muta Nikolić.

Na Vučićevom spisku subjekata pod prismotrom nalazio se, naravno, i Dragan Đilas. Pratio je njegovu komunikaciju sa ostalim funkcionerima Demokratske stranke i sekretarima u vlasti Beograda, ali više su ga zanimali privatni kontakti. Da bi impresionirao saradnike, redovno je prepričavao Đilasove razgovore sa Jasminom Stojanov, zvanom Džesi, koju je nazivao glavnom urednicom svih žutih medija.

Infantilan, kakav je, Vučić je pocikivao od sreće kad je čuo da je Đilas na grudima nabacio tetovažu. Danima je svima i svakome pričao o medi na santi leda, malo da bi se narugao konkurentu, a malo više da bi dokazao status vladara tuđih tajni.

I danas, kad gospodari celom Srbijom, Vučić uživa u čeprkanju po tuđoj intimi. Država se raspala, privreda u haosu, zdravstvo u rasulu, šire se glad, beda i očaj, a diktator sedi u mraku i preslušava snimke razgovora targetovanih lica. Sa istim zanosom analizira komunikacije političara i kriminalaca kao i zvezda "Granda". Nedavno je nadugačko opisivao aktivnosti Aleksandra Stepanovića, predsednika Višeg suda, gde se sreo s udovicom jednog bivšeg robijaša i šta su pričali. Na špijunskom meniju nalaze se i sudije Ivan Jovičić i Jasmina Vasović, za koju tvrdi da je u vezi s jednim od čelnih ljudi Socijalističke partije Srbije.

Kad su prljavštine u pitanju, kod Vučića nisu povlašćeni ni njegovi najbliži saradnici. Na isti način se ruga Đilasu i Vuku Jeremiću, kao svom kumu Aleksandru Nikoliću, zvanom Foto Toni, ili Igoru Miroviću. Za Nikolića priča da je godinama krao struju od komšija. Vučića nije mrzelo da se angažuje na prikupljanju dokaza, koji nikad neće biti prosleđeni u tužilaštvo, ali poslužiće za ucenjivanje.

Mirovića, predsednika vojvođanske vlade, ne može da ucenjuje, ali zato širi glasine da se razvodi od supruge Vere. Koliko je bolest odmakla pokazuje i to što Vučić špijunske resurse troši i na marginalne političare poput Đurađa Jakšića, predsednika Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke. Ni većina radikala, izuzev onih u Novom Sadu, nema pojma ko je taj Jakšić, ali Vučić zna i da mu je devojka izvesna Marina Nedeljković, a zna i ko je urgirao da joj se nađe posao na Filozofskom fakultetu.

Država propada, narod tone u bedu, svakim danom su sve manje šanse za spas, a psihopata na vlasti riška po tuđem prljavom vešu, traži tuđe ljubavne i narkomanske avanture, sve što može da upotrebi za ucenjivanje. Istovremeno, dobro pazi na svaki detalj u odnosima sa strancima kojih se plaši. I to radi po šablonu koji je nasledio od prethodne vlasti.

Haški tužioc Serž Bramerc posetio je Beograd 12. maja 2010. godine. U tu čast, Branko Radujko, tadašnji direktor Telekoma, potpisao je nezakonito rešenje o raskidu radnog odnosa s Biljanom Mladić, snahom generala Ratka Mladića. Na taj način, vlast Borisa Tadića je htela da Bramercu dokaže da je spremna i da progoni porodicu haškog optuženika.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg došao je u Beograd 6. oktobra 2018. godine. U tu čast, Ministarstvo odbrane raskinulo je saradnju s dvoje zaposlenika, koji su učestvovali u pripremi izložbe o NATO agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine. Ministar Aleksandar Vulin je dobio samo pedagoške packe. Doduše, to nije mnogo uticalo na njega, ali ostalo je zabeleženo da se i Aleksandar Vučić, kao i njegovi prethodnici, dodvorao uticajnim strancima tako što im je na tacni darivao glave građana Srbije.

Kad se sagledaju razmere nesreće koju je Vučić naneo Srbiji, nameće se logično pitanje - kako je to moglo da se dogodi? On, mali i beznačajni kriminogeni kompleksaš bez talenta, energije i inteligencije, uspeo je da zavede diktaturu i opustoši državu. Toliko je nesposoban da je prinuđen čak i da plagira tuđe laži i prevare. A, ipak mu je pošlo za rukom da uradi sve što je naumio, gotovo bez otpora.

Vučić je pred Srbiju stavio ogledalo. U ogledalu se ukazao simbol svih zala, koja decenijama devastiraju državu i narod - glavom i bradom, pancirom i pelenama Aleksandar Vučić. Sablasno smešni diktator predstavlja logičan kraj jedne destruktivne istorijske etape, u kojoj je većina politikanata, koji su se smenjivali na vlasti, dala pun doprinos nesreći.

Možda je tačno da je svaka vlast od Boga, ali, sudeći po posledicama, Vučićeva je stvorena u konkurentskom resororu, pod okriljem onog s rogovima i repom. Umesto mučnog naricanja - šta smo toliko skrivili, kako je moguće... - potrebno je samo da se obrne smer političkih i društvenih procesa, da se restartuje sistem, najuri naprednjački kartel i izvrši pravda nad Vučićem i njegovih saučesnicima u zločinačkom poduhvatu.

Uostalom, upravo je aktuelni diktator, dok je čamio u opoziciji, objasnio osnovni razlog propadanja: "Nije obešen nijedan kriminalac iz vlasti". Treba podržati tu ideju, samo tako Srbija može da se očisti od zlikovaca koji su u crno zavili državu i narod.