Natrag

Duplerica

Ram za portret diktatora (1)

Glavna vlast pripada narodu

U ovom tekstu ću da analiziram dve knjige koje se bave „demokratijom i njenim neprijateljima", „Non imprimatur" (Ne štampati) Dejana Vukićevića i „Demokratija, populizam, entropija" Dragoljuba Mićunovića. Prva je objavljena 2019, a druga 2018. godine. Obe su neka vrsta udžbenika, prva stvaralaštva i cenzure, a druga demokratije i diktature. Osvojile su me svojom sveobuhvatnošću, studioznošću, preciznošću. Da predstavim te knjige i njihove autore, obrnutim redom od njihovog nastanka, odnosno redom kojim sam ih ja čitao. Iako različite, knjige su slične, jer im je zajednička tema: ugrožavanje čovekove slobode.

Ivan Ivanović

1.

O Dejanu Vukićeviću sve do ove knjige ništa nisam znao. Sad vidim da je rođen 1965. godine u Kraljevu i da je diplomirao Svetsku književnost. Za razliku od mene, koji sam lutao na sve strane dok nisam u sebi otkrio pisca, Dejan se posvetio struci i negovao u sebi naučnika. Vidim da je magistrirao i doktorirao na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu i da radni vek provodi u Narodnoj biblioteci Srbije, gde vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige. Verovatno mu je hobi izučavanje cenzure kao glavnog nepritelja čovekovog kreatorstva. Srpska država, koja mu je dobrim delom dala materijal za ovu knjigu, ipak je umela da ceni njegov rad, nagradila ga je uglednim bibliotekarskim nagradama.

Dejan Vukićević mi je „otkrio" da je cenzura (zabrana) stara koliko i ljudski rod i da će trajati dok on traje. Ona je sredstvo ukidanja ljudskih sloboda. Koristili su je vladajući krugovi da bi „urazumili" narod. Naročito se razvila pojavom štampanja knjiga, jer su knjige pružale široku mogućnost za kritikovanje vlasti. Kako „bogovi" ne dozvoljavaju kritiku, ozakonili su cenzuru da bi je sprečili.

Cenzura može biti preventivna (prethodna) i suspenzivna (retroaktivna, represivna). U prvom slučaju centar moći zabranjuje da se kritika pojavi - sprečava štampanje knjiga, u drugom slučaju zabranjuje da se štampane knjige šire i čitaju. Za to se upotrebljava represivni aparat.

Dejan Vukićević navodi koji su sve veliki umovi bili cenzurisani. U antičkoj Grčkoj cenzurisani su filozofi, dramatičari i pesnici poput Sokrata, Eshila, Euripida, Aristofana. Sofist Protagora („Čovek je merilo svih stvari") došao je pod udar vlasti i puka što je u spisu „O bogovima" postavio pitanje njihovog postojanja. Organozovano je prikupljanje i spaljivanje na Agori ovog spisa, tako da do potonjih vremena nije dospeo nijedan primerak. Zbog slobodoumne misli Sokrat je osuđen na Agori progonstvom (ostrakizam), ali je on izabrao otrov da bi tako odbranio svoje učenje.

U starom Rimu najčuvenije je progonstvo pesnika Ovidija, koga je imperator Avgust prognao na Pont, zabranivši sva njegova dela. Ludi imperator Kaligula naredio je da se spale sva Homerova, Vergilijeva i Livijeva dela.

Kada je hrišćanstvo ustoličeno kao zvanična religija, njegova institucija crkva je zabranjivala sva dela koja nisu bila u njenom kanonu, pa su rukopisi masovno goreli na lomači. Crkva nije dozvoljavala nijedno drugo tumačenje Biblije sem svog.

Kada je Johan Gutemberg ustanovio u Majncu 1450. godine štampariju, crkva je instituizovala cenzuru da bi kontrolisala štampanje knjiga. Čuvena je maksima nadbiskupa Lodovika Bakadelija, izrečena na Tridentskom koncilu da je „bolje zabraniti hiljadu knjiga bez ikakvog razloga negoli dopustiti da se pojavi jedna jedina koja će biti zabranjena sa razlogom".

Tokom čitavog srednjeg veka knjige, a sa njima i ljudi, gorele su na lomači. Papa Grgur IX osnovao je papsku inkviziciju za borbu protiv jeresi (učenja protivnih crkvenoj dogmi) čiji je ishod Index librorum prohibitorum (Spisak zabranjenih knjiga). Prvi Indeks donet je od strane Inkvizicije 1493. godine.

Čak je i Francuska revolucija iz 1789. godine, koja je proglasila slobodu mišljenja i izražavanja, spalila knjige Markiza de Sada „skrnavitelja javnog morala i večitog provokatora".

Dejan Vukićević navodi koji su sve veliki pisci došli pod udar cenzure.

U Francuskoj od cenzure stradaju Balzak („Golicave priče"), Bodler („Cveće zla"), Flober („Madam Bovari"). Godine 1857. na sudu su se našle tri knjige: „Madam Bovari", „Cveće zla" i „Tajne naroda" Ežena Sija. Flober je prošao bez kazne, Bodleru je zabranjeno objavljivanje šest pesama iz knjige zbog „opscenih i nemoralnih mesta i izraza". (Zabrana ovih šest pesama zvanično je skunuta tek 1949. godine!)

U Nemačkoj pod udar cenzure su došli Fridrih Šiler i Johan Gete. Šiler je imao problema sa delom „Razbojici", koje je zabranjeno, a iz „Don Karlosa" morao je da izbaci dijalog o slobodi. Na Getea se digla prava bura negodovanja zbog dela „Jadi mladog Vertera". Napadnut je i Hajnrih Hajne, ali kako nije živeo u Nemačkoj izbegao je „pesnicu odmazde". Ipak, dela su mu spaljena.

U XX veku najpoznatija su tri sudska slučaja. Džojsov „Ulis", prototip moderne književnosti, za kojeg se kaže da je najveći modernistički roman, nije mogao da bude štampan u Engleskoj, a u Americi je prekinuto njegovo objavljivanje u jednom časopisu u Njujorku. Kao knjiga pojavio se u liberalnom Parizu 1922. godine, ali je bio zabranjen. Oslobođen je tek na suđenju 1933. godine. Drajzerva „Američka tragedija" osuđena je 1930. godine zbog „razuzdanosti i opscenosti". „Ljubavnik ledi Četerli" Dejvida Lorensa zabranjivan je više puta u engleskom govornom području, a objavljen je u Firenci 1928, godine.

U SAD-u proskribovane su knjige Oldosa Hakslija („Vrli novi svet") „zbog opscenosti", Dejvida Selindžera („Lovac u žitu") „zbog vulgarnosti i pesimizma", Harijet Bičer Stou („Čiča Tomina koliba") zbog pokretanja crnačkog pitanja, Artura Milera („Smrt trgovačkog putnika") zbog komunističkih ideja, itd.

U carističkoj Rusiji napadani su pisci liberalnog opredeljenja Aleksandar Puškin („Evgenije Onjegin"), Ivan Turgenjev („Ruđin", „Ocevi i deca"), satiričke orijentacije - Nikolaj Gogolj („Mrtve duše"), Fjodor Dostojevski („Zapisi iz mrtvog doma", „Zli dusi"). Zatim pisci socijalističke orijentacije (grupa dekabrista) - Nikolaj Černiševski („Šta da se radi"), Ivan Gončarov („Oblomov"). Na najvećem udaru se našao Lav Tolstoj zbog kritike carizma i negiranja pravoslavne crkve, zbog čega ga je ova ekskomunicirala iz hrišćanstva i to važi do današnjeg dana. Za Tolstoja se obično kaže da je „najveći pravoslavni jeretik".

No najveći pogrom književnost je dobila u dva totalitaristička sistema XX veka, u nacističkoj Nemačkoj i komunističkom Sovjetskom Savezu.

„Treći Rajh je radikalizovao odnos prema nepoželjnim knjigama. Bez rukavica odnosio se prema njima, pravljeni su spiskovi nepodobnih knjiga i autora, uglavnom jevrejskog i komunističkog porekla. Mnogi pisci su napuštali zemlju, jedan od njih je bio Tomas Man. Njegove knjige, kao i dela Ajnštajna, Marksa, Brehta, Stajnbeka, Hajnriha Mana, Prusta, Zole, Hemingveja, Džeka Londona, H. Dž. Velsa - javno su gorele.

Pre spaljivanja svake knjige egzekutor bi veoma teatralno deklamovao optužnicu, recimo ovako: „Protiv preterivanja nesvesnih poriva utemeljenog na rušilačkoj analizi psihe, za plemenitost ljudske duše, bacam u plamen dela Sigmunda Frojda"."

„U Rusiji, posle pobede Oktobarske revolucije, već 10. novembra 1917. donet je Dekret o štampi, koji je potpisao Lenjin. Tim dekretom se ukida opoziciona štampa, ali i svaka nekomunistička misao. Specifičnost situacije u Sovjetskom Savezu ogleda se u jakoj institucionalnoj cenzuri. U posleratnom Sovjetskom Savezu formirana su tela koja su se bavila cenzurom, kao što je Glavit (Glavna uprava za književnost i poslove štampe), koji će kasnije menjati ime, NKVD, GPU, KGB, koja su obavljala poslove nadzora nad štampanom reči. U 1938. godini samo u dva odseka Glavita radilo je čak 525 cenzora."

Mnogi sovjetski pisci završavali su život u Arhipelagu Gulag. Stradali su Osip Mandeljštam, Boris Piljnjak, Isak Babelj. Pod pritiskom organa bezbednosti, samoubistvo su izvršili Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin, Marina Cvetajeva, Maksim Gorki. Logore su preživeli Varlam Šalamov i Aleksandar Solženjicin.

Dejan Vukićević još navodi da su u Sovjetskom Savezu menjana dela klasika, kao Čehova (zbog njegove ljuvljvi prema Englezima i Zapadu), Dostojevskog (zbog mračnjaštva i reakcionarnosti. Iz „Zlih duha" je izbačena scena silovanja devojčice), Babelja („Crvena konjica"), Borisa Pasternaka („Doktor Živago". Pasternaka su sovjetske vlasti u vreme Nikite Hruščova primorale da se odrekne Nobelove nagrade koju je dobio od Švedske akademije).

Čuveni roman „Majstor i Margareta" Mihaila Bulgakova izašao je u Sovjetskom Savezu u osakaćenoj cenzurisanoj verziji, pravo izdanje će se pojaviti kasnije u Italiji. Slično je prošao i Aleksandar Solženjicin sa svojim revolucionarnim romanom o životu u logoru „Jedan dan Ivana Denisoviča". (Interesantno je da je i u Beogradu 1988. ovo delo prepravljano od strane prevodioca.)

Nema sumnje da je cenzura proizvod vlasti, kako duhovne tako i svetovne. Njome su se služili vlastodršci da bi ugušili ljudske slobode. Tokom istorije mnogobrojni umni ljudi su ustajali protiv cenzure. Već je Sokrat odbio da se pokori vlasti koja ga je osudila, izabrao je smrt ispivši otrov.

U prvoborce za slobodnu misao i reč možemo da ubrojimo Džona Miltona, Baruha de Spinozu i Džona Stjuarta Mila. Englez Džon Milton (pesnik „Izgubljenog raja") je 1644. godine objavio tekst protiv cenzure pod naslovom „Areopagistika", u kojem se zalaže za slobodnu reč. „Ako svi ne mogu isto misliti, zar nije bolje, mudrije i hrišćanskije mnoge tolerisati nego mnoge sputavati."

Holanđanin Baruh de Spinoza se, takođe u sedamnaestom veku, 1670. godine, založio za rasuđivanje zdravim razumom u svom „Teološko-političkom traktatu". Englez Džon Stjuart Mil je u delu „O slobodi" 1859. godine je tražio slobodu za čovekovu misao. „Kad bi čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo više prava da ućutka tog jednog čoveka, nego što bi on, ako bi imao moć, imao prava da ućutka čovečanstvo." (Kuriozitet je da je na Srpski jezik ovo delo preveo jedan suveren - kralj Petar I Karađorđević!)

Borba protiv cenzure došla je do punog izražaja u Francuskoj revoluciji iz 1789. godine. Grof Mirabo je među prvima zahtevao oslobođenje štampe od stega cenzure i pravo na slobodno izražavanje novina.

Njemu su se pridružili Žan Pol Mara i Maksimilijan Robespjer. Potonji je izrekao čuvenu rečenicu: „Sloboda štampe mora biti bezuslovna i bezgranična ili ona ne postoji." Francuska skupština je 1789. godine donela Deklaraciju o pravima čoveka i građanina, koja se smatra jednim od najznačajnijih dokumenata ljudske istorije.

I Nemac Karl Marks, osnivač naučnog socijalizma, bio je borac protiv cenzure. Cenzura nastoji da izjednači i umrtvi različite sadržaje. Svako ko piše automatski misli svojom glavom, niko nema prava da ga u tome sputava. Dovodeći ovu misao do paroksizma, Marks je rekao da „cenzura pospešuje revolucije i revolt društva mnogo uspešnije nego da je nema".

Držim da je engleski filozof Fransis Bekon najtačnije definisao paradoks cenzure, kad je rekao „Cenzurisane knjige tek su ogledalo svoga vremena!"

Dejan Vukićević je istakao jedan kuriozitet u vezi sa cenzurom.

„Kuziozitet je kada Eneja Silvije Pikolomini, italijanski pesnik, istoričar i pravnik, u mladosti objavljuje lascivni roman „Pripovest o dvoje zaljubljenih", tipičan renesansni proizvod, s ljubavnim zgodama i nezgodama Lukrecije i Eurijala. Knjiga je očigledno bila veoma popularna, jer je samo u 15. veku doživela 27 izdanja. Pikolomini kasnije postaje papa Pije II, te kao papa biva prinuđen da se odrekne i zabrani sopstveno delo. No, nije to bilo sve. U mladosti je žučno dovodio u pitanje papin autoritet u odnosu na odluke koje su donosili veliki crkveni sabori, tvrdeći da opšta stvar mora biti iznad jednog čoveka.

Dolaskom na papinski tron, međutim, stav o tome promenio je i napisao bulu univerzitetu u Kelnu 1463. godine kojom nalaže da se njegove rasprave po ovom pitanju osude i zabrane. Njegovi spisi ušli su već u prvo izdanje Indeksa iz 1559. godine."

2.

Za razliku od Dejana Vukićevića, Dragoljuba Mićunovića dobro poznajem. Za njega sam prvi put čuo 1965. godine, kad sam se zaposlio u kuršumlijskoj Gimnaziji. Tad je za direktora Gimnazije postavljen profesor filozofije Predrag Đurović. Pošto je to postavljenje bilo nametnuto od strane Partije, neki profesori su se bunili što nam je za direktora došao informbirovac. Od Đurovića sam čuo za kuršumlijsku grupu u prokupačkoj Gimnaziji krajem četrdesetih godina.

čemu se radilo. Grupa gimnazijalaca u Prokuplju, uglavnom iz Kuršumlije, održavala je neformalni kružok u jednom privatnom stanu. Tu se govorilo o svačemu, najviše o fudbalu, ali i o politici. Na kružoku je glavnu reč vodio učenik osmog razreda gimnazije Dragoljub Mićunović.

Posle rezolucije Informbiroa grupa je proglašena neprijateljskom i uhapšena. Svi učesnici su isterani iz gimnazije, a kolovođa grupe Dragoljub Mićunović je poslat na Goli otok. Đurović je kažnjen sa godinu dana isključenja iz gimnazije bez prava upisa u drugu školu. Po isteku roka završio je gimnaziju i upisao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kako je Mićunović odslužio dvadesetomesečnu robiju, našli su se na filozofiji. Po završetku studija, Đurović se zaposlio u prokupačkoj Gimnaziji, iz koje je ranije isteran, a Mićunović u kruševačkoj. Uskoro se Đurović vratio u Kuršumliju za profesora gimnazije, a Mićunović otišao za asistenta na Filozofski fakultet u Beogradu.

Dragoljub Mićunović je bio jedan od organizatora studentskih demonstracija u Beogradu 1968. godine, zbog čega je napadan i proganjan. Početkom 1975. godine , zajedno sa još sedam profesora Filozofskog fakulteta (grupa Osmoro profesora), bio je udaljen sa Filozofskog fakulteta zbog „političke nepodobnosti". Naredih nekoliko godina proveo je u Nemačkoj, kao profesor na Univerzitetu u Konstancu. Po povratku iz Nemačke dobio je posao u Centru za filozofiju i društvenu teoriju, da bi se 1990. godine vratio na Filozofski fakultet.

Bio je jedan od trinaestoro intelektualaca koji su krajem 1989. godine obnovili rad Demokratske stranke, za čijeg je prvog predsednika izabran u februaru 1990. godine. Kao aktivni učesnik političkih događaja devedesetih godina, Mićunović je izabran za poslanika u Skupštini Republike Srbije i u Skupštini SR Jugoslavije.

Posle političkih promena u Srbiji 2000. godine izabran je za predsednika Veća građana Skupštine SR Jugoslavije, a u februaru 2003. godine za predsednika Skupštine Republike Srbije. Na svim potonjim izborima biran je za poslanika Skupštine Srbije.

Kad sam 1990. godine pisao roman „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", u njega sam inkorporirao jedan razgovor koji sam vodio sa profesorom o njegovom životnom putu. Smatram ga „šampionom demokratije", iako sam ga u jednom tekstu kritikovao zbog „ljudskih slabosti". (Nije izdržao poređenje sa Ljubom Davidovićem, osnivačem Demokratske stranke.)

Ovde ću da govorim o Mićunovićevom viđenju demokratije. Šta je demokratija? Mićunović na početku knjige kaže da mu je od mnogobrojnih definicija demokratije najbliža ona prva, Herodotova: „Demokratija je vladavina suprotna vladavini jednog čoveka". U glavnom toku svog udžbenika demokratije on razvija ovu tezu kroz istoriju. Ja ću u ovom kratkom pregledu da pratim profesorovo predavanje.

Demokratija je po definiciji vladavina naroda (demos - narod), ali već u antičkoj Grčkoj narod nije obuhvatao sve stanovnike. Žene, stranci i robovi nisu „spadali" u narod. Demos su činili samo muški slobodni građani grada-države (polisa), što znači da antička demokratija nije bila narodna. Vrednost antičke demokratije ogledala se u tome što su u njoj neposredno i ravnopravno učestvovali svi oni koji su imali pravo na nju (muškarci), odlučivali na skupštini (agori) po slovu ustava i zakona.

Ali ti građani nisu bili u suštini ravnopravni, jedni su bili bogati (aristokrate), drugi siromašni (plebejci), pa su mnoge odluke zavisile od toga, iako su donošene glasanjem. Štaviše, „plemenska aristokratija, imućni građani i pojedinci željni vlasti bili su latentni protivnici poretka zasnovanog na političkoj i pravnoj jednakosti".

Dva najznačajnija antička filozofa, Platon i Aristotel, budući plemićkog porekla, bili su protivnici demokratije. Platon je u „Državi" predlagao državu u kojoj bi na vlasti bili najumniji građani, odnosno filozofi.

On je demokratiju ocenio loše, od nje je gora samo tiranija. Aristotel je primetio da u demokratiji vlada uglavnom sirotinja, jer se u njoj odlučuje brojem glasova, a sirotinje ima najviše. To nije dobro za državu. (Ovo se uglavnom odnosi na Atinu, ali ne i na Spartu, kojoj je demokratija bila strana.)

Poraz Atine u Pelopenoskom ratu označio je kraj demokratije u polisima. Uspon Makedonskog carstva i Aleksandrova osvajanja nagovestili su stvaranje velikih imperija. Jedna takva imperija stvorena je na Apeninskom poluostrvu u formi Rimske republike. Država je zamenila polis, plebs je zamenio demos, zavladala je aristokratija. Kad je propala Rimska republika i nastala imperija, demokratija je nestala iz rimske istorije.

Do povratka demokratije čekalo se trinaest vekova, kad je u Engleskoj donet jedan dokument koji je otvorio vrata demokratiji. Naime, sukob između kralja Džona, nazvanog „Jovan bez zemlje" i potčinjenih feudalaca i biskupa oko vlasti rešen je kompromisom u vidu dokumenta nazvanog Velika povelja o slobodama (Magna Carta Libertatun). To je bio prvi akt oraničenja kraljevske vlasti u feudalnoj Evropi i začetak parlamentarnog života.

Renesansa je značila „ponovno rođenje Evrpe", čija je društvena i kulturna prestonica bila Firenca. Obnova se zasnivala na „otkriću" stare Atine.

Mićunović ističe „tri lika Evrope", koji su politički promenili kontinent: Nikolu Makijavelija, Tomasa Mora i Erazma Roterdamskog. O svakom govori ponaosob, meni prostor ne dozvoljava da to prepričam.

Nastao je jedan veliki idejni, verski i politički pokret, nazvan Reformacija, koji je srušio srednjevekovni feudalni poredak i otvorio vrata slobodi i demokratiji. U Nemačkoj se monah Martin Luter pobunio protiv svemoćne papske vlasti i označio „treću konfesiju" hrišćanstva, protestantizam.

U Švajcarskoj je Žan Kalvin reformaciju usmerio ka političkoj borbi za suverenu vlast naroda. U Engleskoj je kralj Henrih VIII odvojio englesku crkvu od papskog Rima. U Francuskoj se razvio pokret hugenota, koji se zalagao za radikalni raskid od katoličke crkve. Mićunović navodi jedan traktat, „Odbrana od tirana", potpisan pseudonimom Junius Brutus, što je bilo ime Cezarovog ubice, branioca republike od diktature u Rimu.

Tu se ističe da je „vlast nastala ugovorom između kralja i naroda, sa zakletvom". Meni je tu interesantan zaključak koji Brutus izvodi iz eventualnog kršenja zakletve: „Ako kralj pogazi data obećanja narodu, dužnost je svih hrišćana njegovih podanika da se dignu na oružje i svrgnu tiranina krivokletnika".

Međutim, kralj je ugušio ovaj pokret pokoljem hugenota u Vartolomejskoj noći, između 23. i 24. avgusta 1572. godine. Nalog za pokolj je dala Katarina Mediči, majka kralja Šarla IX. Progoni protestanata trajali su do oktobra, računa se da je u njima stradalo 25.000 hugenota.

Pravi povratak demokratije odigrao se u Engleskoj u XVII veku. Tad su definisane dve ideje demokratije, ideja narodnog suvereniteta i ideja društvenog ugovora. Tome su politički doprinela dva filozofa, Tomas Hobs i Džon Lok. Za Hobsa „čovek je čoveku vuk" a među ljudima vlada „rat svih protiv svih". Ovo je realistički pristup politici na tragu Makijavelija. Ali pošto je „čovek razumno biće, zakoni razuma mu sugerišu dogovor kojim će se odreći svoje neograničene slobode i preneti je na pravo države (Levijatana) i tako obezbedi mir i sigurnost".

Džon Lok, znatno mlađi od Hobsa, ovako je definisao ljudsku prirodu, u delu „Druga rasprava o Vladi": „Rođenje je dalo svim pripadnicima ljudske vrste iste prirodne prednosti, pa svi ljudi treba da budu među sobom politički i pravno jednaki, bez podređivanja i pokornosti". Prelazak iz prirodnog stanja u građansko vrši se preko društvenog ugovora uz pomoć razuma i tako nastaje država.

Glavni zadatak koji je Lok sebi postavio bio je „kako uravnotežiti i kontrolisati vlast". Tako je došao na ideju podele vlasti, čime je definisao modernu državu. (U Francuskoj, ovaj model će usavršiti Monteskije.) Glavna vlast pripada narodu i oblikuje se u njegovom Parlamentu. Da bi vlast funkcionisala, Parlament bira izvršnu vlast, odnosno Vladu, čiji je zadatak da sprovodi odluke Parlamenta, a ovaj je u tome stalno kontroliše.

„Gde prestaju zakoni, nastupa tiranija." Lok je otvorio još jednu veliku temu a to je tolerancija. Na ovim temeljima odigrala se prva građanska revolucija, u Engleskoj u XVII veku. Njen vođa je bio seoski plemić iz okoline Kembridža Oliver Kromvel, koji je 1628. godine izabran za poslanika Donjeg doma engleskog Parlamenta. Bio je jedan od vođa protiv despotizma kralja Čarlsa I. Čuven je njegov govor protiv kralja u Parlamentu.

„Ne verujem da je ovaj kralj zao. Ali je zbunjen. I ne može da kaže ne svojoj ženi. Zato ako bog dopusti, ja ću podići vojsku ljudi koji nisu zbunjeni. Ozbiljnih ljudi koji kažu ne tiraniji kraljeva i žena. Ljudi koji se ne zbunjuju oko pravog mesta čoveka i žene, kralja i podanika. I sa ovim strogim, pobožnim ljudima, ja ću jahati. I zvaće nas Gvozdeni jer smo kao gvožđe, čvrsti danju i noću. I kralj će videti da smo nepopustljivi, kao gvozdena motka, i zadovoljiće nas. Kao naše žene!"

U prvom građanskom ratu (1642-47.godine), vojska Parlamenta, kojom je komandovao Kromvel, porazila je kraljevu vojsku. U drugom građanskom ratu (1648) Kromvel je savladao škotske rojaliste, a naredne godine irske pobunjenike. Na čelu vojske, Kromvel je naterao Parlament da sprovede osnovne zahteve revolucije: naložio je da se 30. januara 1649. pogubi kralj, a zatim 1653. ukida Parlament. Odbivši titulu kralja, od 1653. Kromvel postaje protektor triju kraljevina (Engleske, Škotske i Irske a ustvari, apsolutni vladar. Pod njim je Engleska znatno ojačala, naročito na moru. Uspešno je ratovao protiv Holandije i Španije

Umro je 1658. godine i sahranjen u Vestminsterskoj opatiji. Dve godine posle njegove smrti, 1660. godine, Parlament je ukinuo republiku i vratio monarhiju, a njegov leš je izvučen i stavljen na vešala, ali mu je 1699. godine tu podignut spomenik.

U stvari, engleska revolucija se završila kompromisom, jer je novi kralj morao da prihvati podelu vlasti sa Parlamentom. Ovaj „klasni kompromis" iz 1688. godine promovisao je revoluciju koja je nazvana Slavna revolucija.

(Nastavak u sledećm broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane