Natrag

Evropa

Islamski borci se, nakon dobrodošlice kancelarke Merkel, oglašavaju

Stidljivo pominjanje njihovih podviga

Posle pokolja u crkvi u Nici usledio je pokolj na ulicama Beča. Islamski terorizam je dobio novi kvalitet, smatraju stručnjaci. Ovo jedino ne priznaje austrijska vlast koja nikako ne može da se oslobodi zablude da su albanski teroristi kriminalci, a ne nekakvi borci za slobodu. Zvanični Beč ne želi ni da prizna svoju odgovornost za nonšalantno ophođenje sa ljudima već pravnosnažno osuđenim za podršku teroristima. Ima i drugih razloga zbog kojih je krvavi pir od 2. novembra bio medijski zaboravljen već 4. novembra.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Nekada su bili borci za slobodu, danas su teroristi. To ne zavisi iz kog se ugla posmatra, već koga i zbog čega ubijaju. Dok su ubijali predstavnike legitimne srpske vlasti, ali i nedužne srpske civile, bili su za zvaničnike Austrije, Nemačke i celokupne EU „borci za slobodu". Sada, kada su svoje cevi okrenuli na one koji su ih stvorili, postali su „teroristi".

Beč, centralna Evropa, ponedeljak uveče, 2. novembra 2020. godine, oko 20 časova. Jedna od najposećenijih četvrti glavnog grada Austrije, sa mnoštvom kafea i restorana u koje turisti rado svraćaju. Prijatna večernja temperatura, neuobičajena za ovo doba godine (skoro 20 stepeni) izmamila je na ulice mnoštvo ljudi koji su hteli pred predstojeći policijski čas da popiju još neku kriglu piva sa društvom, ili da sa članovima porodice nešto večeraju.

Onda je počeo krvavi pir Albanca poreklom iz Severne Makedonije, koji ima dvojno (austrijsko i makedonsko) državljanstvo, starog samo 20 godina. Ime nu je Kujtim Fejzuali, mada ga ovdašnji mediji uporno predstavljaju samo kao Kujtim F.

Odrastao je u Austriji, u kojoj je i rođen, ali na nacionalističkim mitovima starijih o progonu Albanaca u bivšoj Jugoslaviji i to zato što su muslimani. U pubertetu je prihvatio radikalni islam, ali to njegovoj porodici nije bilo čudno. Čudno da im tako nešto nije bilo čudno.

Još čudnije je to što je Kujtim, umesto da naoružan kalašnjikovim šeta ulicama Beča, trebalo da bude u zatvoru. Bar na osnovu pravnosnažne presude iz prošle godine.

Njegov tadašnji advokat Nikolas Rast iz Beča, priznao je medijima: "Sve nas je prevario." Zbog pokušaja da uđe u Siriju i pridruži se isisovcima Kujtim je u Austriji prošle godine osuđen na 20 meseci zatvora, ali je na robiji prošao kurs deradikalizacije, dobio povoljno mišljenje i u oktobru prošle godine pušten na slobodu.

Najvažnije u tom prevremenom puštanju, ali i u masakru odigrali su organi bezbednosti koji su ga skinuli sa liste potencijalno opasnih. Teško je, očigledno, posle toliko decenija zabluda prihvatiti istinu kako albanski teroristi nisu nikakvi borci za slobodu, već obični kriminalci.

Zbog te tako fatalne procene, Kujtim po otpuštanju sa robije nije stavljen ni pod kakve mere, već je slobodno mogao da se kreće i nabavlja oružje. Zbog ovog propusta još nijedan službenik ministarstva unutrašnjih poslova nije odgovarao. Zvanično, Albanci su i dalje "borci za slobodu", a Kujtim je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Zbog toga je i objavljeno kako nije imao ni pomagače, a ni saučesnike, iako se i dalje traga za najmanje još jednom osobom.

Austrijskim državnim organima koji bi da ceo slučaj minimaliziraju i svedu na ispad jednog mladića zavedenog lažima ekstremista, nikako u prilog ne idu mišljenja stručnjaka.

Tako, na primer, nemački stručnjak za terorizam Peter Nojman u izjavi za TV Bild tvrdi kako je "okidač" za napad u Beču bio teroristički napad u Nici. Ova dva događaja teško je drugačije povezati, nego samo kao delove istog plana. Čijeg plana? Nojman ne daje odgovor.

Austrijski kancelar Sebastijan Kurc je istu noć pošto se napad dogodio za medije dao izjavu u kojoj je preneo nalaze stručnih službi da je napad u Beču profesionalno izveden i vođen (akcenat na "vođen"). Znači, Kujtim nije bio sam, već je imao nekoga ko ga je vodio. To su u prvim izjavama potvrdili i austrijski organi bezbednosti, a sada, odjednom, nema nikog drugog, samo Kujtim.

Jedino što policija ne može da objasni kako je to jedan čovek bio na šest mesta, jer se sva ubistva nisu desila na jednom mestu.

Očigledno je da niko u Austriji ne želi da preuzme odgovornost za pogrešnu politiku koja se vodi decenijama. Velike sile nikada ne priznaju svoje greške, a Austrija odavno nije nikakva sila, posebno ne velika. Ali, to neki ni posle više od 100 godina ne mogu da shvate. Isto kako se nekada ponašala Habzburška imperija, tako se danas ponaša malena austrijska republika.

U pravu je Nojman, kao što je bio u pravu i Kurc. Kurtimov krvavi pir nije izolovani slučaj koji je sproveo mentalno labilni pojedinac.

Kada prikriva rezultate istrage, zvanični Beč ne želi samo da sa sebe spere svaku odgovornost za neprofesionalni rad profesionalnih služni, već i da izbegne dalje zaoštravanje odnosa sa Turskom.

Nisu nimalo neobavešteni oni stručnjaci koji tragove krvavog pira vide u Ankari.

Kao što Austrija fantazira kako je još uvek imperija, tako isto i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan zamišlja da je sultan kome je jedna od mnogobrojnih titula i "zaštitnik vernika". Kada je nedavno francuski predsednik Makron rekao da je objavljivanje karikatura sa likom Muhameda deo slobode govora, burno i ratoborno mu je uzvratio Erdogan, a ne, kako bi se očekivalo, neki ajatolah ili drugi verski poglavar.

U Evropi nije nikakva tajna da je turski predsednik sve više zaštitnik terorista za koje tvrdi da su borci protiv novih krstaša koji se, po njemu, spremaju na vojni pohod protiv Turske. Odsecanje glave profesoru u Parizu koji je kao primer slobode štampe u učionici pokazao novinu sa Muhamedovom karikaturom, za Erdogana je prihvatljivo, jer se time brani dostojanstvo muslimanskih vernika.

Sukob između Grčke i Turske koji svakog časa može da preraste u oružani sukob dve članice NATO pakta, za Erdogana nije rasprava o granicama ekonomskih zona na otvorenom moru, već sukob islama i hrišćanstva. Grci su za njega samo prethodnica novih krstaša.

U samoj Turskoj Erdogan sve lošije stoji i ovaj verski fanatizam mu je poslednja šansa da oko sebe okupi narod. Zna to i Kurc, kao što zna da bi provociranjem turskog predsednika rizikovao nastavak terorizma u Austriji, a tada bi se u javnosti već povela ozbiljna rasprava o političkoj i drugoj odgovornosti onih koji verske fanatike proglašavaju bezopasnim posle pohađanja običnog kursa.

Zastrašujuće postaje to saznanje kako su građani samo moneta za politička potkusurivanja. To je za mnoge strašnije od samog terorističkog napada, jer se do sada verovalo kako vlast jedne civilizovane države štiti svoj narod, a ne svoje fotelje.

Pomaže im tišina i ćutanje

Veče posle krvave bečke noći, u nemačkom gradu Fuldi grupa od dvadesetak muslimana je organizovala ulično veselje sa sve pevanjem delova Kurana i neizbežnim "Alah uakbar" poklicima. Niko ih nije uznemiravao, ni policija nije reagovala. A to su sve budući džihadisti sa evropskih ulica.

Snimak ovog iživljavanja nad nevinim žrtvama terora u Beču postoji na društvenim mrežama i Youtube kanalu, ali ga nema na zvaničnim nemačkim TV stanicama.

Nešto malo više publiciteta je dobio prilog Voxnews-a od 2. novembra u kome jedan sveže iz Tunisa pristigli migrant priznaje kako su sve nove pridošlice puštene iz zatvora i da se radi o običnim kriminalcima. Tuniška vlada je po mišljenju novinara ove TV stanice iskoristila to što su posle odlaska Salvinija italijanske luke opet otvorene za brodove sa izbeglicama i proglasila amnestiju. Puštene zatvorenike odvode u luke gde se oni za putnu kartu od 1.000 evra ukrcavaju na brodove koji ih odvoze do Italije, odakle odlaze u ostale EU zemlje. I ubica iz Nice je na isti način dospeo u Francusku, podseća novinar Voxnews-a. U međuvremenu je postalo poznato i da vlasti u Tunisu odbijaju da nazad prime svoje građane koji nemaju nikakav osnov za boravak na tlu Evropske Unije.

Potpuna medijska tišina je za samo dva dana prekrila i masakr u Beču. Kao po komandi svi mediji su pažnju javnosti počeli da skreću na izbore u SAD i na korona krizu. Strani mediji, ali ne i austrijski su objavili kako sveštenici hrišćanskih crkava u Beču traže garancije vlasti da su vernici i oni bezbedni ako započnu ponovo da održavaju verske službe.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane