Natrag

KiM

Pod albanskom vlašću nema mirnog života

Sloboda ima ime - UČK

Još jednom se potvrdilo da Srbima na Kosovu i Metohiji neće biti bolje pod albanskom vlašću ma šta god da se desi. Posle nekoliko ismejanih pokušaja da se albanski ratni zločinci nađu pred Sudom, i to se konačno dogodilo. Ne zna se hoće li i ovaj put pravda biti ismejana ali ono što je najvažnije - ona na Kosovu i Metohiji proizvodi potpuno isti efekat kao i nepravda. Tačnije, u kom god smeru da se pokrene društvena napetost, Srbi postaju žrtve novog talasa albanskih napada.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Desetak dana nakon što se avion za Hag odlepio sa piste prištinskog aerodroma, među Albancima su uzavrele strasti dostigle novi nivo. Širom Kosova i Metohije istaknuti su bilbordi i natpisi na albanskom "Liria ka emër- UQK" odnosno "Sloboda ima ime - UĆK".

Za neverovati je da uprkos ne samo dokazanim zločinima albanskih ratnih vođa kojih su i sami Albanci i te kako svesni, i to kako protiv Srba tako i protiv samih Albanaca, već i otvoreno bavljenje najtežim vidovima kriminala nego i opštoj društvenoj propasti kojoj su doprineli odmah nakon što su "bukvalno izašli iz šume", kako to jednom reče Haradinajev koalicioni partner gospodin Ana Brnabić, ovi ljudi dobijaju široku podršku u albanskoj javnosti.

Albanci mogu da oproste sve osim da neko bude kažnjen za zločin nad Srbima. Tako su oni koji se ljute i vređaju kada ih nazivaju primitivcima, još jednom pokazali da se vladaju po duboko primitivnim zakonima za koje se verovalo da su iščezli još u srednjem veku. Ovo još i pre zbog toga što centar podrške nisu nikakvi ekstremni krugovi već ljudi "širokih shvatanja", umetnici i intelektualci iz redova albanske zajednice.

Pa ni oni, ne tek bilo koji, već iz grupe od šestoro inicijatora dvoje je baš nedavno predstavljeno u Beogradu na festivalu "Mirëdita, dobar dan" i to kao zagovornici mira, umetnica i poslanica DPK Eljiza Hodža i glumac i režiser Fatmir Spahiu.

Po pokretanju ove kampanje oglasio se i organizator festivala "Mirëdita, dobar dan" Inicijativa mladih za ljudska prava (YIHR) koja je osudila takav gest ali istovremeno i pokazala razumevanje za njega. Albanski ogranak njihove organizacije na KiM nije osudio tu kampanju što pokazuje da se radi o licemernom gestu sa ciljem pranja ruku od onoga što rade ljudi koje oni podržavaju i koje će podržavati i nadalje.

Sve to kako bi i naredne godine mogli "čistog obraza" da organizuju festival na kome se pojačano promoviše nezavisnost Kosova i Metohije što, zapravo, i jeste cilj albanskih separatista.

Albanske televizije na KiM su se redom dobrovoljno priključile i emitovale, možda i same proizvodile, video klipove sa natpisom "Sloboda ima ime", likom ratnih zločinaca i pratećim tekstom, dajući svemu epsku dimenziju. Podgrevanju atmosfere linča prema Srbima dodatno su pomogli izbori u Americi i pobeda na njima koju je proglasio kandidat Džozef Bajden, jedan od najzadrtijih i beskrupulozni saveznik kosovskih Albanaca. I tako je sve počelo... još jednom.

Polovinom novembra rukometnom klubu "Kuršumlija", koji je trebao da odigra utakmicu na KiM, na Merdaru je zabranjen prolaz. Albanci se već odavno ne ustežu ali sada dodatno ističu, a to su napisali i u dokumentu koji su predali stručnom štabu tog kluba da sportisti ne mogu da uđu na Kosovo i Metohiju jer se "smatra da je to pretnja političkoj unutrašnjoj bezbednosti, javnom zdravlju i međunarodnim odnosima".

Iz uprave kluba su naveli da im je nejasno na koji način to ugrožavaju što samo govori da nisu upoznati sa Briselskim sporazumom čije je stavke redom Vučić oberučke prihvatao te su se baš one isprečile na Merdaru.

Tri dana kasnije, 17. novembra, Srbin Darko Tasić protiv koga albanski "Sud" vodi proces zbog navodnog ratnog zločina, pretučen je od strane čuvara zatvora u kome se nalazi. Od zadobijenih povreda je privremeno izgubio svest a kasnije je video da mu je usna raskrvavljena. U ovom slučaju je mnogo toga "zanimljivo".

Od svedoka koji su oprečno svedočili do izrečene zatvorske kazne u trajanju od 22 godine dok zakon kosovskih separatista predviđa da je maksimalna kazna zatvora za ratni zločin 15 godina.

Ovo je prvi predmet po optužnici za ratni zločin na kome su radile albanske sudije i tužioci.

Slučajeve nižeg intenziteta niko i ne prijavljuje. Srbi ih više i ne smatraju incidentima već svakodnevnicom, što nažalost i jeste.

Istog dana kada je Tasić pretučen u zatvoru, devojčicu T.K. iz Gračanice, učenicu srednje škole, dok je na pešačkom čekala sa nekoliko svojih drugarica, iz automobila su nepoznati Albanci isprva provocirali i govorili im svakojake ružne reči na engleskom i albanskom jeziku a onda su ih gnevno poprskali flašom vode.

Kako od poslednje serije napada i pokušaja kidnapovanja srpske dece nije čestito prošlo ni mesec dana, devojčice je ovo potreslo i uznemirilo. Kažu da je sve u redu ali je vrlo primetna povećana opreznost kod nje.

Ona i njene drugarice veruju da je sličnih situacija "sigurno bilo" i u drugim delovima KiM ali niko ne očekuje da to bude prijavljeno.

Gračanicom se već danima šetaju pripadnici bivše ROSU policije, u punoj ratnoj opremi i pod fantomkama. Sve što rade, kako Srbi iz Gračanice za Magazin Tabloid navode, jeste da presreću penzionere i kažnjavaju ih zbog nenošenja maski.

U Gračanici već postoji stanica policije pa se prisustvo specijalnih jedinica sa dugim cevima doživljava kao pojačana represija, zastrašivanje, pritisak... "Krstare Gračanicom u crnim uniformama, sa puškama u rukama, maskama, samo im se oči vide. Jezivo" kažu meštani koji sve to bespomoćno gledaju.

Razgovaramo sa Srpkinjom koja živi u tom selu, rođena je na KiM. Predusretljiva je, reklo bi se bezbrižna. Kaže da je ne uznemirava sve što se dešava jer su Srbi na to već oguglali. Stiže vest o novom napadu. Bezbrižnost iščezava sa njenog lica i "odnekud" izvire zabrinutost i umor pod bremenom koje Srbi ovde nose.

Psihički su iscrpljeni, pritiscima se ne vidi kraj, sve teže izdržavaju jer nade ni pomoći niotkuda nema.

Te večeri oko 17.30 napadnut je Zoran Trajković u Kišnici nedaleko Gračanice. On pretpostavlja da je povod to što je neko zapalio bilbord sa natpisom "Sloboda ima ime - UĆK"postavljen preko puta njegove kuće. Međutim, nije. Povod za napad je to što je Srbin koji se nije odselio a Albanci ga ne žele tu tako da i najmanja sitnica može da probije krhku površinu primirja i da napadi otpočnu kao što se upravo i dešava.

Tako pomahnitale napadače teško je zaustaviti. Još i teže ako za tim ne postoji želja nadležnih i onih koji imaju legiimitet da situaciju održe stabilnom. Na Kosovu i Metohiji je nadležnost podeljena tako da prvi prsten čine pripadnici tzv., "kosovske policije", drugi policija EULEKS-a, koja se u održavanje javnog reda i mira ne meša radi pretpostavljene moći lokalne policije da to kontroliše a tek treći prsten čine pripadnici KFOR-a koji se više ni u šta ne mešaju. Oni su svoj posao obavili.

Tu već postaje jasno je da ni jedinice specijalne policije kosovskih Albanaca, koje šetaju sa oružjem u rukama, nisu tu radi održavanja reda i mira.

Pri ovakvoj raspodeli nadzora, znajući da tzv. "kosovska policija" ne hapsi prilikom napada na Srbe, njima je potpuno svejedno ko je u blizini te su posle prvog napada pivskim flašama i kamenjem iz obližnjeg parka, nastavili da provociraju povicima i uznemiraujućim kricima čak i u prisustvu novinara što je TV kamera zabeležila. Kasnije tokom noći u blizini se začula i pucnjava a incidenti su nastavljeni i narednih dana.

Kao i obično, napadnute Srbe požurili su da obiđu lokalni "predstavnici", odnosno članovi Vučićeve "Srpske liste" koji učestvuju u vlasti kosovskih separatista. Tako je "gradonačelnik" sela, odnosno "opštine Gračanica" po sistemu albanskih separatista, Srđan Popović, obišao Trajkovića i sa tog mesta, pored pridika usmerenih u apstraktno, rekao "mi kao opština ćemo uvek biti uz svoje građane".

Za Srbe bi najbolje bilo da takve opštine uopšte i ne rade jer je upravo na taj način blokiran svaki srpski organizovani protest. Pored toga i ovaj problem je velikim delom nastao upravo zbog rada ove "opštine".

Pre samo godinu dana ta opština je izdala dozvolu za izgradnju parka na tom mestu, tik uz prve srpske kuće kada se iz albanskog prelazi u srpski deo. Od tada svi napadi i prvokacije dolaze od mladih Albanaca koji se tu okupljaju, toliko su česti da su postali ritual kaže Trajković.

Ovdašnji Srbi su tražili da se park, koji je sagrađen bez njihovog znanja, izmesti. Međutim, "oni kao opština koji će uvek biti uz svoje građane" nisu to učinili. Sada Srbi u ovom delu više ne vide mogućnost da tu nastave život. Eto najznačajnijeg rezultata koji je postigla ta "opština" ali i drugi Srbi koji po Vučićevim instrukcijama učestvuju u separatističkoj vlasti.

Tako na primer, tzv "ministar za zajednice i povratak" Dalibor Jeftić, ne pomalja nos ni da "omiriše" u kakvom su to problemi oni koje on "predstavlja". Valjda je onemogućen jer mu nije uspela nabavka "velikog džipa" koji je tražio prošlog meseca od svojih nadređenih o čemu smo pisali u prošlom broju. Šteta, inače bi i on verovatno došao "da se slika".

Osim njega, i drugi Vučićev posilni, takođe iz "Srpske liste", Goran Rakić, dao je svoj doprinos. Na konferenciji za medije, na pitanje albanske novinarke za mišljenje o paljenju bilborda koji veliča terorističku "UĆK", Rakić je taj čin nazvao "vandalizmom" i rekao da on to "kao potrepedsednik vlade, ne bi dozvolio".

Ne treba sumnjati u ovu izjavu, dovoljno je setiti se da je Vučićeva "Srpska lista" u separatistčkom parlamentu izglasala penzije "ratnim veteranima UĆK" ali i omogućila stvaranje Vojske Kosova. Zašto bi onda uništavali materijal koji upravo to promoviše?

Nebriga za ovdašnje Srbe od onih koji bi o njima morali da se brinu kada bi opstanak bio od nacionalnog interesa, ne može da čudi posle slučaja bake Leposave Stojanović koja broji blizu 90 godina.

Ovu Srpkinju koja živi u Prištini niko od predstavnika srpskih vlasti nije posetio ni jednom za poslednjih 20 godina, od završetka rata na Kosovu i Metohiji. Nisu jer nisu ni znali da ona tu i dalje živi.

Ova baka stanuje u samom centru grada, nedaleko od hrama Hrista Spasa i ovdašnje Narodne bibilioteke. Od 1973. godine je smeštena u staroj prizemnoj zgradici paviljona namenjenog radnicima studentskog centra. U okolnih nekoliko stanova žive Albanci. Kako je ona provela sve ovo vreme niko nije zabeležio, uglavnom, sa svojim komšijama sasvim pouzdano znamo, nema nikakav problem.

Jedini ko je obilazi jeste Srbin koji se vratio u Prištinu kao prvi srpski povratnik posle 1999. godine, Aleksandar Čanović, o kome je takođe Magazin Tabloid jedini pisao.

Od kada je u gradu on joj donosi hranu, lekove i obilazi je. Preko svojih poznanika nedavno je uspeo da organizuje posetu dobrih ljudi koji su joj doneli novi televizor. Međutim, gradska uprava je odlučna da paviljon sruši i da na tom mestu izgradi novi objekat. Stanarima je ponuđeno da im iz gradskog budžeta bude isplaćivan novac na ime kirije do izgradnje novih stanova.

Oni sumnjaju u takva obećanja i zahtevaju da im se stanovi odmah dodele jer već ima izgrađenih. Sve to Albanci rešavaju među sobom a baka Leposava, koju od milošte zovu Mila, ostavljena gotovo od svih, nemoćno čeka ishod pa kakav on bio. Čemu onda da se nadaju oni "zdravi i jaki" koji mogu sebi da obezbede bilo kakvu egzistenciju?

Ipak, u moru bezakonja došlo je do makar jednog hapšenja zbog pretnje ubistvom. Suvereni vladar Srbije i večita žrtva na internetu pomahnitalih obesnika željnih njegovog života, Aleksandar Vučić, osetio se ugroženim zbog olako izrečenih misli da se njegova, u svakom smislu pogubna politika, zaustavi već jednom i to trajno.

Mediji spektakularnim tonom prenose vest da su "pripadnici Bezbednosno-informativne agencije u saradnji sa Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal i Ministarstvom unutrašnjih poslova, uhapsili M.P. (30) iz Paraćina, zbog osnovane sumnje da je na Fejsbuku pretio predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću".

Pored svih srpskih mučenika čiji su životi istinski i neprestano ugroženi, čitav državni bezbednosni aparat pokreće se da bi u još jednoj u nizu medijskih predstava o ugroženosti "spasao" čoveka opravdano sumnjivog psihičkog stanja ali i nacionalne pripadnosti, Aleksandra Vučića, čvrsto uverenog da u Srbiji jedino njegov život vredi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane