Natrag

Sećanja

V O G O J A B L J E N J E

Drugovi, ne znam kako drugi, ali ja sam video voga. Ono nije da se baš javio meni, ali ja sam bio tamo kada je i on bio i sve sam svojim očima video. Evo da vi ispričam kako je bilo.

Mihailo Saskijević

Davala se u beogradskoj operi neka premijera. Premijera, to ti je kao nešto po prvi put. Prvi put je uvek teže, a onda posle sve već ide lakše. I da bi išlo lakše dođe ti iz inozemstva neka dama, šta li je bila, igračica, pevačica, skakačica, čistačica, skladačica, plesačica, sviračica, nešto tako nešto, neka ačica. A one uvozne, kako bi rekli devizne, i nisu kao ove naše. One su prave dame, bolje su obuvene, peru se, ne bazde na znoj, zubi im nisu iskvareni, ne smrde iz usta, znaju kako da govore, kako se ponašaju, kako se oblače, jedu, hodaju, more sve znaju. Nema šta ne znaju. To ti je pravo zadovoljstvo samo da je gledaš, a da ne kažem i da razgovaraš sa njom. A šta vredi to se i plaća, te ti to ženskinje nije baš bagatela kao ove naše.

Eto, ja zaopucao o tom ženskinju, a obečao sam da vi kažem kako sam video voga. Izvinjavam se jer, ono da znaš, volim da pričam o onom što je prijatno, te tako smetnem sa uma ono što je važno.

Stajao ti tu ja tako nekako tada baš pored spomenika Kneza Mihaila. A Knez na konju ozbiljan, zabrinut, kako i da ne bude, gleda onaj narod, ne treba da ti kažem kako se oseća. Konj podigao jednu nogu, hoće da krene i drži je tako neumorno, e ne da ide nego samo stoji. Vidi se oće da krene, ali ne može, jer još nije dobio pasoš.

A taj konj nije, kako bi se reklo, bio samo običan konj. Ima jednu čudnu osobinu i to je naučno dokazano, školovani ljudi merili, ispitivali, pokazivali. Tačno je, nema tu greške. I to se sigurno zna za kneževog konja. Nije taj konj kao druge rage što vuku kola po svoj zemlji. I zato je pravo čudo što ga do sada nisu apsili. A znam kako su hteli da uapse Peru konja u Bjelovaru. Norma nije bila ispunjena i pitali nadležni drugovi iz narodne vlasti ko li to zabušava. Ko li to sabotira. Neko reče da Pera konj nije ispunio normu. Podnesu prijavu protiv Pere Konja i narodni sudija za narodne prekršaje ga opali sa trideset dana. Došli da apse Peru Konja, pa onda iznenada odustali, jer vele suviše je velik, pa nema mesta u apsani. A ja sve mislim da je bilo mesta, jer tamo uvek ima mesta, nego da je Pera bio u bliskom srodstvu sa nekim narodnim rukovodiocem i to ga izvuklo.

Međutim knežev konj je uvek ispunjavao normu i niko nikad nije podneo prijavu protiv njega. Protiv Kneza, ako do sada još nije niko podneo prijavu, sigurno da će se jednoga dana podneti, kao što su podneli protiv Njegoša i Mažuranića. A da ne kažem za onu poturicu Kraljevića Marka, za koga rekoše da je bio turski Kvisling jer je služio narodnog turskog okupatora. Ja sve nekako mislim da je Kraljević Marko bio pre Kvislinga, te ne može biti da je on bio turski Kvisling, pre će biti da je Kvisling bio norveški Kraljević Marko.

Daklem, evo kako je knežev konj ispunjavao normu. A to je kao što rekoh naučno dokazano da je tako. Evo šta je i kako je radio knežev konj. I to je radio neumorno, svakodnevno i postojano. Kad god bi se u okolini kneževog konja našao neki član Partije koji toga dana nije nista dipio, maznuo, u džep strpao, u inostranstvo odneo, kako bi se još reklo, knežev konj bi manuo repom. I to je bilo sigurno da će on manuti repom. I nikada nije pogrešio. Mahao bi repom i ispunjavao bi normu. Nema te sprave, te naprave tako tačne, tako nepogrešive kao što je bio rep kneževog konja.

I tako ti se ja tu našao, bila ladna noć, svetla svetle pred ulazom u Narodno pozorište, a ja gledam narod kako prolazi i tu su ti i vanpartijci i nepartijci i nešto reakcije i partijci i još po neki pravi prekaljeni partijac. A konj miran nepomičan ne maše repom. Vidim ja došo sam u pogrešno vreme. Mora biti da se drugovi partijci vraćaju sa dnevnog posla, a oni koji još danas nisu ništa uradili mora biti nisu ni izlazili iz svojih malih kućica na Dedinju. I dok ti ja tu tako gledao, da ne kažem zablenuo sam se kao tele u taj rep, ne videh šta se oko mene zbiva. Počeli su da se okupljaju drugovi milicijonari i sa njima još neki drugovi civili, ozbiljno gledaju ispod oka, drže pendreke, ovaj hoću da kažem milicijonarske palice, ukrutili se, zakrvavili očima. Idu okolo i šapuću nešto jedni drugima. Vidim ja tu je Lenjin odneo šalu, ono joldaš dobra biti neće. A ja šta ću nego se skupim kao tito u ladnoj vodi i napravim se kao da sam neutralan. Polako se sklonim u senku jednog drveta, a to i nije bilo teško, jer osim pred ulazom u Narodno pozorište, svuda je bilo mračno.

I odjedanput ti ispred ulaza u Narodno pozorište stade jedna limuzina. More samo da vidiš kaka je! A meni sune miso kroz glavu: šta bi bilo da se ne daj Bože sad otvore vrata od ove limuzine i da iz nje ispane vog! I ja još nekako ni da dovršim tu misao, a kao što reko išla je munjevitom brzinom, kada neki frajer pritrči toj limuzini, otvori vrata i iz limuzine se iskotrlja vog!

VOG!

A narod zatapše rukama, zatapka nogama, zakoluta očima, i povika: "Živijo vog!" Tako Srbi, Hrvati i Slovenci. A ono nešto Muslimanina koji su se tu slučajem zatekli padoše ničice na pločnik, zagrizoše beton i zavapiše: "Ala il Ala!"

A ja stojim tako malo podalje, vidim lepo rep konja i tamo dalje vog. I evo da vam kažem šta sam tada svojim očima vido. Kunem vam se svim što imam, ruku stavljam u vatru, glavu na panj, video sam svojim očima, oči mi ispale ako lažem. Secite me ljudi na komade, ako nije tako. Ne lažem vas, zašto bih imao da vas lažem. Ja nikakve koristi od toga nemam.

A još da znate to je bilo u ono vreme kada sam imao oči sokolove. Nije bilo šta nisam mogao da vidim. Milicijonara sam mogao da prepoznam na puškomet, a udbaša i na dva puškometa. Izvežbao sam se, a to ti je neka vrsta zakona o samoodržanju. Oni koji nisu bili u stanju da vide tako dobro nisu mogli da se održe.

Ali više nije tako. Ostarijo sam. Eto pre nekog vremena šetam ti se ja ovde gradom, a pored mene prođe jedan čovek. Meni nešto dođe čudno. Pogledam ti ja za tim čovekom, a on okrene u one ulice gde rade, kako da kažem ove američke dame. A ima tu i po koja naša, i svakim danom sve više. Nije on jedini koji tamo ide. Zađu tamo i da prostiš i naše narodne vođe, pa i ne samo mirjani. Ali s ovim čovekom beše nešto drugačije. Neki čudan miris. U to ne da mi je miris ušao u nos nego mi uđe u oči. Zapravo on je mirisao na sve ove francuske mirise što ih donose iz Pariza. Sve starkelje koje idu u taj kraj tako se namirišu. Ali to ne beše ono što osetih očima. Udari me, prosto u oči me udari i nije da kažeš miris nego baš smrad. I to onaj smrad što stoji, što neće da ode. Šta li to može biti pitam se? Nije buđ, nije ni pseći izmet, a opet je i buđ i pseći izmet. Kao nadula se lešina na suncu, pa se onda promeni još i u izmet psa. I meni ravno u oči! Prođe dan, meni to iz ociju ne izlazi. Šta li je pitam se? Dođe noć, odem da spavam, ali ne mogu da zaspim. Smrdi ono i ne pušta me. Nešto staro, trulo, lešinarsko, zagađeno. Nije li nešto iz Sovjetije, kao pomislih. Sovjetija! Pa da, to je to, sinu mi odjedanput, pa to je to, taj čovek je udbaš! Dignem se ja iz kreveta, uzmem jedno ćebe i komad sapuna, stavim pored kreveta, onda legnem i namah zaspim.

Ali pred zoru se ponovo probudim i zapitam se šta li je udbaš radio u tom kraju. Para on za te ženskinje nema, a i da ih je odnekud mazno, nema on više snage za to. Ne razumem. Posle nekoliko dana rekoše mi ovi mlađi što sada dolaze iz zemlje: "More stari ti si baš savim izlapio. Taj udbaš prodaje drogu." Ti mlađi su se rodili sa tim, njima to jasno, a ja sad pod stare dane treba to sve ponovo da učim.

Eto sada sami sudite kakvom su mi mladom bile oči sokolove, kad sam već potpuno izlapio, a još mogu očima da mirišem.

I evo sada da vam kažem šta sam vidijo. Tamo vog, a tu konj i rep. Ja gledan tako voga, tu rep i lepo vidim. Vidim ljudi, eto lepo vidim, opet vam se kunem:

KONJ NIJE NI MRDNUO REPOM.

Nista, ama bas ništa. Samo drži onu nogu neumorno, hoće da ide, ali još ne može, nije još dobio pasoš. A repom ni makec. Očekivao sam da će ne samo da zamaše repom, nego će i da zarže i zanjišti, po trgu potrči i da po tri bojna koplja preskače. A od svega toga ništa, ama baš ništa. Kunem vam se oči mi ispale ako lažem, ostario sam i nemam zašto da vam pričam neistinu.

A vog kako se iskotrlja iz limuzine, tako stade čvrsto na svoje dve stražnje noge i onda odskoči na prvu stepenicu ulaza u Narodno pozorište. Pa onda opa-cupa na drugu, opa-cupa na treću i opa-cupa redom do poslednje. Pa kad odskoči i na poslednju, dovati se čistine i uzme zalet, te kao da je na mlazni pogon punom brzinom ulete u zgradu kod one inostrane devizne ačice, što li već beše. Jer se njemu kao vogu i ne pristoje ove naše. I kako ulete u zgradu tako se vrata za njim zatvoriše. I to ti je bilo kao neko baznesenje, što i dolazi po prirodi stvari posle vogojabljenja. Kao ta ačica raširila oblake, otvorila nebo i on upade u to.

Kako se vrata za vogom zatvoriše, tako kao da je letnja jara udarila po tankoj poledici raskraviše se oni drugovi milicijonari i oni drugovi civili sa njima. A kad ja to videh rekoh u sebi: "Sad il nikad!"

I onda tiho i brzo ja ti šmugnem za Hipotekarnu banku u Čika Ljubinu. A tamo mrak, štedi se struja za izgradnju socijalizma. Pa ti ja brzim korakom napred, napred u novo socijalističko društvo. I tako do prvog čoška. A kad tamo ne lezi Lenjine, gde ću sad? Ako okrem na desno tamo je vog, ako idem pravo tamo je američka čitaonica, tamo me čeka Prlja, ako okrenem na levo tamo je francuska čitaonica. To ti ja od tih zala i dobara izaberem najmanje pa okrenem na levo. Pravim se ja Englez i kao da ne poznajem Francuze, a i Francuzi se prave Englezi i kao da ne poznaju mene. Te tako nekako ti ja izbijem na Obilićev Venac. Kad tamo eto ti nove muke. Ako okrenem na desno tu ti je Centralna udba, ako idem pravo tamo ti je udba za Beograd, ako okrenem na levo, tamo ti je Mažestik. U Mažestiku su stranci i ono naše preostalo ženskinje što je uz partiju, ali još nije u partiji. Prebacuju normu, spremaju zimnicu.

Vidim ja opkoljen sam kao u petoj ofanzivi.

Gde ću, kako ću, dohvatim ti se ja nekih stepenica, pa između nekih zgrada do Sremske ulice. Na levo ne možeš, tamo je Javno tužioštvo za grad Beograd. Pa ti ja na desno i tako izbijem na Zeleni Venac. I tu tek predanuh, ali zastao nisam, nego odmah niz Kameničku do Karađorđeve. A tamo široke narodne mase vračaju se sa izgradnje socijalizma i svrstavaju se u red za autobus za Zemun. Onda i ja stadoh u taj red. Sat po sat, autobus po autobus, otkinu malo po malo od oni širokih narodnih masa i nešto po pola noči stigoh ti ja u Zemun.

Nikada ne ču šta se desi sa onom ačicom. Da li je te večeri prebacila normu i koliko? Normu sam siguran da je ispunila jer kad radi uz voga tu nema da se podbaci. Nadam se da će neki naučnik ispitati i knjigu o tome napisati, kako je ačica učestvovala u izgranji socijalizma i koji su joj bili prilozi toj izgradnji. Ako ačica sve kaže kako je bilo sve po redu u tančine, onda će se knjiga i te kako čitati u zemlji, a još više u inozemstvu.

A mene eto ljudi i danas kad se setim svega toga, stra me vata da mi se kosa diže na glavi. Grozota. Bilo je brozno.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane