O tome se govori

U Vučićevoj Srbiji krem društva predstavljaju lopovi, ubice, narkomani, prevaranti, pederi, kurve...

Primitivni su, prosti i agresivni, imaju pozajmljenu moć

Aleksandar Vučić je sve u Srbiji uskladio sa svojim F dijagnozama. Vlastitim mentalnim poremećajima prilagodio je izbor saradnika, ministara, poslanika, direktora... Napravio je svoju stranku i koaliciju, pa čak i opoziciju. Formatirao je pravosuđe, policiju, vojsku, sve državne institucije, vrh Srpske pravoslavne crkve i Akademije nauka i umetnosti, a naročito medije. Po istom modelu sklepao je i vlastitu elitu. U Vučićevoj Srbiji krem društva predstavljaju lopovi, ubice, narkomani, prevaranti, pederi, kurve i ostali otpad. To ne bi bio veliki problem kad bi postojala prava elita. Nažalost, nije tako. U pokušaju da nametne svoj izbor, šef naprednjačkog kartela vodi kampanju protiv „žute ološ-elite". Uzalud, razlika ne postoji. Da nije bilo takve žute, ne bi bilo ni Vučićeve crne elite.

Predrag Popović

Reč elita potiče iz latinskog i francuskog jezika, a označava ono što je izabrano, najvrednije, jezgro...

Savremena tumačenja pojam elite upotrebljavaju za isticanje vodećih grupa, koje donose značajne odluke, ili propuštaju da ih donesu, čime utiču na interese svih pripadnika određenog društva.

U dinamičnoj strukturi društva prepliću se uticaji političke, ekonomske i administrativne elite.

Rajt Mils, Jozef Šumpeter, Karl Manhajm i ostali autori elitističkih teorija bitno bi promenili stavove da su bili upoznati sa srpskom praksom. Nije potrebna stručnost iz društvenih nauka, dovoljan je zdrav razum, pa da se shvati kako nije moguće povezati termin „elita" s likovima koji u Srbiji sami sebi kače tu titulu.

Ako eliti pripadaju Ana Brnabić, Siniša Mali, Zorana Mihajlović, Jadranka Joksimović, Željko Mitrović, Predrag Sarapa, Dragan J. Vučićević, Lav Grigorije Pajkić, Aleksandar Martinović, Ceca Ražnatović, Aca Lukas i slični primerci, onda je nauka ozbiljno zakazala. Nauka i evolucija.

Vučićevi elitisti bili bi (tačnije rečeno - biće, čim za to dođe vreme) sramota i za prave kriminalce, koji po zatvorima pošteno služe kazne. On ih je takvima stvorio. Omogućio im je da kupe diplome, funkcije, firme i ljude, pa i status zvaničnih pripadnika elite. Dao im je tuđi novac, realnu moć i iluziju da su važni, koju šire preko Pinka, Informera i ostalih naprednjačkih propagandnih kanalizacija.

Vučić im je ispunio sve snove, ali ne zato što je dobar ili, daleko bilo, što su mu srcu prirasli. Dao im je sve što su poželeli kako bi ličili na njega, iskompleksiranog skorojevića sa džepovima punim otetog novca i funkcijama koje su za sto nivoa kompetencije iznad stvarnih mogućnosti, obrazovanja i talenta.

Određene grane medicine, posebno one koje se bave F šiframa, imaju detaljna objašnjenja Vučićevih postupaka, koji se zasnivaju na potrebi da stekne društvena priznanja.

Roditelji su ga kinjili, zagorčali su mu detinjstvo. U čestim medijskim ispovestima, čak i u njihovom prisustvu, opisivao je kako ga je mama Angelina, dok je bio beba, ispustila na pod. Od teških povreda glave, izgleda, još se nije oporavio. Zvanični tata Anđelko ga je terao da jede pokvarenu paštetu. Ništa bolji tretman nije imao među vršnjacima. U osnovnoj školi je stekao nadimak Žvalo, a u srednjoj Hulja. Te etikete je opravdao i po ulasku u politiku.

Vojislav Šešelj je vešto manipulisao njegovim kompleksima, upotrebljavao ga je za sve prljave poslove. Iskustva, stečena tokom obuke pod paskom crvenog vojvode, Vučić je primenio još prilikom formiranja paralelnog centra moći u Srpskoj radikalnoj stranci. U svoju dvorsku svitu regrutovao je beznačajne kreature, koje se danas nalaze na najvažnijim državnim funkcijama.

U to vreme, pre petnaestak godina, Vučić je već imao visok politički rejting i solidno popunjene sefove i bankarske račune. Imao je prolaz u svim medijima, zaštitu pravosudnih organa, pa i kontakte sa domaćim tajkunima i stranim diplomatama. Ipak, kao što kaže Džonijev stih "svak traži ono što mu fali", Vučić je vapio za društvenim prihvatanjem i priznanjem. Hteo je da bude ugledan i cenjen. Nobles, bre.

Pokušavao je da se udene u društvo javnih ličnosti, ali nije išlo. Niko pristojan nije hteo da kontaktira s njim. Boris Tadić se slikao s Novakom Đokovićem i Vlade Divcem. Emir Kusturica je svom tadašnjem pokrovitelju Vojislavu Koštunici doveo Maradonu. Pa, kako da Vučiću ne prorade kompleksi niže vrednosti, kad je jedini sportista koji ga je podržavao bio bivši rukometaš Predrag Peruničić, a i on samo zato što se nadao da će to iskoristiti da uzme jedan lokal u Dobračinovoj ulici.

Vučić je, preko posrednika, zamolio slavnog košarkaškog trenera Božu Maljkovića da bude gost na osnivačkoj skupštini Srpske napredne stranke. Dobio je bananu, Maljkovićev odgovor je bio kratak i jasan: "Ja sam iz partizanske porodice, pre bih sebi odsekao ruku, nego što bih se rukovao s tim četnikom".

Nije imao uspeha ni sa umetnicima i intelektualcima. Demokratsku stranku su podržavali gotovo svi politički aktivni glumci, neki čak i besplatno. Stranačkom imidžu je koristila pojava Vojislava Brajovića, Laze Ristovskog, Mire Banjac, pa i Branislava Lečića.

U istom taboru nalazila se i većina istaknutih akademika i univerzitetskih profesora. Demokratska stranka Srbije imala je Kusturicu, Matiju Bećkovića, Boru Đorđevića i Cecu Ražnatović. Nesrećnom Vučiću zapali su Lidija Vukićević, Baja Mali Knindža i Vesna Rivas. Izbegavao ga je čak i Brana Crnčević, koji mu je poručio da se "u SRS učlanio zbog Vojislava Šešelja i da, dok je Šešelj u haškom kazamatu, neće napustiti radikale, jer bi tako napustio samog sebe".

Reprezentativci tzv. ekonomske elite tajno su podmićivali Vučića, a javno bežali od njega kao đavo od krsta. Po naređenju Miroslava Miškovića, Milka Forcan je bila zadužena za servisiranje Vučića.

Primala ga je u "Deltinu", častila s kovertama i pomagala da reši i privatne probleme. Milan Beko ga je posećivao u "Ju biznis centru" i ugošćavao u svojoj vili u Toskani. Gledali su fudbal i ogovarali Tadića, Koštunicu i Miškovića, ali samo krišom, da ih niko ne vidi zajedno. Miodrag Kostić je privodio Vučića na svoju jahtu, ali ne zbog druženja, nego posla.

Da ga radikali ne bi prozivali u Skupštini i medijima, Vučiću je otkup grehova plaćao Žarko Zečević. S Bogoljubom Karićem bio je u otvorenom sukobu, jedan drugog su optuživali za lopovluke i prevare.

Na bliske političke, poslovne i privatne odnose s Vučićem pristao je samo tajkun u usponu Nikola Petrović. Kad je interesni odnos prerastao u kumovski, Petrović je presudno uticao na Vučićevu transformaciju, ne samo iz radikalskog velikosrpskog nacionaliste u evroatlantskog naprednjačkog fanatika, nego i iz populističkog tribuna u elitističkog državnika.

Petrović ga je uveo u krug bogataša, naučio ga je kako da prezentuje moć i novac, u kojim hotelima da odseda, koja jela i pića da naručuje, kako da koristi escajg, kakve satove da nosi...

Pokazalo se, Vučić je bio dobar učenik. Savladao je gradivo i postao ovo što je danas, iskompleksirani skorojević, koji uživa u tome da prostake kojima je okružen maltretira pričama o sortama vina, tehnikama destilisanja, čemu služi dekanter...

Uslovljen karakterom, Vučić se učitelju zahvalio na svoj način, ruganjem i tračevima. Dvostrukog kuma je opisivao kao razmaženog primitivca, kome je sekira slučajno upala u med, i to zahvaljujući nasledstvu koje mu je ostavio otac Radoslav. Prema Vučićevim tvrdnjama, Radoslav Petrović se, kao direktor "Energoprojekta", obogatio na poslovima u Africi. Način na koji je stekao novac nikad nije rasvetljen, pošto je Radoslav imao sreće da umre pre nego što su okončani sudski postupci.

Vučić je, kumu iza leđa, opanjkavao i njegovu mamu. Dok je Nikola s ponosom isticao da mu je mama Sofija ugledna francuska grofica, Vučić je to potvrđivao u svom stilu: "Da, ona je grofica od metle, bila je čistačica u Angoli, gde je upoznala Radoslava". Zanimljive su i Vučićeve analize tetovaža Nikoline supruge Maje, ali one su toliko nepristojne da ih ne treba citirati.

Upravo povodom Nikole Petrovića, odnosno njegovog modnog stila (firmirana odela, "roleksi" i cipele od krokodilske kože), Vučić je milion puta ponavljao izreku: "Magarac je magarac i kad nosi zlatni pokrovac". Međutim, kad je došao na vlast, preko mnogih magaraca prebacio je zlatni pokrovac.

Kad već nije uspeo da se ličnim vrlinama i vrednostima preporuči za članstvo u eliti, Vučić je odlučio da stvori svoju privatnu elitističku kastu. Za početak, osvetio se onima koji su ga prezirali dok je bio u opoziciji. Novcem ili statusom, često i jednim i drugim, kupio je koga je hteo.

Boža Maljković je, da bi postao predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, zaboravio na partizansko poreklo, Vučiću je pružio ruku i hvalospeve u kojima ga je opisivao kao "ostvarenje sna i nade za celu Srbiju".

Brana Crnčević je zaboravio na Šešelja, napustio je samog sebe i postao Vučićev link prema udbašima, poput Jovice Stanišića, koje je amortizovao kako ne bi iz fioka izvlačili kompromitujuće dokaze diktatorovih ranih radova. U tom paketu, Vučić je prigrlio Ristovskog, Miru Banjac, Đorđa Balaševića, Boru Đorđevića, Cecu, Karića, koga god je hteo...

Novu političku elitu je sklepao od pohlepnih konvertita iz svih stranaka i budžaka. U vrh vlasti podigao je Nebojšu Stefanovića, koji je kao brucoš s Poljoprivrednog fakulteta naprasno postao doktor nauka, s diplomom stečenom u kiosku pored Centra "Sava".

Sa sličnim obrazovanjem, iako bez doktorske titule, Aleksandar Vulin je pristao da Vučiću služi odanije nego nekad Miri Marković. Jadranka Joksimović, bivša urednica radikalskog biltena "Velika Srbija", postala je ministarka za saradnju s Evropskom unijom.

Više ne kupuje odeću kod Čanga na Banjici, nego u Milanu i Parizu, ali džabe, i dalje izgleda kao da ne vredi više od "tlista dinala".

Mariju Obradović je put do ministarske fotelje vodio s kolena na koleno. Iz kruševačkog butika stigla je u studio KCN-a, beznačajne televizije Zvezdana Milovanovića, gde je mucala čitajući vesti.

Na tom putu ka vrhu društvene lestvice probijao ju je Bratislav Gašić. Polupismeni keramičar, koji se obogatio švercom kafe i preprodajom tuđe imovine, još kao ministar odbrane postao je simbol Vučićeve elite. Izjavom da voli novinarke koje lako kleknu, asocirajući na bludne radnje kojima on i njemu slični uveseljavaju Vučića, Gašić je potvrdio ispravnost narodne izreke o magarcu i pokrovcu.

klečanju i sličnim akcijama mnogo zna i Irena Vujović, čijom promocijom iz statusa kafe-kuvarice na funkciju predsednice opštine Savski venac, pa zatim i ministarke za zaštitu životne sredine, Vučić se narugao svima koji znaju da, za razliku od Irene, izgovore reč ekologija.

Naprednjački elitisti zaista su onakvi kao što izgledaju. Primitivni su, prosti i agresivni. Ipak, imaju pozajmljenu moć. Oni upravljaju državom, donose zakone, raspolažu javnim resursima i otimaju privatnu imovinu, zgrću novac i šire se u medijima.

Teoretičari tvrde da svako društvo zaslužuje elitu kakvu ima. Vučić pokušava da Srbiji nametne svoju elitu, izabranu u skladu s njegovim sistemom vrednosti. O kakvim vrednostima je reč vidi se iz primeraka koji ih simbolizuju u svim segmentima društva. Što su u politici Maja Gojković ili Tomislav Nikolić, to su u ekonomskoj eliti Slaviša Kokeza, Goran Veslinović, Zvonko Veselinović, Dušan Stupar, Mikica Marković i slični.

Naopaku vertikalu Vučić je spustio do dna, pa i u podzemlje. U saradnji sa Željkom Mitrovićem, u elitnog predstavnika kriminala promovisao je Kristijana Golubovića. Dozvolio mu je da se reklamira nastupima u rijaliti programima na Pinku, a zauzvrat je dobio političku podršku. Doduše, Kristijan mora da se muči, da se u direktnom prenosu svađa s raznim starletama i sličnim polusvetom. U kamere, pred milionskom publikom, ugledni mafijaš nema problem da izgovara najbrutalnije pretnje.

- Zaklinjem se u svoje dvoje dece - ubiću Staniju, lično ili preko svojih ljudi, ako mi se iskreno ne izvini što mi je spomenula decu, po cenu da idem 40 godina na robiju - rekao je Golubović sredinom septembra u kamere Televizije Pink.

Nije morao da brine. Dok god hvali "gospodina" Vučića, neće morati da odgovara. "Gospodinovi" tužioci i sudije na robiju šalju normalne građane, koji u nastupu besa i očaja napišu neku psovku na društvenim mrežama.

Kad se kriminalac, koji je više od pola života proveo po zatvorima, zakune da će izvršiti ubistvo, tužilaštvo ga kazni tako što ga natera da opet na Pinku, uživo, poljubi ruku Staniji i zamoli je da mu oprosti sve što je izgovorio u afektu.

Ima i drugih kriminalaca, koji su pripadnost Vučićevoj eliti zaslužili na lakši način. Nekima, poput Ace Rošavog i sličnih "Janjičara", dovoljno je da uzmu prestolonaslednika Danila, vode ga na fudbalske utakmice, splavove i kafiće, pa da postanu elitni predstavnici svoje vrste, nedodirljive za policiju i pravosuđe.

Iako već desetak godina po svaku cenu, političkim i medijskim pritiscima, Vučić pokušava da institucionalizuje i ozvaniči postojanje vlastite elite, ne uspeva u tome. Pristojan svet se i dalje kloni tog društva, gadljiv je na svinjsku huntu, kako naprednjake naziva režiser Srđan Dragojević. Da bi prevazišao tu prepreku, Vučić je prinuđen da kontrira. Vrata njegovog kartela otvorena su svima.

U Srpskoj naprednoj stranci raširenih ruku dočekuju svakog lažova i prevaranta. Dok je bio u DSS-u, Milenko Jovanov je optuživao Vučića i SNS za fašizam i kriminal. Iste ili slične stavove su iznosili Branislav Nedimović, Dejan Mihajlov, Nebojša Bakarec, Dragan Šormaz i mnogi drugi nesrećnici, koji su izmileli ispod Koštuničine suknje. Vučić im nije zamerio.

Kao što je Bakarec za njega tvrdio da je "politička fukara", tako je Vučić za njega govorio da je "psiho-fizički hendikepirani unuk ustaškog satnika", pa nikom ništa. Važan im je interes, ne ljudsko dostojanstvo. Šormaz je Vučića i Nikolića nazivao primitivnim dripcima, a oni njega seksualnim manijakom, koji plaća prostitutke da mu uvrću bradavice i štiklama gaze po njemu.

Kakva elita, takvi i kvalifikativi.

U Vučićevoj političkoj karijeri, ako tako može da se nazove ta vrsta kriminala, sve se promenilo, osim sklonosti ka lažima, prevarama, nasilju i podelama. Ni u čemu nije bio uspešniji, nego u stvaranju podela.

Političari koji nisu zastupali njegove stavove bili su izdajnici. Novinari koji su ga kritikovali bili su strani plaćenici. Tajkuni koji ga nisu plaćali, ili to nisu činili u meri koja bi mu bila dovoljna, etiketirani su kao kriminalci.

Isti princip sad primenjuje u procesu stvaranja svoje elite. Svaku priliku koristi da istakne razliku između svoje idolopokloničke kaste, koju naziva "pristojnim, vrednim svetom" i "žute ološ-elite". Razlike je definisao u programskom tekstu, koji je objavljen početkom jula prošle godine u Politici.

- Nervozni zbog činjenice da im prevrati ne uspevaju, da je podrška naroda obrnuto proporcionalna rušilačkim naporima koje preduzimaju na dnevnom nivou, politički kvazielitisti pribegli su oprobanom fašističkom metodu, podeli naroda na superiorne, one kojima oni pripadaju, i inferiorne, one koji nikako ne mogu da pobede.

Utoliko više, ti drugi vremenom će postajati sve gluplji, odvratniji, siromašniji i neobrazovaniji, za razliku od njih, prepametnih, vizionara, protezama na vreme ispravljenih vilica i zuba kao da ih je "bohor" izbeljivao, dok će ovi drugi umesto čačkalicama, zube početi da čiste veslima, jerbo elitisti ne bi bili baš tako dobri da mi, inferiorni, nismo baš tako i toliko grozni.

Lepo su smislili, narode crkni, dok oni lepo žive, a ako nam se suprotstavite, vi kugo narodna, mi prepametni i od Sebe izabrani, slomićemo vam kičmu, kao i onim malobrojnim predstavnicima naroda koji ga se ne stide. I, povrh svega pišaće nam po grobovima, jer je to vrhunac izraza njihove intelektualne dominacije i stvaralačke nadmoći.

Uostalom, samo ih pogledajte i zapitajte su kakve su to gromade, veličine poput Trifunovića, Obradovića, Đilasa, pride i Jeremića, koje imaju najveće znanje, nepokolebljivo poštenje i božanski moral. Oni su elita, a mi ostali krezuba stoka - iscedio je Vučić sve svoje komplekse u tom opskurnom pamfletu, kojim je dao zadatak svojim elitistima Sarapi, Vučićeviću, Mariću i sličnima da kidišu na "žutu ološ-elitu".

U toj strategiji ima smisla, ali ima i nesavladivih prepreka. Najveći problem nalazi se u činjenici da ne postoji bitna razlika između Vučićeve krezube i žute kriminalne elite. Sličnost vrednosnih sistema, duhovnog porekla, intelektualnih ograničenja i ličnih ambicija potire razlike u broju zuba, padeža i stepena obrazovanja.

Vođeni istim lukrativnim motivima, obe elite su se ispreplele i kadrovski.

Sukobi Vučića i Gorana Vesića, dok su igrali uloge Šešeljevog i Đinđićevog kerbera, obeležili su jednu mračnu epohu. Razmena najtežih optužbi i uvreda zadržala se na rečima samo zato što Vesić nije prihvatio Vučićev poziv na dvoboj.

Usled dugih borbi toliko su se zbližili da su srasli kao kentaur, samo što se ne zna kome pripada ljudska, a kome konjska polovina. No, to nije bitno, isti su.

U tom komplotu našli su se i Ana Brnabić, Siniša Mali, Goran Knežević, Jelena Trivan, Zorana Mihajlović, Ivica Kojić i ostatak parazita iz svite Mlađana Dinkića. Tu je i Gordana Čomić, poslednji Vučićev trofej u niski žutih bisera.

Zli jezici u tom kontekstu pominju i Vladimira Popovića, zvanog Beba. Iako on odrađuje posao diktatorovog nezvaničnog konsiljerea, ipak treba istaći razliku. Beba Popović je u tom društvu po zadatku, da ih kontroliše, a ne zato što su mu srcu prirasli. Naprotiv, on i danas, kao i pre 20 godina, prezire Vučića i sve što Vučić simbolizuje. Još kao konobar, naučio je da trpi svakakve mušterije, pa sad to iskustvo primenjuje u odnosima s naprednjačkom inferiornom stokom, kako je opisuje njihov vođa.

Vučićevu stragegiju podržava i Boris Tadić, neformalni osnivač i ovlašćeni promoter Srpske napredne stranke. "Ko tvrdi da su svi političari isti, taj radi direktno za Vučića", tvrdi Tadić.

Dok je bio predsednik Srbije, on je direktno radio na stvaranju naprednjačkog kartela, čijim vođama Nikoliću i Vučiću je dao političku, pravosudnu, medijsku i finansijsku logistiku. Dao je i najbliže saradnike, Jelenu Trivan i savetnika Nebojšu Krstića, zvanog Krlo. Za prošle izbore, Tadić je diktatoru prepustio i vodeće kadrove iz svoje Socijaldemokratske stranke. Ne treba zaboraviti da je upravo Tadić promovisao način vladavine koji, u vulgarnoj formi, danas primenjuje Vučić.

U Tadićevo vreme sprovedena je pljačkaška privatizacija. Po istom principu, država je oštećena u one 24 sporne prodaje najvećih državnih i društvenih preduzeća. Razlika je samo u količini novca.

U doba Tadićeve i Koštuničine kohabitacije privatizovan je C Market. Država je oštećena za skoro 1,5 milijardu evra. Sve Vučićeve pljačkaške kombinacije ne vrede toliko. Takođe, vlast DS-DSS-SPS je raširila praksu kršenja Ustava, zakona i morala.

Mediji su objavljivali snimke hapšenja ljudi, koji su provlačeni kroz blato, satanizovani i kompromitovani, a kasnije, posle plaćanja reketa, puštani na slobodu bez optužnice, a kamoli presude.

Izbrisane su i personalne razlike. Na pitanje otkud mu novac za stan u Belvilu, Vučić odgovara: "Moja mama je prodala neku zemlju kod Bečeja, pa mi je pozajmila novac za stan". Na isto pitanje, povodom stana na "pašnjaku" na Vračaru, Dragan Šutanovac, Tadićev kum i bivši predsednik Demokratske stranke, nudi istu vrstu odgovora: "Novac mi je pozajmio tast Miroslav Ilić". Vučić i Šutanovac ne dele samo lažnu dužničku muku, nego i isti moral. To ih ne sprečava da se ogovaraju, bar ne Vučića.

Još dok je bio u radikalima, Vučić je pikirao Šutanovca, posebno na njegovu sklonost ka skupoj odeći, satovima i sličnim detaljima, karakterističnim za svest prosečnog skorojevića. Vučić mu je javno nudio da se trampe za kolekcije satova, a tajno mu se rugao što nosi odela čija cena prevazilazi visinu njegove trogodišnje plate. "Šutanovac priča da ima 300 pari cipela. Ne razumem ni žene koje imaju po deset pari cipela, ali hajde, neka ih. Međutim, šta će normalnom čoveku tolike cipele, nije stonoga!? I, gde ih uopšte drži, koliko soba mu treba da ih čuva? - čudio se Vučić.

Sad se ne čudi što njegov zvanični tata Anđelko nosi odela Brioni Vanquish, pa sve okreće naopako kravatu, da svi vide etiketu.

Vučićevu potrebu za elitizmom promovišu reprezentativci političkog, medijskog i finansijskog mulja.

U tu kampanju, vođi za ljubav, uključio se i episkop bački Irinej Bulović, koji je nad odrom partijarha Irineja Gavrilovića podelio građane na pripadnike "lažne" i "prave" elite. "Za razliku od lažne intelektualne, kulturne elite, pravi pravoslavni intelektualci isticali su da je mirnoća patrijarha Irineja bila njegova snaga", rekao je vladika Irinej. "Pravi intelektualci", predvođeni pripitom premijerkom i narkomanima i lopovima iz njenog kabineta, sedeli su u prvom redu, ponosni što pripadaju eliti.

Bez obzira na političke i medijske prevare, kojima se promovišu obe vrste lažne elite, crna i žuta, u Srbiji ipak postoje ljudi od ugleda i poštovanja.

Pravoj eliti ne pripadaju stranački i državni funkcioneri, bogati primitivci i kriminalci, nego vredni i čestiti pojedinci, koji žive od svog rada, iznose svoje mišljenje i ne odriču se moralnih principa. Ta elita ne postoji na Pinku, već u realnom životu. Iako ćuti i trpi, nje se plaše svi iskompleksirani đilkoši, koji znaju da stiže vreme za svođenje računa.

A, kad se to desi, pojaviće se šansa da se u Srbiji stvori normalno društvo, koje zaslužuje budućnost bez crnih, crvenih i žutih elitističkih džibera.