Feljton

„Enigma Ćićko" (3)

Broz je bio likvidator

Poznato je da su sukobi u komunističkom svetu, kao i u svim totalitarnim režimima, bili nemilosrdni i brutalni. Žrtva jednog takvog sukoba u nas bio je revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko. O tome je napisano više tekstova, jedan je iz pera našeg stalnog saradnika književnika Ivana Ivanovića. Pisac je u polemičkoj knjizi „Rade Drainac između četnika i partizana" (2002) sublimirao svoja saznanja o tome u poglavlju ENIGMA ĆIĆKO. Uz saglasniost autora, prenosimo ovaj tekst u našem feljtonu.

Ivan Ivanović

Dakle: Ratko Pavlović je student u Pragu, član partije, sekretar partijske organizacije među studentima. Nekako u to vreme je Kominterna postavila Josipa Broza Tita za generalnog sekretara KPJ. On je hrvatski kadar.

Srpsko-crnogorski komunisti imaju svog kandidata, Petka Miletića, koji će nestati u staljinističkim čistkama. Postavlja se pitanje kakav je bio stav praških studenata o imenovanju Broza za prvog čoveka KPJ? Pre toga je Staljin preko Kominterne likvidirao gotovo celokupno partijsko rukovodstvo iz redova srpske organizacije, što je Ratko Pavlović svakako znao.

Postoji priča da je četrnaest praških studenata, na čelu sa partijskim sekretarom, uputilo pismo Kominterni u kojem protestuje zbog stradanja srpskih komunista u Sovjetskom Savezu i dovođenja anonimnog mašinbravara na sam vrh KPJ! Ako je tako, onda Ćićkov slučaj postaje jasniji.

U romanu „Knez tame", književnik Rade Vojvodić, takođe postavlja „problem Ćićka". U dijalogu između junaka romana,novinara Mićuna Maćinca, koji piše rad o revoluciji u Toplici, i Spomenika ubijenom partizanskom komandantu Baću Jugoviću, mermerni kip se ispoveda:"...da sam ja ‚trockist' prišili su mi to još u Pragu, kada sam na sastanku komunista 1936. g. citirao Buharina i Trockog, i bio zamerio Staljinu zbog nekih stvari... jeste!

U Španiji su me, posle, zbog toga držali na oku... Čim su ovde došla dva moja druga iz Španije, a nisu, inače, bili iz ovih naših krajeva - neko je javio onima gore: da se „Španci" okupljaju! Kad su saznali ko su ti iz moje grupe - stigla je depeša: „To su trockisti ... opasni po pokret ... što pre ih razdvojiti!"

Nameće se pitanje: Šta je radio novi generalni sekretar KPJ u vreme Španskog građanskog rata? Po partijskoj istoriografiji, Tito je u to vreme boravio u Parizu i organizovao odlazak jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju. Koliko se zna, Ratko Pavlović i drugovi iz Praga nisu koristili taj kanal za prelazak preko Pirineja.

Ako je Tito u to vreme bio u Parizu, da li se sreo sa dvojicom političkih emigranata, jugoslovenskih komunista, okvalifikovanih kao „trockisti": Živojinom Pavlovićem i Čedom Kruševcem? Deluje irealno, ali sve te ljude koji bi mogli da svedoče o tom periodu Titovog života komunisti su jednostavno likvidirali!

Neka mi Čitalac dozvoli malu digresiju: pomenuću sudbine još nekih komunista koji su okvalifikovani kao „trockisti".

Učitelj iz Užičkog kraja, Živojin Pavlović, bio je politički emigrant i držao je partijsku knjižaru u Parizu. Za razliku od tadašnjeg vođstva KPJ, on je uočio šta se dešava u Sovjetskom Savezu i nije o tome ćutao. Napisao je potresnu knjigu „Bilans sovjetskog termidora", posvećenu žrtvama Staljinovog terora, i štampao je u privatnom izdanju 1940. g. u Beogradu.

Zbog toga je proglašen „trockistom" i izopšten iz komunističkog pokreta. Kad je buknuo partizanski ustanak u Srbiji, Pavlović je, kao svaki patriota, požurio da se pridruži ustanicima - svojim dojučerašnjim drugovima, ali su ga komunisti u Užicu uhapsili, osudili na smrt i streljali. U ovome je učestvovao i potonji Titov biograf Vladimir Dedijer.

Za mene kao pisca romana „Crni dani Rake Drainca" bilo je važno pitanje da li je Ćićko znao za Pavlovićevu knjigu? Radoznali i sistematični intelektualac, kakvim su Ćićka predstavili njegovi biografi, morao je da zna za knjigu svog prezimenjaka, tim pre što ona na posredan način govori i o njegovoj sudbini.

Pored „topličke trockističke trojke", postojala je i „valjevska trojka", upravo ona koja je podigla ustanak u selu Beloj Crkvi, nedaleko od varošice Krupanj. Šta se, u stvari, dešavalo toga dana u Beloj Crkvi?

Bio je ivanjdanski veliki narodni sabor, okupio se narod iz čitavog kraja, kao da nema okupacije. Na saboru se iznenada pojavila partizanska četa, sastavljena uglavnom od Valjevaca, zaustavila narodno kolo i održala politički miting. Bila su tri govornika: student Žikica Jovanović „Španac", lekar Miša Pantić, „Crveni doktor", i učitelj Čeda Milosavljević; pozvali su narod da se pridruži njihovoj borbi protiv okupatora.

Dva žandarma, obojica Srbi, koji su se tu našli po službenoj dužnosti, pokušali su da intervenišu, no student farmacije je izvadio pištolj i obojicu ih usmrtio. Tako je po komunističkoj mitologiji počeo veliki narodno-oslobodilački ustanak, „ispaljena prva ustanička puška", što će generacije đaka usvajati kao dogmu. A ubica žandara, Žikica Jovanović - Španac, ući će u istoriju kao veliki junak i narodni heroj. Mislim da bi se pre moglo reći da su pištoljski pucnji u Beloj Crkvi o

značili početak velike srpske tragedije, jednog od najkrvavijih i najosvetoljubivijih građanskih ratova na tlu Evrope.

Kakva je bila sudbina valjevske trojke? Učitelj Čeda Milosavljević je okončao život samo četiri meseca kasnije ispalivši sam sebi hitac u glavu, negde na Zlatiboru, pošto su ga njegovi osudili na smrt kao trockistu i ostavili mu pištolj da se ubije. „Crveni doktor" Miša Pantić stradao je tokom rata.

A sudbina Žikice Jovanovića i njegova smrt nisu ni do danas razjašnjeni. Svi su izgledi da je prvi srpski ustanik, čovek za bukvare i čitanke, likvidiran od svojih, kako tvrde sve učestaliji memoaristi. Između ostalih, javio se general Radivoje Jovanović Bradonja sa tvrdnjom da je on dobio naređenje od vrhovnog komandanta da ubije prvog komunističkog ustanika Srbije, ali to naređenje nije izvršio (to je uradio neko drugi), zbog čega će kasnije prolaziti kroz razna šikaniranja.

No da se vratimo topličkoj trojki. Posle neuspelog atentata, Čeda Kruševac, koji je izgleda bio najemotivniji, odlučuje da napusti Toplicu i ode u svoj zavičaj, u Hercegovinu, gde ga ljudi poznaju. Pošao je 9. oktobra, na dan partizanskog napada na Prokuplje, sa Jablaničkom četom, koja je učestvovala u ovoj akciji, ali je na putu streljan. Nekome je, očigledno, bilo veoma stalo da Čedina usta budu mrtva. Da li je Kruševac, koji je u vreme Španskog građanskog rata boravio u Parizu, mogao da zna nešto više o „pariskom periodu" delovanja generalnog sekretara KPJ i potonjeg vođe narodnog ustanka?

Tom prilikom je ostaloj dvojici topličkih „trockista" život bio pošteđen. Treba verovati Radomiru Mrdakoviću kad kaže da rukovodstvo Topličkog odreda nije želelo da izvrši direktivu partijskog vrha da se toplička trojka likvidira. Sekretar Okružnog komiteta Niškog okruga, Sreten Mladenović Mika, poslao je člana Komiteta, profesorku u prokupačkoj Učiteljsko-domaćičkoj školi, Razumenku Petrović - Zumu u Beograd sekretaru Pokrajinskog komiteta za Srbiju, doktoru Blagoju Neškoviću - Mihailu, da mu kaže da partijci Toplice odbijaju da streljaju trockiste - i ovaj je to uvažio. Odlučeno je da im se život poštedi, ali da se na njih pažljivo motri, pa ako im ponašanje bude sumnjivo, da se kazna primeni.

Zanimljivo je svedočenje Mrdakovića o tome kako su se Bata i Ćićko „opravdali" pred Partijom. Bata je, prilikom napada na žandarmerijsku postaju u dobričkom selu Aleksandrovu, ostao bez naočara, pa se tako izgubio.

Pošto je lutao celu noć, ujutru je uspeo da se priključi partizanima. „To Batino gubljenje i traženje odreda učinilo je da se sa njega skine sumnja." Ne verujem da bi neki sudija prihvatio ovako naivno svedočenje. Jedan drugi svedok, Luka Stepanović, ispričao je o Bati Uvaliću drugačiju priču.

Pošto je u jednoj borbi Bata Uvalić sa grupom partizana bio zarobljen i deportovan u Prokuplje radi streljanja, slučajno je uspeo da se spasi. Naime, u grupi partizana koja je sprovođena kroz Prokuplje, jedan meštanin je prepoznao Batu Cvikeraša i uspeo je da ga nekako istrgne iz grupe i sakrije.

Taj Prokupčanin bio je Ivan Dinić, poznati prokupački avanturista, sin bogatog trgovca Janaćka Dinića - Jerebana (porodični nadimak), koji je pored trgovine držao knjižaru i bioskop u Prokuplju. Ivan Dinić (i njemu je bio nadimak Bata) je kao student bio antikomunista, a šta ga je motivisalo da spase Uvalića, svedok ne zna. Obe priče su neuverljive.

Mnogo je verovantije da je Bata Uvalić, kao pridruženi komunista iz poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Parizu (verovatno je činio određene usluge pariskoj grupi jugoslovenskih komunista, špijunirao za njih), bio najmanje opasan iz topličke trojke, pa mu je stoga život pošteđen.

Možda je manje znao o „nepokrivenom periodu" života generalnog sekretara KPJ u Parizu? Kasnijom lojalnošću je uspeo da se iskupi, mada je za mnoge njegov saobraćajni udes u Iranu (išao je automobilom za Indiju, gde je bio ambasador, sa jednim „problematičnim" Topličaninom, poznatim po nadimku Ludi Živko!), u kojem je izgubio život, takođe sumnjiv.

Mrdakovićevo svedočenje o Ćićkovom „pokajanju" još je naivnije. Naime, on kaže da je Vasilije Buha, član Pokrajinskog komiteta sa „sedištem" u Nišu, zatražio krajem jula 1941. g. da Ćićko dođe kod njega u Niš na razjašnjenje. I sam Mrdaković uviđa da je ovakav zahtev bio apsurdan, jer je na taj način „najskuplja glava u Južnoj Srbiji nuđena neprijatelju na tanjiru"!

No Ćićko ipak kreće za Niš u pratnji partijskog poverenika za Toplicu, profesora prokupačke Poljoprivredne škole, Radoša Jovanovića Selje. (Ne shvatam zašto bi bio žrtvovan i partijski poverenik!) Kreću sa Pasjače na konjima, pod oružjem! Razume se da su već u Dobriču, koji je bio pod kontrolom Pećančevih četnika, otkriveni i zarobljeni. No Ćićko se nije dao razoružati, još je napao četničkog vođu, nekog kapetana Vujisića, što ih ometa na „specijalnom zadatku", pa je tražio da ih odmah odvede vojvodi. Budalasti četnički starešina je poverovao u „specijalnu misiju" partizanske dvojke, pa je odlučio da ih pusti. Još je izgrdio svoje četnike što su ih uopšte zaustavljali. Ipak, drugovi su morali da odustanu od puta kroz četnički osinjak i vrate se u bazu na Pasjači. Selja je o ovome referisao Miki, ovaj Buhi, pa Ćićko više nije bio sumnjiv! Nije se više govorilo o njegovoj nedisciplini! Verovatno bi još čistiji bio da ga je onaj četnički vođa pogubio!

Milivoje Perović sasvim drugačije predstavlja ovu epizodu. On navodi pismenu izjavu partijskog radnika iz Prokuplja, Radoslava Đorđevića, sa nadimkom Balonče. U izjavi Balonče kaže da mu je Mika dao zadatak, na desetak dana pre formiranja partizanskog odreda u Ajdanovcu, da odvede Ratka Pavlovića u Niš kako bi ga saslušali po „španskom pitanju".

Balonče se sa Ratkom dogovorio u Rastovnici da on izvadi karte za voz na prokupačkoj železničkoj stanici, a da se Ratko popne u voz na sledećoj stanici. Međutim, u toku noći Ratko je počeo da se koleba u pogledu odlaska za Niš; najpre je tražio da se popne u voz u selu Podini, a potom je odustao od voza i tražio da se nađe čeza.

Ujutru je Ratko rekao da ne može da ide u Niš da ga „saslušavaju po tim stvarima, jer je stvar vrlo rizična". Balonče je probudio Miku i obavestio ga da Ratko neće u Niš, „jer je preko novina ucenjen". Mika se sa tim složio i rekao da će uskoro da dođe komisija u Toplicu da ispita Ćićkov slučaj.

Interesantno je svedočanstvo koje je član Okružnog komiteta Niškog okruga Vlada Popović ostavio o nalogu za likvidaciju trockističke grupe. „Prilikom formiranja odreda", navodi Popović, „član Niškog okružnog komiteta KPJ Konrad Žilnik saopštio mi je da su u odredu prisutni Čeda Kruševac i Radivoje Uvalić, koji su od najvišeg partijskog rukovodstva osuđeni na smrt. Zašto, to niko nije znao.

Onda sam odredio dva druga, u koje sam imao poverenja da neće zloupotrebiti zadatak, da ih prate i ako primete nešto sumnjivo - likvidiraju. Nešto kasnije upustio sam se u razgovor sa njima i kada su me ubedili da ne postoji nijedan razlog za to, ja sam obavestio Žilnika, dodavši da bi njihovo streljanje negativno delovalo na odred".

Posle toga sledi poznato i više puta citirano pismo Aleksandra Rankovića Titu od 13. avgusta 1941. g., u kojem ovaj kaže da je „naložio da tamo pođe jedan drug odavade i da ih sasluša o njihovom radu i povezanosti, a naročito o listu Osvit i tipovima oko njega, koji su otpadi bivše desne i leve frakcije". Trockističkoj grupi je pridodat Ćićko, s kojim su se ova dvojica povezala u selu Rastovnici u Toplici.

U 1941. g. od trockističke grupe likvidiran je samo Čeda Kruševac. Njegov sestrić dr Milan Bulajić napisao je o tome rad 1985. g. „Dosije Čedo Kruševac: životni put jednog revolucionara", čiji je deo objavljen u časopisu Obeležja. Ko je bio Čeda Kruševac?

Novinar Politike, koga je direktor lista Vladislav Ribnikar morao da otpusti 1937. g., zajedno sa Živojinom Balugdžićem, Vladimirom Dedijerom... na traženje ministra policije popa Korošeca. Kruševac je iz Beograda pobegao u Pariz, gde je objavio brošuru „Za vojni savez sa Rusijom", u kojoj analizira međunarodni položaj SSSR-a uoči Drugog svetskog rata.

U to vreme se u Parizu vodio pravi rat među jugoslovenskim komunistima. Stari komunisti (Ivo Marić, Labud Kusovac, Živojin Pavlović…) hladno su primili Josipa Broza Valtera (ime Tito je došlo kasnije).

Uskoro je iz Španije pozvan Radivoje Uvalić Bata, koji je tamo bio u kontrolnoj komisiji međunarodnih brigada u Albaceti, gde je Ćićko bio partijski rukovodilac. Batu Uvalića je vrbovao sovjetski obaveštajac Mustafa Golubić Mujka za ilegalni rad u njegovoj službi. Uvalić je povezao Čedu Kruševca.

Ovaj rad je bio konspirativan i za njega nije smela da zna Partija. (U feljtonu se dokumentovano pokazuje da je Mustafu Golubića isporučio Gestapou u Beogradu partijski vrh, odnosno generalni sekretar Partije Tito.)

Milan Bulajić je u navedenom delu razgovarao sa više svedoka tih događaja i složio je mozaik o ubistvu Čede Kruševca. General Vlado Šegrt mu je rekao da je instrukciju za bojkog Uvalića i Kruševca u Beogradu dao Milovan Đilas. Milija Radovanović je rekao da je odluka o likvidaciji grupe doneta van partijskog rukovodstva Južne Srbije. Č

eda Kruševac je ubijen 10. oktobra 1941. g., dan posle oslobođenja Prokuplja, kad je sa Kukavičkim odredom krenuo da se iz Toplice, gde mu je život bio ugrožen, prebaci u Hercegovinu.

Milan Bulajić ovako rekonstruiše sam čin ubistva. Jedna grupa partizana je navodno trebalo da omogući Čedi Kruševcu da bezbedno napusti teren planine Radan na putu prema Hercegovini. Na čelu je išao Voja Boljanović, sekretar mesne partijske organizacije, za njim Čeda Kruševac, iza njih Radovan Kovačević Maksim i Milija Radovanović, komesar Kukavičkog odreda.

Na Čedu Kruševca je iznenada opalio Maksim i jednim metkom ga usmrtio s leđa. Isti metak je razneo glavu Voji Boljanoviću, koji je bio znatno niži od Kruševca.

U grupi je zbog pogibije partijskog sekretara nastala panika. Skovana je verzija da je Voju ubio Čeda Kruševac, a da je Kruševca likvidirao Maksim i tako „osvetio" svog partijskog sekretara. (Tu verziju je ispričao Radomir Mrdaković u knjizi o Ćićku.)

Prema navodima Vladimira Dedijera, 14. marta 1942. g. ubijen je kao partizan advokat Budimir Gorunović, član KPJ od 1928. g., zato što je „protestvovao zbog mučkog ubistva Čede Kruševca".

Prema navodima Milene Šotre Gavrilović u memoarskoj knjizi „Viđenja", u razgovoru s njom Veljko Vlahović pred smrt je svedočio da je 1938. g. bila formirana partijska komisija, koja je ispitivala „slučaj Radivoja Uvalića i Čede Kruševca". U Beogradu je protiv ove dvojice komunista organizovan partijski bojkot. Izgleda da je Mustafa Golubić udesio da budu pozvani u SSSR na specijalni partijski kurs, ali je taj plan sprečio aprilski rat u Jugoslaviji, a usledilo je i hapšenje Golubića od strane Gestapoa.

Uvalić i Kruševac su krenuli preko Toplice da se prebace u Bugarsku, a zatim u SSSR. Razvoj događaja ih je u tome sprečio, pa su odlučili da ostanu u Topličkom partizanskom odredu sa Ćićkom. Tako je nastala ta trockistička grupa u Toplici, koju je Partija osudila na likvidaciju.

Glavna uloga u tome bila je poverena partijskom povereniku za Niški okrug Vasi Smajeviću. U obimnoj izjavi Centralnom komitetu KPJ, napisanoj 15. oktobra 1944. g. Radivoje Uvalić je za smrt Čede Kruševca okrivio Vasu Smajevića. Uvalić već tad piše da je u jendoj borbi puškomitraljezac Nikola Džuverović Akademac otvorio vatru na njih, ali je promašio. (Postoji verzija da se zaglavio metak u cevi.)

Partija je htela da izbegne javno streljanje, jer se plašila da bi to izazvalo negativan efekat među partizanima i u narodu, gde je Ćićko bio veoma popularan. U istom feljtonu dati su neki novi podaci u vezi sa Ćićkom.

tome je svedočio Vladimir Pavlović, Ćićkov brat od strica. Kada je većina boraca Topličkog odreda bila raspuštena krajem 1941. i početkom 1942. godine, po nalogu štaba odreda, Partija je za to okrivila jedino Ćićka. Da bi se pred narodom pokazalo da odred ipak nije rasformiran, izveden je napad na jednu bugarsku kolonu kod sela Vlahova i tom prilikom su zarobljeni bugarski vojnici i povedeni u odred na Pasjaču.

Bugarske vlasti u Prokuplju su odmah pohapsile veći broj ljudi iz Prokuplja i okolnih sela i zahtevale da zarobljeni Bugari budu odmah pušteni, u protivnom biće streljano sto za jednoga. U takvim okolnostima partijsko rukovodstvo i štab odreda doneli su odluku da se bugarski vojnici puste kako bi se izbegla odmazda.

Međutim, za to je ponovo okrivljen Ćićko kao oportunista! Ubrzo je bio razoružan, stavljen pod stražu i smenjen sa svih dužnosti. Bio je pritvoren u jednoj kući na Pasjači. Čim su za to čuli Pavlovići iz Berilja, otišli su na Pasjaču radi razjašnjenja situacije. Sa njima je bio i Vladimir Pavlović.

Ćićka su našli rezigniranog, deprimiranog, utučenog. Tom prilikom je svom bratu od strica rekao: „To je iz Španije, kada je Tito došao na čelo Partije. Bio je taj njegov dolazak za sve nas iznenađenje, jer o njemu nismo znali ništa. Jedan broj španskih boraca bio je protiv njega, a ja sam se nalazio u toj grupi. Ipak, verujem da će se sve to razjasniti".

Već u februaru 1942. g. došlo je do velike bugarske ofanzive na Pasjaču, kada Ćićko nije prihvatio borbu nego je izvukao odred u pravcu Radan planine. Partijsko rukovodstevo odreda, koje se nalazilo u selu Slišanu, odmah je pozvalo Ćićka na odgovornost.

Sa Ćićkom je u Slišane pošao i Vladimir Pavlović. U partijskom rukovodstvu su bili Lenka Stamenković, Vasilije Smajević... Vladimir je ostao u hodniku, a Ćićka su uveli u jednu sobu. Sa saslušanja je Ćićko izašao izbezumljen i rekao svom bratu: „Kao da će me likvidirati!"

Posle toga je Ćićko bio smenjen sa svih funkcija, pa je kao običan borac dočekao veliku bugarsku ofanzivu na Pasjaču 9. aprila 1942. g. (kad su ga seljaci, prema Mrdakoviću, zakopali u brazdu, da ga Bugari ne bi našli).

Za Ćićkovo stradanje Simo J. Kostić najviše krivi sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, doktora Blagoja Neškovića. Centralni komitet KPJ je 19. oktobra 1941. g. formirao novi Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju i za njegovog sekretara imenovao Blagoja Neškovića.

Od sedam članova PK, od početka januara 1942. g., u Beogradu je ostao jedino Blagoje Nešković, dok su ostali članovi otišli na teren. Šta je radio Nešković u Beogradu (autor smatra da se bavio špijunažom u korist Rusa, no to nije dokazano), kako je uspeo da ne bude otkriven od strane policije i Gestapoa, dok je preko 700 članova KPJ uhapšeno, ostaje tajna.

Na slobodnu partizansku teritoriju došao je tek krajem oktobra 1943. godine, da bi 7. novembra prisustvovao u Crnoj Travi partizanskoj paradi i proslavi dana Oktobarske revolucije. Pisac članka postavlja pitanje zašto tad partijski sekretar Srbije nije sazvao antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja Srbije, već je čekao da se to uradi tek nakon oslobođenja Beograda?

Čak su Makedonci, kod kojih partizanski pokret praktično nije postojao (poznato paktiranje Šatorova sa Bugarima), održali svoj ASNOM u vodenici manastira Prohora Pčinjskog 2. avgusta 1944. godine.

Dalje, Simo J. Kostić ističe da je Blagoje Nešković iz Beograda, u stvari, opstruirao rad CK KPJ. Navodi direktivu najvišeg partijskog organa od 27. januara 1942. g., u kojoj se ističu uspesi partizanskih snaga u okolini Niša i Leskovca i zahteva da se dalje radi na učvršćivanju tih jedinica. „Izvlačite radnike iz gradova i upućujte ih u partizanske odrede." Posebno se traži da te čete „ne smeju da budu raspuštene, uprkos teškoća koje donosi zima". „Nijedan borac ne sme biti razoružan ili sa oružjem poslan kući."

Uprkos tome, sekretar Pokrajinskog komiteta Srbije, koji je najpre degradirao Glavni štab NOP odreda Srbije, a posebno ignorisao komandanta tog štaba Radivoja Jovanovića Bradonju, dao je direktivu nešto ranije, 10. januara 1942. g., Okružnom komitetu za Niš o smanjivanju brojnog stanja odreda. „Bilo bi poželjno kada bi nastavili sa trojkama i petorkama, kurs uzeti na manji odred od pedeset ljudi."

Kao posledica toga došlo je do raspuštanja Jablaničkog odreda (o tome je Milivoje Perović napisao verovatno svoj najbolji roman, „Četiri Mujove vojske") i znatnog slabljenja svih odreda, posebno Topličkog. Od 1370 aktivnih partizanskih boraca na jugu Srbije u odredima je ostalo 536 partizana!

Raspušteni partizani doživeli su pravu golgotu, gonjeni od svih, okrivljavani za narodnu tragediju, „u najvećem broju slučajeva odavani, otkrivani po snežnom tragu, hvatani, zarobljavani, ubijani, klani, partizanke silovane, a preživeli slani u fašističke zatvore i koncentracione logore". Da bi se opravdao pred CK, Pokrajinski komitet je bacio svu krivicu na niže organe i štabove odreda.

U Topličkom odredu za sve su okrivljeni „Španci" Elisije Popovski Marko, komandant odreda, i Ratko Pavlović Ćićko, njegov zamenik. Tako je Okružni komitet Niša obavestio Pokrajinski komitet za Srbiju da se „u Partiju bio uvukao šljam (moj kurziv), zato što su nastojali po svaku cenu da brojno smanje odred i da se razbijaju u grupe.

Tako je mislio i govorio Ćićko, tu leži zec što ga je OK pronašao, zato je preduzeto čišćenje Partije, a Ćićko kažnjen opomenom". Za Sima J. Kostića to je bilo političko ubistvo Ćićka, a fizička likvidacija je bila samo stvar tehnike.

(Nastaviće se)