Feljton

„ENIGMA ĆIĆKO" (5)

Ubili su ga s leđa

Poznato je da su sukobi u komunističkom svetu, kao i u svim totalitarnim režimima, bili nemilosrdni i brutalni. Žrtva jednog takvog sukoba u nas bio je revolucionar iz Toplice Ratko Pavlović Ćićko. O tome je napisano više tekstova, jedan je iz pera našeg stalnog saradnika književnika Ivana Ivanovića. Pisac je u polemičkoj knjizi „Rade Drainac između četnika i partizana" (2002) sublimirao svoja saznanja o tome u poglavlju ENIGMA ĆIĆKO. Uz saglasniost autora, prenosimo ovaj tekst u našem feljtonu.

Ivan Ivanović

Ako je Ćićkov život zagonetka, njegova smrt je misterija. Naime, ni do danas se ne može odgovoriti na pitanje ko je ubio Ćićka, odnosno čiji ga je metak pogodio, bugarski ili partizanski. Na jednoj strani je komunistička dogmatika, koja kaže da je Ćićko poginuo u borbi sa Bugarima, a na drugoj strani je narodna legenda, koja za Ćićkovu smrt okrivljuje upravo Komunističku partiju.

No, da najpre vidimo kako je došlo do toga da Ćićko ode sa leve na desnu obalu Južne Morave, na teren Crne Trave.

Na pomenutom savetovanju u Pustoj Reci, Tempo je doneo odluku da se tri partizanska odreda na tom terenu - Toplički, Jablanički i Kukavički - spoje u jedan, sa jedinstvenom komandom, Prvi južnomoravski odred. Odmah je formiran štab, za komandanta je posavljen dotadanji komandant Topličkog odreda, Dimitrije Pisković Trnavac, koji je u Toplicu došao iz Čačanskog kraja po propasti Užičke republike; Ćićko je dobio mesto načelnika štaba.

Zatim je Tempo otišao u Crnu Travu i tamo formirao Drugi južnomoravski odred, za čijeg je komandanta postavljen niko drugi do Ratko Pavlović Ćićko! Bila je to senzacionalna vest, prava bomba! Čovek koji je imao toliko sukoba sa Partijom, crna ovca partizanskog pokreta na jugu Srbije, čiji je život stalno visio o koncu, na koga je neprekidno uperena puška, odjednom voljom te Partije postaje komandant jedne od dve najveće partizanske formacije na jugu Srbije! Kao u kakvoj bajci!

Kako je došlo do tog imenovanja?

Partijski rukovodilac Crne Trave, Dušan Puđa - Žine - Sava, rekao je Milivoju Peroviću da je on tražio da baš Ćićko dođe za komandanta Drugog južnomoravskog odreda. Pored čisto vojničkih razloga, ovaj partijski rukovodilac se rukovodio i humanitarnim: „Stalno se nešto oko njega petljalo. Bilo je nekih njegovih neraščišćenih ličnih i partijskih pitanja, pa sam baš hteo da ga izvučem odatle, da dođe na nov teren gde se o svemu tome ništa nije znalo, te bi i sam on mogao da tu razvije i ispolji svu svoju ogromnu energiju". Mrdaković, međutim, ističe da je lično Tempo zatražio da Ćićko dođe za komandanta novoformiranog odreda.

Ne sumnjam da je Puđa imao lične simpatije za Ćićka i da je hteo da mu pomogne. Ali njegova izjava je logički neodrživa: niko nije mogao da bude „sklonjen" od Partije, a Partija se nije slagala da Ćićko dobije visoku ulogu u partizanskom pokretu. Jasno je da je ovakav stav mogao da promeni samo delegat Vrhovnog štaba i Politbiroa KPJ, Svetozar Vukmanović Tempo; bez njegove saglasnosti, a moguće je i inicijative, Ćićko ne bi prešao sa leve na desnu obalu Južne Morave.

Samo po sebi se postavlja pitanje zašto je samo Ćićko, sa ađutantom Petkom Vukovićem, koga je, navodno, sam odabrao, prekomandovan? Danas je jasno da vojnički razlozi, koje Ćićkovi biografi ističu, jednostavno ne stoje.

Komandant Crnotravskog odreda, potonji general, Živojin Nikolić Brka, u više navrata je dokazivao da je njegov odred bio izuzetno dobro oragnizovan i da je u njemu bilo više boraca koji bi mogli da preuzmu komandnu ulogu, naravno pre svih on svm. I to je tačno.

U Crnoj Travi nije bilo četničkog pokreta, pa se tamošnji partizani nisu trošili u građanskom ratu; njihov pokret bio je najjači u Južnoj Srbiji. Ćićko je došao na teren koji nije poznavao, među ljude gde nije mogao biti drugačije tretiran nego kao stranac. Ima tu još jedan momenat koji ne treba zanemariti: Crnu Travu su naseljavali Šopovi, koji su se etnički bitno razlikovali od Crnogoraca, pa nametnuti im Crnogorca za komandanta jednostavno nije bilo uputno.

Nemoguće je da Crnogorac Tempo to nije znao. Stoga je moguće pretpostaviti da su za ovu prekomandu postojali neki drugi razlozi: ili je vrh Partije odlučio da Ćićka konačno rehabilituje poveravajući mu visoku komandnu ulogu, ili ... recimo oni koje je istakao obaveštajac iz Surdulice, Ljubomir Cvetanović Brka.

Da bi Ćićko bio bezbolno likvidiran, trebalo ga je najpre odvojiti od njegovih Crnogoraca!

I Milivoje Perović i Radomir Mrdaković razgovarali su sa preživelim Ćićkovim saborcima iz Drugog južnomoravskog odreda o njegovoj pogibiji. Tek njihovi odgovori čine potpuni galimatijas i dovode u nedoumicu. Ispada da se memoaristi slažu samo u jednom: da se ubistvo desilo 26. aprila 1943. g., na Crkvenoj plani, blizu srpsko-bugarske granice, u ataru sela Strezimirovaca. Sve ostalo je sporno i protivrečno.

Milivoje Perović je zabeležio kazivanja četiri očevica Ćićkove pogibije.

Dušan Puđa-Sava, koga je Čitalac već upoznao kao Ćićkovog protektora, ispričao je da su se partizani, posle napada an Crnu Travu 25. aprila, povukli na golo brdo Crkvenu planu. Komandant odreda (Ćićko) je naredio da se tu zaustave i posednu šančeve, koji su bili iskopani još za vreme Prvog svetskog rata. Teren je bio idealan za odbranu.

Međutim, desilo se nešto nepredviđeno: oko podne teren su nadletala četiri bugarska aviona i počela da mitraljiraju i bombarduju ukopane partizane. Odred je morao da napusti šančeve i da se povuče u šumu, gde je naleteo na bugarsku poternu vojsku. Tu se razvila oštra borba. Negde u prvi mrak, iza jednog iščupanog hrasta, štab odreda se izdvojio da se dogovori šta da radi. Tu su bili komandant Ćićko, komesar Vladimir Vujić - Vuja i Puđa. Puđa je bio ranjen u ruku, čak je video Bugarina kako puca iza drveta u njega.

Odlučili su da se povuku, Ćićko se digao i pošao da izda naredbu. Puđa ga je upozorio da se pazi, ali on je prezrivo odmahnuo rukom. Baš tog trenutka bio je pogođen, samo je rekao „Pogodiše me!" i pao. Dva njegova druga pokušala su da mu pomognu, uvukli su ga u rupu od iščupanog hrasta, no on je već bio mrtav.

Drugi svedok, Vladimir Vujić - Vuja, ispričao je da su se partizani čitavog dana tukli sa Bugarima, da su uspeli da izvuku odred iz svih blokada, da razbiju zasede, čak da izmanipulišu avione, a da pri tom ne pogine nijedan borac. On misli da je komandanta taj uspeh pomalo opio, pa se nije čuvao. Pucao je i baš ta njegova vatra bila je meta Bugarima. Pogodio ga je kuršum u stomak.

Tu se odmah našao i lekar Jovan Cekić - doktor Jova. On svedoči da je borba sa Bugarima bila već prestala, poslednji meci ispaljivani su i sa jedne i sa druge strane Jedan od tih neprijateljskih kuršuma smrtno je pogodio Ćićka. Doktor je pokušao da mu pomogne, no bilo je kasno. Ćićko je bio mrtav.

Čeda Stanković - Uroš, zamenik komandira čete, takođe tvrdi da je bio pored samog Ćićka kad je ovaj pogođen. Po njemu, bila je greška u odluci da se odred zaustavi na golom brdu da bi pružio Bugarima otpor. Kad su partizani bili prinuđeni da se povuku, našli su se izloženi napadu Bugara sa svih strana. Pao je već mrak kad su Bugari sa svih strana zasvirali juriš.

Ćićko je iz svog kratkog karabina opalio prema Bugarima, psujući ih. Skoro istovremeno se iz blizine začuo kratak rafal. Ćićko se zaneo i rekao: „Psi, raniše me!" i pao. Prilikom povlačenja, partizani su ga nosili neko vreme, a zatim su ga ostavili na jednom skrivenom mestu u šumi, s namerom da se kasnije vrate, da ga odnesu i sahrane. Međutim, Bugari su pronašli njegovo telo, odneli ga čak do Trna u Bugarskoj i tamo sahranili.

Ovde moramo da dodamo iskaz majke Ratka Pavlovića, Petrane, koji je zabeležio Milivoje Perović. Petrana je doznala da su Bugari pronašli telo njenog sina odmah posle borbe i identifikovali ga uz pomoć jednog zarobljenog partizana. Taj im je rekao da je to „Ratko Pavlović iz sreza Lebane".

Međutim, kako oni nisu znali za Ćićka, pitali su „Je li pogolem od Brke?" (Brka - Živojin Nikolić, raniji komandant odreda). Onda su mrtvog Ćićka kulukom terali od sela do sela - jedno selo ga uveče dotera do ivice drugoga i tu ga izbaci, a sutradan ga ovi isto tako teraju dalje. Skinuli su mu odelo i samo vezali dva papirna džaka od cementa, jedan gore, drugi dole. Tako su ga odvukli nekuda u Bugarsku.

Petrana je čula da je njen sin sahranjen u varošici Trnu. Kad je krajem 1944. g. Bugarska oslobođena, ona je krenula sa još dva druga da traži telo svog sina. Za Trn je putovala preko Sofije. Nove komunističke vlasti su joj izašle u susret, u Sofiji je dobila automobil da je odveze u Trn. Posle dužeg traganja, javio se mladić koji je sahranio Ćićka. Bio je to opštinski pisar u Trnu.

Kad su vojnici doterali Ćićkovo telo uvijeno u džakove od cementa, taj pisar sa jednim studentom, obojica pristalice Komunističke partije, odlučili su da jugoslovenskog partizana sahrane krišom.

Odneli su ga u jedan pust kraj, u Zlepolje, i sahranili pored jedne rečice. Petrana je sa pisarom odmah otišla u Zlepolje i pronašla Ćićkov grob. Telo je, valjda zbog vlage, bilo neraspadnuto. Glava je bila potpuno čitava, jedino su preko grudi i u ruku bili tragovi od mitraljeskih zrna. Odatle je Ćićkovo telo preneto u Prokuplje i tu svečano sahranjeno.

I Radomir Mrdaković je istraživao Ćićkovu pogibiju. On je „pozvao" druge svedoke, Dušana Deverdžića - Žiku i Ratku Petrović-Živanović. Razgovarao je i sa Savom Puđom, kao i Milivoje Perović.

Žika Deverdžić je napisao knjigu „Živi mostovi", objavljenu posle Perovićeve knjige, pa se Mrdaković njome koristio. Deverdžić piše o neuspešnom napadu na Crnu Travu i povlačenju na Crkvenu planu. Bio je ranjen na sedamnaest mesta! Nosile su ga dve žene, Ratka i Dobirca.

Na Crkvenoj plani Brka se usprotivio da se tu zaposedne položaj. Bio je za to da se manevrom izbegne borba, ali je Ćićko bio uporan da se otpor pruži na tom mestu. U jeku borbe u šumi, Žika Deverdžić je bio udaljen od Ćićka ne više od jednog metra. Pored njega su bile Ratka i Dobrica. Ćićko je pucao nezaklonjen iz svog konjičkog karabina. Ranjeni Deverdžić je doviknuo Ćićku da uzme zaklon, ali je ovaj tog trenutka bio pogođen. Iz ruku mu je ispao karabin, seo je na zemlju hvatajući se za stomak.

Na Žikino pitanje gde je ranjen, odgovorio je da je ranjen u mošnice. Dok su razgovarali, uzeo je perorez i sekao pantalone od sukna. Odmah su dotrčali Sava Puđa, Vuja Vujić, doktor Jova Cekić. Žika Deverdžić je tek na Stanikinom krstu, posle povlačenja, saznao od doktora Jove da je Ćićko umro na njegovim rukama od rane na jetri.

Ratka Petrović priča kako su ona i Dobrica Milenović nosile teško ranjenog Žiku Deverdžića. Na Crkvenoj plani su se srele sa Ćićkom. Bio je iskreno obradovan kad je video da je Deverdžić živ, mislio je da je poginuo. Dao im je češalj da se očešljaju! Kad su ih Bugari napali, one su naslonile puške na neko granje i tako pucale. Ćićko je trčao s jednog krila na drugo i hrabrio borce.

Kad je bio pored njih, povikao im je: „Lezite! Šta to radite", ali je tog momenta bio pogođen, puška mu je ispala iz ruke. Žene su mu odmah pritrčale, a tu se našao i doktor Jova Cekić. „Kad pade mrak, telo Ratka Pavlovića - Ćićka stavismo u jedan grm. Prekrismo ga lišćem. Nismo mogli drugačije da ga sahranimo. Plakali smo. Vuja Vujić je ridao. Nastavljamo put."

Međutim, Sava Puđa, član Okružnog komiteta KPJ u vreme Ćićkove pogibije, ispričao je posle rata u Toplici sasvim drugačiju priču od one koju je zabeležio Milivoje Perović: „Borba je bila prestala, pa su Puđa i Ćićko pošli ka ivici šume da vide da li su se Bugari povukli. Tada je odjeknuo pucanj i to jedini, i poslednji, i Ćićko se uhvatio za stomak i rekao: „Savo, gotov sam"! i pao. Ćićka su sahranili na sigurnom mestu, gde ga Bugari nisu mogli pronaći."

U vezi sa Ćićkovom smrću, Radomir Mrdaković beleži jednu pikanteriju. Za Ćićkovu pogibiju se u štabu Prvog južnomoravskog odreda saznalo od kurira iz Crne Trave. Član štaba, Rista Antunović, kad je video smrtknuto lice kurira, zavikao je: „Šta je? Da nije Ćićko poginuo?" Je li ovaj štablija bio vidovit, kao Mitar Tarabić na pijaci u Užicu kad je ubijen knez Mihailo u Košutnjaku?!

I Radomir Mrdaković je zapisao svedočenje Petrane Pavlović o traganju za telom svog sina. Ta priča se u potpunosti razlikuje od Perovićeve.

U kasnu jesen 1944. g. Ćićkova majka Petrana je sa Verom Đurišić pošla da traži Ćićkove kosti. Jedino što je znala iz pisma štaba Drugog južnomoravskog odreda, kojim je bila obaveštena o pogibiji svog sina, bilo je to da Ćićkove ostatke treba tražiti u ataru sela Strezimirovaca. Mrdaković se s pravom pita zar je moguće da se niko od rukovodećih ljudi sa juga Srbije nije zainteresovao za Ćićkove posmrtne ostatke, nego to čine samoinicijativno dve žene.

Petrana je u Strezimirovce pošla preko Sofije, gde su joj bugarske vlasti izašle u susret. (Ne razumem zašto nije išla kroz Vlasinu, preko Crne Trave?) Bugari su joj dali kola i konje i ona je zaobilaznim putem stigla u - Jugoslaviju! U Strezimirovcima se, pokazujući Ćićkovu fotografiju, raspitivala da li neko poznaje tog čoveka.

Našao se jedan seljak koji je prepoznao Ćićka i rekao da ga je on sahranio na svom imanju. Navodno su Bugari doterali Ćićkovo telo na kolima od komore, pokriveno sa dva džaka za cement, i pitali seljake da li ga neko poznaje. Kako se niko nije javio da prepozna mrtvaca, bugarski vojnici su telo ostavili na seoskom sokaku. Kad je pao mrak, ovaj seljak je uzeo telo i sahranio ga na svom imanju, u močvari.

Kad je Petrana otkopala grob, Ćićkovo telo bilo je čitavo kao kad je sahranjeno, jer ga je treset močvare sačuvao. Pokazalo se da ga nije pogodio samo jedan metak u stomak, već da ga je pokosio mitraljeski rafal preko grudi.

Vladimir Pavlović drugačije svedoči od Petrane, Ćićkove majke, o sahrani budućeg narodnog heroja u ataru sela Strezimirovaca. Bugari su pronašli još topao Ćićkov leš, koji su partizani ostavili, raspitujući se kod seljaka ko bi to mogao da bude. Leš su zatim preneli na bugarsku stranu granice i tajno ga zakopali u jedan potok, što je iz daljine video jedan čobanin.

Kada je Crvena armija stigla u Bugarsku i tamošnja vojska bila stavljena pod njenu komandu, ovaj čobanin je prijavio ono što je video. Obaveštenje o tome je stiglo i do porodice Pavlović u Berilju, čiji su se članovi odmah zajedno sa Petranom uputili kroz Vlasinu u Crnu Travu i Strezimirovce.

U „Politici" je objavljena fotografija otkopavanja Ćićkovog leša, na kojoj se vidi poveća grupa ljudi. Tom prilikom je Petrana Pavlović rekla Vladimiru: „Ubili su ga s leđa!" Ova verzija se u potpunosti razlikuje od onih koje je Petrana ispričala Milivoju Peroviću i Radomiru Mrdakoviću, a razlikuju se i te dve međusobno.

Nemoguće je da se ne zapitamo otkud ovoliko neslaganja u izjavama memoarista? Šta je tu istina, a šta je izmišljotina? Kako to da Petrana Pavlović priča dve sasvim različite priče? Da li uopšte verovati zvaničnoj verziji jo Ćićkovoj pogibiji od bugarskog metka? Mene posebno interesuje šta je bilo s Ćićkovom torbom?

Kako to da u toj borbi pogine samo komandant odreda? Zašto su partizani, koji su se povukli bez borbe prema Stanikinom krstu, ostavili telo svog komandanta nesahranjeno? Ako su nosili Žiku Deverdžića, ranjenog na sedamnaest mesta, zašto su ostavili Ćićka? Kakva je bila uloga u svemu tome delegata Vrhovnog štaba i Politbiroa, Svetozara Vukmanovića Tempa, kad se zna da su sve Ćićkove nevolje dolazile iz najviših partijskih foruma? Kakva je uloga Ćićkovog ađutanta Petka Vukovića?

Očigledno je da na sva ova pitanja nema valjanog odgovora. Radomir Mrdaković u svojoj knjizi kaže: „Ma šta mi govorili i pisali, većinu onih koje interesuje Ćićkova sudbina, ne možemo uveriti da je poginuo u borbi sa Bugarima". To je tačno. To ne može ni Mrdaković, ma koliko se trudio da opovrgne glasine oko Ćićka.

Očigledno je da i on veruje da su njegovog saborca likvidirali njegovi, ali nema moralne hrabrosti da to otvoreno kaže. Kad bolje pročitamo njegovu knjigu, vidimo da on u stvari brani Partiju od Ćićka! Ćićko je iskočio iz kolektiva i to je morao da plati!

Ovakav način mišljenja je karakterističan za patrijarhalnu primitivnu svest, u kojoj se formirao Mrdaković. Pošto sam nije uspeo da razreši dilemu, pozvao je u pomoć drugog Ćićkovog saborca, Vuka Bajovića, za koga drži da je veći politički autoritet. Međutim, ovaj, demantujući fantastičnu priču surduličkog obaveštajca, u stvari ne demantuje ništa. Njegova verzija o Ćićku je dogmatska. Mrdaković bar sumnja!

Pošto nije uspeo da pruži zadovoljavajući odgovor na pitanje o Ćićkovoj smrti, Radomir Mrdaković je ponudio demagoški odgovor. „Zar je moguće", pita se on, „da je u našim redovima mogao biti neki monstrum, koji bi u takvoj situaciji pucao u svoje, i to u jednog Ćićka?" Nije baš jasno šta pod sintagmom „naši redovi" podrazumeva Mrdaković?

Ako je reč o etničkom pojmu, da se među Srbima nije mogao naći Ćićkov ubica, onda Mrdakoviću treba reći da su Srbi samo u novijoj istoriji ubili tri svoja vladara (Karađorđa, Mihaila i Aleksandra Obrenovića), dok su četvrtog, Aleksandra Karađorđevića ubili „Jugosloveni"! Ako je pojam upotrebljen u političkom smislu, onda bi Mrdaković morao da pročita neke knjige. Da ga ne mučimo da čita Trockog, Isaka Dojčera, Vajzberga-Cibulskog, Hernandeza, Karla Štajnera, Artura Londona, Varlama Šalamova, Aleksandra Solženjicina..., ali neka pročita Živojina Pavlovića! Knjigu „Bilans sovjetskog termidora", za koju sam ja u „Draincu..." pretpostavio da je Ćićko morao da je poseduje.

U knjigama ovih autora naći će „bilans" najvećeg zločina protiv čovečnosti u ljudskoj istoriji, koji su komunisti počinili u ime ideologije.

Čitalac može s pravom da postavi pitanje zašto sam se ovoliko bavio Ćićkom, s obzirom da sam mu u romanu dao relativno malo prostora? Odgovor je da me je u romanu Ćićko interesovao pre svega kao politički akter srpske (topličke) drame u građanskom ratu. (Mrdakovićeva primedba da sam iz njegove knjige koristio „samo onaj deo gde se govori o partizanskim greškama" u osnovi je tačna.

Pošto sam u „Draincu..." građanski rat srpskog naroda tretirao kao tragediju, kao zlo koje je zahvatilo građane Jugoslavije, tražio sam u svakoj zavađenoj strani pre svega negativnu konotaciju. Razume se, i na partizanskoj. Međutim, Ćićko je u isto vreme preživljavao i svoju ljudsku dramu.

Čini mi se da sam na tom planu Ćićka manje predstavio nego druge aktere drame, pa stoga ovaj dodatak. Na kraju, da kažem da je Ćićko za mene bio princ komunističke revolucije. Kako svaka revolucija jede svoju decu, prošao je kao Danton, kao Trocki, kao Buharin...

U ovoj egzegezi Čitaocu sam predstavio Ćićkovu ljudsku dramu, proizišlu iz političke.

Uveren sam da će neki drugi pisac od ovoga da napravi roman. Neki pisac koji neće biti opterećen „potomstvom" zaraćenih strana u građanskom ratu.