Postdemokratija

PRISLUŠKIVANJE

Bez obzira da li je Vučić ovoga puta zaista prisluškivan ili nije, u pitanju je veliki skandal i krivično delo koje će ga konačno koštati vlasti. Ako je tačno da su ga iz njegove vlasti prisluškivali, to je znak da je počelo urušavanje režima iznutra, a ako je ponovo slagao u nastojanju da se narodu predstavi kao žrtva, proći će kao onaj čobanin koji je dizao selo na uzbunu i kad vukova nije bilo, pa kad su zaista napali njegovo stado ovaca niko nije došao da mu pomogne. Šta bi sa najnovijim prisluškivanjem predsednika države? Tužilaštvo je navodno pokrenulo predistražne radnje još pre mesec ipo dana i još nema nikakvih rezultata. Doduše, niko ozbiljan ih nije ni očekivao, pitanje je samo šta je pravi razlog, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Svi se sećamo kako se već nekoliko puta Aleksandar Vučić javno žalio na prisluškivanje i ništa od toga nije bilo. Ili se pokazalo da nije istina ili da su primeri koje je navodio iz daleke prošlosti, sa čime bi svi mogli da se pohvalimo, jer svi smo nekad bili praćeni i prisluškivani na ovaj ili onaj način. Kao što je, uostalom, to i sad slučaj sa svima koji nisu deo vladajućeg režima, pa i onima koji nisu spremni da mu apludiraju. A prati se ponašanje i svih u sistemu vlasti, da se eventualno ne bi otrgli kontroli. Tako je bilo, tako je sada i tako će biti još dugo.

Razlika je samo u tome što je tehnologija ranije bila mnogo manje razvijena, pa su i metode praćenja i prisluškivanja bile primitivnije, kao što je to sjajno predstavio Duško Kovačević u „Profesionalcu", na osnovu ličnog iskustva. Možda su prema Dušku, kao monarhisti i izrazitom antikomunisti, mere bile nešto strožije, ali slična iskustva imam i ja kao levičar, i u ona komunistička vremena i u ova takozvana demokratska, pa i u vreme dok sam bio potpredsednik vlade Srbije.

Tada nas je sve u vladi prisluškivao Beba Popović, pa, uveren sam i samog Đinđića, koji mu je to i omogućio u nameri da parira Koštunici, pod čijom su nadležnosti bile zvanične državne službe za te stvari. Zbog toga što je otkrio da je i sam, onako usput, bio na Bebinim merama, Đinđić ga je, nešto pre atentata, udaljio iz vladinog tzv Biroa za informisanje, ali nije ga i formalno otpustio, da se ne bi dizala prevelika prašana i čeprkalo po tome šta je taj Biro zapravo radio.

U svakom slučaju, mesecima ga nije bilo u vladi, ali kada je Đinđić ubijen, Beba se istog popodneva pojavio sa spiskom i fotografijama svih učesnika u toj zaveri i samoj likvidaciji, pa se logično nametalo pitanje otkud on tu i otkud to njemu.

Međutim, on je nastavio da radi raniji posao, kao da se ništa nije dogodilo, sa objašnjenjem da ga Đinđić nikad nije formalno smenio. Svakoga dana Beba je medijima davao uputstva šta i kako treba da objavljuju u vanrednom stanju, a šta nikako ne smeju.

Stoga sam ja na sednici vlade zahtevao da mu se, ako ga Đinđić zaista nije otpustio, sada da otkaz zato što više meseci nije dolazio na posao. To zasedanje je bilo prekinuto zbog svađe oko toga, a na sledećem nas je Živković, koji je zajedno sa Čedom Jovanovićem zamenio Đinđića, po prncipu dva u jedan, obavestio da je Beba Popović sam podneo ostavku.

Tako je ta afera sa prisluškivanjem zataškana, sa kompromisom koji je očigledno bio potreban i nekima koji su bili praćeni i prisluškivani. A Beba je nastavio sve to isto da radi za Đukanovića, a onda i za Vučića, jer im je dao ponudu koja se ne odbija, budući da o svima njima ima podeblje dosijee. Mene je, naravno, olajavao gde god je stigao, ali bez ozbiljnijih kompromitujućih materijala.

Obično bi pokušavao da me diskvalifikuje kao pijanduru, ali i sa time je prestao od kako je Vučić javno priznao da svaki dan redovno pije vino. Valjda je i Beba shvatio da nisam ja kriv što sam voleo i mogao mnogo više od Vučića. I za razliku od njega, ja sam uvek pio u društvu, dok on pije sam, a to je najbolji znak prepoznavanja pravih alkoholičara.

U davna komunistička vremena prisluškivanje se najčešće radilo na sluh po kafanama, jer tamo se ljudima najviše razveže jezik. Sretajući učestalo iste likove, koji bi uvek sedeli za susednim stolom, obično bi ih pozivao za moj, da bolje čuju i preciznije prenose ono što kažem. Većina bi bez ljutnje to prihvatala jer tako su mogli i da piju na moj račun. Tako smo se svi naviki, da ne kažem srodili sa prisluškivanjem i „profesionalcima" u tom poslu. Postali su neka vrsta virusa na koji se ljudi adaptiraju i vremenom stiču imunitet, odnosno postaju ravnodušni. Čak se rado i sećaju nekih anegdota u vezi sa time.

Evo jedne takve dogodovštine, koja u poređenju sa današnjim stanjem deluje potpuno bezazleno, pa i zabavno.

Jedared, dok sam još radio prave stvari na TVNS, negde sredinom osamdesetih, u okviru dokumentarne serije o banjama Srbije, pravio sam emisiju i o Selters banji u Mladenovcu. U toku priprema za snimanje, po gradu me je nekoliko dana vodio moj prijatelj i opštinski službenik, Vladan Gajić, koji mi je između ostalog pokazao i sportski centar sa praznim olimpijskim bazenom, zaraslom u korov koji je izđikao izmežu ispucalih pločica.

Odmah sam došao na ideju da lokalnu folklornu grupu snimimo upravo u tom bazenu sa numerom, „Igrale se delije, nad sred zemlje Srbije", ali kada sam, nekoliko dana kasnije, sa TV ekipom došao da to i uradimo, taj bazen je bio napunjen vodom. Neko je, očigledno, dojavio opštinskim glavešinama šta se sprema, pa su rešili da to spreče. I sasvim sam siguran da to nije uradio Vladan, jer bio je oduševljen porukom koju bi takav snimak poslao gledaocima, ali je verovatno to pričao drugarima, od kojih su neki to shvatili kao opasnu provokaciju za vlast i sramotu za Mladenovac, pa su otrčali da se time preporuče gradskim moćnicima.

Voda je, naravno, iscurela iz napuklog bazena za nekoliko dana, pošto je naše snimanje već bilo završeno, ali ta dosetka cenzora, mora se priznati, zaslužuje priznanje. Kamo sreće da je u Velikom bratu, koji nas već više o veka uredno nadgleda, više takvih spremnih na nadmudrivanja, a manje sirovih i surovih secikesa kao što su ovi danas.

Dakle, prisluškivanja je uvek bilo i biće, kao i doušnika, ali kad predsednik države javno saopšti da se i njemu to događa, to je nešto sasvim drugo, zbog toga bi čitava država trebala da se digne na noge jer to je udar na same njene temelje.

Oni koji su to radili, ako su radili, morali bi pod hitno biti otkriveni i uhapšeni, kao i ljudi koji su direktno zaduženi za bezbednost predsednika, jer očigledno ga nisu dobro čuvali. A ako toga ne bude, morao bi odgovarati predsednik za širenje lažnih vesti i uznemiravanje javnosti, ali i zbog narušavanja ugleda države u kojoj tako nešto uopšte ne bi smelo biti moguće.

Umesto svega toga, Vučić naglašava da zna i ko ga je prisluškivao i da poseduje snimke tih svojih razgovora, ali da neće to da otkrije. To je takođe krivično delo, jer on je, kao i svi građani, dužan da nadležnim organima saopšti saznanja o počinjenom teškom krivičnom delu i preda sve dokaze sa kojima raspolaže.

Isto tako je obavezan i da odgovori na sva pitanja istražnih organa o karakteru tih inkriminisanih razgovora, zašto ih je vodio, sa kime i o čemu se pričalo, odnosno šta je ko tačno rekao, kako bi se u istrazi mogli uporediti eventualni dokazi sa njegovom izjavom i izjavama sagovornika, koji bi takođe morali biti saslušani.

Upravo u tome je njegov problem, jer ako je sve izmislio onda nema ni snimke ni sagovornike. Morao bi i njih da izmisli i sve ih nagovori da pričaju istu priču kao i on, što bi bilo vrlo providno. A ako zaista postoje, mogli bi neki od njih, prilikom saslušanja, pa i na sudu, da ispričaju nešto sasvim drugačije od njega ili nešto što on nikako ne bi želeo da se sazna.

Zato kaže da ih ne da, a zapravo ih ili nema ili ne sme da otkrije, jer bi se tako otkrile mnoge njegove prljave i opasne igre i veze. Zbog toga i najavljene predistražne radnje tapkaju u mestu.

Prema njegovim prvobitnim tvrdnjama, neki od sagovornika su bili na merama za prisluškivanje, potpuno nezakonito, samo zato da bi se moglo prateći njihove razgovore, prisluškivati njega. Ali, nije onda jasno u čemu je problem da se otkrije njihov identitet, ako su u pitanju potpuno čisti i nevini ljudi, kao što je rekao.

Nemajući odgovor na to sasvim logično pitanje, posle je promenio priču i javnosti saopštio da zna i ko ga je prisluškivao, ali njihova imena ne otkriva. Navodno su to neki ljudi iz policije, pa je policija, na čelu sa Vulinom, poznatom po svojoj objektivnosti i nepristrasnim izjavama, pokrenula neku svoju istragu.

Na tu foru su se upecali mnogi mediji, pa i oni zaista nezavisni od vlasti, razvijajući teorije o sukobu dojučerašnjeg šefa policije Stefanovića sa Vučićem, u čemu je glavnu ulogu navodno imala nedavno smenjena državna sekretarka MUP-a, Dijana Hrkalović, koja je kažu već i saslušana, ali je odbila poligraf.

Meni je to sasvim razumljivo, jer ona najbolje zna kako je Vučić manipulisao sa poligrafom. I kad je tvrdio da je Radojičić nevin povodom ubistva Olivera Ivanovića, jer je položio poligraf, ali i kad mu poligraf nije bio baš neki dokaz kada su na njemu čak dva puta položili policajci koji su uhapsili Koluviju, vlasnika plantaže marihuane u Jovanjici.

Posebno je sumnjivo što u optužbama protiv Hrkalovićke prednjače Vučićevi tabloidi, koji prenose čak i izjave nekih inspektora sa saslušanja u policijskoj istrazi koju vodi unutrašnja kontrola, da su lično prisluškivali Vučića i članove njegove porodice po naredbi Hrkalovićke. U regularnim uslovima oni nikako ne bi mogli doći do podataka iz te istrage i do tih izjava.

Sve u svemu ništa nije za verovati, nikome ko je u to uključen, posebno ne onome što Vučić govori, jer on sve što radi radi iz dva osnovna razloga; Da bi skrenuo pažnju javnosti sa drugih ozbiljnih afera i da bi preduhitrio i ometao bilo kakvu istragu, o toj i svim drugim aferama u koje su umešani on i članovi njegove familije, privatne i mafijaške.

Na osnovu svega toga, najbliži sam zaključku da su, po Bebinom receptu, i njega prisluškivali oni isti koje je on ovlastio da nezakonito prisluškuju njegove protivnike, ali i saradnike. Takvi umeju da se osile, pa kad im se već može, prisluškuju i gazdu.

Za svaki slučaj, da čuju šta i o njima misli, ali i da se zaštite ako reši da ih proda. Da i oni imaju argumente protiv njega, a koji će im dobro doći i za trgovinu sa onima koji će doći posle njega.