Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (3)

Koruptivni ugovori i trgovina uticajem

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sitema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

8. Spoljna liberalna trgovina, strani trgovački lanci i odliv kapitala

Rukovodeća ekipa uvela je neoliberalizam i otvorila našu privredu razornom delovanju inostranog kapitala. Politikom precenjenog kursa dinara imamo za posledicu da je deficit spoljne trgovine u ovih deset godina dostigao 75 milijardi dolara (ili 54 milijarde evra) i veći je od ukupnog bruto domaćeg proizvoda u 2017. godini (34,5 milijardi). Politika precenjenog kursa dinara (i do 60) dovela je do prave eksplozije uvoza. Model razvoja baziran je na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji. Deficit spoljne trgovine u periodu 2001-2019. iznosi 97 milijardi evra, dok je prirast BDP svega 29 milijardi.

Da li iznenađuje da je prihod od carina pao sa 65 milijardi iz 2008. na svega 39 milijardi u 2017. godini, zbog politike liberalizacije i smanjivanja carina. Ali je taj uvoz veliki izvor naplaćenog PDV (od ukupno 550 milijardi dinara PDV u 2019., na PDV iz uvoza otplata 477 milijardi, a na PDV u zemlji 70 milijardi).

Domaća privreda i proizvodnji su nam ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost To se mora zaustaviti. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika.

Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku domaće privrede.

Poseban oblik „legalne" pljačke i siromašenja države je besomučno otvaranje niza stranih trgovačkih lanaca, fri šopova, robnih kuća i sl. gde se prodaje uglavnom strana roba, dok je učešće domaće gotovo simbolično.

Spoljnotrgovinski „rezultati" nastali posle prevremenog usvajanja SSP (Đelić) su gotovo katastrofalni. Navodim samo odnose u robnoj trgovini sa svetom.

Uvoz robe u periodu 2012-2019. iznosio je 141,9 milijardi evra, a izvoz 102,8 milijarde. Deficit je narastao na 39 milijardi, a prirast BDP 12,7 milijardi evra. Ako se nastavi sa ovakvim uvozom i izvozom deficit će u 2020 iznositi između 4,5 i 5 milijardi evra. Celokupan prirast BDP u ovom periodu iznosio je 12,7 milijardi evra. Postali smo potpuno uvozno zavisna privreda.

Stvoreni deficit u ovom periodu od 39 milijardi evra gotovo je jednak ukupnom bruto proizvodu iz 2019. godine (45 milijardi).

Kupujući stanu robu za dinare preko ovih lanaca odliva se ogroman deo domaćeg nacionalnog dohotka (akumulacije) u inostranstvo. Prekinut je i lanac reprodukcije kapitala zbog ovog odliva.

Kapital preko trgovine ne ulazi u domaću reprodukciju, nema profitnih efekata, tako da se guši nacionalna proizvodnja i ponuda. Sužavaju se „prstenovi razvoja" nacionalne ekonomije, njena reproduktivna moć. Ovo je posebno potencirano i politikom (uglavnom stranih) banaka koje orijentacijom na gotovinske kredite stanovništvu stimulišu prodaju ovakve robe.

Sada se ovom iscrpljujućem procesu dodaje i kamatna „sisaljka" koja dodatno dovodi do odliva nacionalnog dohotka (preko ličnih primanja) u inostranstvo. Sve je smišljeno na ogoljavanju i onesposobljavanju nacionalne privrede i njeno uvlačenje u dužničko ropstvo i stalni proces siromašenja i propadanja. Kako prekinuti ovaj lanac?

Ovde ne možemo ulaziti u analizu trgovine narkoticima (droga), mada je ovo raširen „posao" u kojem se van vida javnosti „valja" veliki kapital koji ne razvija privredu, ali uništava društvo.

Trgovina oružjem (izvoz, uvoz) su posebno područje koje je bez kontrole i uvida javnosti. Možemo samo pretpostaviti koliki se kapital obrće u ovoj „paralelnoj" ekonomiji.

19. javne nabavke kao izvor korupcije i pljačke društvenog kapitala

Korupcija u javnom sektoru razvila se kao bolest u svim defovima ovog vitalnog sistema u društvu.

Opšte je poznato da su javne nabavke iz budžeta izvor velike pljačke i korupcije u velikom otimanju javnih sredstava. Uz sve pokušaje da se zakonski reguliše ova značajna oblast javnog delovanja - to očito ne uspeva. Sve se to odvija „ispod radara javnosti u direktnim kontaktima „naručilaca" nabavki i poslova sa izabranim izvršiocima. Radi se o ogromnim sredstvima budžeta.

Samo da sintetički prikažemo visinu ovih sredstava koja se vode u budžetima (konsolidovanim, republike i na drugim nivoima), jer se radi o velikim sredstvima.

Samo u poslednjoj budžetskoj godini (2019) ovaj oblik rashoda iznosi oko 380 milijarde dinara, a prema dinamici i visini u 2020. godini to je iznosilo gotovo 440 milijardi dinara.

Sigurno je jedno, treba razbiti sve tabue da se ovakva ogromna sredstva troše isključivo na nivou Republike i da je samo tu izvor korupcije i pljačkanja javnih srdstava (kriminala). Najveći deo se odnosi na niže nivoe fiskalne vlasti i nosioce odluka, što ovaj problem čini vrlo disperzivnim, sa mnogobrojnim nosiocima odluka o „javnim nabavkama", što vodi samo većim mogućnostima širenja ovog koruptivnog procesa.

Samo da pogledamo gde se dominantno nalaze te javne nabavke - na kom nivou izvršne vlasti i budžeta.

Javne nabavke dominantno se nalaze na nižim nivoima budžeta u odnosu na republički budžet. Da bi se to sagledalo dajemo najnovije podatke za 2015. godinu.

Na opštine, gradove i lokalni nivo vlasti otpada oko 55 odsto svih rashoda za javne nabavke. Ako se tome doda i Fond zdravstvenog osiguranja (34,8 odsto) i Javni putevi i koridori Srbije (9 odsto), tada na ove četiri namene otpada gotovo sav iznos javnih nabavki van republičkog budžeta. Tu se nalaze „oaze" mogućih brojnih tokova kriminala, korupcije i zloupotreba.

Javne nabavke su izvor „čistog kriminala" preko nenamenskog trošenja sredstava, naduvavanja troškova, fiktivnih faktura, čak i poslova. Zašto? Jer, šire kontrole korišćenja i usmeravanja ovih sredstava na svim nivoima vlasti praktično nema. A uz sve to nema ni odgovornosti za promašaje, gubitke i korupciju.

Uz rigorozno regulisanje procedure javnih nabavki i oštre sankcije za malverzacije, korupciju i „ugrađivanje" različitih nezakonskih oblika, svaki prekršilac gubi automatsku funkciju, ostaje bez posla, a uz nadoknadu opljačkanih sredstava sledi i dvostruki iznos plaćanja u budžet u odnosu na kriminalom prisvojeno. Sudski postupak je obavezan, brz i oročen,uz suspenziju s posla.

Izvolite igrajte se i dalje kriminalom i korupcijom.

kakvom se divljačkom i besomučnom otimanju i krađi našeg bogatstva radi, bez bilo kakvog straha od odgovornosti, navodim nekoliko primera koji su „isplivali" u javnost. Samo u periodu kovid - krize, kada privredi preti opšti zastoj i regresija, a u budžetu Srbije ogroman deficit od gotovo 500 milijardi dinara, odgovorna lica u državi svojim „povezanim licima" daju iz budžeta u privatne ruke ogromna sredstva. Navodim samo nekoliko slučajeva koje je Marinka Tepić javno iznela i dokumentovala. Sve se odnosi na period april - jul 2020. u jeku kovid - krize. Siniša Mali odobrava 313 miliona dinara firmi ASEKO (direktor Igor Brnabić, brat Ane Brnabić), istoj firmi Ministarstvo za rad (direkotr Zoran Đorđević) daje 692 miliona dinara ASEKU, a zatim Ministarstvu trgovine 20 miliona, EPS-u dve godine daje 20 miliona evra. Ova firma je u vreme predsednikovanja Ane Brnabić sklopila 100 poslova sa Vladom, ministarstvom i državnim preduzećima u visini od „više stotina miliona evra". Dakle, takva je kadrovska politika SNS, a o sastavu ove nove Vlade bolje se i ne osvrtati.

Fond za penzijsko osigranje dodeljuje Telekomu 329 miliona dinara ( direktor u Fondu fizioterapeut) i novac penzionera se stvarno krčmi, a pitanje je da li će penzioneri, koji su do sada podneli najveći teret „fiskalne konsolidacije", iduće godine imati redovne penzije ( a o povećanju nema ni govora). Postoje i brojni drugi slučajevi koji se provode dok su država i privreda u krizi, kada nema opreme i lekara, kada gotovo nema lečenja pacijenata od drugih bolesti, nema više pomoći privredi, a novac iz budžeta i javnih fondova se prosto rečeno pljačka i privatizuje van oskudne funkcije.

Slično je i u slučaju Kisić - Tepačević, nove ministarke. Sve su to koruptivni ugovori i trgovine uticajem, uz zloupotrebu zakona. Ovakvi „gubitelji novca", otimači tuđih dohodaka prosto rečeno pljačkaši javnih dobara, nemaju nikakav osećaj odgovornosti. Ovo je samo jedan isečak u opštem procesu otimanja, pljačke, kriminala, korupcije.

Zar im treba i dalje omogućiti da i dalje izvlače iz pravog „leša" privrede i potpuno praznog budžeta (punjenog uglavnom novim dugovima). Šta uopšte rade nadležne državne institucije? Ne reaguje Republičko javno tužilaštvo, Agencija za borbu protiv korupcije, policija, Specijalna jedinica za borbu protiv kriminala, korupcije i pljačke države, ali i BIA, Poverenik za informacije od javnog značaja.

Samo je to dodatni dokaz da su sve navedene institucije urušene i ne obavljaju svoje javne funkcije. Vučić je najavio (koji put) odlučnu borbu protiv mafije, od čega nema ništa. Treba osloboditi ove institucije da vode svoj posao. I dovoljno.

Za ovakvu kriminalnu i protivzakonitu aktivnost, uništavanje javnih sredstava, potkopavanje budžeta i javnog sektora u beskrupuloznoj trci za bogaćenjem preko otimanja, glavni akter ovih nedoličnih ponašanja Ana Brnabić, predsednica nezakonite Vlade, koja je stvarno „veliko i dobro učinila za Srbiju" (Vučić), treba odmah da podnese ostavku. I ovako je običan izvršilac želja, namera i odluka Vučića kao predsednika države.

Ova funkcija traži moralne, odgovorne i visoko obrazovane i sposobne ličnosti, a ne poslušnika bez svog stava, kojim se lako upravlja. Radi se u osnovi o ličnosti na funkciji, a bez funkcije.

U broju 175 Magazina Tabloid obavljen je kvalitetan prilog J. Vukelića „Dokle će Brnabići da pljačkaju Srbiju i građane".

Ovakve koruptivne infekcije pravno obolele i gotovo razorene države, su bolest koja se ne može postepeno otklanjati i to od slučaja do slučaja. Potreban je hirurški zahvat da se ovaj kaarcinom kriminala i korupcije saseče u korenu, jer je metastazirao u celo društvo.

Zbog čega smo i predložili (uz ostale brojne predloge) da se formira Državna direkcija za anatikriminalnu i antikoruptivnu delatnost sa organima koji su tu predloženi i koji osiguravaju nazavisnost i objektivnost ove institucije, ali i brzo reagovanje. Inače, sva postojeća ministarstva i njihove institucije su međusobno interesno povezani u sistemu „daj - dam", „gde sam tu ja?"

Štite i pokrivaju jedni druge, tu je teško tražiti izlaz iz ovog zla koje nas je zateklo i koje nas prosto guši i čini bespomoćnim u opštem procesu destrukcije i propadanja.

Tome treba dodati i uvođenje izvršitelja, kao pravog oblika torture nad građanima, koji stvaraju socijalni haos oduzimajući ili prosto otimajući imovinu dužnika, bez obzira na visinu duga i situaciju u kojoj se dužnik nalazi u jednom stvarnom opštem nevremenu (krize i kovida). Ovu instituciju treba hitno ukinuti.

U pogledu budžetske neravnoteže i ogromnog budžetskog deficita, koji se kreće između 9% i 10% bruto proizvoda, dopunsko finansiranje (zaduženjem) u potpunosti „pokriva" i primarni i sekundarni deficit. To znači da slabi moć privrede da kroz preraspodelu dohodaka (porezima i sl.) osigura finansiranje primarnog deficita.

Javni sektor ulazi u veliku neravnotežu sa kumulisanjem obaveza i sve većim poreskim teretom, koji će u sledećoj fazi gušiti privredne aktivnosti. Pad i ograničenje uvoza i izvoza ograničava priliv od PDV iz uvza i akciza, što produbljuje neravnotežu.

Upravo velika ograničenja na prihodnoj strani budžeta zahtevaju da se do detalja istraže i prate svi oblici rashoda budžeta i da se drže pod kontrolom. Inače, rasipnička i bez javne kontrole potrošnja sredstava iz budžeta koja se provodi, dovodi neminovno do krize javnog finansiranja i budžetske paralize sa brojnim ograničenjima i smanjivanjem rashoda.

Kako se budžetska sredstva rastrošno i potpuno nekontrolisano troše i do čega će to dovesti u sledećoj fazi finansijske situacije države, ovde se daje upozoravajući osvrt.

Budžet (republički) će očito završiti sa deficitom u 2020. godini sa 485 - 500 milijardi dinara ili oko 4,2 milijarde evra. To je osnova od koje se polazi u 2021. godini. Prema planu budžeta za navedenu godinu deficit se planira na 178,5 milijardi dinara (3% BDP, uz pretpostavljeni rast od 6%, što je prava astronomija). U tome je „ukalkulisan" predviđeni rast penzija 5,9%, minimalne cene rada 6,6%, plata u zdravstvu 5% i u javnom sektoru 3%, a armiji (od aprila) 10%. Kapitalne investicije se planiraju na 330 milijardi dinara. Uz to planira se javno ulaganje u putnu i železnički infrastrukturu, poljoprivredu, zdravstvo i kulturu. Sve je to potrebno, ali je izvor sredstava „presušio".

Da pogledamo malo šta nas očekuje u sledećoj godini. Uz deficit od 4,2 milijarde evra, ostaje u ...... neizvršeni, povraćaj PDV oko 326 milijardi dinara (2,8 milijardi evra), otplata dugova 597 milijadi (5,1 milijardi evra - koji će morati da se refinansiraju), kamata (budžet, banke preduzeća) 2,1 milijarda evra. To je iznos sredstava unapred angažovan od 14,2 milijarde evra. Sada tome iznosu na postojeći javni dug od 27 milijardi evra dodajemo „otkrivenih" iz ugovora i obaveza 23,4 milijarde evra (prema nalazima Dragana Đilasa, koji su ostali gotovo minimizirani ili potisnuti iz javnosti), to iznosi 50,4 milijarde evra. Naravno, ovde se mogu uputiti i određene sugestije ili korekcije. U ovu masu dugova ušli su mnogi koji su već „u budžetu", za 2020. godinu. Od tih spoljnih kredita (dugova) treba izdvojiti deo „koji se već nalazi u budžetu" za 2020. godinu od 9,4 milijarde. Za taj deo treba videti koji je deo već uračunat (iskorišten) u budžetu za 2020. godinu i koji je ostao da se koristi. U „ostatku" dugova od 14 milijardi treba videti šta je sa ugovorima 1,5 milijardi evra Požega - Boljare (izjava Z. Mihajlović), 4,4 milijarde evra za Beogradski metro (izjava G. Vesića), autoput Požega - Kotroman od 800 miliona evra (prema Novostima), pruga Valjevo - Loznica od 200 miliona, pruga Niš - Drač od 1,1 milijarde (S. Mali, prema Vašingtonskom sporazumu), kao i za autoput Niš - Priština 815 miliona evra. Tu je uračunat i koridor Vožd Karađorđa od 2 milijarde evra (nepoznat finansijer) i koridor Sombor - Kikinda 420 miliona. Ta kategorija obaveza iznosi oko 1,2 milijardi uz nekoliko manjih ugovora. Tu nije uračunat i iznos kamata. Naravno, treba raščistiti sve ono što je „u izgledu", po izjavama, u planu i sl. Istina, radi se o ogramnim sredstvima iz dugova, dok se iz suficita (koji neće biti ostvaren), ne mogu finansirati kamate i otplate.

Ako se ostvari sve do sada ugovoreno, a i u izjavama i dogovorima najavljeno, tada iznos od 23,4 milijarde evra stvarno predstavlja tako izneti iznos. Ipak, u tome su potrebne izvesne „korekture" i upozorenja.

Ovde se javljaju četiri efekta na koje treba ukazati:

Prvo, u tom periodu dolazi do godišnjih otplata dospelih dugova (oko 5 milijardi evra svake godine. To je za 5 godina oko 25 milijardi evra, koji će se u potpunosti morati refinansirati novim dugovima, jer neće biti budžetskog suficita. To znači da će po tom osnovu nivo javnog duga ostati isti. Dolazi samo do refinansiranja i rekonstrukcije postojećih dugova. Međutim, kamata se ne može isplaćivati iz redovnih javnih prihoda tako da će ona po tom osnovu povećati visinu zaduženosti. Samo se pri tome postavlja pitanje iz kojih sredstava će se vršiti refinansiranje dospelih otplata, jer su svi ovde navedeni novi dugovi namenski određeni i ne mogu služiti za otplate dospelih ranijih dugova. Dakle, nova zaduženja za otplatu dospelih dugova zadržava nivo dugova, ali novi namenski navedeni dugovi i njihov kamatni teret povećavaju i kumulativno deluju na visinu duga. Time se povećava visina zaduženosti države.

Druga, menja se struktura javnih dugova, pošto su raniji dugovi za jedne namene (i po poveriocima, rokovima, kamatama i drugim uslovima), a novi za druge namene i druge uslove i poverioce.

Treba videti šta se menja u toj strukturi i uslovima i da li će dužnički teret i pritisak obaveza slabiti ili se povećati, što zavisi od rasta bruto proizvoda u tim godinama.

Treće, sve se to odvija s procesom promene ekonomskog rasta i moći privrede da podnosi teret novih i refinansiranih dugova. Nije to samo visina učešća javnog duga u bruto proizvodu, što se obično ističe, već niz drugih faktora vezanih za delovanje javnih (i spoljnih) dugova na nacionalnu ekonomiju.

Četvrto, dinamiku korišćenja i otplate dugova treba pratiti paralelno s dinamikom privrednog rasta i nacionalnog dohotka, ali i ukupnih investicija, da bi se videla njihova usklađenost, efikasnost i finansijski teret nacionalne ekonomije. Svaki drugi pristup je parcijalan, odvojen od celine, a time i deo stihijske ekonomije, gotovo pojedinačnih poteza (redovno nedovoljno analiziranih) rezultata upotrebe javnih dugova i javnih investicija. To je jedan od razloga zbog kojih predlažem da se formira Institut za razvoj i nacionalna Razvojna banka, sa potpunom kontrolom monetarnih i finansijskih (javnih i međunarodnih) tokova.

Kada smo već kod tereta i visine spoljnog duga države, preduzeća i banaka i unutrašnjeg javnog duga države (bez unutrašnjeg duga preduzeća i međusobnih dugova banaka) dobro je da se vidi i taj teret. Kada bi se i oni uzeli u obzir tada bi se dobila prava slika o dužničkom teretu koji podnosi ova oslabljena i u dubokoj krizi privreda.

Bruto domaći proizvod u 2020. će iznositi oko 44,5 milijardi evra, pri čemu će javni dug države (unutrašnji i spoljni) iznositi 26,7 milijardi, a spoljni dug preduzeća 11,7 milijardi i banaka 3,7 milijardi. Ukupan dug države i ova dva sektora krajem juna 2020. iznosi 41,1 milijardu evra.

U odnosu na očekivani bruto proizvod u ovoj godini od 44,5 milijardi, to dovodi do visokog učešća ovih dugova od 94,6%, što je vrlo visoko učešće. Samo spoljni dug ova tri sektora iznosi 31 milijardu evra, što čini 69% bruto proizvoda.

Javrni dug države do sada formiran u visini od 26,7 milijardi evra predstavlja učešće u bruto proizvodu od 60%, uz porast u odnosu na 2012. godinu od 9 milijardi evra. Nije dobro što se u javnost iznose neprovereni i netačni podaci do je javni dug državi povećan za 12,15, čak i 20 milijardi evra. Takvim podacima cene treba igrati iz čisto političkih razloga. Ako se postojećem dugu od 41 milijarde dodaju i novi mogući krediti za saobraćajnice od 14 milijardi evra to iznosi oko 55 milijardi evra, a to je siguran put u dužničku krizu ili bankrot.

Drugi je problem kako se raspolaže javnim (budžetskim) sredstvima, ko je taj ko donosi odluke, kako se koriste sredstva, kakvi su efekti i usmeravanje sredstava, kakva je kontrola upotrebe i efekata korišćenja ovih sredstava. Konačno, kakva se vodi fiskalna politika u celini, jer treba videti kako se upravlja javnim dugom, kako se finansira deficit i dospele otplate dugova, kakva se vodi poreska politika u celini. Sve su to pitanja koja traže dobro uređen, odgovoran, efikasno vođen i kontrolisan sistem. Da je to tako ne bi se moglo desiti da se sada uvode brojni poreski tereti i oblici, da se visoko oporezuje imovina (mrtvi kapital), što ugrožava finansijski i poreski potencijal i moć uopšte plaćanja poreskih obveznika. To je upravo otvoren put u visoko izbegavanje plaćanja poreza, prevaljivanja poreza i druge radnje koje kompromituju poreski sistem u celini.

Obzirom na stanje u budžetu, prenapregnutost u odnosima preliva sredstava i obavezama koje prispevaju, a i stvaraju se novim ugovorima, jasno je da ova Vlada i organi za vođenje finansijske i makroekonomske politike vode društvo i državu u pravo bezglavo zaduživanje i put u bankrot države.

To je i razlog zašto često javno ukazujem na to da se ne može ovako voditi politika budžetske potrošnje i ukupna fiskalna politika od strane međusobno povezane „trojke" (Vučić, Brnabić, Mali), bez bilo kakve javne kontrole, uz odbacivanje svih poznatih budžetskih principa (devet principa).

Grupno upravljanje i odlučivanje preko budžeta sa gotovo 44% bruto domaćeg proizvoda, a ako se doda tome i zaduživanje za javni sektor to je i preko BDP. Sve to ukazuje na velike uzurpacije, zloupotrebe i konačno, promašaje. Stoga će i budžetska politika, kao i investiciona politika i politika javnog zaduživanja doći na red duboke kritičke analize nove „vlade nacionalnog spasa" - do koje će morati ubrzo doći.

Ne može se prosto razbacivati sa javnim sredstvima kao da je to Alajbegova slama, bez odgovornosti, bez analize efekata, bez kontrole. Kada nastane faza nagomilanih dugova i obaveza jedne prezadužene privrede i društva, a istovremeno sa ogromnim sve većim potrebama, nastaje egzistencijalna dilema ili dalji život sa stalnim rastom dugova (život na dugovima i rad za obaveze iz dugova) ili proglašenje bankrota sa svim posledicama koje ovakva odluka države nosi sa sobom. Tu izlaza iz krize nema.

Šta se događa sa rashodima budžeta u ovoj „kovid krizi" u kojoj je pritisak na državne intervencije naglo povećan (pomoć privredi i socijalne pomoći)?

Da pogledamo, pre ostalog, gde su nastala najveća povećanja rashoda u formiranju „istorijskoi" visokog deficita.

Kako se dospele obaveze (otplate kredita domaćim i stranim kreditorima) uglavnom refinansiraju novim, ali i kamate zaduženjem, sada postaje jasno da se najveći deo intervencija pokriva iz spoljnog zaduživanja. Pri tome se postavlja pitanje: kako država iz budžeta može da troši za brojne investicije 1,5 milijardi evra, 200 miliona evra i niz drugih rashoda za investicije iz budžeta, a budžet je uplovio u duboki minus. Rashodi za takve svrhe se vrše iz tekućeg priliva po raznim osnovama (naravno nenamenski, kao porezi i sl.), ali i novim zaduženjem. To zahteva da se budžetski rashodi stave pod potpunu kontrolu u usmeravanju sredstava i odluci o korišćenju. Žiro račun i slobodna sredstva na raspolaganju se moraju pratiti, a time i politika dopunskog finansiranja budžeta, održavanje njegove likvidnosti i kontrole - sve u cilju borbe protiv zloupotrebe, nenamenskog korišćenja, praćenja efekata upotrebe sredstava i konačno provođenja fiskalne politike u celini. Jer, ne treba zaboraviti da rashodi budžeta zahvataju 44 - 48% bruto domaćeg proizvoda (naravno i dopunski finansirani izvan domaćeg bruto proizvoda).

Koliko je to značajno za društvo i razvoj ne treba posebno isticati, zbog čega se ne sme dozvoliti da uska grupa odlučuje o korišćenju ovako velike mase sredstava. Time se uzurpira i moć i uticaj u društvu, van svih nadležnih institucija zaduženih za budžetsku politiku.

Kome bi palo na pamet da gradi stadion u teškoj budžetskoj krizi i ogromnom deficitu, a i postojeći su prazni.

Kako će nas okovati spoljni dugovi i blokirati razvoj jasno je kada se vidi da dug raste na preko 36 milijardi evra (79% BDP), ali je još značajnije ono što će iz toga proisteći. Naime, u krizi i slabom privrednom rastu investicije se usmeravaju uglavnom u saobraćajnice i koridore, dakle dugoročne investicije na kredit. Ovde se javljaju dva problema negativna toga: prvi, takve investicije se ne mogu „samofinansirati" i osiguravati sredstva od korišćenja za održavanje. Istovremeno se javljaju i troškovi održavanja i drugo, obeveze iz kredita disperaju za plaćanja, a za to nema osiguranih sredstava. Da li je neko izradio studiju isplativosti ovih saobraćajnica i kako će se servisirati obaveze. Samo država koja nema ni viziju ni strategiju razvoja može da vodi ovakvu teško promašenu investicionu politiku! Da, ali se na ovakvim projetima može najbolje „ugraditi", jer je to majdan za veliku korupciju.

To se odnosi i na Investicioni fond iz SAD koji će nakon Vašingtonskog sporazuma „uložiti" (kao naš kredit) preko tri milijarde dolara u saobraćajnice, koje Srbiji nisu ni prioritetne, niti potrebne (već pre svega SAD, NATO i Albaniji). Kada dođe do visokog duga i taškoća u otplati, a sigruno će doći, tada poverilac uzima domaće resurse, rudna blaga, privredne subjekte, a time i ekonomsku samostalnost države. Setimo se samo knjige Džona Perkinsa - „Ispovest ekonomskog ubice", u kojoj je odlično opisao mehanizam i sistem kojim države koje prihvate američku „pomoć" za razvoj infrastrukture (koju grade američke korporacije) dolaze u dužničko ropstvo, a zatim totalne političke ucene i direktne pretnje.

20.IZGUBLJENI POTENCIJALI PRIVREDE I DRUŠTVA SLABIM UPRAVLJAČKIM KADROVIMA I NEZNANJEM

Mada je teško kvantifikovati gubitke društvenog kapitala i bogatstva lošim vođenjem preduzeća i drugih institucija, ostaje činjenica da je ubitačno loša kadrovska politika jedan od najjačih faktora krize, stagnacije i velikih gubitaka u društvu. Stranke na vlasti masovno dovode na rukovodeća mesta nesposobne, gotovo poluobrazovane ili „dodatno" na brzinu iškolovane, kada su već dobili i zauzeli određene funkcije i položaje. To su prave štetočine, koji kako vidimo, masovno odvode preduzeća u stečaj, likvidaciju ili jeftinu prodaju domaćim tajkunima ili stranim vlasnicima spekulativnog kapitala.

Brojni su primeri koji povremeno „isplivaju" u javnost kada se problemi ili kriminal otkriju, a tada se vidi da takve firme vode potpuno nekompetentni i nesposobni kadrovi, uglavnom članovi SNS. Ta sprega neznanja, arogancije i pritiska na okruženje (a okružuju se još gorim od sebe) stvorili su danas jedan potpuno razvojno impotentan upravljački sloj u društvu.

Dajući im u ruke kapital, odlučivanje i sudbinu kolektiva u ruke (koji je uvučen u neizvesnost i strah za posao) stvoren je i parazitsko - štetočinski sloj u društvu. Njihovo „poslovno" povezivanje najvećim delom se svodi na grupno - svojinski interes, a servilnost i poslušnost prema stranci koja ih je dovela na funkciju omogućava isisavanje poslednjih životnih sokova iz preduzeća za stranačke ili privatne potrebe.

Teško je zaista doći do egzaktnih podataka koliko nas ovaj loš i nepotistički karakter kadrovske politike stvarno košta gubitka bruto proizvoda i nacionalnog dohotka, ali i traganja za rešenjima za izlazak iz krize.

Kada nesposobni i nekompetentni (uglavnom partijski) kadrovi zauzmu pozicije oni stvaraju „zaštitni pojas" prema boljim i obrazovanijim. Negativna selekcija nastaje kao „prirodni proces" koja dalje za sobom povlači proces obezvređenja znanja, sposobnosti, stvarnog obrazovanja i kvaliteta. Društvo se uvlači u stvorenu klimu stvaranja ulizica, poltrona, ćutljivaca, aplaudera, jevtinih profitera, a to je otvoreni put u moralno propadanje društva i gubitak svake kritičke misli. Šta takvi kadrovi mogu da ponude? Neznanje i improvizacije se kao pošast širi ovim prostorima. Ništa neobično da se više ne ceni znanje i sposobnosti već veze i snalaženje. Neznanje i slabi kadrovi, posebno obrazovani u razorenom sistemu obrazovanja, postala je najveća kočnica efikasnog razvoja i stvarne reforme privrednog i političkog sistema. Dovoljno za to govori podatak da smo u periodu 2012-2019. godine imali jednu od najnižih stopa privrednog rasta (prosečna 2 posto) u odnosu na sve države u okruženju, ali i EU. Istovremeno je nastala i najviša stopa nezaposlenosti (sa Grčkom i Španijom), dok su preduzeća finansijski i razvojno potpuno onesposobljena.

Naveden je u Tabloidu (20. septembar 2018., str. 21) slučaj Razvojne agencije Srbije, kao agencije Vlade Srbije, nastale ukidanjem Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR). To je tipičan primer kako se danas vode i ko vodi naša preduzeća, brojne agencije, ali i državne službe. Tragična je to stvarnost u koju su nas doveli nesposobni i korumpirani kadrovi.

Ne pomaže više metodologija friziranja podataka i takve statistike, jer stvarni život ide jednim (slepim) kolosekom, a naša statistika drugim u „svetlu budućnost". Niko više ne veruje u zvanične statističke izveštaje i naša „istorijska dostignuća" i rezultate, pa i sve one izjave o „uspesima kao j nikada do sada".

Država niti prati kadrovsku politiku, niti potrebe, a ne zna ni gde je i koliko zaposlenih (čak ni u javnom sektoru). Masovni odliv kadrova o kojima niko ne vodi računa, jer „to je njihova privatna stvar" (a nije) ostaviće nam privredu i društvo bez potrebnih kadrova. To se upravo događa u zdravstvu.

Čovek i njegovo znanje i sposobnosti, podsećamo na to, su najdugoročnija investicija i osnovni faktor razvoja. Dok se tehnološkim razvojem i modernizacijom skraćuje rok trajanja opreme, ljudski kapital se vremenom akumulira (znanjem i stalnim usavršavanjem). Stoga su kadrovska politika, zapošljavanje i modernizacija deo jedinstvene funkcije, a ne međusobne isključenosti. Da pogledamo te funkcionalne odnose.

Poznato je javnosti kakvo je stanje u funkcionalnim odnosima rada i kapitala, kao i procesi školovanja i obrazovanja o čemu je napred bilo reči (destrukcija, neznanje) Spor i trom privredni rast i slaba apsorpcija rada (više kao stihijski proces) vezani su za kriminalnu i pljačkašku privatizaciju i uništavanje privrede. Novo zapošljavanje i apsorpcija radnih resursa vezani su za strani kapital (investicije) i javni sektor. Zapošljavanje na stranim investicijama je uz ponižavajući i robovski položaj, a u javnom sektoru uz partijsku pripadnost ili kriminalno kupovanje radnog mesta. Dostojanstvo rada i zadovoljstvo tim statusom je poništeno.

Mehanizam uključivanja u svet rada i zaposlenosti nije sistemski rešen. Ranije su konkursi bili masovni, puna dnevna štampa tražnje, danas je partijska pripadnost i sve slabiji kvalitet znanja. Nema konkursa, ako se i raspiše tada nema kontrole. Teško je da najbolji kandidat prođe, ako ne prođe, nema šansu da svoje pravo ostvari, jer institucije države ne rade svoj posao.

Treba uvesti obaveznu proveru kandidata prijavljenih na konkurs, zbog devalviranog obrazovanja i masovnih falsifikovanih diploma.

Kupovina radnih mesta je poznata kriminalna operacija. Aktere ovakvih kriminalnih i koruptivnih akcija, uz krivičnu odgovornost mora da se izloži sudu javnosti, brzo procesuira i izloži javnom ruglu.

Strani kapital je zadominirao kao faktor razvoja. Ponašajući se samo svojom logikom - trkom za profitom (uz visoku sigurnost povlačenja) dodatno obezvređuje domaćeg radnika do granice ugrožavanja dostojanstva ličnosti. On najčešće dovodi svoje izvođače radova i vrše selekciju kadrova, a država im osigurava brojne pogodnosti i sredstva, tako da dobijaju gotovo besplatnu radnu snagu.

S druge strane, stranke na vlasti zapošljavanjem „svojih" nekompetentnih, slabih i na brzinu „iškolovanih" kadrova stvaraju masu „pristalica" i izbornu masu. Kvalitet, rad, uspeh u obrazovanju i zalaganju, postaju bezvredni i sve manje traženi u društvu. Nasuprot tome, razvijena je logika snalaženja, rodbinskih veza, daj - dam sistem, partijska pripadnost i slično koji potpuno poništavaju znanje, sposobnost, zalaganje i kreativnost. Sa svim tim ni kapital ne može biti efikasno korišćen, nema projekata, nema ideja, nema vizije razvoja i kvalitetne razvojne politike. To je u osnovi spontani razvoj, od slučaja do slučaja, već prema interesima nosilaca odluka, a ne nacionalnom i državnom interesu. Da ponovima - niti strategije, ni osmišljene politike strukturnog razvoja, niti kombinovanja faktora razvoja, ali ni pravih analiza strukturnog razvoja.

21. PORODICA, MORAL, SOCIJALNA PRAVDA I DRŽAVA

Napadnuti su nam porodica, moral, sloboda mišljenja, socijalna pravda, država kao institucija, a sada i crkva, a prevladava nemoral, ponašanje postojećih stranaka kao na pijaci. Sve se kupuje i prodaje (samo je pitanje cene i interesa). Uništavaju se sve kapitalne vrednosti društva. U nijednu stranku ne možete imati poverenje. Kriminal je prodro u sve pore društva i njegovih institucija. Svemoć novca je prodrla u svest i određuje ponašanje gotovo svih struktura i pojedinaca.

Narodna skupština postaje mesto proglašavanja i nekulturnog ponašanja. Da li je to postalo, gotovo gadljivo za gledanje.

Najveći deo poslanika je obična glasačka mašinerija, posebno danas u jednopartijskoj i jednoumnoj skupštini.

Izglasava se sve, čak i štetne odluke.

Da li ste se ikada složili s tim? Da li vas je iko pitao za mišljenje o svemu tome od životnog značaja za državu i naciju. Parlament predstavlja zbir nekoliko partija satelita i njihovih interesa. Politički život se sveo na bespoštednu borbu za vlast i privilegije koje idu s tim. Parlament je sada, čak i protiv Ustava, postao jednopartijski i obična mašinerija za izglasavanje predloga stranke na vlasti.

Takav sistem odlučivanja se mora što pre ukinuti, jer je sa stanovišta društva i države destruktivan i iracionalan.

Dakle, videli smo kako se rasprodaje društveno bogatstvo, razara država i ruši suverenitet. Sve se to odvija programirano i sistematski pod parolom demokratije, slobodnog tržišta i ljudskih prava i sloboda.