Natrag

Država životinja 1

Razočaran u Staljinov komunizam

Estetičari kažu da je umetnička istina iznad stvarne. Kako je umetnik čovek koji teži saznanju istine, on nastoji da pojavne oblike života pretvori u njihovu suštinu, kako bi se približio istinskom saznanju života. Svaki pravi umetnik gradi svoj svet, a samim tim i svoju estetiku. „Stvaranje sveta" je kao svako rađanje bolan proces, ali božanski, što će reći uzvišen. Vrednost umetnika sastoji se u veštini stvaranja sopstvenog sveta. Zato je umetnik na istim mukama na kojima je bio Bog, da stvori pravi a ne lažni svet. U ranim radovima nastojao sam da stvorim svoj svet, sa novelom i romanom kao njegovim polazištem. U poznim radovima bavim se datim svetom, sa raspravom i esejom kao njegovim ishodišem. U prvom slučaju sam bio animator, u drugom analitičar. Držim da je to isti posao.

Ivan Ivanović

1.

Na mom analitičkom stolu je „priča" koja se zove „Životinjska farma". Pošto je tu priču izmislio čovek po imenu Džordž Orvel, red je da se prvo upoznamo sa njim.

Džordž Orvel je pseudonim engleskog književnika Erika Artura Blera. Ovaj čovek je rođen u Motihariju u Bengalu 25. juna 1903. a umro u Londonu 21. januara 1950. godine, što znači da je bio čovek prve polovine Dvadesetog veka. Njegov otac je bio britanski vojnik u Indiji, a majka Francuskinja koja se sa malim Erikom nastanila u Londonu. Otac vojnik je bio stalno odsutan, pa je Erik odrastao uz majku, koja ga je kad mu je bilo šest godina upisala u jednu parohijalnu školu.

Dečak je uz majku rastao mrzovoljan, povučen, ekscentričan, što se vidi iz njegove postuhumno objavljene biografije. Po završetku parohijalne škole dobio je stipendiju za prestižne škole Velington i Iton, u Itonu je učio u periodu između 1917. i 1921. godine.

Sporno je kakav je bio đak, neki njegovi biografi kažu da je bio izuzetan, dok drugi tvrde sasvim suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu je izučavao britanske pisce. Verovatno zanet time malo se interesovao za ostale predmete, pa nije osvojio stipendiju za univerzitet i morao je da prekine sa daljim školovanjem.

Idući očevim putem, Erik je stupio u indijsku imperijalnu policiju i služio u Burmi pet godina. Izgleda da se već tu sukobio sa britanskim imperijalnim sistemom, čiji su ga metodi upravljanja kolonijama duboko razočarali. O tome piše u svom prvom romanu „Burmanski dani" i u dve „fantastične priče" (po oceni kritike), „Ubijanje slona" i „Vešanje".

Potom je napustio policiju i jedno vreme radio u Burmi kao lučki radnik, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Pokušao je da živi od pisanja, bez uspeha, jer kao anarhistu i socijalistu niko nije hteo da ga štampa. Nije uspeo ni u Parizu. (Ovaj period je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu".)

Možda iz tih razloga počeo je da potpisuje svoje radove sa Orvel. Uselio se u staru porodičnu kuću u Londonu, otvorio privatnu školu i prodavnicu. Za jednog izdavača je pisao o životu u jednom engleskom rudniku, knjiga „Put za Vigan". U knjizi je napao engleski socijalizam.

Krajem 1936. godine Džordž Orvel (to mu je postalo novo ime) otišao je u Španiju kao britanski novinar da izveštava o građanskom ratu. U Barseloni se pridružio komunističkoj miliciji i u republikanskoj armiji dobio čin potporučnika. Borio se na strani Republike, kao i Hemingvej i mnogi drugi pisci. Po političkom ubeđenju bio je demokratski socijalista i kao takav protivnik diktatorskog komunizma. U ratu je teško ranjen, došao je u sukob sa komunistima i od njih pobegao u Maroko da se leči. Napustio je komunističku ideju.

Iz Španije se vratio u Englesku ne samo poražen nego i duboko razočaran u Staljinov komunizam. Kad je izbio Drugi svetski rat, Orvel se prijavio za vojsku, ali je odbijen zbog slabog zdravlja. Radio je kao novinar u Indijskom servisu Bi-Bi-Sija pri Ministarstvu rata. (Ovo Ministarstvo će mu biti model za Ministarstvo istine u romanu „1984-ta".) Kao novinar izveštavao je iz raznih krajeva sveta.

Orvel je roman „Životinjska farma" napisao od novembra 1943. do februara 1944. godine i imao je velikih problema da ga objavi. U to vreme vojni savez Zapada sa Sovjetskim Savezom bio je na vrhuncu, Britanci su Staljina tada obožavali, jer je najviše doprineo porazu Hitlera. Veliki broj američkih i britanskih izdavača je prvobitno odbio da štampa roman, uključujući i Orvelovog izdavača Viktora Golanča.

Tek kad je po završetku Svetskog rata nastao hladni rat između Zapada i Istoka, Orvelovo delo je objavljeno u Engleskoj 17. avgusta 1945. godine. U pismu Ivoni Davet, Orvel je naznačio „Životinjsku farmu" kao satiričnu " (iz 1946 ), napisao je da je „Životinjska farma" bila prva knjiga u kojoj je svesno pokušao da „spoji politički i umetnčki smisao u jedno".

„Životinjska farma" je u Americi objavljena 26. avgusta 1946. godine. Zapadni svet je roman dočekao kao otkrovenje, pisac je preko noći postao slavan.

Pošto mu se zdravlje pogoršalo, Orvel se sklonio na ostrvo Juru u blizini škotske obale, gde je napisao još čuveniji roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta", koji je satira totalitarne vlasti. Knjiga je objavljena 1949. godine. U romanu dati režim održava vlast sistematskim izvrtanjem istine i proizvodnjom laži. Orvel se predstavio kao najveći kritičar totalitarizma, i desnog (fašizam) i levog (komunizam).

Umro je neposredno po objavljivanju romana 1950. godine. o 2.

Šta je, zapravo, „Životinjska farma"? Na prvi pogled radi se o basni, jer su ličnosti životinje. „Basna je priča čiji su junaci pretežno životinje koje imaju ljudsko odličje i ponašanje. Životinje su kopije ljudi, kroz njih pisci govore o ljudskom svetu. Osnivač žanra bio je Grk Ezop, koji je živeo u Starom veku. Za najvećeg basnopisca smatra se Francuz Lafonten. Znatni basnopisci bili su Nemac Lesing i Rus Krilov, u nas Dositej Obradović." Orvel, međutim, izmiče ovoj definiciji, njegova priča prevazilazi žanr basne, „Životinjska farma" je roman u kojem su životinje ne samo slika ljudi nego slika istorijskih ličnosti.

Zato bih ja „Životinjsku farmu" žanrovski odredio kao alegoriju. „Alegorija je proširena metafora, tj. prošireno poređenje koje je ponekad preneto u celu priču. U alegoriji se jedno govori a drugo misli, kako bi se slika učinila što jačom i ubedljivijom." Ličnosti u alegoriji su prepoznatljive već na prvi pogled i predstavljaju postojeće ljude.

U nas je najveći majstor alegorijske satire bio Radoje Domanović. Kad on u priči „Vođa" govori o slepom predvodniku naroda koji ga vodi u propast, nije bilo dvojbe da je reč o Nikoli Pašiću. Zemlja Stradija u istoimenoj noveli svakako je država Srbija, zemlja u kojoj je na vlasti primitivan birokratski režim kralja Aleksandra Obrenovića.

Postavlja se pitanje da li se Domanović služio alegorijom da bi se prikrio da ga „ne uhvate"? Moj odgovor je „Ne", Radoje je bio nepokolebljiv i neustrašiv kritičar režima i nije računao na posledice. Kad mu je ministar policije ponudio razne beneficije samo da ne kritikuje više režim i kralja, Domanović je to prezrivo odbio i još pojačao svoju satiru. Stvar je u tome da je Radoje Domanović bio osnivač novog žanra alegorijske satire, što ga čini jednim od najvećih naših proznih pisaca.

Što se mene tiče, ja nisam pristalica alegorijskog pripovedanja, ne volim mimikriju, sklon sam da govorim otvoreno („Crveni kralj"), pa „kud puklo da puklo". Ali, i Dositejeva basna, i Domanovićeva alegorija, i Orvelova alegorija i moja realistička priča - u stvari su metafora društva, literarno sredstvo da se to društvo razgoliti u svoj svojoj bedi i promašenosti. A metafora je - bar kako ja gledam na književnost - esencija pripovedne umetnosti.

Negde u srednjoj Engleskoj farmer Džons gazda je Veleposedničke farme na kojoj uzgaja razne životinje. Taj gospodin Džons nije tako loš gazda, društven je i sklon piću, pa su njegove životinje „slobodnije" nego druge i imaju priliku da na farmi održavaju izvesne „političke skupove". Motor te aktivnosti je vepar „polubeli nerast" Stari Major, dvanaestogodišnjak koga Džons čuva za priplod i za sajamske izložbe. Nosilac je mnogobrojnih nagrada.

Jedne večeri kad pripiti Džons zaspi životinje na farmi odluče da hitno održe sastanak, jer je Stari Major usnio neobičan politički san i želi da ih upozna sa njegovom sadržinom. Kad su se životinje skupile u štali, njihov politički vođa upoznao ih je sa svojim snom u vidu pesme, koju je nazvao Životinje Engleske.

Životinje Engleske, životinje Irske,

Životinje svih zemalja i klima,

Počujte moju radosnu poruku

budućnosti zlatnoj koja je pred nama.

Major poziva životinje da se ujedine protiv Čoveka, jer je on nosilac svih zala u Engleskoj.

Nestaće brnjice s naših njuški,

I amovi s naših grbača

Đem i mamuza će zauvek zarđati

Kao da nikad nije bilo korbača.

Major obećava „zlatno doba" za životinje Engleske kad se domognu vlasti, jer „sve će postati naše".

Veselo će blistati polja Engleske,

Bistrije će biti njene vode,

Još slađe duvaće povetarci

Tog dana kad se domognemo slobode. .

Major poziva životinje da tom danu streme i ne žale svoje živote, jer „zlatno doba je pred nama".

Vešt govornik, uspešan demagog, Stari Major je okupljenim životinjama održao ovakvu besedu.

„Drugovi, kakav je sada naš život? Pogledajmo: naš život je bedan, mukotrpan i kratak. Kada dođemo na ovaj svet, daju nam taman toliko hrane da jedva preživimo. Oni koji to mogu da podnesu, prisiljeni su da rade do poslednjeg atoma snage. Kada prestanemo da budemo korisni, istog trenutka nas kolju s odvratnom surovošću. Nijedna životinja u Engleskoj pošto apuni godinu dana ne zna šta znači sreća ili dokolica. Nijedna životinja u Engleskoj nije slobodna. Život životinje je beda i ropstvo, to je živa istina."

Pošto je upozorio životinje da bi mogle na plodnom tlu Engleske da žive dostojno, Stari Major je postavio pitanje:

„Zašto onda i dalje živimo u ovim bednim uslovima? Zato što nam sav proizvod našeg rada ukradu ljudska bića. To je suština svih naših problema. Sabrana je u jednoj reči - Čovek! Čovek je jedini stvarni neprijatelj koga imamo."

„Čovek je jedino stvorenje koje troši a ne proizvodi. On ne daje mleko, ne nosi jaja, previše je slab da vuče plug, previše spor da uhvati zeca. Pa ipak je gospodar svih životinja. Zapošljava ih i daje im minimum koji će ih sprečiti da skapaju od gladi, a ostatak zadržava za sebe."

Stari Major je objasnio životinjama da ih čeka ista sudbina - nož. Ne izuzima sebe od te sudbine. On je imao sreću da preživi dvanaest godina i ostavi preko četiristo potomaka, ali sudbinu ne može da nadjača, biće isporučen klanici. Ista sudbina čeka sve prisutne žiotinje. Čovek je najveći neprijatelj životinja. „Svi ljudi su neprijatelji. Sve životinje su drugovi."

Pošto je tako predstavio životinjama sliku sveta u kojem žive, Stari Major je pozvao životinje na opštu pobunu za rušenje tog sveta. „Skoro preko noći možemo da postanemo bogati i slobodni. Šta treba da se radi? Noću i danju, dušom i telom, radimo na tome da zbacimo ljudsku rasu! Drugovi, moja poruka vam je Pobuna!"

Ovde je aluzija očigledna: Stari Major je oličenje Vladimira Iljiča Lenjina, koji je proistekao iz Marksa-Engelsa, a njegov animalizam je identičan sa Marks-Engelsovim marksizmom.

Interesantno je da su i Stari Major i Marks-Engels-Lenjin u projektu idealisti. Major kaže „Nijedna životinja ne sme da tlači drugu životinju. Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikada ne sme da ubije drugu životinju. Sve životinje su jednake!" Paradoks je u tome što se taj projekat (Zemaljski raj) može ostvariti u nekoj dalekoj budućnosti, najpre i životinje i proleteri moraju da zavladaju svetom. A to se može postići samo revolucijom. Ovi revolucionari računaju da će se svet u potpunosti promeniti (Životinje i ljudi se neće međusobno ubijati) kad oni ovladaju istorijom. Dosad se u realnom životu tako nešto nije dogodilo. Naprotiv, dosadašnja istorija sveta je istorija ubijanja i ratova. Ratovi i revolucije se zasnivaju na „okeanima krvi". I Majorova Farma i Lenjinova Država su to pokazale.

3.

Kao ni Marks, ni Major nije doživeo da vidi realizaciju svog projekta. Samo tri dana posle istrijskog skupa u štali Stari Major je preminuo, prirodnom smrću, kao jedini vepar u Engleskoj koji je to doživeo. No, i iza Marksa i iza Majora ostao je politički projekt osvajanja vlasti i promene sveta.

Marks je dugo čekao Pobunu, Major kratko vreme. Ideju o Pobuni na farmi preuzele su svinje, „najinteligentnije životinje". Kao i proleteri, i one su se organizovale, jer samo organizovana buna može da uspe. „Obuka i organizacija zapali su, naravno, svinjama, koje su opšte bile priznate kao najpametnije među životinjama. Najistaknutiji među svinjama bila su dva mlada nerasta koja je gospodin Džons uzgajao za prodaju.

Napoleon je bio veliki berkširski nerast prilično divljeg izgleda, jedini od svoje vrste na farmi; nije mnogo govorio, ali je bio ugledan jer je o svemu imao sopstveni stav. Snoubol je bio živahniji od Napoleona, bolji govornik i maštovitiji, ali se smatralo da nema njegovu promućurnost." Istakao se još jedan mali debeli prasac po imenu Skviler, odličan propagandista, o njemu se govorilo da može „crno da pretvori u belo".

Ovde su Orvelove aluzije očigledne. Napoleon - „vepar divljeg izgleda" alegorija je na Gruzijca Josifa Džugašvilija, koji se prozvao Staljin (Čelični) i zavladao Rusima po smrti Lenjina. Snoubol - Napoleonov suparnik i prvobitni vođa farme nakon Džonsovog izgnanstva - uglavnom se bazira na Lavu Bronštajnu Trockog, koji je bio najzaslužniji za pobedu Crvene armije i bio spasilac Oktobarske revolucije. Skviler - „mali, beli prasac" koji je Napoleonova desna ruka, a ujedno i ministar propagande, u svemu podseća na Staljinovog ministra inostranih poslova Vjačeslava Molotova, koji je nadživeo sve vlasti.

Njih trojica do tančina su razradili učenje Starog Majora u zaokruženi sistem mišljenja koji su nazvali animalizam. (Animalizam - Marksizam)

Kao i hrišćanstvo, kao i radnički pokret, animalizam se ilegalno širio i osvajao životinjski svet Farme. Životinje su stalno držale ilegalne skupove koji su počinjali i završavali se himnom Životinje Engleske. Među životinjama Farme nastala je potpuna indoktrinacija. Čekao se samo povod, varnica koja će da zapali revoluciju.

Tu je podbacio i stari Džons. Iako je imao svog špijuna, gavrana Mojsija, koji ga je obaveštavao o nezadovoljstvu životinja, Džons je više vremena provodio po kafanama nego što je brinuo o poboljšanju života na farmi.

Umesto da pojača hranu životinjama, gospodin Džons im je preko Mojsija ponudio bolji život na nekakvoj Slatkoj gori. „U Slatkoj gori svaki dan u sedmici je nedelja, sveža detelina zeleni se cele godine, a po živim ogradama rastu kocke šećera." Sve ovo podseća na nesposobnog ruskog cara Nikolaja Romanova koji nije shvatio šta sprema Lenjin.

Do Pobune, u stvari Revolucije, došlo je nenadno, kad se tome niko nije nadao. Povod je bio što se Džons još jednom napio, a nadničari otišli u lov na zečeve i ostavili životinje bez hrane. Kako svaka revolucija potiče iz stomaka, gladne životinje su odlučile da silom uzmu hranu. Jedna krava rogovima provali vrata skladišta i životinje navale da jedu.

Dok su se one tako častile, pijani Džons se probudio, a iz lova su se vratili nadničari. Oni dohvate bičeve i počnu da udaraju po životinjama. Životinje, indoktrinirane himnom Životinje Engleske, pripremljene propagandom Napoleona i Snoubola, nasrnu na svoje tlačitelje i začas ih pobede. Nadničari i Džons spašavajući život u bekstvu su napustili farmu. Za gospodinom Džonsom je pobegla i gospođa Džons, koja je spavala u vili na farmi.

Životinje jedva da su bile svesne da su izvele revoluciju. Možda bi se zadovoljile osvojenom hranom Veleposedničke farme i vratile se u svoje staje kad se najedu, da ih nisu usmerili u pravom cilju nerasti Napoleon i Snoubol.

Napoleon ih je odveo do skladišta i svakoj podelio dvostruki obrok, a Snoubol je prefarbao napis VELEPOSEDNIČKA FARMA i istakao firmu ŽIVOTINjSKA FARMA. Državi udar, puč, revolucija - nazovite to kako hoćete - je uspeo, životinje su dobile svoju državu.

4.

Ispostavilo se da je lakše zadobiti vlast nego formirati državu. Životinje su, kao i radnici, bile obučene da rade, ali ne i da upravljaju. Taj posao upravljača su na Farmi preuzele svinje, jer one su bile najpametnije među životinjama, bar takvim su sebe proglasile. Svinje su preuzele vođstvo i nisu učestvvale u radovima, nego su rukovodile Farmom.

Uostalom, tako je oduvek bilo, jedni su radili a drugi rukovodili. Još je stari Platon u svojoj „Državi" proglasio „filozofe" upravljačima. U Lenjinovoj komunističkoj državi, SSSR-u, posao upravljača zapao je Komunističkoj partiji, koja je sebe proglasila avangardom radničke klase. Životinje na svojoj farmi samo su ponovile iskustvo dotadanjih država.

Pada u oči još jedna sličnost između Animalne i Komunističke države: obe su dobile svoje zastave, komunisti crvenu sa srpom i čekićem, a životinje zelenu sa kopitom i rogom.

Inače, upravljači, dvojac Napoleon i Snoubol, uredili su Farmu po uzoru na Kolhoze u Sovjetskom Savezu. Životinje su dan počinjale dizanjem zastave, pevanjem himne, kolektivnim odlaskom na izvođenje radova. Po završetku radova držani su zborovi, sastanci, konferencije, debatni klubovi. Bilo je dozvoljeno iznošenje mišljenja, pod uslovom da se ne kritikuju svinje. Sve ostale životinje bile su podložne kritici.

Snoubol je oformio upravu, kojom su politički rukovodili životinjski komiteti. Uvedena je opšta pismenost, ali se sa tim išlo dosta teško. Većina životinja je samo znala da radi svoj posao, opismenjavanje ih nije interesovalo. Usvojen je program od sedam zapovesti, ali je većina životinja uspela da zapamti samo sedmu: ČETIRI NOGE DOBRE, DVE NOGE LOŠE.

Razume se da su se javile određene kritike na račun ovakvog ustrojstva Animalne države. Incident se desio kad je otkriveno da su nestali mleko i jabuke sa farme jer su dati svinjama.

Došlo je do nezadovoljstva i komešanja, ali situaciju je smirio glavni ideolog svinja, mladi prasac Skviler: „Drugovi, ne mislite valjda da svinje to čine zbog sebičnosti i povlašćenog položaja! Mnoge od nas, u stvari, ne vole mleko i jabuke. Ni ja ih lično ne volim. Jedini razlog zbog kojih ih uzimamo jeste da očuvamo naše zdravlje. Mi svinje smo mislioci. Upravljanje i organizacija ove Farme zavise od nas. Dan i noć bdijemo nad vašim dobrom. Zbog vas pijemo mleko i jedemo jabuke. Znate li šta će se dogoditi ako svinje ne ispune svoju dužnost? Vratiće se Džons! Siguran sam da među vama niko ne želi da ovde ponovo vidi Džonsa!"

Otad je postao glavni argument za povlašćen položaj svinja strah od povratka Džonsa. Samo svinje su sposobne da spreče povratak eksploatatora svih životinja.

Razume se da je formiranje životinjske republike uznemirilo farmere u grofoviji. Sa Farme su leteli golubovi i širili animalne (komunističke) ideje. Farmeri su shvatili da moraju nešto da učine protiv životinja, ma koliko se među sobom ne slagali i trvili. I, predvođeni starim Džonsom, farmeri su krenuli u kontrarevoluciju, ušli su na Farmu i otpočeli bitku za uništenje države životinja.

No životinje se nisu dale, organizovale su odbranu. Glavni organizator odbrane bio je Snoubol, koji je proučio Cezara i znao dosta o ratovanju. Orvel detaljno opisuje glavnu bitku kod staje za krave, ja samo da kažem da su pobedile životinje. Farmeri, sa Džonsom, pobegli su sa Farme pred rogovima i kopitama životinja. Kontrarevolucija je slomljena, životinje su odbranile svoju državu. Slična kontrarevolucija je propala i u Sovjetkom Savezu.

Ali pobeda revolucije nije donela mir na Farmi, čak je došlo do raskola između dva vepra, Snoubola i Napoleona. Prvi je, kao pobednik u borbi kod staje za krave, postao glavni i činilo se da je postao legitimni naslednik Starog Majora.

Razume se da drugom to nije bilo po volji, pa je počeo da kuje zaveru protiv svog rivala. Tako su vođi Revolucije došli u sukobu za vlast na Farmi. U borbi se više istakao Snoubol, ali je Napoleon bio veštiji i uz pomoć „partijskog kadra" nastojao da prisvoji rezultate revolucije. „Njih dvojica se nisu slagali ni po kom pitanju i uživali su da jedan drugome protivureče. Ako bi jean predložio da se više površina zaseje ječmom, drugi bi tražio da to svakako bude zob, a ako je jedan tvrdio da je to i to poe najbolje za kupus, drugi bi uveravao da je to polje neplodno i da tu može da uspeva samo korov. Svaki je imao svoje sledbenike, a neki put su rasprave vike žestoke. Na sednicama Snoubol bi često briljantnim govorima pridobio većinu, ali Napoleon je bio bolji u agitovanju u pauzama." Nije teško prepoznati u veprovima Staljina i Trockog.

Kako je vreme odmicalo sukob se zaoštravao i bilo je samo pitanje dana kad će među veprovima da dođe do konačnog obračuna. To se desilo po pitanju izgradnje vetrenjače. Pošto je Farma oskudevala u struji, Snoubol je preložio da se izgradi vetrenjača koja će da proizvodi električnu energiju.

Za nekoliko nedelja Snoubol je završio planove za izgradnju vetrenjače. Napoleon je, međutim, od samog početka bio protiv vetrenjače. Čak se jednom prilikom pomokrio na Snoubolov nacrt.

Dvojica revolucionara se nisu složili ni po pitanju širenja revolucije. Snoubol je bio za to da se revolucija proširi po celoj grofoviji, trebalo je na susedne farme poslati što više golubova i podsticati tamošnje životinje na pobunu. Napoleon je bio da se nabavi što više oružja kako bi životinje branile svoju farmu ako ih susedi napadnu. Snoubol je tvrdio da do napada ne može da dođe ako se životinje svuda pobune.

Do raspleta u toj „borbi mišljenja" je došlo prilikom izglasavanja početka radova na izgradnji vetrenjače. Po običaju, Snoubol je bio ubedljiviji i samo se čekalo da ga sve životinje podrže. Ali, baš pred glasanje, Napoleon ustane, „zagrokće tako jako kako ga nikad ranije nisu čuli" i objavi da neće biti glasanja. On je doneo odluku da se vetrenjača ne gradi.

„U tom momentu začu se strašan lavež i devet ogromnih pasa sa mesinganim ogrlicama nahrupi u ambar. Ustremiše se pravo na Snoubola, koji pobeže iz ambara". Životinje su bile zbunjene, u prvi mah nisu shvatale šta se događa. U prvi mah niko nije mogao da se doseti otkud su se uopšte pojavila ta stvorenja. U stvari, to su bila štenad koju je Napoleon odvojio od majke i tajno odnegovao da mu budu zaštitna garda. Pretorijanska garda! Tajna policija, NKVD, GPU... u nas OZNA,UDBA, DB. Tako je Napoleon proterao Snoubola sa Farme uz pomoć tajne policije sastavljene od pasa. Snoubol se više nikad neće vratiti na Farmu.

Analogija kaže da je na sličan način Staljin proterao Trockog, najpre u Alma Atu, a potom na Zapad. Posle mnogo lutanja, pošto nijedna država nije htela da ga primi, Trocki je dobio azil u Meksiku. No Staljin ga je i tamo pronašao, avgusta 1940. godine poslao mu je ubicu, španskog komunistu, agenta NKVD, Ramona Merkadera, koji ga je ubio sekirom. Ubica Trockog je uživao velike počasti u SSSR-u i proglašen je herojem Sovjetskog Saveza.

Čim su psi najurili Snoubola, Napoleon se popeo na uzvišeni podijum sa kojeg je ranije govorio Stari Major i proglasio - diktaturu! Ukidaju se svi zborovi životinja, više neće biti nikakvih diskusija, odsad će Farmom da rukovodi isključivo Komitet svinja sa Napoleonom na čelu. (Ne mogu da kažem da li je i ime vepra aluzija na Napoleona Bonapartu?)

Napoleonovu diktaturu opravdao je Skviler. „Drugovi," rekao je, „verujem da svaka prisutna životinja shvata žrtvu koju je učinio drug Napoleon preuzimajući na sebe i ovaj zadatak. Nemojte, drugovi, misliti da je rukovođenje zadovoljstvo. Upravo obrnuto, to jr oubiljna i teška odgovornost. Niko od druga Napoleona nije čvršći u veri da su sve životinje jednake. On bi bio presrećan da može da vam dozvoli da sami odlučujete. Ali, ponekad biste, drugovi, mogli da donesete pogrešne odluke. Drug Napoleon je tu da vas u tome spreči."

Pošto je u potpunosti zavladao Farmom, diktator Napoleon je himnu Starog Majora Životinje Engleske zamenio odom samom sebi Drug Napoleon, u kojoj se veliča život i delo apsolutnog vladaoca farme. Sedam zapovesti bivaju skraćene na samo jednu rečenicu: „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih". Ova himna se pevala prilikom polaska na rad.

Animalistički propagatori puštaju u životinje nove parole: Drug Napoleon je uvek u pravu! Ako tako kaže drug Napoleon, to mora biti tačno! Samo drug Napoleon zna šta je pravilno a šta je nepravilno!

Otad se Snoubol proglašava za sve krivim i dežurnim neprijateljem Farme. Životinje su dobilke nalog da stalno ruže Snoubola i izmišljaju mu grehe. Naročito su se u tome takmičili mladi prasci.

U voćnjaku je pronađena lobanja Starog Majora, sada već gola kost, i postavljena na postolje u podnožju jarbola za zastavu. Od životinja se tražilo da neprestano odaju počast Lobanji. (Ovde je aluzija na Lenjinov Mauzolej na Cvetnom trgu u Moskvi očigledna.)

U veličanju Napoleonovog kulta i dalje prednjači prasac Skviler. Ali sada je dobio „konkurenciju" u liku još mlađeg prasca po imenu Minimus, koji je imao izuzetan dar za pisanje pesama i poema. Ovaj je napisao poemu „Napoleon" koja je postala apoteoza vladaocu Animalne farme. (Verovatno Orvel aludira na pesnika Vladimira Majakovskog, koji je napisao poemu „Lenjin". U nas je bilo više pesnika koji su učestvovali u pravljenju kulta Josipa Broza Tita, još u ratu Radovan Zogović, Vladimir Nazor... kasnije gotovo svi pesnici, čak i jedan modernista Branko Miljković.)

Tako se animalna revolucija završila diktaturom, što se desilo i sa svim ljudskim revolucijama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane