Natrag

Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (5)

Sprečiti formiranje monopolskih cena

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

3) "EKONOMIKA BLAGOSTANJA", država blagostanja i monopolsko formiranje cena

Kriza kapitalističkog sistema ispoljila se, počevši od 30-tih godina prošlog veka do nove finansijske i ekonomske krize koja još traje, u tako drastičnim razmerama, da je daljnje održavanje kapitalizma kao društveno-ekonomskog sistema bilo moguće samo uz stalnu reformu njegovih društvenih institucija i ekonomske strukture, pri čemu je državna intervencija dobij ala sve veći značaj.

Danas možemo govoriti o epohi državno-monopolističkog kapitalizma, imajući u vidu sve promene koje su se od tada dogodile u monopolističkom kapitalizmu, kao i tendencije njegovog daljnjeg razvoja, odnosno moguće transformacije.

U davanju doprinosa rešavanju određenih ekonomsko-političkih problema savremenog kapitalizma, ekonomska teorija je danas suočena s tri osnovna problema. Oni se odnose na:

Problem pune zaposlenosti proizvodnih faktora, posebno radne snage, odnosno visoke nezaposlenosti u stvarnosti,

Problem dinamike ekonomskog rasta kapitalizma i faktor na kojima leži dosadašnji i budući rast,

Problem raspodele (i preraspodele) dohotka u savremenom kapitalizmu sa do sada nezabeleženim u ekonomskoj istoriji socijalnih razlika i neravnomerne preraspodele dohodaka.

Ovim problemima odgovaraju tri teorije. To Tu Kejnzova ekonomska teorija; teorije privrednog rasta i teorija ekonomskog blagostanja.

Više velikih kriza kapitalističkog sistema u 20. veku, posebno kriza 1929-1933. godine, pokazale su da sudbina i vremensko trajanje kapitalizma zavise u velikoj meri od njegove mogućnosti da uposli radnu snagu i ostale proizvodne faktore.

Kejnzova teorija dala je izvesne ekonomsko-političke preporuke radi ukidanja nezaposlenosti u uslovima razvijenog kapitalizma. Taj doprinos sam po sebi nije bio dovoljan. Sve veće je bilo nezadovoljstvo socijalnih nekapitalističkih snaga sa postojećom strukturom i raspodelom dohotka i zahtev za njegovu pravedniju preraspođelu.

Državni kapitalizam morao je istaći izvesne principe socijalnog reformizma koji bi bio ideološka osnova njegove praktične politike u ekonomskoj oblasti. Kao teorijsku osnovu - bar za postavljanje pitanja, ako ne i za rešavanje praktičnih problema - teoretičari državnog kapitalizma su uzeli tzv. "ekonomiju blagostanja", koja predstavlja uglavnom, postklasičnu teoriju tržišta i cena. Teoretičari „ekonomije blagostanja" su prvi pokrenuli pitanje izmena u raspodeli (alokacija sredstava i raspodele dohotka).

Ova teorija polazi od ukidanja raskoraka između širih društvenih interesa i privatnih interesa, čime se prvi put otvoreno, u građanskoj teoriji, postavlja zahtev za izmenom sistema raspodele u kapitalizmu. Time bi se osigurala i najbolja alokacija privrednih resursa, uz otklanjanje slabosti delovanja tržišta i anarhične raspodele.

A.C. Pigu je smatrao da se ciljevi u postizanju blagostanja mogu postići uz politiku ekonomskog intervencionizma, ako se sprovodi socijalna politika preraspodele dohotka putem poreza. Reformizam Pigoa stare škole blagostanja bio je umeren i apstraktan, bez konkretnih preporuka za ekonomsku politiku.

Savremeni "velferisti" zastupaju teoriju kompenzacije. Ova se teorija zasniva na opštem principu da je moguća svaka promena u raspodeli dohotka i da je ona sa ekonomske tačke gledišta poželjna, pri kojoj društvo u celini više dobija nego što gubi.

U tom pogledu posebno je naglašena kontrola i sprečavanje monopolskog formiranja cena, kontrola slobodnog formiranja dohotka, čime budžet postaje jedan od osnovnih instrumenata za preraspodelu nacionalnog dohotka, uz pokušaj stvaranja "društva veće socijalne jednakosti".

Politička ekonomija nije međutim, ni do danas raščistila pojam blagostanja, niti je dala definiciju i ocenu pokazatelja koji određuju blagostanje.

Ona definiše blagostanje, kao lično zadovoljstvo izvedeno iz korisnosti materijalnih dobara. Blagostanje društva je, stoga, zbir blagostanja pojedinaca, a to ono stvarno ne može da bude, a šta je sa društvenim sektorom, kulturom, obrazovanjem, naukom, zdravstvom, slobodom i dr.?

Mnogi normativi i "optimalni uslovi" koje "velferisti" postavljaju, imaju svog smisla samo uz pretpostavku da ih kontroliše, vrši ili usmerava državna organizacija. Na toj osnovi ekpnomija blagostanja je povezana s državnim intervencionizmom, dok je država blagostanja njena tvorevina. "Velferisti" istražuju uslove u kojima treba vršiti izvesnu nacionalizaciju pojedinih preduzeća i grana u kapitalizmu. Pod uticajem Kejnza, velferisti proširuju svoje preporuke na politiku javnih rashoda (kroz budžet) i javnih zajmova. Nastanak državnog intervencionizma dovodi do novih i proširenja postojedih oblika rashoda, kao što su:

Državne ili javne investicije,

Širenja javnog (državnog) sektora u privredi kao celini,

Javni rashodi kao poseban instrument razvoja,

Uticaji na području novca, kredita, banaka, platnog i trgovinskog bilansa, i

Delovanje kroz određene oblike javnih rashoda (pomoć nezaposlenima, socijalna davanja, penzije i sl.), na odnose u raspodeli i potrošnji, čime može da se da prednost ličnoj ili investicionoj potrošnji (podržavajući proces akumulacije kapitala) u zavisnosti od stanja u privredi i socijalne slike društva.

Javni rashodi dobijaju novi karakter i sadržaj, postaju jedno od osnovnih područja ekonomske i socijalne politike savremene države. Nije bitna samo visina nego i njihova struktura. Zadovoljavanje određenih potreba pomoću državnih rashoda na izvestan način ublažava, ali ne menja karakter državnih rashoda u kapitalizmi? .

Od Velike ekonomske krize i razvij enogdržavnog intervenzionizma (vezanog za kejnzijanizam), a posebno u toku i posle Drugog svetskog rata, nastaje nagli rast javnih rashoda.

Tendencija rasta prisutna je u apsolutnom (nominalni rast), realnom i relativnom smislu.

Ovo posebno,ako se posmatra kretanje socijalnih i sličnih fondova u ukupnoj potrošnji, ličnoj potrošnji, uslugama zdravstvenog osiguranja i obrazovanja.

Sve do 1990. godine postoji tendencija porasta učešća socijalnih i drugih transfernih davanja države preko budžeta u ukupnoj potrošnji roba i usluga stanovništva. To se odnosi i na novčane isplate države stanovništvu u ukupnoj ličnoj potrošnji u svim razvijenim privredama. Socijalni fondovi povećavaju učešće u izdacima za zdravstveno osiguranje i u uslugama obrazovanja. To je dovelo do porasta javnih rashoda u apsolutnim i relativnom obliku (u BDP), uz jačanje uloge i funkcija države blagostanja.

Trend ovakvog kretanja se lomi od 2000. godine kada transferni rashodi doživljavaju pad - paralelno s nestajanjem "države blagostanja" i narastanja profita, uz dominantno delovanje finansijskog kapitala, koji se odvaja od realne ekonomije, eksplozivno širi i odnosi ogromne profite. Plasman kapitala odlazi u finansijski i spekulativni sektor, što je uvod u novu globalnu finansijsku i bankarsku krizu.

Najveći deo rashoda modeme države čine sve više vojni i transferni rashodi. U transferne rashode dolaze, pre svega, rashodi za socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Oni su nešto povećani, jer je radnička klasa ranije uspela izboriti bolji položaj u privrednoj raspodeli dohotka i bolje životne i radne uslove, što je u poslednjoj ekonomskoj krizi izgubljeno ili većim delom oduzeto, poništeno.

Javni rashodi su najpre shvaćeni kao sredstvo pružanja socijalne pomoći da bi se kompenzovao efekat depresije i nezaposlenosti. Danas se težište stavlja na socijalna delovanja - dakle, koriste se radi stvaranja dohotka koji će oživeti privredu i osigurati punu zaposlenost (infrastruktura, izgradnja puteva, kanala, stambena izgradnja).

Društveno korisni produktivni javni radovi imaju prednost, jer osim sekundarnih efekata stvaraju i određene materijalne vrednosti (robe i usluga), odnosno doprinose neposrednom porastu bruto domaćeg proizvoda.

Struktura javnih rashoda ima vrlo veliko delovanje na dinamiku privrednog rasta, njegovu strukturnu karakteristiku, ali i socijalni razvoj i društveni standard stanovništva. Svaka država nastoji da formira i održi takvu struktura javnih rashoda koja će optimalno osiguravati:

Stabilnost privrede i optimalan ekonomski rast,

Određenu strukturu razvoja (tehnološka, ekonomska, regionalna struktura).

Socijalnu politiku,

Sigurnost unutar zemlje i nepovredivost granica,

Odgovarajuću politiku razvoja nauke, obrazovanja, kulture i dr. što

sve postaje jedan od osnovnih faktora društvenog i ekonomskog razvoja svake zemlje.

2) DRŽAVA BLAGOSTANJA FISKALNO-SOCIJALNE „BOLESTI"

U poslednje dve decenije država blagostanja proizvodi sve više fiskalnih i socijalnih "bolesti". Na svom sadašnjem nivou koji uključuje subvencije za sve ekonomske sektore, sistem je postao suviše skup za većinu vlada i poreskih obveznika.

U Francuskoj i V. Britaniji, radnički sindikati i druge grupacije demonstrirale su protiv smanjivanja velikih medicinskih beneficija i obrazovnih subvencija, na šta su vlade bile prisiljene ograničavanjem budžetske potrošnje.

To se u novoj finansijskoj krizi javlja kao masovni protest protiv smanjivanja plata, socijalnih rashoda i sve veće nezaposlenosti (Grčka, Španija, Italija, SAD, Mađarska, Rumunija i dr.).

U Belgiji i Holandiji nastojanja da se udari na troškove socijalnog blagostanja dovela su do kriza vlada, kao i do protesta radnika, studenata, lekara, farmaceuta. Širom zapadne Evrope sistemi socijalnog osiguranja sada se suočavaju sa fiskalnim krizama.

Slična je situacija i u Švedskoj. Javlja se i politički problem i dilema; koji sektor stanovništva daje najveći doprinos socijalnom blagostanju. Raste nezadovoljstvo stanjem i razvojem države blagostanja na strani socijaldemokratskih i laburistički orijentisanih partija koje javno i načelno podržavaju ideologiju blagostanja. Nastojanja da se ograniče sistemi blagostanja naišla su na snažna reagovanja radničkih sindikata i levo orijentisane opozicije.

Rastuće troškove blagostanja države su podmirivale iz većih poreskih prihoda od privreda koje su beležile ekspanziju, što tada nije bio poseban teret privrede u ekspanziji. Posle 35 godina ekspanzije država blagostanja je dostigla svoje fiskalne granice, nesposobna da ponudi više, a u nekim slučajevima čak i da ispuni ranije obaveze. Tako je došlo do velikog pritiska na nacionalne budžete uz dodatno oporezivanje, a u nemogućnosti povećanja poreza često se pristupa otvorenon velikom spoljnom zaduživanju đeficitarnom finansiranju budžeta.

Paralelno s tim dolazi do pogoršavanja uslova proizvodnje: narastanje deficita brojnih baznih resursa, sve oštriji (mada prikrivena) rast cena, usporavanje rasta produktivnosti rada, nedovoljno korišćenje kapaciteta i sve veći porast nezaposlenosti i socijalno izdržavanog stanovništva i dr. Sve je to dovelo do pada profita, a u centar ekonomske teorije postavilo pitanje proizvodnie i ponude.

Učešće profita u novostvorenoj vrednosti SAD u industriji palo je sa 24% iz perioda 1960-1970. na 19,2% u periodu 1980-1990 godine. Pri tome se postavlja pitanje - ko zgrće taj profit. Neto štednja je pala sa 8,7% bruto proizvoda u 1960. na oko 5% u 1980. godini i 0,4% u 2010. godini.

Bruto investicije u osnovni kapital stalno se zadržavaju u visini od 14-18% bruto proizvoda, sa tendencijom snižavanja. Došlo se do zaključka da visoki troškovi države i posebno socijalni izdaci dovode do smanjivanja akumulacije kapitala, a to je osnovni uzrok ekonomske krize.

To je dovelo do drastičnog smanjivanja socijalnih rashoda i snižavanja poreza višim dohodnim grupama, uz novi mehanizam konkurencije koji treba da osigura sve slobodnije tržište i tržišne zakonitosti. Jedino slobodna tržišta, smatra se, mogu osigurati veću proizvodnju i stabilnost cena, odnosno ekonomski rast. Taj pravac videli smo, naziva i monetaristički, neoliberalistički ili "reganomika".

Duboka kriza državno-monopolističkog regulisanja ekonomike i nemogućnosti kontrole inflacije s jedne strane, a rešavanje problema nezaposlenosti i ekonomskog rasta s druge, dovode do sve otvorenijeg napada na neokejnzijanski pravac ekonomske teorije i politike.

Razvija se liberalno-buržoaska koncepcija "mešane ekonomike" ("mixed ekonomy"). To je tzv. konzervativna koncepcija, odnosno antikejnzijanska kontra revolucija.

Konzervativizam je širok ideološki pravac koji nema odraz samo u ekonomici, već i u moralu, politici, etici, kulturi i si. To je proizvod fundamentalnih problema vezanih za krizu morala kulture, efikasnosti i legitimnosti društvenih i političkih struktura i institucija. Savremeni konzervativizam istupa sa principa neoliberalističkog pravca u buržoaskoj političkoj ekonomiji. Teorijska osnova savremenog konzervativizma u ekonomskoj teoriji je neoklasična škola, a proizvod je novih zahteva za slobodno preduzetništvo, uz interese krupnog privatnog kapitala.

Neoklasična teorija sada sjedinjuje brojne pravce i potpuno različite pristupe u ekonomskoj teoriji od politekonomista pristalica novog slobodnog preduzetništva (i suzbijanja širenja države, odnosno njenog sužavanja delovanja u privredi), do monetarne doktrine M.Friedmana ili čikaške škole.

Sve veći budžetski deficit, koji treba da podstakne tražnju (u rukama države se stvaraju ogromna novčana sredstva) predstavlja novi oblik državnog intervencionizma.

Uvek u situaciji kada nije moguće povećati poreze, jer je poreski limit dostignut gotovo u većini zemalja, preko 50% nacionalnog dohotka se porezima zahvata i transformiše (preraspodeljuje u većini zemalja), treba da državi omogući kontrolu nad vitalnim segmentima privrede i privrednim tokovima. Taj novi instrument stavljen u ruke kapitalističke države, postaje snažno sredstvo redistributivnog karaktera kojim se pokušava delovati na ublažavanje s jedne strane cikličnih kretanja privrede, a s druge strane na ublažavanje kriznih stanja u kapitalističkoj ekonomiji.

Time se istovremeno u rukama države pokušava stvoriti jedan snažan instrument kojim bi se regulisali kako socijalni problemi, tako i globalni ekonomski problemi, i konačno, problemi nezaposlenosti?

Državni intervencionizam izrastao je i razvio se snažno u periodu ekonomske depresije tridesetih godina, ali se kasnije sve brže širio u sferi socijalnih davanja, davanja za nezaposlenost, vojnih rashoda, izdataka za velike projekte, projekte koji traže ogroman kapital i dr.

Međutim, današnje privrede karakteriše izrazito visoka tražnja, kreditno formirana inflacija i istovremena nezaposlenost. Dakle, to je kombinacija koja je potpuno suprotna u odnosu na veliku depresiju iz tridesetih godina.

Kejnzijanizam izrastao na takvoj osnovi ne može dati prave odgovore i rešenja na novu privrednu situaciju. Kejnzijanizam sa svojim instrumentima regulisanja potpuno otkazuje. Jer, stimulišući rast i potrošnju, odnosno zaposlenost, on vodi sve većoj inflaciji i deficitima, i obrnuto. Ograničavajući inflaciju i smirujući potrošnju ova sredstva vode obaranju stope ekonomskog rasta i povećanju nezaposlenosti.

Tako izrasta i razvija se jedan novi proces, novi odnosi u raspodeli i preraspodeli nacionalnog dohotka koji čini vrlo složenim odnose i u kapitalističkim i u drugim zemljama. Današnja ekonomija nema gotovo nikakve dodirne tačke s ekonomijom tridesetih godina i opštom krizom tridesetih godina, koja je harala svetom(Velika ekonomska depresija).

Nova kriza ima svoje druge i dublje korene - radi se o tehnološkoj krizi, strukturalnoj krizi, krizi vrednosti, krizi morala, ekološkoj krizi, krizi odnosa u privredama i svetskoj ekonomiji u celini, koja se prenosi specifičnim putevima preko određenih grana privrede na celu svetsku ekonomiju. Sada se pojavila i proširila se na ceo svet „kovid kriza", kao „dodatak" drugi oblici krize.

Ekonomska teorija kejnzijanskog pravca ne nalazi rešenja za ove nove fenomene i probleme razvoja. Oslonjena na kejnzijansku teoriju tridesetih godina i državnu intervenciju ne nalazi odgovore na nova ključna pitanja savremenog sveta, na nove odnose i mehanizme funkćionisanja kapitalizma i suprotnosti narasle u kapitalističkim ekonomijama.

Lečeći deficite u budžetu i smanjujući deficite u platnom bilansu ona nije u stanju da reši druga dva bitna cilja razvoja - to je lečenje nezaposlenosti i otklanjanje inflacije. Sve otvorenije se postavlja pitanje krize kejnzijanske, odnosno neokejnzijanske teorije, koja ne daje, i ne

može dati, odgovore na sasvim nove odnose u kriznim situacijama kapitalističkih, ali i ostalih privreda.

S druge strane, narastanje budžetskih deficita do gotovo astronomskih iznosa nije bilo u stanju da reši ni jedan problem u razvoju kapitalizma, već je zaoštrio protivurečnosti i doveo do većih disproporcija u razvoju.

Mešanje države u ekonomske procese sve više se smatra (od kritičara kejnzijanske teorije) kao glavni uzrok opšte ekonomske neefikasnosti, smanjenja produktivnosti rada, smanjenje stope akumulacije kapitala, inflacije i nezaposlenosti.

Kejnzijanska teorija regulisanja ekonomije razvijala se u periodu kada su javni rashodi činili oko 10% društvenog proizvoda i pokazivali značajnu i pokazivali značajnu elastičnost, a danas čine 43-59% bruto proizvoda.

Javni rashodi u modernim privredama učestvuju u društvenom proizvodu od

43-59%, pri čemu dominantnu ulogu dobijaju vojni i transferni rashodi. To je vrlo neelastična kategorija potrošnje, tako da za njihovo pokriće redovno država pristupa budžetskom deficitu, emisiji novca i javnom dugu, što dovodi do sinteze monetarne i troškovne inflacije. Fiskalna politika kejnzijanskog tipa time postaje neelastična (i neefikasna), dok se merama monetarne politike (uglavnom kamatnom stopom i ponudom novca) teško može regulisati bilo koji makroekonomski agregat.

Struktura potrošnje se u osnovi izmenila u odnosu na potrošnju kada je kejnzijanska teorija bila dominirajuća teorijska podloga ekonomske politike.

Kritika ortodoksnog kejnzijanizma praćena je i pokušajima stvaranja novih teorija koje treba da objasne mehanizam savremene kapitalističke privrede, ali i da dovedu do njegovog usavršavanja i otklanjanja očitih slabosti u funkcionisanju kapitalizma.

Vraćanja neoklasičnoj teoriji, neoklasičnoj sintezi, okretanje tržištu, ponudi i tražnji, ograničavanju državno-monopolsitickog kapitalizma (dakle državne intervencije samo u određenoj sferi), ukazuje na činjenicu da povremene krize kapitalističke ekonomije samo podstiču duboka teorijska istraživanja u kojima se traže novi putevi i novi pristupi krizi savremene ekonomije i privrednih sistema.

Strategija državno-monopolističkog regulisanja privrede zasnovana na kejnzijanskoj koncepciji upravljanja efektivnom globalnom tražnjom u uslovima sve većeg delovanja naučno-tehničkog progresa, dubokih strukturnih promena u kapitalizmu i naraslih protivrečnosti u reprodukciji društvenog kapitala, praćeni sve većim podruštvljavanjem proizvodnje, pokazuje sve manje efekte.

Kejnzijanska koncepcija regulisanja ekonomije našla se u dubokoj krizi, a ukupna građanska ekonomska misao u velikom previranju i traženju izlaska iz duboke krize ekonomije, sistema i institucija upravljanja kapitalom, ali i oplodnje (reprodukcije) kapitala, ali i preraspodeli dohotka.

Paralelno s tim dolazi do pogrošavanja uslova proizvodnje: narastanje deficita brojnih baznih resursa, donedavno sve oštriji rast cena, usporavanje rasta produktivnosti rada, nedovoljno korišćenje kapaciteta i sve veći porast nezaposlenosti i dr. Sve je to dovelo do pada profita i u centar ekonomske teorije postavilo pitanje proizvodnje i ponude (profitni motivi).

Osnovni problemi postaju ne nedovoljnost tražnje, već sve veća uska grla proizvodnje i ponude resursa, a posebno efikasnost njihovog korišćenja. Ogromni porast državne intervencije u privredi traži i novi prilaz u teoriji i istraživanjima - kako država deluje na formiranje tražnje, a kako na ponudu i proizvodnju pojedinih grana privrede i strukturu proizvodnje. Nastaje nužnost promena strukture raspodele nacionalnog dohotka uz porast učešća akumulacije i odgovarajući pad potrošnje. Koncepcija zasnovana na upravljanju tražnjom, sve više ustupa mesto teoriji orijentisanoj na istraživanje ponude, akumulacije i cena faktora proizvodnje.

Inflacija istovremeno prestaje da postoji kao nekontrolisani proces rasta cena, pri čemu se pred državom postavilo pitanje: kako usporiti rast cena, a dž se pri tome ne ograniči i uspori proizvodnja i poveća nezaposlenost.

Sve veći rast socijalno-ekonomske uloge države vodi naglom poraste socijalnih i drugih rashoda iz budžeta (isplata za nezaposlenost, razni oblici socijalnih pomoći, rashodi za obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, osiguranje, očuvanje čovekove okoline, kamata na javni dug i dr.), stoje vezano za sve veće dodatne investicije neproizvodnog karaktera. Da pogledamo koliko je učešće državne pomoći u prosečnim primanjima po domaćinstvu u razvijenim privredama, a time njeno delovanje na funkciju potrošnje i tražnje ovog sektora.

Državna pomoć (razni oblici davanja) domaćinstvima kreće se oko 26% primanja domaćinstava u EU, dok se u pojedinim državama to kreće između 17% i 34%.

Sve je to dovelo do pogoršanja uslova ekonomskog rasta, što je u ekonomskoj teoriji stvorilo napore da se oslobodi prostor za privatni kapital, novu inicijativu i motiv profita, posebno smanjenje poreza i državne intervencije u ekonomiji.

To je, s druge strane, usko povezano i s narastanjem krize kejnzijanske koncepcije regulisanja, neefikasnosti državnog aparata, njegovog naglog širenja i bankrotizacije. Širenje državne intervencije praćeno je porastom poreske presije i davanja, hroničnim deficitima budžeta, što je sve produbljavalo protivrečnosti kapitalizma.

Kritika kejnzijanske koncepcije regulisanja privrede praćena je istovremeno i s pokušajem traženja novih teorija koje će istražiti mehanizam pivrede i dovesti do njegovog usavršavanj. Direktno mešanje države u privredu sve više se tretira kao glavni uzrok ekonomske neefikasnosti, pada produktivnosti rada, smanjivanja stope akumulacije u proizvodnoj sferi, ubrzanja inflacije i sve veće nezaposlenosti. To je dovelo u građanskoj teoriji do opšte polarizacije shvatanja na dva pravca:

Konzervativni pravac, sa stavom o nužnosti smanjenja uloge države u privredi i jačanja motiva za profitom i

Neoliberalno-monetaristički pravac. Učešće profita u novostvorenoj vrednosti 3 AD u industriji palo je sa 24% iz perioda 1960-1967. na 19,2% u periodu 1980-1982. godine. Neto štednja je pala na 8,7% bruto proizvoda u 1960. na oko 5% u 1980, 3,4% u 2000. godini i 0,8% u 2010. godini.

Bruto investicije u osnovni kapital stalno se zadržavaju u visini od 18% bruto proizvoda. Došlo se do zaključka da visoki troškovi države i posebno socijalni izdaci dovode do smanjivanja akumulacije kapitala, a to je osnovni uzrok ekonomske krize. To je dovelo do drastičnog smanjivanja socijalnih rashoda i snižavanja poreza višim dohodnim grupama, sve slobodnijeg tržišta i tržišnih zakonitosti. "Jedino slobodna tržišta mogu osigurati veću proizvodnju i stabilnost cena, odnosno ekonomski rast". Taj pravac se naziva i monetaristički, neoliberalistički ili popularno reganomika.

Suprotstavljajući se kejnzijanskoi teoriji regulisanja efektivne tražnje i na njoj razvijenoj koncepciji državnog regulisanja privrede, ta funkcija se ipak potpuno ne odbacuje. Osnovni destabilišući faktor u privredi jeste manipulisanje tražnjom u cilju ekonomske stabilizacije preko mera monetarne i fiskalne politike.

Pošto se to postiže monetarnom ekspanzijom i stalnim budžetskim deficitom, koji, prema ovoj "teoriji ponude" dovode samo do širenja inflacije, ali ne i do ubrzavanja ekonomskog rasta i porasta zaposlenosti, to treba napraviti generalni zaokret u odnosu na politiku mešanja države u privredi i do sada dominirajuće neokejnzijanske teorije i politike.

Ekonomska teorija na kojoj se zasniva "supply side economics" je napuštanje kejnzijanske politike ublažavanja cikličkih kriza preko državnih intervencija i budžetskih oblika "podsticanja tražnje", ka "ekonomiji ponude", stimulisanjem onih koji drže kapital i znanje, da povećaju ulaganja u proizvodnju, odnosno ponudu roba na tržištu.

Zahtev za ponovno uvođenje regulativne funkcije tržišta i minimalno mešanje države u proizvodne tokove je osnovni kredo ove teorije. Da bi se što vise istakla razlika između neoklasične teorije na kojoj se zasniva i kejnzijanska teorija, ova teorija je izabrala novi naziv "ekonomika ponude".

Ovaj pravac se naziva "supply side economics", koji je suprotstavljen teoriji tražnje iz kejnzijanske ekonomske teorije. Teorija ponude težište istraživanja prenosi na faktore koji određuju ponudu i formiranje štednje, efikasnost i produktivnost, a ne tražriju i faktore tražnje koji dominiraju u kejnzijanskoj ekonomskoj teoriji (demand side economics).

Stoga se teorija ponude vraća neoklasičnim principima, protiv kojih je oštro istupala kejnzijanska teorija.

Zasnivajući se na neoklasičnoj teoriji ona se od nje razlikuje u osnovnom stavu, a to je da u osnovi ne odbacuje načelo državnog regulisanja ekonomije. Istina, potrebno je postepeno, u duhu neoklasične teorije, smanjivanje udela i rashoda države ka stimulaciji štednje, jer se država javlja kao glavni faktor ogromne nabujale globalne tražnje i potrošnje, a time i inflacije i nestabilnosti kapitalističkog sistema.

Nasuprot budžetskim i monetarnim merama kojima se delovalo na ponašanje rasta i tražnje, teorija ponude uglavnom se orijentisala na faktore koji određuju štednju, a preko nje na ponašanje investicija. Štednju formiraju privatna fizička lica i firme. Osnovni kurs ekonomske politike mora biti usmeren na ograničavanje uloge države i davanje veće slobode privatnom pređuzetništvu.

Ograničenje budžetskih rashoda, politika postepenog "uravnoteženja" budžeta, postepeno snižavanje (relativno) poreskog tereta privatnom sektoru, snižavanje javnog duga i budžetskih deficita - su opšti pravac finansijske strategije u razvijenim privredama kapitalima danas.

Ideologija „slobodnog preduzetništva" posebno sadržana u „program ozdravljenja američke ekonomije" (ili "Program ekonomskog preporoda") Regana, koja se tretira kao novi konzervativizam (nastao dolaskom administracije Regana 1981. godine) nastoji ograničiti ulogu države u ekonomiji u odnosu na postojeće stanje.Ograničenja se svode najvećim delom na socijalne uslove države, a s druge strane delatnost države sa tražnje na ponudu resursa.

Država uz to treba da snižavanjem poreza korporacijama osigurava i dodatne stimulanse i motive privatnom kapitalu koji će dovesti do povećanja akumulacije kapitala, veće ponude radne snage i nove tehnologije u privatnom sektoru. Teorija ponude, polazeći od toga stava, objektivno postaje zastupnik interesa monopolističkog kapitala uz izvesnu reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova, očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničenje prava radnika i smanjivanju njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala. To su osnovni postulati „reganomike" i „tačerizma" kao baze na kojoj je izrastao.

Koncepcija "ekonomike ponude" i novi monetarizam

Ekonomska "teorija ponude" i dalje polazi od aktivnog korišćenja dva osnovna područja makroekonomske politike - monetarnog regulisanja i budžetske politike, na kojima se zasnivala i kejnzijanska teorija i politika, ali na potpuno različitim konceptima.

Videli smo da je kejnzijanska teorija upravljanja novčanom efektivnom tražnjom nastojala stabilizovati konjunkturu na nivou "pune zaposlenosti" i ostvarivanje dugoročne stope ekonomskog rasta, uz zanemarivanje opasnosti od inflacije.

Kriza kejnzijanske koncepcije regulisanja ekonomije i pojava inflacije i nezaposlenosti s jedne strane, i inflacije i niske (čak i negativne) stope proizvodnog rasta, uz česte pojave stagflacije i slampflacije, pokazali su da koncepcija manipulisanja tražnjom pomoću fiskalne i monetarne politike, potpuno otkazuje.

Teorija ponude stavlja pod oštru kritiku stav iz kejnzijanske teorije po kojoj budžetski rashodi i korišćenje stalnog budžetskog deficita kao instrumenta stimulisanja rasta i zaposlenosti, uglavnom vode inflaciji, jer to je isključivo inflaciona politika. Takva koncepcija deficitarnog finansiranja se odbacuje, zanenjuje neoklasičnom teorijom uravnoteženog budžeta i "zdravih javnih finansija".

Osnovni cilj koji želi ostvariti "ekonomika ponude" jeste ostvarivanje dugoročnog brzog ekonomskog rasta bez inflacije. Ona zbog toga istupa protiv daljeg korišćenja budžetskih rashoda kao sredstva podsticanja rasta i stabilizacije privrede.

Budžetska politika se u "teoriji ponude" koristi kao stimulator dugoročnog neinflatornog rasta, ali preko naglog i značajnog snižavanja poreza i smanjivanja oštrine progresivnog oporezivanja, uz istovremeno smanjivanje budžetskih rashoda (posebno socijalnih i drugih transfemih rashoda), i postepeno otklanjanje budžetskog deficita.

Fiskalna reforma u okviru "ekonomije ponude" uglavnom ide za snižavanjem poreza korporacijama i privatnom biznisu za oko 30% prosečno. Savezni porezi na lične prihode građana snižavaju se linearno za 25% (a to je jedna od najvećih stavki saveznog budžeta). Najbogatijim slojevima poreska stopa se snižava sa 70% na 52,5%, dok se najniža stopa (nižim dohodnim grupama) snižava sa 14% na 10,5%. Odobrena je i ubrzana amortizacija osnovnih sredstava korporacijama, a smanjenje i poreza na nasleđa.

Uravnotežen budžet je cilj koji treba što pre ostvariti. Stalni rast javnih rashoda prema ovoj teoriji, morao je voditi stalnom rastu poreskog zahvatanja od firmi i drugih oblika privatnog kapitala, a to je destimulativno delovalo na akumulaciju kapitala, pad profitne stope, destimulaciju investiranja, pad dohotka, stope rasta i zaposlenosti.

Zbog toga treba voditi potpuno suprotnu politiku rashoda i poreza. Povećanje štednje (akumulacije i kapitala) trebalo je da dovede do povratka privatnih investicija i sklonosti investiranju, dok će rast investicija dovesti do porasta proizvodnje i ponude robnih fondova i drugih realnih resursa.

Ova teorija daje oštru kritiku Kejnzove teorije štednje i sklonosti štednji, koja se tretira kao faktor koji ograničava tražnju, čime dovodi do obaranja proizvodnje i zaposlenosti. Nasuprot tome "teorija ponude" ponovno ističući neoklasičnu teoriju proizvodnih faktora u štednji gleda glavni stimulans i izvor akumulacije kapitala. Iz toga proizlazi i stav da treba voditi takvu politiku koja će stimulisati privatnu štednju (korporacija, firmi) uz istovremeno ograničavanje tražnje.

Oživljavanje neoliberalizma i sprega

države i krupnog kapitala

Osnovna tendencija u ekonomskoj teoriji bilo je ponovno oživljavanje neoliberalizma uz ograničavanje socijalnih funkcija (i rashoda) države, uz istovremenu pojavu krize "države blagostanja" i "ekonomike blagostanja". Dolazi do narastanja novog monetarizma, uz sve veću ulogu novca, linearnih mera države koje odgovaraju kapitalu i kapital-odnosu.

Dolazi do izvesne sinteze neokejnzijanske doktrine i monetarizma u strukturalizam i pojavu "nove industrijske države". Rađaju se i šire novi pravci u ekonomskoj teoriji kao sinteza politekonomije i sociologije, uz sve veće ekonomskg prisustvo sociologije u ekonomiji, što je posledica krize i postepenog rušenja osnovnih stubova kapitalističkog stroja.

Kriza "ekonomije blagostanja" i države blagostanja je pokušaj zaustavljanja daljeg širenja državnog intervencionizma i jačanje privatnog kapitala,te pokušaj (ne dubinskog) reformisanja kapitalizma. Institucionalizam kao pravac u ekonomskoj teoriji nastoji da reši sve veće probleme monopolističkog kapitalizma. Teorija socijalne transformacije kapitalizma nastaje i dobija sve veći broj pristalica (teorija industrijskog društva, teorija postindustriiskpg društva, teorija društva masovne potrošnje), a zatim ekonomska teorija menadžerstva, teorija konvergencije ekonomskih sistema kapitalizma i socijalizma i dr. čak do teorije demokratizacije kapitala - kao novi pokušaj izlaska iz krize kapitalizma - zasnovanog na profitu.

Vraćanje tržišnom mehanizmu - ponudi i tražnji (Supply sude economics"), ponovno vraćanje ekonomije na klasičan liberalizam, kojem je teorijska platforma jedan vrlo konzervativni pravac u ekonomiji-monetarizam.

Nova ekonomska teorija i privredna politika odbacuje kejnzijanski recept rukovođenja privredom, navodeći novi concept na bazi monetarizma, teorije ponude I "teorije nacionalnih očekivanja" i "teorije racionalnih očekivanja" koja se danas deli na dva gotovo identična dela:

"Reganomika" - kao kombinacija instrumenata tradicionalne klasične privredne politike i fundamentalno novih mehanizama regulisanja ekonomskih tokova,

"Tačerizam" - ustvari predstavlja nekakvu "šok terapiju" kojom nastoji da se ostvari generalni zaokret u privrednim kretanjima kapitalističkih privreda ("stop-go" ili stani-kreni politika).

Ne radi se o potpunom odbacivanju države iz ekonomske sfere. Takav pristup danas ne zagovaraju ni ekstremni konzervativci, ni teoretičari koji su stvarno na levom krilu liberalističke teorijske misli. Radi se o tome da se država dovede da funkcioniše, onoliko koliko je potrebno, da štiti institucije kapitalizma.

Moramo da radimo ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj "moralizaciji" (N. Sakrozi na konferenciji "Novi svet - novi kapitalizam" u 2009. godini). Traži se ekonomski sistem koji se zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama. "Čisti finansijski kapitalizam izvitoperio je logiku kapitalizma". Jer, finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga je nemoralan.

To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve". Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model - onaj američki.

Najnovijom finansijskom krizom uzrokovanom hipotekarnom tržištu i kreditima i ponovo obraćanje državi za"spas" banaka i velikih korporacija koje su nekontrolisano davale hipotekarne kredite, konačno je srušen mit i dogma o spontanitetu razvoja, "neutralnoj" državi, racionalnom ponašanju potrošača i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita, ali i punoj zaposlenosti koju ostvaruje tržišni mehanizam.

Sve ono što je postojećem kapitalizmu od životne važnosti je n abazi privatno-vlasničkog odnosa, bez diranja u osnovni produkcioni odnos kapitalizma. Dakle, kapital-odnos ostaje i dalje dominirajući odnos. U tom pogledu, tržišta će biti toliko koliko je potrebno, državne intervencije to koliko je potrebno, ali u interesu kapitala i to kapitala objedinjenog u novi oblik korporativnog (monopolizovanog) kapitala. U građanskoj teoriji danas javljaju brojne kritike ekonomskih teorija kapitalizma s dosta racionalnih elemenata (koje ne treba a priori negirati ili odbacivati).

Mnogi marksistički orijentisani ekonomisti tretirajući postojeći kapitalizam na bazi klasičnih modela i odnosa, ne uviđaju transformacije kapitalizma, ne uviđaju da je monopolistički i državno-monopolistički kapitalizam potpuno različit od klasičnog liberalizma i liberalističke epohe. Problemi razvoja, raspodele inflacije, delovanja tehnologije i korporacija, odnosno monopola pokušavaju se objasne ranijim odnosima.

U novijoj ekonomskoj teoriji nastaju i razvijaju se brojni pravci i ekonomske teorije usmereni na daljnju kritiku kejnzijanstva, što se sve više izražava kao razvoj neoliberalizma, uz zahtev za ograničavanje socijalnih funkcija države, ali ne i vojnih rashoda, uz širenje raznih oblika pomoći privatnom kapitalu, te uz više ili manje otvoreni proces reprivatizacije kapitala i firmi. To je posledica i stava građanskih teoretičara, da kolektivna privreda i grupni vlasnik nije toliko efikasan kao privatni kapital, jer motiv i jednog i drugog nisu na istom nivou, a time i efikasnost u korištenju poslovnih sredstava i rada.

Zbog toga, država nastoji da svim sredstvima podstakne taj kapital, kupovinom roba, bilo raznim oblicima kreditne politike, fiskalne politike i sl. Sve se to odvija u sklopu naraslog monetarizma. Takva linearna funkci intervencija odgovara u potpunosti interesima privatnog kapitalizma.

Privatni kapital je protiv daljeg jačanja i širenja države u gotovo svim sferama odlučivanja u privredi. Ali kada treba omogućiti i podstaknuti privatni kapital, kada treba da mu se da impuls i pomoć raznim merama ekonomske politike, tada privatni kapital podržava mere i aktivnosti države.

Dolazi do izvesne sprege savremene države i krupnog kapitala. Sprega sada narasle i međunarodne državne intervencije je u funkciji privatnog kapitala i spašavanja postojećih kapitalističkih institucija i struktura.

U tom smislu na teorijskom području dolazi i do jedne nove pojave: to je spajanje neokejnzijanske doktrine i monetarizma u strukturalizam, koji kao novi pravac, kroz viziju nove industrijske države, nastoji da ponudi i nova rešenja, pre svega u sintezi politekonomije i sociologije.

Videlo se da ni sama ekonomija, ni sama sociologija i filozofija za sebe ne mogu da rešavaju nagomilane suprotnosti u kapitalizmu. Dolazi do dubokih prožimanja socioloških i ekonomskih istraživanja. To je ono što marksističkoj ekonomiji, na žalost, u zadnje vreme nedostaje.

To je posledica krize i rešenja koja se traže u socijalnim, ekonomskim i političkim strukturama kapitalizma, ali na starim pristupima. Kriza "ekonomije blagostanja" koja je nastala u zadnje vreme, i "države blagostanja", je samo jedan refleks stalnih nastojanja u reformisanju kapitalizma.

Kritika monopolističkog kapitalizma ide samo do izvesne granice, onoliko koliko monopolistički kapitalizam (sa velikom koncentracijom finansijskog i robnog kapitala) ograničava slobodu ponašanja kapitala.

Moderna država je i dalje ostala aktivan faktor u razvoju kapitalizma, jer zahvata preko 52% dohotka, zapošljava 24-33% ukupno zaposlenih, u bruto investicijama danas formira i preko 20 do 22% bruto investicija, pri čemu vojni rashodi postaju jedan od dominantnih i nefleksibilnih rashoda, antikriznog, anticikličnog karaktera.

Tako dolazi i do novog zaokreta - ta kriza ekonomije blagostanja se ne tretira u smislu krize državnog intervencionizma, već kriza i smanjivanje socijalnih, transfernih i sličnih rashoda države, koji po savremenoj teoriji na Zapadu ne podstiču zaposlenost i stopu ekonomskog rasta. Zbog toga bi "ove rashode trebalo smanjiti", dok bi razne oblike pomoći privatnom kapitalu trebalo povećati (kao antikrizne i anticiklicne faktore).

Vraćanja neoklasičnoj teoriji, neoklasičnoj sintezi, okretanje tržištu, ponudi i tražnji, ograničavanju državnog kapitalizma (dakle državne intervencije samo u određenoj sferi), ukazuje na činjenicu da kriza građanske ekonomije samo podstiče duboka teorijska istraživanja, u kojima se traže novi putevi i novi pristupi, krizi suvremene ekonomije i privrednih sistema.

Savremena privreda je monoplski i oligopolski formirana, a državni ekonomski intervencionizam umesto da vodi antimonopolsku politiku, ''dopunjava" i koriguje tržišni mehanizam i podržava ekonomsku i finansijsku ravnotežu-postaje jedan od glavnih faktora nestabilnosti i disproporcija u razvoju. Tradicionalna anticiklična i antiinflaciona politika nisu više zasnovane na konkurentnom modelu privrede, već i dalje na monoplističkoj i oligopolskoj strukturi privrede.

Efektivna globalna tražnja u otvorenoj privredi ne može više da igra presudnu ulogu u rešavanju osnovnih problema proizvodnje, raspodele dohotka, cena i zaposlenosti. Mit o suverenitetu potrošača se postepeno rušio.

Nasuprot tome proizvođači su suvereni, posebno preko sprege države i monopola u osvajanju potrošača i nacionalnih privreda. Savremena propagandna mašinerija i napadna reklamna industrija "oblikuju" želje i "potrebe" potrošača, a time i finalnu tražnju i potrošnju. Tu se nalaze i osnovni za naraslu krizu kejnzijanske teorije i politike regulisanja tražnje.

Odatle i velika lutanja u ekonomskoj teoriji u traženju novih rešenja za savremenu ekonomsku (i drugu, kompleksnu) krizu, od krajnosti kejnizijanizma do monetarizma i "novog liberalizma". Traganja se uglavnom zasnivaju na platformi "kapitalizma kao večitog sistema", jer, ne radi se o "uništenju kapitalizma", jer bi to bila katastrofa, već o njegovoj "moralizaciji"(Sarkozi).

Traži se ekonomski sistem koji se "zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama". Došlo se do spoznaje da je "čisti finansijski kapitalizam izvitoperio logiku kapitalizma". "Finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti I bez kontrole, te stoga nemoralan", To je sistem u kojem tržišna logika i automatizam (stihija) predstavlja "izgovor za sve" u opštoj suludoj trci za profitom i "uspehom". Traži se od mnogih autora suštinska reforma pljačkaškog i destruktivnog finansijskog i globalizovanog kapitalizma.

Novom finansijskom krizom uzrokovanom na hipotekarnom i kreditnom tržištu, uz obraćanje državi da interveniše u spašavanju banaka, korporacija i berzi, a u osnovi spekulativnog kapitala, srušen je i mit i dogma "spontanom razvoju" i globalizmu, "neutralnoj državi" i racionalnom ponašanju potrošača i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita.

Privatni kapital pod dominantnim motivom profita i sopstvenog uspeha (da li i opšteg, društvenog?) nikada nije imao za cilj politiku pune zaposlenosti rešavanja socijalnih i standarnih problema razvoja. Te funkcije je preuzela država, koja se sada nalazi pod pritiskom krupnog kapitala u opštem procesu nestajanja "države blagostanja" i "ekonomije blagostanja" uz stalni otpor daljem širenju funkcije savremene države.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane