Natrag

Razaranja

Zbog čega su sve u ostacima Narodnog Muzeja Pančevo neprekidna velika iščekivanja

ULOGA KUKIJA U PANČEVAČKOJ MUZEOLOGIJI

Gde se očekuje identifikacija do sada nepoznate vrste koronavirusa. Zbog čega je Narodni Muzej Pančevo morao da iskešira skoro milionče radi odštete i sudskih troškova. Ko je bio toliko pametan pa je fotografije profesionalnog autora preimenovao i potpisao imenom fotografa amatera. Šta su sve pred sudom lupetali bivša direktorka i autori skaredne izložbe. Zbog čega ne postoji mogućnost da izazivači štete ne nadoknade trošak budžetu grada. Kakvi se sve kapitalni preudomuzeološki poduhvati odvijaju u praznom muzeju. Zbog čega se kučići upisuju u evidenciju posetilaca i kakvi se tamo snimaju spotovi

Stanislav Živkov

Velika iščekivanja (Great Expectations) roman engleskog književnika Čarlsa Dikensa, originalno je objavljen 1861. godine.

Protagonist i narator je Filips Pirip Pip, a radnja romana prikazuje kako mu novi život postavlja brojna iskušenja, od kojih su mnoga vezana za hladnu ali lepu devojku Estelu.

Kako se sada čini najveća moguća iščekivanja sada uveliko traju u ostacima Narodnog muzeja Pančevo, gde nakon poslednjih događaja retki preostali zaposleni koji još uvek nisu potpuno prolupali istovremeno nestrpljivo iščekuju više veoma značajnih stvari: recimo konačnu identifikaciju žarišta do sada u nauci nepoznatog soja muzejskog koronavirusa protiv koga ne postoji nikakav lek osim posedovanja zdravog razuma i mišljenja svojom glavom.

Zatim se takođe čeka da padnu ne samo plafon već i krov iznad njega pošto zgrada prepuna vlage i memle prokišnjava na sve strane, takođe se iščekuje koga će od zaposlenih ubiti struja, a takođe se čeka nastavak tamošnje tradicije odvoženja zaposlenih direktno u kovinsku ludnicu a sve to sada sledi pošto je muzej zamalo izbegao blokadu muzejskog računa radi naplate odštete po osnovu pravosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu pod brojem GŽ4 35/20 od 22.10.2020 kojom se Narodni Muzej Pančevo obavezan da plati 420.000 dinara odštete sa zateznom kamatom i 129.500 dinara sudskih troškova takođe sa zateznom kamatom od dana donošenja presude fotografu Večernjih novosti Zoranu Jovanoviću Mačku zbog povrede autorskih prava u režiji smenjene drugarice direktorke Mesicki Svetlane kao odgovornog lica.

Kvaka je bila u tome što je presuda doneta još prošle godine a ni osnivač ni muzej nisu imali žute banke da sve to isplate pa se preko dva meseca čekalo da se u budžetu grada stvore pare za isplatu odštete koja je na kraju narasla na preko 700.000 dinara a uz to Muzej je morao da plati i objavljivanje presude u Politici u kojoj je oglas preko trećine strane plaćen sitnicu od 70.000 dinara.

A stvarna razmera idiotluka tek postaje jasna kada se u obzir uzme činjenica da je iste te troškove u iznosu od 129.500 dinara sa zateznom kamatom Muzej morao da plati i beogradskoj advokatskoj kancelariji koju je Svetlana Mesicki angažovala da zastupa muzej, svakako ne besplatno, tako da ukupan ceh pijanog bezobrazluka Svetlane Mesicki koji su država grad i poreski obveznici morali da plate dostiže skoro milionče dinara.

Ali, nema veze, ima se može se. Velika je šteta jedino u tome što na žalost ne postoji nikakva zakonska mogućnost da se svi ti troškovi solidarno naplate od onih koji su ih napravili, konkretno od Mesicke kao odgovornog lica, što njoj doduše ne bi bilo ni najmanje teško da, poput nevine Erendire iz Markesovog romana, štetu odradi u naturi a da tako zarađenim parama otplati budžetu odštetu!

Naravno tu je i sadašnji vd direktora Miroslav Birclin kome ni najmanje ne smeta takva štetočina, a i Birclin i Mesicka i Jakovljevićka nikako ne mogu dovoljno da se najedu sendviča, pa je zato svima njima potpuno normalno da je neka pijana spodoba u funciji glavnog i odgovornog urednika autorske fotografije Zorana Jovanovića Mačka inače profesionalnog fotografa sa međunarodnom karijerom, u katalogu potpisala imenom Radovana Đerića, muzejskog fotografa amatera.

Ou radno vreme u muzeju montira filmiće koje tokom vikenda snima po svadbama i sahranama zbog čega ne može da, kao ostali zaposleni, dežura što otvoreno govori vd direktora Miroslav Birclin koji Mesickoj pije vodu iz ručice, dok se u međuvremenu Đerić očito sprema da klisne iz muzeja pošto malo malo pa izjavi kako je samo trenutno u muzeju.

A to je zapravo izgovor kojim Đerić izigrava nevinašce najpoznatije po sistematskom neradu o čemu najbolje govori činjenica da Đerić u radno vreme, umesto da snima predmete iz zbirki muzeja, uglavnom ili montira filmiće sa svadbi i drugih tezgi koje je snimao tokom vikenda ili satima sedi u Jakovljevićkinoj kancelariji i cereka se kao svraka na jugovinu pri čemu oboje spadaju u kategoriju grebatora, s tim što je Đerić specijalista da se grebe za cigarete i za pare za nepostojeće projekte, recimo da ponovno naplati snimanje i montažu jednom već snimljenog materijala.

A Jakovljevićka da se grebe o Đerića kao šofera, a osim toga i da žica pare uokolo, recimo 500 eura koje je na zajam tražila od nezaposlenog kolege a baš toliko joj je trebalo da da kćerki za džeparac za Njujork, a kako se čuje, uspela je svojevremeno da se ogrebe i o zimovanje u tuđem stanu kako ne bi plaćala režije!

Osim toga popela se apsolutno svima u gradskoj upravi kao i u javnim preduzećima i celom komšiluku doslovce na glavu oko rešavanja problema nastalih isljučenjem vode u Boks klubu Dinamo a verovatno zbog svega toga najveći deo zbirke joj je kamarisan na hrpe, a napamet joj ne pada da sve to snimi pa je tako posao od jednog dana, snimanje 50 predmeta predvidela za celu godinu!

Elem, Muzej se na ovu presudu žalio i popušio, a kada se pročita žalba čovek naprosto ne zna da li da se smeje ili da plače pošto su tamo izneta neverovatna lupetanja poput tvrdnje da muzej ne koristi druge nazive predmeta osim sopstvenih jer se isti ne uklapaju u koncept izložbe, kojeg kao državna ustanova kulture dužni da se pridržavaju, zatim da nijednom zakonskom odredbom nije propisana obavezna pisana forma ugovora, odnosno da isti može biti zaključen i usmenim putem a posebna bizarnost je konstatacija da je samo tuženi pokrenuo sudski postupak zbog navodne povrede prava pri čemu su očito zbog potpune demencije zaboravili činjenicu da drugi autor fotografija čija su autorska prava takođe bila povređena, naprosto nije stigao da podnese tužbu jer je nakon kraće bolesti umro.

Uglavnom tokom sudskog spora svi su se uprli da zaštite sirotu jadnu nevinu Bembaru alias Svetlanu Mesicki što im se obilo o glavu a i ona sama se nalupetala u samom Višem sudu izjavivši kako ne zna da li je na sastanku održanom u prostorijama tuženog dana 28. marta 2014. godine postignut dogovor između tužioca, Srđana Božovića, Radovana Đerića i Aleksandre Jakovljević da se iskoriste fotografije tužioca a da tužilac ne bude potpisan na fotografijama što je isti i navodno i prihvatio što bi bilo jako smešno da nije tužno.

Jer tvrdnja tuženog da je sasvim normalno da fotografije tužioca saopštene javnosti, pod nazivima koji nisu originalni nazivi fotografija i time nisu povređena autorska prava tužioca obzirom da u pitanju nije bila u pitanju autorska izložba tužioca, jer sama izložba se nije sastojala od fotografija nego i od predmeta koji pripadaju muzeju i Vazduhoplovnom muzeju u Beogradu, a tim povodom je ispod svake fotografije na izložbi stavljena legenda koja objašnjava fotografiju, te to nisu bili nazivi i naslovi fotografija već prateći element izložbe!!!

Mesicka se dalje nalupetala kako smatra da je tužilac dozvolio da saopšti njegove fotografije u okviru izložbe samim tim što mu je predao CD sa fotografijama te da nije tačna činjenica da je tuženi bez ovlašćenja tužioca fotografije učinio dostupnim trećim licima na taj način što je štampanje fotografija poverio nepoznatom studiju. Takođe je istakla da tuženi nije povredio integritet autorskog dela tužioca budući da nije menjao niti prerađivao autorsko delo, već je umnožavao autorsko delo i to na osnovu ovlašćenja tužioca, a pri tom ne dirajući u originalnost, nivo individualnosti autorskog dela u smislu odredbe čl. 20 Zakona o autorskim i srodnim pravima.

Ali, da ona nema apsolutno nikakvih neposrednih saznanja da li su i kakav sporazum i dogovor postigle parnične stranke kada su u pitanju predmetne fotografije, odnosno da li je postignut sporazum među parničnim strankama da predmetne fotografije budu objavljene bez naznačenja tužioca kao autora i da li je postignut sporazum i dogovor da tuženi te fotografije može da izradi i kropuje.

Pojasnila je da nije neposredno učestvovala u pregovorima i razgovorima sa tužiocem, te iz tog razloga nema nikakvih neposrednih saznanja. Dodala je da je stav tuženog bio da napravi izložbu :"Pančevo u ratu 1999. godine", ali ne izložbu slika, već istorijsku izložbu kojom bi se obeležilo 15 godina od bombardovanja Pančeva, te bi slike bile samo prateći element izložbe, a što je tužiocu po njenom mišljenju bilo poznato.

Iskazu svedoka Aleksandre Jakovljević Đerić sud nije poklonio svoju veru kao ni delu iskaza svedoka Srđana Božovića u kome su naveli da je tužilac dao usmenu saglasnost zaposlenim licima kod tuženog Srđanu Božoviću, Aleksandri Jakovljević i Radovanu Đeriću da tuženi može da objavi fotografije koje izabere sa dostavljenog CD-a bez naznačenja imena i prezimena autora fotografije i bez naziva fotografije, jer je svedok Srđan Božović promenio prvobitno dati iskaz na ročištu održanom dana 02. februara 2016. godine kada je izjavio da nije razgovarao sa tužiocem na temu objavljivanja fotografija bez imena i prezimena autora i bez izrade fotografija u odnosu na ročište koje je održano dana 26. oktobra 2016. godine, te kako isti nije bio u mogućnosti logično da objasni promenu svog iskaza i činjenicu da Radovan Đerić nije čuo navedene informacije iako je bio prisutan na sastanku u istoj prostoriji, a da je Aleksandra Jakovljević koja je bila po strani sve te činjenice čula, to je sud stanovišta da su iskazi svedoka Aleksandre Jakovljević i Srđana Božovića sračunati na uspeh tuženog u sporu, pa im iz navedenih razloga nije poklonio svoju veru.

Inače na samoj izložbi "Pančevo u ratu u ratu 1999. godine", fotografije su izložene bez naznačenja tužioca kao autora fotografije i bez navođenja tačnih naziva objavljenih fotografija, dok su u impresumu kataloga naveli da je autor fotografija Radovan Đerić, čime je tuženi povredio moralna prava tužioca na naznačenje imena i prezimena tužioca.

A Jakovljevićka je izgleda poznata po tome što čuje samo ono što joj kažu i kada joj kažu da treba da čuje. Međutim, ova presuda je potvrdila nešto o čemu ceo grad već odavno priča, pošto je u njoj navedena kao Aleksandra Jakovljević Đerić.

Ovim je načinjena teška povreda autorskih prava, jer u katalogu uopšte nigde nije bilo navedeno ko su autori fotografija, iako su svi podaci predati direktorki muzeja Svetlani Mesicki koja je za TV Pančevo mrtva-hladna rekla da je problem to što ne postoji Zakon o muzejskoj delatnosti, koji bi štitio kustose, i da sada postoji bojazan da bi se prilikom predstojeće izložbe o Gradskom parku, mogao pojaviti neki naslednik autora starih razglednica i fotografija i tužiti Muzej što je samo po sebi pokazalo da ona definitivno pojma nema o čemu govori pa je tako mrtva hladna lupila da na žalost, za razliku od Zakona o autorskim pravima, koji je u pripremi, Zakon o muzejima je dugo u izradi i ja sada nemam prostor da se pozovem na neki član da zaštitim prava naše ustanove, struku, da zaštitim ideje, način postavke, veličine eksponata, kao i poruku koju izložba treba da šalje, navela je Mesicki koja se javno zaklinje da se "profesionalno" bavi muzeologijom.

njenoj "profesionalnosti", najbolje govori izjava Bogdana Petrova, jednog od autora fotografija koje je sam pocepao: "...To je je zaista u domenu snova. Nikad nisam dao saglasnost, 37 godina se bavim ovim i borim sa raznim ljudima kada je reč o priznavanju autorskih prava.

Znate, i vi se bavite ovim poslom, šta znači kada vas neko stavi u drugi plan, a kada o vašem poslu razmišlja na pravi način. To je nekorektno ponašenje pojedinih radnika Muzeja. Zorana čak nisu ni obavestili da je izložba otvorena, a kod njega postoji drugi problem. On je tražio da napravi fotografije za izložbu, a ne oni, pa on posle nije ni obavešten..."

Sve u svemu pokazalo se da se naprosto ne zna ko je od ove ekipice veći genije jer su njihove budalaštine do sada nezabeležene! Niko do sada nije čuo da je važna fotografija a ne podatak o tome ko je njen autor! Niko do sada nije naleteo na ovakvu bandu neznalica i dupeuvlakača.

Velika je šteta što ih šira javnost nikada nije čula šta lupetaju u sudu gde su bili uhvaćeni u laži pa su bili suočavani jer misle da kao autori nekakve autorske izložbe mogu da rade šta hoće sa tuđim materijalom i da autori fotografija o tome nemaju šta da budu pitani!!! Doduše ovakvih budala ima svuda pa je tako svojevremeno neki genije zamislio da pravi izložbu o vaterpolistima i tražio od jednog drugog fotografa slike i rekao kako je to njegova autorska izložba i fotograf tu nema šta da se pita.

Fotograf ga odjebao a on u čudu. Kaže ne razumeš ti, to je moja autorska izložba. A fotograf mu rekao, OK pa pravi je sam, bez mene. Posle je preko nekih ljudi došao do direktora te izdavačke kuće. On pitao fotografa što ne da čoveku slike. Kad je direktoru objašnjeno on kaže, ko ga jebe.

A pančevačke fotografe su toliko pljuvali kada su skinuli svoje radove a nikome nije palo na pamet da se upita zbog čega a garantovano ni sada pojma nemaju u čemu je kvaka, a to ni najmanje ne čudi jer se radi o ekipi do bola!!! Kolovođa svih budalaština je izvesni Radovan Đerić, protivzakonito zaposlen kao muzejski fotograf za šta uopšte nema zakonom predviđene uslove stručne spreme.

Dakle, lažni fotograf, odnosno priučeni amater sa završenom hemijskom školom, inače po vokaciji lenčuga i neradnik koji preko vikenda snima svadbe a u radno vreme u Muzeju montira filmiće i pakuje slike sa svadbi ili donese dron pa ga pušta da leti po muzeju, a svoj osnovni posao ne radi uopšte jer ne snima muzejske predmete već se to plaća privatnom licu koje je od muzejskih para sebi kupilo fotoaparat a sticajem okolnosti Đerić više ne može da se krije iza autoriteta svog tasta pošto je ovaj otišao u penziju!

Naravno tu je Aleksandra Lilić ex Vučković ex Jakovljević koja se na sudu predstavlja kao Aleksandra Jakovljević Đerić, ocvala i spečena postklimakterična spodoba koja je muzej pretvorila u đubrište dovlačeći natruli kuhinjski nameštaj i plastični escajg, prodajući Muzeju preko trećih lica svoj stilski nameštaj, kao i zbirku tambura koju je Muzej otkupio od njenog trećeg muža, a rečena Jakovljevićka, koja je nedavno proslavila 40 godina radnog staža a i dalje radi u muzeju čekajući da navrši 65 godina života (1958. godište je inače) a za sve to je uredno naplatila pozamašnu jubilarnu nagradu od jedno 400.000 dinara.

A o tome koliko su uopšte muzeološki dometi ovog dvojca najbolje govori nedavna blamaža sa skarednom izložbom Crnogorci u Banatu za koju su se svi iole normalni muzeolozi krstili levom i desnom rukom pošto je ova blamaža održana usred pandemije korona virusa a posebna je priča nepostojeći muzeološki program izložbe pošto se radi o nematerijalnoj baštini, dakle nepostojećoj kategoriji a time se upravo zamlaćuje Jakovljevićka koja, po svemu sudeći svoj trenutni materijalni status prevodi u nematerijalni pošto iz dana u dan sve više podseća na akrepa.

Zvanično se tvrdilo kako je izložba „Crnogorci u Banatu 1945/2020. godine" pripremana i realizovana iz više razloga, a s ciljem da se sačuvaju i promovišu interesi crnogorske zajednice i njene kulturne i etničke vrednosti, originalne predmete iz pokućstva, svečane nošnje, stare fotografije, gusle, oružje, umetnička dela, koje su Crnogorci doneli sa sobom i čuvali u svom novom zavičaju.

A samo otvaranje je bilo zaista prekrasno pošto su se muzejem orile gusle a sama Jakovljevićka se pojavila obučena u prastaru plisiranu izbledelu zelenu bebi dol haljinu tako da je vrlo lepo prikazala svoje čvornovate noge u bakandžama i neuspešno skrivala pozamašan stomak.

Naravno na izložbi je, kao i na mnogim drugima bilo svega nekoliko zazjavala ali je ipak najbolja stvar usledila nakon par dana kada je jedan ugledni pančevački advokat došao u muzej sa ciljem da svojim prijateljima pokaže barem nešto o istoriji svog grada da bi ga na portirnici dočekala nekakva spodoba koja ga je na silu naterala da vidi prizor šupljeg u praznom odnosno njenu muzeološku koncepciju Crnogoraca u Banatu.

Taj advokat se potom raspitivao o tome ko je jedna nosata baba sa ućebanom kosom koja ga je vukla da gleda te budalaštine, a takođe se raspitivao i ko je retardirana osoba koja takođe sedi na portirnici a svaki dan na posao i sa posla ide taksijem, a što se retarda tiče i psihijatrije uopšte, to doduše nije ništa novo, jer je pre dvadesetak godina na jednoj sednici upravnog odbora pored ostalog ustanovljeno kako u muzeju ima dvoje sa šifrom a i više njih bez šifre, a od tada su muzejske radnice redovno pravo sa radnog mesta odvođene u kovinsku ludnicu, a stvar je postala toliko poznata da je na jednom sastanku u gradskoj upravi Pančeva postavljeno pitanje koliko je zaposlenih u muzeju trenutno u kovinskoj ludnici!

Sve u svemu muzej hronično zjapi prazan, ljudi se maltetiraju da popodne drežde a da niko ne uđe u zgradu, osim eventualno nekog zazjavala koje se sklanja od kiše ili pita da li može da koristi wc. A kako bi se stvar donekle makar prividno popravila ista ta Jakovljevićka je u knjigu evidencije posetilaca svojevremeno upisala kako je u muzeju bio izvesni Kuki.

Za neupućene, Kuki je inače jedan avlijaner koga Jakovljevićka voda svuda naokolo sa sobom, pa je čak Kukija vodila kod kćerke u Njujork, kažu da je čak platila da Kuki sedi u putničkoj kabini aviona pored nje na sedištu, dakle ima se, može se, a pokazalo se za šta je zapravo tražila pare na zajam od nezaposlenog kolege.

Doduše jedna stvar je dosta čudna: nikome na pamet nije palo da se priupita za šta zapravo Jakovljevićki služi to nesretno pseto, te da je prijavi za zlostavljanje životinja! Inače što se pasa i posetioca muzeja tiče, Kuki nije bio jedini pas koji redovno posećuje muzej pošto se nešto slično ponovilo prilikom poslednje podele novogodišnjih paketića na kojoj se svašta ispodešavalo.

Naime, u holu na spratu muzeja postavljena je jelka ispred koje je stajao vd direktora izvesni Miroslav Birclin, poznat po tome što su mu studije arheologije sa 19 ispita trajale svega 18 godina a pored njega je iste te novogodišnje paketiće delila njegova najodanija saradnica Ivana Bubnjević, rođena Đorđević inače pravnica sa diplomom dopisnog fakulteta John Nesbith, a sada stručnjak za digitalizaciju, sa sve svojih najmanje 120 kg koja je slučajno obukla roza plastične čizme sa belim đonovima što je sve izgledalo poput svinjskih papaka pa je svaka sličnost sa svinjama bila slučajna.

Elem ispostavilo se da je ista ta Bubnjevićka iz nekih paketića ukrala neke od poklona za decu a ceo taj prizor je posmatrala i streljala očima izvesna Jelena Maričić, odnosno Birclinova žena, koja se takođe u muzeju pojavila sa sve nekom džukelom a međuvremenu zatvorila svoju prodavnicu „Male Stvari" smeštenu u mužićevoj kući na adresi Oslobođenja 8 u Pančevu!

Uglavnom, Everest muzeološkog dometa ostataka Narodnog muzeja u Pančevu su kapitalne manifestacije pod nazivom Vino, poezija i muzika odnosno večeri ljubavne poezije, muzike i vina gde se degustira i prodaje, pored ostalih i vino iz vinarije jednog od zaposlenih u Muzeju.

Ipak, najbolje od svega je najnoviji biser odnosno kapitalna saradnja ostataka Muzeja i nekakvog udruženja za očuvanje starih veština i zanata „Beli orlovi" vezano za projekat vernog rekonstruisanja srednjevekovnog mača, otkrivenog u Tamišu davne 1979. godine čiju će rekonstrukciju autentičnim tehnikama uraditi Slobodan Marinić, kovač Belih orlova, samo nije jedino jasno kako se može rekonstruisati originalni dobro očuvan predmet, možda da ga Marinić prekuje????

Naravno, tu je bila i skaredna izložba "Jedan goblen - jedna priča"prethumnog etnologa penzionera Nikole Vlajića koji bi i sam uskoro mogao da postane eksponat u zbirci voštanih figura u formiranju.

A muzičku podlogu za sve ovo je već dala spodoba po imenu Aleksandra Bursać koja je po muzeju izigravajući zlu vilu Grdanu snimala horror spot „Vene" u režiji „proslavljenog" reditelja Dejana Milićevića sa čuvenim stihovima: "Možda bih odavno isekla vene, nisam jer bi tako izašo iz mene".

Na žalost do sada niko nije isekao vene zbog ovakvih svinjarija ali nade ima, mnogima tamo mozak ne štima, pa se tako uskoro može očekivati i snimanje spota Lezi lebu da te jedem, diž se ćebe da ja legnem, pa me pokri da ne zebem i od rada da ne najebem!

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane