Natrag

Dežurna

Pismo sa okupiranog Kosova i Metohije

Bekstvo od oslobodilaca

Centar Lipljana za Dan nezavisnosti i ove godine bez američkih zastava. Zašto na ulicama Kosova i na albanskim kućama više nema američkih zastava, a ni zastava Nemačke i Velike Britanije. Promena raspoloženja Albanaca, običnog naroda koji jedva sastavlja kraj sa krajem, besposlenost i nizak standard i siromaštvo razlog sve masovnijeg iseljavanja Albanca

Piše: Janja Gaćeša

Osvešćeni i opijeni svime što dolazi sa Zapada, kada je moderan život u pitanju, Albanci na Kosovu sve manje vide sebe u toj priči i zato čine sve da sa Kosova odu. Niko od njih ne odlazi u Albaniju da živi, već na potpuno suprotnu stranu sveta i to nešto govori o njihovom raspoloženju kada je ujedinjenje u pitanju.

Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što vidimo. Natalitet im opada, masovno se iseljavaju, a na ulicama više nema zastava SAD

U dokumentu koji je potpisao takozvani ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Prištini Filip Kosnet, a koji je dospeo u javnost, popisani su problemi sa kojima se suočavaju zaposleni u „američkoj ambasadi" u Prištini. Ne bih pominjala celu sadržinu pomenutog dokumenta, ali je zanimljiva anketa koju su albanski mediji povodom toga sproveli u Prištini pitajući građane šta misle o tome. Svako ko je pristao da govori ni jednom jedinom rečju nije komentarisao napisano u depeši već su, otprilike, govorili: „Nemam posao, šta me pitaš za to".

Albanci su mislili, većina njih, da su izabrani narod

Drugu godinu zaredom Albanci godišnjicu proglašenja takozvane nezavisnosti obeležavaju bez američkih zastava. Prizren jedva da je i bio okićen za „Dan nezavisnosti". Mogle su se videti samo crvene i crne trake vezane oko bandera i drveća. Nema više ni zastava Nemačke, Velike Britanije, ali to što nema zastava njihovih prekookeanskih gospodara posebno upada u oči.

Svih ovih godina krov na kući nisu podizali a da nemaju američku zastavu. Isto je i kada su svadbe i ostala veselja u pitanju, dok je o proslavi „nezavisnosti" suvišno govoriti. Sada se američke zastave mogu videti kod pojedinih uličnih prodavaca suvenira. To prosto ne može a da se ne primeti, pogotovo jer je Bajden proglašen pobednikom američkih izbora, a znamo da su demokrate njihovi tvorci i glavnokomandujući.

Albanci, ogromna većina njih, mislili su da su oni izabrani narod od starne Amerike. (Namerno pišem u prošlom vremenu.) Verovali su da će samo da zamišljaju želje, a oni da im ih ispunjavaju - reč je o takvoj zaslepljenosti.

Epidemija odlazaka sa Kosova

Evo jednog konkretnog primera, priče koju sam čula od porodice Antić iz Gnjilana. Krajem leta 1999. godine Srba je još uvek bilo u gradu. Antići pričaju da su jednog popodneva u parku ispred zgrade sa terase gledali dve sestre Albanke, prve komšinice, kao sede u krilu američkim vojnicima i nepristojno se ponašaju idući tako od jednog do drugog.

Sve je sa susedne terase posmatrala njihova majka koja je, prkoseći Antićima, rekla da je ona ćerke rodila za to - za Amerikance. Antići su bili zaprepašćeni jer tako nešto ni u snu nisu mogli da zamisle kada su mlade Albanke u pitanju, još manje da to rade uz dozvolu roditelja.

Nastranu sve što se oko Kosova i Metohije dešava kada je visoka politika u pitanju, na terenu je primetno nešto drugo što svakako privlači pažnju. Promenu raspoloženja Albanaca, običnog naroda koji jedva sastavlja kraj sa krajem, u vezi Amerike, „države koju im je stvorila", pripadnika bivše „OVK", primećujemo, slušamo od njih samih, već godinama.

Mešovito selo Rebrovce kod Lipljana se ubrzano prazni, jer se Albanci masovno sele

U mešovitom selu Rabovce u opštini Lipljan, Srbi su pretrpeli velika stradanja. O njihovim kidnapovanim meštanima se ni danas ništa ne zna a kako su u selu opstali 1999. i posle martovskog pogroma, znaju oni i Gospod. Mnogi od njih su dva puta odlazili i vraćali se u razrušene i opljačkane kuće, izgradili iznova život i nastavili da trpe. Setite se samo vesti o napadima na seosku školu „Braća Aksić" koju su kamenovali na mesečnom nivou, nekada i češće. Pošto je i albanaska škola bila u istoj zgradi, samo sa odvojenim ulazom, opština Lipljan - po „kosovskom" sistemu - odlučila je da sagradi novu i veliku školu za albanske đake na ulazu u selo.

„Prazna im škola, nema đaka. To sami pričaju, žale se. Odemo mi do njihove prodavnice da kupimo šta nam treba, jer nemamo svoju, a oni ne prestaju da kukaju. Deca im odoše u inostranstvo, nema ko da ide u novu školu. To i sami primećujemo, pusto selo. Vlada epidemija odlaska Albanaca. Još malo i mi ćemo da budemo u većini, ako već i nismo. Šalimo se sa njima i kažemo im kada je situacija takva da vam deca odlaze i da sami ostajete, trebalo je umesto škole starački dom da tražite da vam naprave", ispričali su mi Srbi iz Rabovca. U samom gradu Lipljanu, Srbi već godinama govore kako je broj albanskih đaka svake godine sve manji.

Srpska škola "Braća Aksić" u Lipljanu ima dosta đaka

Iz dimija u tange

Vrhunac njihovog separatističkog delovanja dostignut je 17. februara 2008. godine kada su jednostrano proglasili nezavisnost. Sve posle toga vodi u razočaranje i za većinu njih, posebno mladih, život se sveo samo na jedan cilj, a to je da odavde odu. Ne verujem da je negde u svetu došlo do tako nagle transformacije u ponašanju, menjanju načina života, običaja, same svesti ljudi, kao kod Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Za samo 20 godina izgubili su ono najvrednije što su imali, što ih je i dovelo do delimičnog ostvarenja sna o „državi Kosovo", a to su autoritet i strogo patrijahalno društvo koje je znalo da pokaže takvo lice da smo često govorili da tri veka kaskaju za ostatkom sveta.

Nema više određivanja koji sin ide u inostranstvo, a koji ostaje da čuva kuću - svi odlaze, a kuća se zaključava. U njoj borave samo mesec dana godišnje. Njihova deca odrasla u inostranstvu sve manje dolaze, a generacije rođene na Zapadu posle 1999. albanski slabo znaju, ili ga uopšte ne govore.

Natalitet je u naglom opadanju i retkost je videti porodice sa troje dece. Mi koji smo rasli sa njima i koji ih dobro poznajemo, čudimo se onome što gledamo na ulicama. Često kažem, oprostićete mi na izrazu - komentarišući ženski deo populacije - da su iz dimija prešle u tange i kao da su sa lanca puštene.

Kako i neće kada im je Zapad nametnuo norme ponašanja kroz Ritu Oru i Duu Lipu, pa njih kopiraju i doživljavaju kao uzore. U tom potpuno narušenom sistemu vrednosti sve manje slušaju starije… ma ne slušaju nikoga.

Sve je manje obrađenih njiva i Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji

Dolaze generacije koje se života pre 1999. godine gotovo i ne sećaju i koje nemaju cilj stvaranja nekakve države jer to već, fiktivno, imaju. Znaju samo da žive siromašno i da im je vizna liberalizacija prilično daleko. To ih frustrira. Sada se polako osvešćuju i sve im je jasnije da je san o „državi Kosovo" propao, i da Amerikanci ipak igraju za svoje, a ne njihove interese. Željni promena glasali su za Aljbina Kurtija na izborima. Ponovo u prvi plan izbija politika Adema Demaćija i njegova ideja o velikoalbanskom nacionalizmu. Kurti je iz tog miljea i uvodi ih u novu-staru priču o tkz. Velikoj Albaniji i boljem životu kada se svi ujedine. To je san njegove mladosti i tu ideju neće lako napustiti.

Šiptari sa Kosova ne idu u Albaniju da žive

Nama je, sa druge strane, potpuno neverovatno da Albanci sa Kosova - običan narod - toliko želi ujedinjenje kao njihovi politički lideri. Pominju referendum, a ja ruku dajem da će većina, ako do toga dođe, izaći da glasa i već sutra, samo ako može, otići odavde bez ikakvih emocija - toliko im je stalo. Ono što pamtim jeste omalovažavanje svega, od strane ovdašnjih Albanaca, što dolazi iz Albanije. Moj komšija Muamet, advokat po struci, čije je troje dece već napustilo Kosovo i čiji unučići ne govore albanski, u našoj kući je govorio kako su odrastali u zatvorenom i slepo poslušnom društvu, kako su takvi bili podložni manipulaciji i komandovanju sa strane i kako nisu imali na koga da se ugledaju.

„Vi ste imali Beograd, a mi Tiranu. Šta ja da naučim iz Tirane, molim te?", rekao mi je jednom prilikom i dodao da podržava svoju decu i njihovu želju da žive u Nemačkoj.

Sa druge strane, u Albaniji postoji netrpeljivost i bes jer im ovdašnji bogataši pokupovaše ne samo primorje, već sve što je malo bolje i što u budućnosti može doneti profit. Opet je to krug istih ljudi koji se sada i zvanično širi - Kosovo im je postalo tesno. Svesni su da iza tih vođa stoji neko ko njihove prljave poslove toleriše zarad svojih viših ciljeva. Putevi ka luci Drač skoro su završeni. Crno more će se auto-putem spojiti sa pomenutom lukom. Nisu to putevi Albanaca, već NATO putevi.

Osvešćeni i opijeni svime što dolazi sa Zapada, kada je moderan život u pitanju, sve manje vide sebe u toj priči i zato čine sve da sa Kosova odu. Niko od njih ne odlazi u Albaniju da živi, već na potpuno suprotnu stranu sveta i to nešto govori o njihovom raspoloženju kada je ujedinjenje u pitanju.

Nedeljama su čekali u redu da podignu „Vučićevih" 100 evra. Tu se videlo koliko njih ima važeća srpska dokumenta. Sada se bez problema vakcinišu, a verujem da će se prijavljivati i za najavljenu pomoć samo ako se ona bude odnosila na sve građane KiM.

Život sa vođama koje ne mogu da gledaju

Sve što sam napisala, naravno, ne utiče mnogo na zvaničnu politiku koja se oko ovog okupiranog dela Srbije vodi. Viši su ciljevi u pitanju i oni koji njima teže ne vode računa o tome šta žele Srbi ili Albanci. Ne znači ni da je raspoloženje dela Albanaca prema Srbima promenjeno, posebno kada smo mi južno od Ibra u pitanju. Napada i pritisaka ima i oni neće prestati. To je taj deo njihove, pa i politike njihovih mentora, da bi sve lakše bilo kada bi Srbi sa Kosova i Metohije otišli - o tome svedoči pogrom 2004. godine. Nama opuštanja nema. Naše trpljenje se nastavlja.

Pomenula sam ove činjenice - ne verujem da ih političari ne znaju - u kontekstu toga da država Srbija mora ovo da ima na umu kada sa njima pregovora. Treba da zna i narod u ostatku zemlje, da ne podleže propagandi o velikom natalitetu, ratobornim Albancima, nekakvom fanatizmu, njihovoj brojnosti i slično. Daleko od toga da su prestali da budu sve ono što su bili, ali definitivno nisu na nivou od pre 1999. godine - to je prošlost.

Za „državu" koju imaju, za život koji u njoj vode, sa vođama koje očima ne mogu da gledaju, koji su izgubili svaki kredibilitet enormno se bogateći i ne mareći za druge, sa prilično narušenim autoritetom, teško da mogu na nekadašnjem nivou da ih organizuju njihovi višedecenijski komandanti.

Ako su Amerikanci u svojoj depeši napisali da su „na ivici pucanja" i da se nalaze „u paklu", kako su mediji preneli, onda nisu samo opisali svoje stanje, već stanje celog kosovskog društva koje su sami skrojili.

Srbe bih izuzela iz toga jer mi smo ta stanja davno prešli - mi čekamo u svojoj dimenziji sa očima uprtim u zvanični Beograd i njegove postupke.

(Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane