Natrag

Postdemokratija

TOTALNI TOTALITARIZAM

Dok mi godinama lutamo u nastojanju da objasnimo šta nam se to u Srbiji dešava, prepoznavajući u autokratskom režimu Aleksandra Vučića elemente i diktature i fašizma i apsolutizma i stabilokratije, on uz prećutnu saglasnost EU i velesila, razvija u svetu odavno definisan i odbačen totalitarizam, koji ipak opstaje zbog svoje tendencije da se neprestano menja i prilagođava političkom tržištu na kojem sve ima svoju cenu., tvrdi Miodrag isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Najsvežija demonstracija tog novog tipa totalitarizma, kojoj smo šokirani svedočili dogodila se kada nam se neprikosnoveni šef države obratio preko televizije tri puta u jednom danu, zaključno sa konferencijom za medije koju su direktno prenosile bukvalno sve televizijske stanice u trajanju od sat i po. Ništa drugo se u to vreme nije moglo gledati u čitavoj Srbiji, samo se na N1 televiziji, umesto onog policajca iz vica koji prstom preti svima koji su promenili kanal, pojavio Zoran Kesić.

Dugo je to pripremao i najavljivao kao nešto što će zgroziti celu Srbiju, Evropu i svet, a ispalo je da smo svi bii šokirani iz sasvim suprotnog razloga, što nismo ni videli ni čuli ništa novo, osim dobro poznatog Vučićevog glumatanja i prenemaganja, kako se bavi uglavnom sobom i stvarima izvan njegovih nadležnosti, na tračerajski način nedostojan predsednika države, sa rekla-kazala argumentima.

Pod firmom monstruoznih ubistava, koje će nam prikazati i od kojih će se navodno zgroziti ceo svet, Vučić je zapravo plasirao monstruozne laži o tome kako je njegov život ugrožen od njegove mafije, sa kojom on navodno nikad nije imao nikakve veze.

Želeo je da nam prikaže najstrašnije zločine da bi, kako reče, pokazao sa kakvim zverima on ima posla, a zapravo da bi prikrio drugu temu, njegovo prisluškivanje, koja ga mnogo više plaši i zbog koje je i sazvao Savet za nacionalnu bezbednost. Neko ga je ipak sprečio da objavi najkrvoločnije scene, tako da je u prvi plan izbilo ono što je zločinima već uhapšenih ubica hteo da prikrije, da su ga neki njegovi ljudi prisluškivali, a još su na slobodi i ko zna šta sve imaju o njemu i gde to mogu da plasiraju. To njega mnogo više boli od žrtava sa čijom je stravičnom sudbinom hteo da se poigrava, ne bi li zastrašio građane i izazvao samilost naroda.

Ipak, na konferenciji za medije koju je održao posle Saveta za nacionalnu bezbednost, nastavio je da drami oko toga uz Vulinovo terciranje, pa su više puta upozorili gledaoce svih televizija koje su to direktno prenosile, kažu čak trinaest, da sklone decu, mada su prikazane samo dve-tri zamućene fotografije koje ništa ne pokazuju i još manje dokazuju.

A onda se prešlo na pravi razlog njihovog paničnog straha, na temu prisluškivnja predsednika države i njegove familije. Govorom kao na kakavoj sahrani, Vulin je saopštio da je policija došla do nesumnjivih dokaza da su Vučić, njegov brat, sin i otac, bili prisluškivani tačno 1572 puta, ali nije izneo ni jedan jer su navodno svi predati tužilaštvu. Na to je Vučić, sav crven u licu, umivajući se vodom iz flašice za piće, drhtavim glasom dodao da je to samo broj prisluškivanja koja su otkrivena, a ko zna koliko ih još ima, otkrivajući tako zašto to njega toliko monstruozno zabrinjava. Ne zna, siroma, koliko toga još ima, ko sve to poseduje i gde sve to može isplivati.

Pošto su, neki glavni mafijaši i ubice već pohapšeni, a navodno je započet i kakav takav istražni postupak, nije bilo nikakvog razloga da se time bavi Savet za nacionalnu bezbednost i da na tako dramatičan način uznemirava javnost. Tako da je sasvim jasno, da je pravi razlog panike koja je zahvatila Vučića i njegove posilne, a koja se vrlo smišljeno prenosi na sve građane, sa ciljem da se zaplaše i zabrinu za život predsednika, jeste ugroženost predsednika države. Ali ne od atentata nekih mafijaša, nego od zavere protiv njega u vrhovima vlasti i obračuna koji mu tu predstoji, jer bilo je očigledno da je njegov strah od otkrivanja istine o vezama koje ima sa mafijom, mnogo veći od straha za njegovu fizičku bezbednost.

Da bi se to prikrilo, cela parada je bila organizovana upravo da bi se narod ubedio da je obrnuto, da se stvori privid najveće opasnosti od njegove likvidacije, a da bi se to sprečilo, podrazueva se da su sva sredstva dozvoljena i opravdana.

Na toj tako monstruozno zamišljenoj konferencija za medije, na kojoj je Vulin tri puta zamolio gledaoce da uklone decu, na kraju nije prikazano gotovo ništa. Tek nekoliko potpuno nejasnih fotografija nekih neidentifikovanih žrtava, ne znano kako ubijenih, ni gde.

Bila je tu i jedna, navodno odsečena glava, koja je, na potpuno zamućenom snimku, mogla biti i deo rekvizita iz nekog pozorišta. Posle zastrašujuće najave samog predsednika države, bio je to najmonstruozniji pokušaj zastrašivanja svih građana, a naročito onih koji sumnjaju u istinitost izrečenog i pitaju se zašto im je sve to i na taj način serviraono.

To je odmah i demonstrirano na licu mesta kroz stroge i gotovo preteće odgovore novinarima, koji su u želji da se to razjasni, postavili neka sasvim logična, ali za njih vrlo nezgodna pitanja, pošto na njih nemaju odgvor.

Cela ta farsa je belodano pokazala da za njega nisu problem ubice koje su već u zatvoru, pa ni roditelji njihovih žrtava koji su preklinjali da se ne prikazuju snimci likvidacija, problem su njegovi najbliži sradnici koji imaju snimke nekih njegovih i bratovih kompromitujućih razgovora sa, u najmanju ruku sumnjivim tipovima, o sumnjivim poslovima.

A kad je Vulin, koji je direktno optužio neke visoke funkcionere, upitan za dokaze, njegov odgovor je bio da je sve predato tužilaštvu, tako da to više nije vlasništvo policije. Međutim, ostaje pitanje ko su pravi vlasnici i da li je policija imala baš sve u posedu,odnosno da li je baš sve predala tužiocima. I još važnije, ko još ima original ili poneku kopiju.

U tekstu pod naslovom „Prisluškivanje" u jednom od prethodnih brojeva ovog Magazina, pisao sam upravo o tome da takva nelegalna prisluškivanja uvek rade najpouzdaniji ljudi iz štaba glavnog šefa u državi, po njegovom nalogu i ovlašćenju, radi praćenja političkih protivnika, ali i saradnika.

Međutim, kad se takvi uvere da ih niko ne kontroliše, kad im se već može počnu da prisluškuju i njega. Iz nekoliko razloga: Najpre da čuju šta i o njima misli i da li planira da ih pusti niz vodu kad obave taj prljavi posao, jer svesni da suviše znaju. A onda, da bi se tako obezbedii, da bi skupili nešto i protiv njega, čime bi mogli da mu zaprete i da ga ucenjuju ako zatreba. I konačno, da bi sa tim kompromitujućim materijalom o njemu mogli da trguju sa budućim novim vlastodršcima. Opisao sam kako se to onomad dogodilo Zoranu Đinđiću, i najavio da se to sad događa i Vučiću, zbog čega je na smrt prestravljen.

I evo, sad i podpredsednik Naprednjaka i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević, to otvoreno priznaje. A Vučević nije dvorska luda kao Vulin, koji može da bulazni i lupeta do mile volje.

Odmah sutradan, posle inkriminisane konferencije za štampu, koja očigledno nije uspela u nameri da monstruoznim snimcima i lažima sve zamuti i prikrije suštinu problema, oglasio se Vučević sa dosad najozbiljnijom izjavom: „U zaveri potiv Vučića su i neki ministri iz Srpske napredne stranke! Siguran sam da su se ljudi iz SNS za koje sam rekao da misle da su jači od predsednika Aleksandra Vučića i sami prepoznali.

Čekam da se pogledamo u oči na sednici najviših stranačkih organa, pa da vidimo ko je ko, ko to misli da može biti jači od predsednika, što je inače apsolutno nemoguće... Postoji samo jedan način, a to je i najviše šokiralo sve ljude u Srbiji. I svi očekujemo odgovore, i završetak istrage o pokušaju ubistva, prisluškivanja i praćenja predsednika Vučića i njegove porodice...

Ima tu i ministara, i direktora, i drugih stranačkih funkcionera... koji su radili za sebe a protiv države, koji su kombinovali, otimali, šurovali sa kriminalcima, pa se i preigrali u svemu tome. Moraju da odgovaraju. I odgovaraće"!

Nema nikakve sumnje da je to najava velike čistke u stranci i državi, poput onih iz komunističkih vremena, kao što to beše u slučaju Aleksandra Rankovića sa sličnim optužbama. I on je bio optužen za neovlašćeno prisluškivanje, čak i samog Tita, koji o svemu tome navodno nije imao pojma. I to je razlog da se zapitamo o čemu se tu zapravo radi i da se podsetimo one šire slike davno opisane u političkoj teoriji. Da ne dozvolimo da se neprestano saplićemo o balvane koje nam poturaju na putu, kako od drveta ne bismo videli šumu.

A teorija, kako nas je nedavno podsetio moj drugar Lino Veljak, inače redovni profesor Zagrebačkog Univerziteta, kaže da je totalitarizam oblik vladavine koji- za razliku od autoritarne diktature- pokušava obuhvatiti, regulisati i kontrolisati ( a onda u meri vlastite uspešnosti-zaista i obuhvata, reguliše i podvrgava nadzoru) sve društvene odnose, a najčešće i sferu osobnosti (stremeći oblikovanju novog čoveka).

U Srbiji je to očigledno na primeru Saveta za nacionalnu bezednost, koji se, po principu kadija te tuži, kadija ti sudi, bavi poslovima koji nikako ne pripadaju nikome od prisutnih, ali posebno ilustrativno na „novom čoveku", koji se masovno stvara u Narodnoj Skupštini u likovima Bakareca i bezbroj bezimenih, polupismenih, glupih a preteći ostrašćenih pripadnika Vučić jugenda. Ili ministara kao što su Toma Mona i Irena Vujović.

Teorija dalje kaže da za razliku od konzervativizma, totalitarizam ne teži održavanju i učvršćivanju zatečenog stanja (status quo), nego njegovom menjanju. Promena zatečenog stanja zbiva se posredstvom sistemske intervencije države u principu istovetne sa monopolitističkom, autoritarno strukturiranom političkom organizacijom, Partijom, u sve aspekte društvenog ( pa i individualnog, ličnog) života, kako bi se sve dimenzije društva i svi pripadnici tog društva oblikovali u skladu sa svetonazorima koje promoviše Partija i partijski kontrolisana država. Tako se, kao učinak te sistemske intervencije formira novi poredak i rađa priželjkivani i planirani novi čovek.

Totalitarizam ne trpi i ne toleriše pasivno podaništvo individua i društvenih skupina zatečenih u okruženju te totalitarne vladavine. Od podanika totalitarne države zahteva se aktivno sudioništvo u promenama koje teže uspostavljanju novog poretka i ustoličenju njemu prilagođenog sistema vrednosti.

Tako se totalitarni poredak usredsređuje na uspostavljanje organskog jedinstva države, društva, kulture, ideologije i religije. Nije dopušten, niti se trpi bilo kakav kritički odmak pojedinca ili neke uže skupine u odnosu na proklamovane ideje o najboljem od svih mogućih poredaka. Da li vam je ovo odnekud poznato?

Totalitarizam pored pridavanja primata kolektivnom nad individualnim, uzdiže i neke parcijalnosti, Naciju naprimer, na rang univerzalnog, pa čak i apsolutnog. Zar sad nije jasnije zašto Vučić, a onda i svi govornici u Skupštini, svaki, pa najidiotskiji govor o najbezveznijim temama završavaju povikom, Živela Srbija.

To nije samo dokaz patriotizma, nego i apsolutne pripadnosti i odanosti vladajućem poretku. Tome ti neki „novi ljudi" među poslanicima sve češće dodaju i Živeo Vučić. Treba samo još i da pritom odsečno podignu ispruženu ruku u znak pozdrava.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane