Natrag

Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (6)

Ekonomska kriza se prebacuje na zaposlene

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

KONCEPCIJA "EKONOMIKE PONUDE" I NOVI MONETARIZAM

Ekonomska "teorija ponude" i dalje polazi od aktivnog korišćenja dva osnovna područja makroekonomske politike - monetarnog regulisanja i budžetske politike, na kojima se zasnivala i kejnzijanska teorija i politika, ali na potpuno različitim konceptima. Videli smo da je kejnzijanska teorija upravljanja novčanom efektivnom tražnjom nastojala stabilizovati konjunkturu na nivou "pune zaposlenosti" i ostvarivanje dugoročne stope ekonomskog rasta, uz zanemarivanje opasnosti od inflacije.

Kriza kejnzijanske koncepcije regulisanja ekonomije i pojava inflacije i nezaposlenosti s jedne strane, i inflacije i niske (čak i negativne) stope proizvodnog rasta, uz česte pojave stagflacije i slampflacije, pokazali su da koncepcija manipulisanja tražnjom pomoću fiskalne i monetarne politike, potpuno otkazuje.

Teorija ponude stavlja pod oštru kritiku stav iz kejnzijanske teorije po kojoj budžetski rashodi i korišćenje stalnog budžetskog deficita kao instrumenta stimulisanja rasta i zaposlenosti, uglavnom vode inflaciji, jer to je isključivo inflaciona politika. Takva koncepcija deficitarnog finansiranja se odbacuje, zanenjuje neoklasičnom teorijom uravnoteženog budžeta i "zdravih javnih finansija".

Osnovni cilj koji želi ostvariti "ekonomika ponude" jeste ostvarivanje dugoročnog brzog ekonomskog rasta bez inflacije. Ona zbog toga istupa protiv daljeg korišćenja budžetskih rashoda kao sredstva podsticanja rasta i stabilizacije privrede.

Budžetska politika se u "teoriji ponude" koristi kao stimulator dugoročnog neinflatornog rasta, ali preko naglog i značajnog snižavanja poreza i smanjivanja oštrine progresivnog oporezivanja, uz istovremeno smanjivanje budžetskih rashoda (posebno socijalnih i drugih transfemih rashoda), i postepeno otklanjanje budžetskog deficita.

Fiskalna reforma u okviru "ekonomije ponude" uglavnom ide za snižavanjem poreza korporacijama i privatnom biznisu za oko 30% prosečno. Savezni porezi na lične prihode građana snižavaju se linearno za 25% (a to je jedna od najvećih stavki saveznog budžeta). Najbogatijim slojevima poreska stopa se snižava sa 70% na 52,5%, dok se najniža stopa (nižim dohodnim grupama) snižava sa 14% na 10,5%. Odobrena je i ubrzana amortizacija osnovnih sredstava korporacijama, a smanjenje i poreza na nasleđa.

Uravnotežen budžet je cilj koji treba što pre ostvariti. Stalni rast javnih rashoda prema ovoj teoriji, morao je voditi stalnom rastu poreskog zahvatanja od firmi i drugih oblika privatnog kapitala, a to je destimulativno delovalo na akumulaciju kapitala, pad profitne stope, destimulaciju investiranja, pad dohotka, stope rasta i zaposlenosti.

Zbog toga treba voditi potpuno suprotnu politiku rashoda i poreza. Povećanje štednje (akumulacije i kapitala) trebalo je da dovede do povratka privatnih investicija i sklonosti investiranju, dok će rast investicija dovesti do porasta proizvodnje i ponude robnih fondova i drugih realnih resursa.

Ova teorija daje oštru kritiku Kejnzove teorije štednje i sklonosti štednji, koja se tretira kao faktor koji ograničava tražnju, čime dovodi do obaranja proizvodnje i zaposlenosti. Nasuprot tome "teorija ponude" ponovno ističući neoklasičnu teoriju proizvodnih faktora u štednji gleda glavni stimulans i izvor akumulacije kapitala. Iz toga proizlazi i stav da treba voditi takvu politiku koja će stimulisati privatnu štednju (korporacija, firmi) uz istovremeno ograničavanje tražnje.

4) Oživljavanje neoliberalizma i sprega države i krupnog kapitala

Osnovna tendencija u ekonomskoj teoriji bilo je ponovno oživljavanje neoliberalizma uz ograničavanje socijalnih funkcija (i rashoda) države, uz istovremenu pojavu krize "države blagostanja" i "ekonomike blagostanja". Dolazi do narastanja novog monetarizma, uz sve veću ulogu novca, linearnih mera države koje odgovaraju kapitalu i kapital-odnosu. Dolazi do izvesne sinteze neokejnzijanske doktrine i monetarizma u strukturalizam i pojavu "nove industrijske države". Rađaju se i šire novi pravci u ekonomskoj teoriji kao sinteza politekonomije i sociologije, uz sve veće ekonomskg prisustvo sociologije u ekonomiji, što je posledica krize i postepenog rušenja osnovnih stubova kapitalističkog stroja.

Kriza "ekonomije blagostanja" i države blagostanja je pokušaj zaustavljanja daljeg širenja državnog intervencionizma i jačanje privatnog kapitala,te pokušaj (ne dubinskog) reformisanja kapitalizma. Institucionalizam kao pravac u ekonomskoj teoriji nastoji da reši sve veće probleme monopolističkog kapitalizma. Teorija socijalne transformacije kapitalizma nastaje i dobija sve veći broj pristalica (teorija industrijskog društva, teorija postindustriiskog društva, teorija društva masovne potrošnje), a zatim ekonomska teorija menadžerstva, teorija konvergencije ekonomskih sistema kapitalizma i socijalizma i dr. čak do teorije demokratizacije kapitala - kao novi pokušaj izlaska iz krize kapitalizma - zasnovanog na profitu.

Vraćanje tržišnom mehanizmu - ponudi i tražnji (Supply sude economics"), ponovno vraćanje ekonomije na klasičan liberalizam, kojem je teorijska platforma jedan vrlo konzervativni pravac u ekonomiji-monetarizam.

Nova ekonomska teorija i privredna politika odbacuje kejnzijanski recept rukovođenja privredom, navodeći novi concept na bazi monetarizma, teorije ponude I "teorije nacionalnih očekivanja" i "teorije racionalnih očekivanja" koja se danas deli na dva gotovo identična dela:

"Reganomika" - kao kombinacija instrumenata tradicionalne klasične privredne politike i fundamentalno novih mehanizama regulisanja ekonomskih tokova,

"Tačerizam" - ustvari predstavlja nekakvu "šok terapiju" kojom nastoji da se ostvari generalni zaokret u privrednim kretanjima kapitalističkih privreda ("stop-go" ili stani-kreni politika).

Ne radi se o potpunom odbacivanju države iz ekonomske sfere. Takav pristup danas ne zagovaraju ni ekstremni konzervativci, ni teoretičari koji su stvarno na levom krilu liberalističke teorijske misli. Radi se o tome da se država dovede da funkcioniše, onoliko koliko je potrebno, da štiti institucije kapitalizma.

Moramo da radimo ne na uništenju kapitalizma, jer bi to bila katastrofa, već na njegovoj "moralizaciji" (N. Sakrozi na konferenciji "Novi svet - novi kapitalizam" u 2009. godini). Traži se ekonomski sistem koji se zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama. "Čisti finansijski kapitalizam izvitoperio je logiku kapitalizma".

Jer, finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i stoga je nemoralan. To je sistem u kome tržišna logika predstavlja izgovor za sve". Traži se suštinska reforma kapitalističkog sistema. Ne može da postoji samo jedan model - onaj američki.

Najnovijom finansijskom krizom uzrokovanom hipotekarnom tržištu i kreditima i ponovo obraćanje državi za"spas" banaka i velikih korporacija koje su nekontrolisano davale hipotekarne kredite, konačno je srušen mit i dogma o spontanitetu razvoja, "neutralnoj" državi, racionalnom ponašanju potrošača i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita, ali i punoj zaposlenosti koju ostvaruje tržišni mehanizam.

Sve ono što je postojećem kapitalizmu od životne važnosti je n abazi privatno-vlasničkog odnosa, bez diranja u osnovni produkcioni odnos kapitalizma. Dakle, kapital-odnos ostaje i dalje dominirajući odnos.

U tom pogledu, tržišta će biti toliko koliko je potrebno, državne intervencije to koliko je potrebno, ali u interesu kapitala i to kapitala objedinjenog u novi oblik korporativnog (monopolizovanog) kapitala. U građanskoj teoriji danas javljaju brojne kritike ekonomskih teorija kapitalizma s dosta racionalnih elemenata (koje ne treba a priori negirati ili odbacivati).

Mnogi marksistički orijentisani ekonomisti tretirajući postojeći kapitalizam na bazi klasičnih modela i odnosa, ne uviđaju transformacije kapitalizma, ne uviđaju da je monopolistički i državno-monopolistički kapitalizam potpuno različit od klasičnog liberalizma i liberalističke epohe. Problemi razvoja, raspodele inflacije, delovanja tehnologije i korporacija, odnosno monopola pokušavaju se objasne ranijim odnosima.

U novijoj ekonomskoj teoriji nastaju i razvijaju se brojni pravci i ekonomske teorije usmereni na daljnju kritiku kejnzijanstva, što se sve više izražava kao razvoj neoliberalizma, uz zahtev za ograničavanje socijalnih funkcija države, ali ne i vojnih rashoda, uz širenje raznih oblika pomoći privatnom kapitalu, te uz više ili manje otvoreni proces reprivatizacije kapitala i firmi. To je posledica i stava građanskih teoretičara, da kolektivna privreda i grupni vlasnik nije toliko efikasan kao privatni kapital, jer motiv i jednog i drugog nisu na istom nivou, a time i efikasnost u korištenju poslovnih sredstava i rada.

Zbog toga, država nastoji da svim sredstvima podstakne taj kapital, kupovinom roba, bilo raznim oblicima kreditne politike, fiskalne politike i sl. Sve se to odvija u sklopu naraslog monetarizma. Takva linearna funkci intervencija odgovara u potpunosti interesima privatnog kapitalizma.

Privatni kapital je protiv daljeg jačanja i širenja države u gotovo svim sferama odlučivanja u privredi. Ali kada treba omogućiti i podstaknuti privatni kapital, kada treba da mu se da impuls i pomoć raznim merama ekonomske politike, tada privatni kapital podržava mere i aktivnosti države.

Dolazi do izvesne sprege savremene države i krupnog kapitala. Sprega sada narasle i međunarodne državne intervencije je u funkciji privatnog kapitala i spašavanja postojećih kapitalističkih institucija i struktura. U tom smislu na teorijskom području dolazi i do jedne nove pojave: to je spajanje neokejnzijanske doktrine i monetarizma u strukturalizam, koji kao novi pravac, kroz viziju nove industrijske države, nastoji da ponudi i nova rešenja, pre svega u sintezi politekonomije i sociologije.

Videlo se da ni sama ekonomija, ni sama sociologija i filozofija za sebe ne mogu da rešavaju nagomilane suprotnosti u kapitalizmu. Dolazi do dubokih prožimanja socioloških i ekonomskih istraživanja. To je ono što marksističkoj ekonomiji, na žalost, u zadnje vreme nedostaje. To je posledica krize i rešenja koja se traže u socijalnim, ekonomskim i političkim strukturama kapitalizma, ali na starim pristupima.

Kriza "ekonomije blagostanja" koja je nastala u zadnje vreme, i "države blagostanja", je samo jedan refleks stalnih nastojanja u reformisanju kapitalizma. Kritika monopolističkog kapitalizma ide samo do izvesne granice, onoliko koliko monopolistički kapitalizam (sa velikom koncentracijom finansijskog i robnog kapitala) ograničava slobodu ponašanja kapitala.

Moderna država je i dalje ostala aktivan faktor u razvoju kapitalizma, jer zahvata preko 52% dohotka, zapošljava 24-33% ukupno zaposlenih, u bruto investicijama danas formira i preko 20 do 22% bruto investicija, pri čemu vojni rashodi postaju jedan od dominantnih i nefleksibilnih rashoda, antikriznog,anticikličnog karaktera.

Tako dolazi i do novog zaokreta - ta kriza ekonomije blagostanja se ne tretira u smislu krize državnog intervencionizma, već kriza i smanjivanje socijalnih, transfernih i sličnih rashoda države, koji po savremenoj teoriji na Zapadu ne podstiču zaposlenost i stopu ekonomskog rasta. Zbog toga bi "ove rashode trebalo smanjiti", dok bi razne oblike pomoći privatnom kapitalu trebalo povećati (kao antikrizne i anticiklicne faktore).

Vraćanja neoklasičnoj teoriji, neoklasičnoj sintezi, okretanje tržištu, ponudi i tražnji, ograničavanju državnog kapitalizma (dakle državne intervencije samo u određenoj sferi), ukazuje na činjenicu da kriza građanske ekonomije samo podstiče duboka teorijska istraživanja, u kojima se traže novi putevi i novi pristupi, krizi suvremene ekonomije i privrednih sistema.

Savremena privreda je monoplski i oligopolski formirana, a državni ekonomski intervencionizam umesto da vodi antimonopolsku politiku, ''dopunjava" i koriguje tržišni mehanizam i podržava ekonomsku i finansijsku ravnotežu-postaje jedan od glavnih faktora nestabilnosti i disproporcija u razvoju.

Tradicionalna anticiklična i antiinflaciona politika nisu više zasnovane na konkurentnom modelu privrede, već i dalje na monoplističkoj i oligopolskoj strukturi privrede. Efektivna globalna tražnja u otvorenoj privredi ne može više da igra presudnu ulogu u rešavanju osnovnih problema proizvodnje, raspodele dohotka, cena i zaposlenosti.

Mit o suverenitetu potrošača se postepeno rušio. Nasuprot tome proizvođači su suvereni, posebno preko sprege države i monopola u osvajanju potrošača i nacionalnih privreda. Savremena propagandna mašinerija i napadna reklamna industrija "oblikuju" želje i "potrebe" potrošača, a time i finalnu tražnju i potrošnju. Tu se nalaze i osnovni za naraslu krizu kejnzijanske teorije i politike regulisanja tražnje.

Odatle i velika lutanja u ekonomskoj teoriji u traženju novih rešenja za savremenu ekonomsku (i drugu, kompleksnu) krizu, od krajnosti kejnizijanizma do monetarizma i "novog liberalizma".

Traganja se uglavnom zasnivaju na platformi "kapitalizma kao večitog sistema", jer, ne radi se o "uništenju kapitalizma", jer bi to bila katastrofa, već o njegovoj "moralizaciji"(Sarkozi).

Traži se ekonomski sistem koji se "zasniva na vrednosti rada, a ne na finansijama". Došlo se do spoznaje da je "čisti finansijski kapitalizam izvitoperio logiku kapitalizma". "Finansijski kapitalizam je sistem neodgovornosti i bez kontrole, te stoga nemoralan", To je sistem u kojem tržišna logika i automatizam (stihija) predstavlja "izgovor za sve" u opštoj suludoj trci za profitom i "uspehom". Traži se od mnogih autora suštinska reforma pljačkaškog i destruktivnog finansijskog i globalizovanog kapitalizma.

Novom finansijskom krizom uzrokovanom na hipotekarnom i kreditnom tržištu, uz obraćanje državi da interveniše u spašavanju banaka, korporacija i berzi, a u osnovi spekulativnog kapitala, srušen je i mit i dogma "spontanom razvoju" i globalizmu, "neutralnoj državi" i racionalnom ponašanju potrošača i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita.

Privatni kapital pod dominantnim motivom profita i sopstvenog uspeha (da li i opšteg, društvenog?) nikada nije imao za cilj politiku pune zaposlenosti rešavanja socijalnih i standarnih problema razvoja.

Te funkcije je preuzela država, koja se sada nalazi pod pritiskom krupnog kapitala u opštem procesu nestajanja "države blagostanja" i "ekonomije blagostanja" uz stalni otpor daljem širenju funkcije savremene države.

4. Savremena država i diktatura spekulativnog kapitala

o LIBERALIZACIJA I FLEKSIBILNOST RADA I ZAPOSLENOST

Države se na pokornost nateraju šakom. Narasli konzervatizam je drugo ime za katastrofu. Neoliberalizam je osnova za narastanje kolonijalizmu.

Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj - pozajmi - potroši (opljačkaj), a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko - finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Po stopi nezaposlenosti Srbija je bila prva u Evropi (zajedno sa Španijom, Grčkom, Italijom).

Formirana dužnička ekonomija razotkriva neosnovanost neoliberalnih tvrdnji da će liberalizacija i fleksibilnost rada privući investicije i povećati konkurentnost Iiaposlenost. Time bi se, tvrdi se, smanjio teret dugova i deficit na sve strane. Neoliberalni model ignoriše činjenicu da kapitalne investicije ne zavise prevashodno od niske cene rada, veći značaj ima veličina tržišta, njegova udaljenost, visina profitne stope, troškovi energije, transporta i sirovina, troškovi osnovnog kapitala i moderna tehnologija i organizacija, sigurnost plasmana i repatripacije profita I dr.

Usvajanje Zakona o radu, gotovo političkim pritiskom, dodatno oduzima najveći deo decenijama stečenih prava zaposlenih.

Zakon o radu, kao novi hit liberalnog kapitalizma i dalje eksploatacije i obespravljenja radnika, bez obzira na objektivna ukazivanja na sve slabosti koje donosi i pogubne efekte na zaposlene; uz velike otpore takvim zakonima širom Evropske unije, guraju se i dalje, mada je jasno da nema pozitivan efekat na ekonomski rast, investicije i zaposlenost. Trenutni nosioci vlasti smatraju da je "saglasnost o ZOR - u postignuta kroz izbore, s obzirom da je većina građana glasala za reforme , a za koje reforme smo glasali? Ni za jednu konkretno označenu..

Sigurno je u tome samo jedno - veliki gubitak prava, nesigurnost i neizvesnost zaposlenih.

To je područje ofanzive navedenog neoliberalnog modela i prebacivanje terete krize na radničku klasu, njihovo dalje gubljenje prava i učešća u raspodeli novostvorene vrednosti. Sindikati ostaju iznenađeni i tvrde "narod nije znao da će se reforme lomiti preko njihovih leđa". Ta fleksibilizacija rada i zaposlenosti je ili nekritički prihvaćen concept od strane naših političkih struktura na vlasti ili je nametnut od strane EU (Evropske komisije), koji se mora provoditi na našem "putu u EU".

Komisija EU traži povećanje fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje razvoja i povećanje starosne granice za penzionere (isto kao i MMF). Regulacija se uvodi radi lakšeg otpuštanja, ograničavanja naknada i prava, a to znači dalje slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države.

Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i neinteresantna privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne poslovne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti poslovanja.

U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju, i brinuo o pravima radnika. On im je profitno - interesno suprostavljen.

i predstavnici stranog kapitala (investitori) tražili su da se usvoji novi Zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene.Verovatno im treba ne samo jevtina, već po mogućnosti besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je i jedan od uslova stranih investitora Srbiji, kao u Dinkićevim stranim investicijama. Normalno je da su radnici protiv Zakona o radu, štrajku i stečaju, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast "izigrala radnike" i već dogovorene principe, uz to obmanjuje javnost da je usaglašeno 90% teksta, što nije tačno.

Za koga se gradi ekonomski sistem? Koji su danas osnovni ciljevi razvoja?

Ovde se postavlja i životno pitanje - kakav je i za koga gradimo privredni sistem: prema EU, prema domaćem spekulativnom (neproizvodnom) kapitalu ili za naciju i sopstveni put razvoja, humani, a ne dehumanizovani eksploatatorski sistem. Gde vode predlozi nove Vlade?

Iz navedenog Zakona, jasno je da se "vlast odlučila da drastično skreše prava zaposlenih", uz bezrezervnu podršku poslodavaca, koji su bogatstvo stekli uglavnom kroz pljačkašku privatizaciju i šverceskom ekonomijiom (pošto su realna ekonomija, investicije i proizvodnja uništene).

o Obaranje cene rada, troškova rada i prava zaposlenih

Obaranje cene rada, troškovi rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već nesigurnosti zaposlenih, ucenama, gubitku najvećeg dela stečenih prava do sada. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih, politika pritiska na nadnice i uslove rada, daljeg udaljavanja zaposlenih od odlušivanja i rezultata rada i fleksibilnu eksploataciju.

To je već prvi korak koji ne treba učiniti.

To se tretira kao mera za "poboljšanje poslovnog ambijenta". Radi se o izmeni Zakona o radu, da bi se "omogućilo fleksibilnije zapošljavanje i otpuštanje". "Posuđeno" je, ili čak nametnuto, rešenje iz EU, koje uglavnom omogućava lakše otpuštanje, a zatim uvođenje raznih izvedenih oblika zaposlenosti, kao ugovor na određeno vreme, za određene poslove, privremeno,na lizing, na probu i slično slabljenje položaja zaposlenih.

Nestaje koncept stalnog radnog mesta. U Poljskoj već sada je od ukupno zaposlenih 27-30% po ugovoru na određeno vreme. I u drugim državama EU je slično. Zar se ne vidi da je to životna borba između rada i kapitala, koja plamti i u Evropi i u SAD.

"Fleksibilnost tržišta rada, dinamičnost i prihvatanje novih poslova, nove tehnologije; otvorenost za konkurenciju svetskog tržišta" - samo su floskule iza kojih se krije ružna stvarnost i opasne antiradničke namere. Možete li zamisliti da je "ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike" glavni zagovarač ovog Zakona, koji kaže da će "Zakon o radu biti usvojen vrlo brzo, a da će odgovornost za to preuzeti država". Koja i kakva to država? Ili, kada predsednik SPS kaže "mogu biti spaljen na Terazijama, ali Zakon o radu će biti usvojen". Oni sebe smatraju levom opcijom, dok su glavni promoteri ovog Zakona, ali i neoliberalnog modela razvoja.

Neće smanjenje poreza i doprinosa na rad koje poslodavci traže, a ni "fleksibilnije zapošljavanje" povećati zaposlenost. Naprotiv, doći će do porasta nezaposlenosti i rasta neizvesnosti. Strah će zavladati kod trenutno zaposlenih. Formiraće se ogromna masa ćutljivih i trpeljivih. Poništava se time i kritička misao i kvalitet života. Hoćete li da stvarate ljude - zombije?

5. Neoliberalizam kao projekat hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala

Neoliberalizam predstavlja projekat rekompozicije hegemonije finansijskog spekulativnog kapitala. To je danas dominacija transnacionalnih korporacija koje upravljaju svetskom privredom, čak i državama, preko brojnih ucena. Preko Sporazuma socijalnih partnera, uz posredovanje ne više "neutralne države", uglavnom se ispoljava potreba za socijalnim disciplinovanjem radničke klase i njenim totalnim pokoravanjem hirovima spekulativnog domaćeg i međunarodnog kapitala.

Proizvod rada sve više "hrani finansijski spekulativni i bankarski kapital, a sve manje plate zaposlenih".

Pohlepa i spekulativno ulaganje kapitala, odliv kapitala u inostranstvo nedostatak kontrole, kao i usporavanje rasta i pad zaposlenosti uz širenje socijalne krize, dovode do dvostruko negativnog toka.

Speklativno korišćenje finansijskog kapitala dovodi do preraspodele dohotka, a ne njegovog stvaranja i 2) Veliko socijalno raslojavanje i siromašenje najvećeg dela stanovništva.

Rad pri tome gubi značaj razvojne snage. On se tretira samo kao trošak, uz stalno nastojanje da se smanji u ceni koštanja. Novi Zakon o radu zaposlene tretira kao običnu robu, potrošni materijal, obrtno sredstvo. To nam je "novina" uvezena sa zapada i stav Evropske komisije. Zamislite - radnici se iznajmljuju kao neko sredstvo! Takvi radnici nemaju nikakva prava, ni radno vreme, ni druga prava iz radnog odnosa koja su nekada imali. Sada se predlaže "elastičnije" radno vreme i takva prava zaposlenih, bez stalnog radnog mesta, stalnog zaposlenja, lakši otkazi, nesigurnost i neizvesnost. To je "rad na određeno vreme", a radnik u položaju poslušnika i sirovine "za ceđenje".

Liberalno ceđenje radne snage ide u prilog tajkunima i njihovim spekulativnim operacijama. Ako im se ukinu monopoli, zaštitni štit političara i da rade prema svojim znanjima i sposobnostima, videlo bi se da nisu u stanju da održe proizvodnju, već gase i likvidiraju preduzeća. Mali privrednici izbegavaju da zaposle radnike za stalno, a i ne plaćaju doprinose. Zaposle na određeno vreme, ne plate, istekom roka daju otkaz. Primaju druge i ciklus izrabljivanja se nastavlja.

Poslodavci traže da se smanje lična primanja i prava zaposlenih i pored njihovog pada u nacionalnom dohotku za preko 15% uposlednjih 10-15 godinai 26 do 30% realno u poslednjim godinama. Poslodavci i potencijalni investitori ne postavljaju pitanja troškova zaduženosti, finansijskih troškova (kamata, provizija, otplate kredita, nedostatka kredita, carinske zaštite i dr.), već im je osnovni problem troškovi rada i dosadašnja prava radnika iz radnog odnosa. To je jedan od razloga zbog čega tražimo u novom konceptu razvoja i upravljanja kapitalom i razvojem - da se ''spoji rad i kapital u preduzeću". Da se radnici uključe u proces oživljavanja preduzeća.

Zaposleni se već sada osećaju nesigurno, gotovo preplašeno i u velikoj neizvesnosti. Oni pristaju i na ucene - važno je sačuvati radno mesto po svaku cenu. Pri tome samo 18% poslodavaca uredno isplaćuje plate zaposlenima. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavca i nosilaca kapitala je naglo povećana. Stotine hiljada radi, a ne prima platu. Pogledajte koliko poslodavci duguju zaposlenima za neisplaćene plate (i doprinose i poreze). Ne vraćaju kredite bankama i ne plaćaju kamate (nevraćeni krediti iznosili su 30-50% plasmana banaka).

Padanje plata nominalno i realno, praćeno rastom nezaposlenosti, padom socijalnih primanja, podstiče zaduživanie kod banaka sektora stanovništva - da bi se izvršavale fiksne obaveze i donekle očuvao dostignuti standard. Dugovi su naglo povećani i postali ogroman teret na prihode. Međutim, zbog porasta nezaposlenosti, neizvesnosti i nesigurnosti zaposlenja, pada primanja - naglo pada tražnja kredita kod banaka. Globalna tražnja stanovništva naglo opada, a time i akcelerator potrošnje i investicija.

U svetskoj privredi finansijska sfera je preko 40 puta veća od realne (proizvodne) ekonomije, ona preko četiri decenije usisava realnu ekonomiju. U realnoj privredi akcionari traže (vlasnici kapitala) stopu dobiti iznad 10% od korporacija. Da bi to ostvarila u uslovima velike konkurencije firma se okreće finansijskim spekulacijama u kojima je profitna stopa nekoliko puta viša i u kratkom roku, odnosno izbegavanju plaćanja poreza.

Visoka stopa profita može se ostvariti samo preko visokog rasta produktivnosti, smanjenja fiksnih troškova (ukidanje radnih mesta, smanjenje plata, nezaposlenost, premeštanje radnika; "fleksibilizacije" rada, dok se vlasnicima kapitala osiguravaju visoki profiti.

Preraspodela novostvorene vrednosti ide u korist vlasnika kapitala, uz pad učešća plata i zarada.Uz to se smanjuju i realne investicije u zemlji, rastu spekulacije, dok realne investicije "sele" u privrede s manjim troškovima i visokim profitima. To je dodatni pritisak na domaće plate i zaposlenost. (Videti interesantan rad Aleksandar Radović: Sumrak liberalizma, feljton u Politici, novembar 2014.).

Neverovatan je izrazito parcijalan pristup ovom sistemskom problemu. Smatra se da će smanjenje poreza na lična primanja, i doprinosa i drugih davanja i gotovo ukidanje otpremnina, dovesti do porasta zaposlenosti. Sigurno je da do toga neće doći, jer se oslobođena sredstva "utapaju" u sva ostala, koja će poslodavac po svom nahođenju koristiti (najmanje u proizvodnju i realne investicije). Dakle, Zakon o radu ne donosi se da bi se povećala zaposlenost, već da se poveća profit, nažalost dominatno spekulativnog kapitala.

Sa čime se to želi u konkurentnu borbu na tržištu Evropske unije - sa velikim korporacijama ili multikorporacijama, koje imaju svaku podršku države? Osnovni cilj neoliberalne hegemonije uopšte nije podsticanie rasta i zaposlenosti uz redukciju inflacije. Cilj je podčiniti radničku klasu, prigrabiti domaću akumulaciju i kontrolisati međunarodno zaduživanje države i stvaranje država kolonija.

Imperativ u tome je kontrola radnika (zaposlenih) u cilju osiguranja "međunarodne konkurentnosti" i redovnog servisiranja spoljnih dugova-da bi se ponovo ušlo u novi dug i gušenje obavezama iz dugova (stvaranje zavisne dužničke ekonomije).

U sektoru zaposlenih normalno je da vlada osećanje nesigurnosti i velike neizvesnosti, čak i straha. Strah da se ostane bez posla, do koga je posle gotovo nemoguće doći, uz izostanak bilo kakve zaštite.

Solidarnost je zamenjena neoliberalnim individualizmom i otuđenjem, patološkom zavidnošću i međusobnom mržnjom. Radnici postaju običan "dodatak" kapitalu, bez vlasničkih prava, bez državne, sindikalne i socijalne zaštite (sindikati su pocepani, razbijeni, umesto jedinstveni, a u privatnom sektoru i ne postoje).

Radnička klasa je podeljena na tri segmenta:

Zaposleni u privatnom sektoru (sve slabiji sindikati, ili ih nema, nesigurnost, slaba prava),

Zaposleni u javnom sektoru (koji koriste ovu partijsku transformaciju države),

Zaposleni u inostranstvu (odliv radne snage),

Penzioneri (ranije zaposleni),

Nezaposleni (bivši zaposleni, budući nezaposleni).

Naraslo je interesno suprotstavljanje ovih delova stanovništva:penzioneri - zaposleni, zaposleni - nezaposleni, zaposleni u javnom sektoru - zaposleni u privatnom sektoru. Uz to vlast sve čini da pocepa sindikate, a sve one na subvencijama i restrukturisanju i ucenjuje i suprotstavlja organizovanim sindikatima. Stara je to priča, u kojoj cenu plaćaju svi zaposleni i nezaposleni. Treba ići za stvaranjem jedinstvene platforme rada u opštem klasnom sukobu odnosa rada - kapitala - države.

Cilj neoliberalnih reformi je, vidimo, podčiniti sindikate i radničku klasu, a domaća preduzeća, investicije i bankarski sektor međunarodnim imperativima.Privatizacioni talasi proizvodne državne imovine (kapitala) i dalje se vidimo nastavljaju.

Masa gotovog novca u sferi spekulativne ekonomije (i kriminala i korupcije) ne investira se u realnu ekonomiju, već u spekulativne transakcije. Redovno se lakše ulazi u spekulativnu nego u realnu ekonomiju (u potrazi za brzim i visokim profitom). Finansijalizacija se odvija pod slabom kontrolom Centralne banke i kontrolnih državnih organa licemerne i parazitske države i interesnih grupa stranaka na vlasti.

Reintegracija radničke klase u svet kapitala preko visoke nezaposlenosti i s malom-tolerancijom na delovanje sindikata, spekulativna koncentracija bogatstva u uskom krugu birokratije i političke oligarhije, ogromno socijalno raslojavanje, uz demontažu države blagostanja - doveo je do pravog ambijenta za potrebne stvarne dubinske ekonomske reforme sistema.

I sada, u pravom infarktnom stanju privrede, socijalnom beznađu najvećeg dela stanovništva, predsednik Vlade je izjavio da predstoje reforme sa "mnogo znoja, suza i problema". Moram reći, poznajući dobro situaciju, da nam je te "blagodeti" i do sada previše na raspolaganju. Niko da korektno reaguje na ovakvu „blistavu budućnost" koja se nudi kao obećanje boljeg života (za otprilike tri godine odricanja i „stezanja kaiša"), a koja na ovom konceptu neće doći (i nije došla već punih deset godina).

U pravu su sindikati koji nisu prihvatili nacrt Zakona o radu, kao i Sindikat novinara Srbije (S1NOS) smatrajući da je antiradnički i da vodi najgrubljoj eksploataciji i diskriminaciji radnika. Zakon je u isključivom interesu poslodavaca i vodi daljem razaranju socijalne strukture drušrva i države blagostanja, a u osnovi je „proizvod" interesno povezanog krupnog kapitala, političkih struktura i dela „medijske elite". Uostalom nije postojeći Zakon o radu kriv za našu tešku i vrlo složenu krizu, već izabrani model razvoja i makroekonomske politike. Postojeći Zakon o radu ne predstavlja prepreku za investicije, razvoj i poslovnu aktivnost.

Ekonomska kriza se prebacuje na zaposlene, a ne za glavne krivce nosioce vlasti i njihovu pogrešnu i pogubnu makroekonomsku politiku i model razvoja. Zakon o radu stoga i ne treba menjati (treba postojeći doslovno sprovoditi).

Najavljene ekonomske mere Vlade predstavljene su kao rešenje za duboku privrednu i socijalnu krizu, dok najveći njihov deo vodi većoj eksploataciji rada i legalizuje nehuman, odnos prema radnicima. U meram Vlade je više elemenata liberalizma u odnosu na prethodne. To se posebno odnosi na fleksibilizaciju tržišta rada i dalju privatizaciju javnilh preduzeća.

Fleksibilizacija rada i plata neće povećati zaposlenost, ali će sigurno dovesti do porasta nezaposlenosti.

Ono što smatraju "reformama" jeste u stvari povlačenje socijalne države ili države blagostanja, posebno promenama Zakona o radu. Ako on prođe tada će predatorski neoliberalni kapitalizam u Srbiji naglo oživeti. Čovek će biti višestruko manje zaštićen nego do sada (u svim sferama delatnosti).

Odnos rada i kapitala (ne više dominantno spekulaitvnog, pljačkaško preraspodelnog tipa, već kreativnog, proizvodnog i stvarno preduzetničkog - moralnog) može da se gradi u uslovima jedne uređene države, jakih javnih institucija i sindikata, obaveznu primenu Zakona (ni ovaj se ne poštuje), redovnu isplatu plata i poreza i doprinosa, naknada za prekovremen rad, pregovore poslodavaca i njihovih zaposlenih - dakle uređen sistem odnosa odgovornosti.

Na ceni je turbo kapitalizam u Srbiji, kao "teror antiekonomije, i poništavanje radničkih prava", obaranje potrošnje, "stabilizacija" dubokoj krizi i visokoj nezaposlenosti.

Da li je to raskid sa dosadašnjim modelom razvoja i upravljanja privredom? To je nastavak pogubne i promašene makroekonomske politike modela razvoja. Proučavajući ponuđene mere "reformi" vidim da istinski duboke reforme privrede i društva nema. Dotle će i dalje "orkestar na Titaniku svirati do poslednjeg časa zanosne melodije velikih obećanja i još većih dugova".

Nastavlja se ista do sada vođena, politika produbljvanja krize, nove visoke zaduženosti i antirazvojni model makroekonomske politike sa daljom rasprodajom nacionalnog bogatstva. Izgubićemo još nekoliko godina potrebnog razvoja. Danas se sve više traže rešenja u regulisanju ponude (proizvodnje, privrednog rasta i štednje), a ne regulisanju globalne tražnje, posebno iz tražnje javnog sektora.

Ekonomski mehanizam zasnovan na principima kejnzijanske teorije i finansijske politike sve vise se preusmerava na društvene investicije preko stimulisanja državnih investicija u nauku i tehnologiju, obrazovanje, pripremu i preusmeravanje zaposlenosti.

Privatni kapital ulazi u sferu spekulacija, kratkoročnih brzih „profitabilnih" ulaganja ili se sele u inostranstvo. Teško je očekivati da on bude osnova dugoročne strategije razvoja.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane