Natrag

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (8)

Fenomen “Bitlsa”

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džoan Kolman

Pojačan pritisak na ovu naciju u cilju njenih promena, primenio je Institut za istraživanje Stenford početkom 60-tih godina. Njegova ofanziva je od tada postala snažnija i brža. Upalite televizor i sopstvenim očima ćete videti pobedu Stenforda: tok šou emisije sa tvrdim seksualnim detaljima, specijalni video kanali sa perverzijama, vladavina rock and roll-a i droge. Tamo gde je nekada kraljevao Džon Vejn, danas imamo višekratne izgovore za čoveka (da li je on uopšte čovek?) po imenu Majki Džekson, parodiju ljudskog bića koga prikazuju kao heroja, dok se vrti u krug, mrmlja i vrišti po televizijskim ekranima u milionima američkih domova.

Žena koja je prošla kroz niz brakova dobija nacionalnu pažnju u medijima. Prljavi, napola oprani, drogirani i dekadentni rok događaji se jedan za drugim satima prikazuju na televizijama sa svojim ispraznim zvucima i poludelim pokretima, odećom i jezikom. Serije koje prikazuju pornografske scene od kojih vam dođe da pobesnite ne pobuđuju nikakve primedbe. Ono što se početkom šezdesetih zaista ne bi tolerisalo, danas se prihvata kao krajnje normalno.

Podvrgnuti smo i podlegli smo onome što Institut Tavistok naziva „budućim šokovima". Njegova budućnost se dešava upravo sada, a mi smo toliko zaglupljeni jednim za drugim kulturnim šokom da prosto svaki naš protest deluje uzaludno, pa stoga logično zaključujemo kako od bunta nemamo nikakve koristi.

1980. godine Komitet 300 je izdao naređenje da se pritisak još više pojača. Po njima, SAD se nisu dovoljno brzo strmoglavljivale.

Sjedinjene Američke Države su tada počele proces „priznavanja" koljača iz Kambodže, zločinačkog režima Pola Pota, koji je, prema sopstvenom priznanju, ubio 2 miliona građana Kambodže.

A 1991. godine točak je bio u punom zamahu. Sjedinjene Američke Države su krenule u rat protiv prijateljske države koja je bila programirana da veruje vašingtonskim izdajnicima.

Optužili smo Sadama Huseina, predsednika male države Irak, za sva moguća zla, od kojih nijedno nije bilo ni izdaleka istinito. Ubijali smo i sakatili decu, ostavili ih da gladuju i umiru od svih mogućih bolesti.

U isto vreme poslali smo Bušove misionare iz Komiteta 300 u Kambodžu da priznaju zločinačka masovna ubistva 2 miliona Kambodžanaca koje je Komitet 300 žrtvovao u svom projektu depopulacije gradova, kakav će veliki gradovi Sjedinjenih Američkih Država iskusiti u ne tako dalekoj budućnosti.

Danas predsednik Buš, sa svojom vladom koja vrvi od ljudi iz Komiteta 300, može da kaže: „Gledajte, ljudi, šta hoćete od mene? Rekao sam vam da ću praviti kompromise kada to budem smatrao potrebnim, čak i ako to znači da moram da spavam u istom krevetu sa ubicama Pola Pota. Pa šta onda - poljubite me u zadnjicu."

Pritisak u cilju promena će doživeti svoju kulminaciju 1993. godine i postaćemo svedoci scena kakve nismo mogli ni da zamislimo. Pijana Amerika će reagovati, ali vrlo slabo. Ne uznemiruje nas ni najnovija opasnost za našu slobodu - lični kompjuterski čipovi. Knjiga Promenljive slike čoveka bila bi previše stručna za većinu ljudi pa su unajmili usluge Merilina Fergusona kako bi sve mogli lakše da objasne. „Doba Vodolije" je najavilo predstave sa golim glumcima, a pesma koja je postala hit broj jedan na top listama, „Svanuće doba vodolije" (The Dawning od the Age of Acquarius), je u trenutku obišla ceo svet.

Lični kompjuterski čipovi će nas lišiti našeg prirodnog okruženja kada se svima dodele, a okruženje, kao što ćemo moći da vidimo, znači mnogo više od uobičajeno prihvaćenog značenja te reči. Sjedinjene Američke Države su prošle razdoblje intenzivne traume koja nikada u istoriji ovog sveta nije obišla nijednu zemlju niti ijednu naciju, a najgore tek dolazi.

Sve se odvija prema zapovestima Tavistok instituta i s onim što su zacrtali sociolozi iz Stenford centra. Vremena se ne menjaju. Ljudi su ti koji uzrokuju promene. Sve te promene su unapred planirane i događaju se kao rezultat dobro osmišljenog delovanja. Nas su menjali, u početku postepeno, ali se danas brzina promena povećava. Sjedinjene Američke Države se iz „jedne nacije pod Bogom" pretvaraju u mnoštvo nacija pod nekoliko bogova. SAD više nisu „jedna nacija pod Bogom". Tvorci Ustava definitivno su izgubili bitku.

Naši preci su govorili istim jezikom, imali istu veru - hrišćanstvo, i iste ideje. U našoj sredini nije bilo stranaca. To se dogodilo kasnije, smišljeno isplaniranim činom razbijanja Sjedinjenih Američkih Država u niz razjedinjenih nacionalnosti, kultura i vera. Ako sumnjate u ovo, otiđite na Istsajd u Njujorku, ili na Vestsajd u Los Anđelesu, bilo koje subote, i osvrnite se oko sebe. Sjedinjene Američke Države su sastavljene od nekoliko nacija koje se bore za koegzistenciju pod zajedničkim sistemom vlasti.

Kada je Frenklin D. Ruzvelt, rođak predsednice Komiteta 300, širom otvorio branu za useljavanje, kulturni šok je izazvao veliku zbrku i iščašenje te „jednu naciju" pretvorio u neodrživ koncept. Rimski klub i NATO su to stanje još pojačali. „Voli bližnjeg svoga" će funkcionisati samo onda kada je tvoj bližnji „kao ti".

Tvorci Ustava istine, koji su postavljeni za buduće naraštaje, stvorili su istine koje su „same po sebi očigledne". Kako nisu bili sigurni da će budući naraštaji te istine, na koje su ovu naciju obavezali, smatrati „same po sebi očiglednim", odlučili su da ih jasno iskažu.

Izgleda da su se bojali kako bi moglo da dođe vreme u kome te istine više neće biti same po sebi očigledne. Tavistokov institut za ljudske odnose pobrinuo se da zaista nestane ono za šta su se tvorci Ustava bojali da bi moglo da nestane. To vreme je došlo s predsednikom Bušom, njegovim stavom da „nema apsoluta" i njegovim Novim svetskim poretkom pod vlašću Komiteta 300.

Ovo je deo projekta društvenih promena koje su nametnute Amerikancima, za koje su Harmon i Rimski klub rekli da će prouzrokovati snažnu traumu i ogroman pritisak na američki narod. Društveni sukobi i prevrati koji su se dogodili od pojave Tavistok instituta, Rimskog kluba i NATO-a nastaviće se u SAD-u toliko dugo sve dok se bude ignorisala granica njihovog prihvaćanja. Države su sazdane od pojedinaca i kao i pojedinci imaju granicu absorbovanja promena, bez obzira na to koliko su otporne.

Ovu psihološku istinu je potpuno dokazao Projekat strateškog bombardovanja, koji je zagovarao snažno bombardovanje stambenih četvrti nemačkih radnika.

Kao što sam već spomenuo, taj projekat je napravljen od strane osiguravajućeg društva Prudential i danas niko ne sumnja da je Nemačka pretrpela poraz zahvaljujući toj operaciji. Mnogi naučnici koji su radili na tom projektu danas rade na gustom bombardovanju Amerike, a oni koji su umrli svoja umeća su ostavili u rukama drugih, onih koji su došli posle njih.

Naslede koje su iza sebe ostavili može se naći u činjenici da kao nacija nismo tako mnogo izgubili, već smo usmereni ka putu suprotnom od onoga na koji su nas, pre 200 godina, poveli tvorci Deklaracije o nezavisnosti. Ukratko, izgubili smo vezu sa svojim istorijskim genima, sa svojom verom, koja je nadahnula bezbroj naraštaja Amerikanaca, da kao nacija idu napred, koristeći se baštinom koju su nam ostavili tvorci Deklaracije o nezavisnosti i Ustava Sjedinjenih Američkih Država.

Da smo izgubljeni jasno je svima onima koji tragaju za istinom, koliko god ona bila neprijatna.

Sa predsednikom Bušom i njegovim „moralom bez apsoluta" kao vodiljom mi srljamo kao sve izgubljene nacije i pojedinci. Sarađujemo sa Komitetom 300 na sopstvenoj propasti i sopstvenom porobljavanju. Neki, koju su postali toga svesni, osećaju snažnu nelagodnost. Razne teorije zavere s kojima su upoznati kao da nisu sve rekle. To je zato što njihovi autori nemaju pojma o „hijerarhiji zaverenika" - Komitetu 300.

Duše koje imaju dubok osećaj nelagodnosti i osećaju da nešto zaista nije u redu lutaju u mraku, jer svoj kolektivni prst ne mogu da upere na određeni problem. Brinu o budućnosti za koju osećaju da im izmiče pod nogama. Američki san je postao priviđenje. Okreću se veri, ali ne preduzimaju ništa da akcijom pomognu svojoj veri. Amerikanci nikada neće doživeti povratak na isti put, kakav su doživeli Evropljani na vrhuncu Srednjeg veka. Odličnom akcijom Evropljani su u sebi probudili duh obnove koji je rezultirao slavnom renesansom.

Neprijatelj koji je Amerikance doveo do ove tačke odlučio je da napravi snažan pohod na Sjedinjene Američke Države kako bi renesansu Amerike učinio nemogućom. Ko je taj neprijatelj?

Taj neprijatelj nisu bezlični „oni". Neprijatelj se može jasno definisati kao Komitet 300, Rimski klub, NATO i sve njihove kancelarije, trustovi mozgova i naučne institucije koje kontroliše Tavistok institut.

Nema potrebe da se koriste reči „oni" ili „neprijatelj", osim kao skraćenice. Mi znamo ko su „oni" ili „neprijatelji". Komitet 300, sa svojom „aristokratijom" - liberalnim poredkom američkog istoka, sa svojim bankama, osiguravajućim društvima, divovskim korporacijama, fondacijama, komunikacijskim mrežama kojima predsedava hijerarhija zaverenika - to je neprijatelj.

To je moć koja je stvorila vladavinu terora u Rusiji, Boljševičku revoluciju, Prvi i Drugi svetski rat, Korejski rat, Vijetnamski rat, pad Rodezije, Južne Afrike, Nikaragve i Filipina. To je tajna vlada gornjeg sloja koja je stvorila kontrolisani raspad američke ekonomije i deindustrijalizovala najveću industrijsku zemlju u istoriji sveta, i to zauvek.

Današnju Ameriku možemo da uporedimo sa vojnikom koji je zaspao usred bitke. Mi Amerikanci smo zaspali, prepustili se malodušnosti kao posledici stanja u kome su nas izložili tolikom mnoštvu mogućnosti da smo postali zbunjeni. To su promene koje menjaju našu okolinu i u isto vreme nam slamaju otpor na promene, tako da postajemo ošamućeni, malodušni i da na kraju usred bitke zaspemo.

Za ovo stanje postoji tehnički izraz, koji glasi: „napetost od dalekometnog prožimanja". Umeće podvrgavanja veoma velike grupe ljudi stalnom i dalekosežnom prožimanju osmislili su naučnici iz Tavistok instituta za ljudske odnose i njihove kancelarije u SAD-u - centra za istraživanje Stenford i Korporacije Rand, te još najmanje 150 naučnih institucija u SAD-u.

Dr Kurt Levin, naučnik koji je osmislio ovo nehumano ratovanje, doveo je do toga da se prosečni američki veteran izjeda zbog raznih teorija zavere i ima osećaj nesigurnosti i izolovanosti, a možda i straha, dok traga, ali ne razume trulež koja je prouzrokovana „promenljivim slikama čoveka", nesposoban da identifikuje i da se bori protiv društvenih, moralnih, ekonomskih i političkih promena koje smatra nepoželjnim i koje ne želi, a koje na svakom koraku postaju sve brojnije i snažnije.

Ime dr Levina nećete pronaći ni u jednoj od američkih službenih publikacija, koje, u svakom slučaju, sadrže podatke uglavnom s tačke gledišta vladajućeg sloja, tj. pobednika u ratovima. Stoga vas sa ponosom upoznajem sa njegovim imenom. Kao što sam već spomenuo, dr Levin je organizovao Psihološku kliniku Harvard i Institut za društvena istraživanja, pod okriljem Tavistok instituta. Iz imena tih institucija ne može se baš naslutiti njihova prava svrha.

To me podseća na zloglasni Zakon o reformi sistema kovanja novca i kovanica, koji je donet 1827. godine. Naziv tog zakona je bio sasvim bezazlen, ili je tako zvučao, što je i bila namera njegovih tvoraca. Preko tog Zakona senator Džon Šerman predao je zemlju u ruke međunarodnih bankara. Šerman je, navodno, podržao taj zakon a da ga „nije ni pročitao".

Kao što znamo, prava svrha tog zakona bila je da se oduzme vrednost (da se povuče iz upotrebe) srebru i da se bankarskim prevarantima da neograničena moć nad kreditima ove države, moć na koju očigledno nisu imali pravi po jasnim i nepogrešivim odredbama američkog Ustava.

Kurt Levin je omogućio Tavistok institutu, Rimskom klubu i NATO-u neograničenu moć nad Amerikom, na koju nijedna oreganizacija, nijedno telo niti ijedno društvo nemaju pravo. Te institucije koriste se uzurpiranim ovlašćenjima kako bi razorile volju nacije da se odupre planovima i namerama zaverenika da nam oduzmu plodove Američke revolucije i usmere nas na put koji vodi direktno u „novi Srednji vek", pod vlašću svetske vlade.

Levinove kolege na ovom projektu dalekosežnog prožimanja bili su Ričard Krosman, Erik Trist, H. V. Diks, Vilis Harmom, Čarls Anderson, Garner Linsi, Ričard Prajs, i V. R. Bion. Evo opet imena koja se nikada ne pojavljuju u večernjim vestima.

U stvari, pojavljuju se samo u naučnim časopisima. Ta imena su poznata veoma malom broju Amerikanaca, ali ni oni ne-maju pojma šta su ljudi koji stoje iza tih imena učinili i šta čine Sjedinjenim Američkim Državama.

Predsednik Džeferson je jednom rekao kako žali one ljude koji misle da znaju šta se događa na osnovu onoga što pročitaju iz novina. Britanski premijer Dizraeli rekao je nešto vrlo slično. Zaista, otkako je sveta i veka, vladari su uživali u vladavini iza zavesa. Čovek je oduvek imao potrebu da vlada i nigde i ni u kojem vremenu ta želja nije bila toliko snažna kao danas.

Da nije tako, kome bi bila potrebna sva ta tajna društva? Ako nad nama vlada otvoren sistem, pod vodstvom demokrtski izabranih predstavnika, čemu onda potreba za tajnim masonskim redovima u svakom selu, gradu, velegradu, širom Sjedinjenih Američkih Država? Kako to da masoni mogu da deluju tako otvoreno i u isto vreme da drže svoje tajne tako skrivene? To pitanje ne možemo da postavimo „devetorici nepoznatih ljudi" iz lože Devet sestara u Parizu, ni devetorici njihovih kolega iz lože Kvarter Koronati iz Londona. A ipak, ta osamnaestorica muškaraca čine deo jedne još tajnije vlade - Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RIIA) i još dalje - Komiteta 300.

Kako to da je organizacija Škotski obred masona (Scottish Rite of Freemasonry) uspela da ispere mozak Džonu Hinkliju da ubije predsednika Regana? Zašto imamo tajne organizacije kao što su Vitezovi Sv. Jovana Jerusalimskog (Knights of St. John of Jerusalem), Okruglog stola (the Round Table), Milnerova grupa (the Milner Group), i tako dalje i tako dalje, ceo niz tajnih društava?

Ona su sastavni deo svetskog lanca zapovedanja i kontrole, koja ide preko Rimskog kluba, NATO-a, Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, pa sve do vrha, do „hijerarhije zaverenika" - Komiteta 300. Ljudima su potrebna ta tajna društva zato što su im dela zla pa moraju da ih skrivaju. Zlo ne može da opstane na svetlu istine.

U ovoj knjizi naći ćemo skoro potpun popis zaverenika, njihovih institucija i publikacija. 1980. godine, „zavera Vodolija" je bila u punom zamahu i njen uspeh je vidljiv na svim područjima našeg ličnog i javnog života.

Već danas je vidljiv veliki porast bezumnog nasilja, serijskih ubistava, samoubistava medu tinejdžerima, nepogrešivi zakoni letargije kao posledice „dugosežnog prožimanja", te su ove pojave postale deo naše prirodne okoline, i jednako su opasne, ako ne i opasnije od recimo zagađenja vazduha koji udišemo.

Dolazak doba Vodolije je zatekao Ameriku potpuno nespremnu. Kao nacija nismo bili spremni na to da će nam biti nametnute promene. Ko je ikada čuo za Tavistok, Kurta Levina, Vilisa Harmona i Džona Rolingsa Risa? Nije ih bilo ni na američkoj političkoj sceni. Ali, da smo se uopšte potrudili da pogledamo, primetili bi kako smo sve manje sposobni da izdržimo futuristički šok, jer smo postali sve umorniji, rastrešeniji i na kraju smo ušli u razdoblje psihološkog šoka, posle koga je nastupila malodušnost kao spoljno vidljiva posledica rata dugosežnog prožimanja.

Doba Vodolije je najbolje opisao Tavistok institut kao sredstvo stvaranja nemira: „Postoje tri različite faze u reakciji na stres koje karakterišu velike skupine društva. Prva je površnost - ljudi koji su napadnuti braniče se obećanjima koja neće da ispune; time se ne identifikuje uzrok krize niti se čini išta da bi se taj uzrok otklonio pa će kriza i dalje da traje. Druga faza je fragmentacija.

Ona se pojavljuje u toku trajanja krize i paralelno sa slamanjem društvenog poretka. Zatim dolazi treća faza, u kojoj ciljna grupa prelazi u „samoostvarenje" i okreće se od otpočete krize pa dolazi do reakdije lošeg prilagodavanja, propraćene aktivnim sinoptičkim idealizmom i otuđenjem od društva.

Ko može da zanemari da je sa velikim porastom upotrebe droge (kada „crack" svakog dana momentalno stvara hiljade novih zavisnika), sa šokantnim porastom ubistava nerođene dece svakog dana (aborticid), čiji broj već premašuje broj stradalih Amerikanaca u dva svetska rata, u Korejskom i u Vijetnamskom ratu, s otvorenim prihvatanjem homoseksualizma i lezbejstva čija „prava" svakog dana štiti sve veći broj zakona, sa užasnom pošasti side koja nam preplavljuje gradove, s potpunim krahom obrazovnog sistema, sa zapanjujućim porastom razvoda brakova, sa brojem ubistava od koga ostatak sveta postaje toliko šokiran da ne može da veruje, sa sotonskim serijskim ubistvima, sa velikim talasnom pornografije propraćene „popustljivošću" na našim televizijskim ekranima - ko može da kaže da ova nacija nije u krizi, u krizi koju ne rešavamo i od koje okrećemo glavu?

Dobronamerni ljudi, specijalisti za ove stvari, za mnoge probleme okrivljuju obrazovanje, tj. ono što se u Sjedinjenim Američkim Državama smatra obrazovanjem. Danas je veliki broj zločinaca uzrasta od 9 do 15 godina.

Silovatelji su prilično uobičajeni u uzrastu od 10 godina. Naši društveni specijalisti, naši učiteljski sindikati i naše crkve kažu da se sve to događa zbog pogrešnog obrazovnog sistema. Pogledajte kako su rezultati u školama sve slabiji. Stručnjaci se žale na činjenicu da Sjedinjene Američke Države danas zauzimaju 39. mesto na svetskoj lestvici obrazovanosti.

Zašto oplakujemo ono što je tako očigledno? Naš obrazovni sistem programiran je za samouništenje. Upravo zato je NATO poslao u Ameriku dr Kinga. Činjenica je da Komitet 300, uz odobrenje naše Vlade, ne želi da naša omladima bude obrazovana. Obrazovanje koje su masoni, sudija Hugo Blek, Aleksandar King, Gunar Mirdal i njegova žena došli da podare deci Sjedinjenih Američkih Država je to da se zločin isplati, i da je važna pronicljivost.

Učili su našu decu da se zakoni Sjedinjenih Američkih Država ne primenjuju jednako i da je to savršeno u redu. Našu decu su deset godina odgajali korumpirani primeri. Upravo je pohlepa upravljala Ronaldom Reganom i Džordžom Bušom i potpuno ih je iskvarila. Naš obrazovni sistem nije zakazao.

Pod vodstvom Kinga, Bleka i bračnog para Mirdal, on je zapravo, veliki uspeh, ali sve zavisi s koje tačke gledišta se posmatra. Komitet 300 je oduševljen našim sistemom obrazovanja i neće dozvoliti da se promeni ni jedan zarez.

Nametnuta trauma dalekosežnog prožimanja prema Stenford centru i Vilisu Harmonu, a čiji je sastavni deo i naše obrazovanje, traje već 45. godina. Ali, koliko ljudi je svesno podmuklog pritiska na naše društvo i stalnu izloženost ispiranju mozga, koje je svakodnevno na delu? Misteriozni ratovi bandi koji su 1950-tih izbili u Njujorku pokazuju kako zaverenici mogu da stvore svaku vrstu poremećaja koju požele i da njim upravljaju. Odakle su ti ratovi bandi došli niko nije znao do 1980-tih, kada su otkriveni skriveni kontrolori koji upravljaju takozvanim „društvenim pojavama".

Ratovi bandi bili su detaljno isplanirani na Stenfordu i osmišljeni su s namerom da šokiraju društvo i prouzrokuju talase uznemirenosti. Do 1958. godine bilo je više od 200 takvih bandi. Postale su i popularne na osnovu mjuzikla i holivudskog filma Priča sa zapadne strane (West Side Story). Pošto su deset godina bile glavna tema, 1966. godine su naglo nestale sa ulica Njujorka, Los Andelesa, Nevarka, Nju Džersija, Filadelfije i Čikaga.

Tokom skoro deset godina nasilništva bandi, javnost je reagovala u skladu sa profiliranom reakcijom kakvu je Stenford upravo i očekivao. Društvo kao celina nije moglo da razume ratove bandi, a javnost je reagovala na način lošeg prilagođavanja. Da je bilo pametnih koji bi u ratovima bandi mogli da prepoznaju Stenfordov ogled iz društvenog inženjeringa i pranja mozga, ta zavera bi bila otkrivena.

Ili nismo imali školovane stručnjake koji bi mogli da vide šta se dešava (što je malo verovatno) ili im je neko zapretio pa su morali da ćute. Saradnja Stenforda s medijima dovela je u prvi plan napad „novog doba" (new age) na našu okolinu, upravo onako kako su predvideli društveni inženjeri i naučnici nove nauke is Tavistoka.

1989. godine ratovi bandi su ponovo uvedeni na ulice a sa ciljem društvenog uslovljavanja promena. Samo nekoliko meseci posle prvog incidenta bande su počele da se množe, prvo u desetinama, a potom u stotinama po ulicama Ist Sajda u Los Anđelesu. Namnožile su se jazbine droge i prostitucije. Ulicama su zavladali dileri drogom. Ko god bi im stao na put bio je upucan.

Povici u štampi su bili vrlo glasni i trajali su dugo. Stenfordova velika ciljna populacijska zajednica počela je da se brani obećanjima koje nije želela da ispuni. To je upravo ono što Tavistok naziva novom fazom, u kojoj ciljna grupa ne uspeva da identifikuje uzroke krize.

Druga faza u krizi ratova bandi bila je „fragmentacija". Ljudi koji nisu živeli u četvrtima gde su vladale bande govorili su: „Hvala Bogu što nisi u našoj četvrti". Time se zanemarivala činjenica da se kriza nastavila sa ili bez njenog prepoznavanja i da je društveni poredak Los Anđelesa počeo da se slama. Baš kao što je Tavistok i isprofilisao, one zajednice koje nisu bile pogođene ratovima bandi „su se odcepile kako bi se odbranile". Zato što izvor krize nije bio definisan, nastao je takozvani proces „slabog prilagođavanja", razdoblje odvajanja od društva.

Osim velikog povećanja prodaje droge, koja je svrha ratova bandi? Prvo, pokazati ciljnoj grupi da nisu sigurni, tj. stvoriti osećaj nesigurnosti. Drugo, pokazati im da je organizovano društvo bespomoćno pred takvim nasiljem i, treće, dovesti do priznavanja činjenice da se naš društveni poredak urušava. Današnji talas nasilnih bandi nestaće onako brzo kako je i nastao, kada se završe sve tri faze Stenfordovog programa.

Odličan primer društvenog uslovljavanja radi prihvatanja promena, čak i onda kada Centar za istraživanje Stenford priznaje da velika ciljna populacijska grupa ne prihvata te promene, bio je „dolazak" „Bitlsa". „Bitlsi" su dovedeni u Sjedinjene Američke Države u sklopu društvenog ogleda gde će velike populacijske grupe da budu podvrgnute ispiranju mozga koga nisu bili ni svesni.

Kada je Tavistok doveo „Bitlse" u SAD, niko nije mogao da zamisli kakva će kulturna katastrofa da nastane posle njih. „Bitlsi" su bili integralni deo „zavere Vodolija", živog organizma koji je nastao iz programa „The Changing Images of Man" (Promenljive slike čoveka), URH (489)-2150-Policy Reserch Report (Izveštaj o istraživanju politike) No. 4/4/74. Policy Report prepared by SRI Center for the study of Social Policy, Director, Professor Willis Harmon (Pripremio Centar SRI za proučavanje društvene politike, direktor Vilis Harmon).

Fenomen „Bitlsa" nije bio spontana pobuna omladine protiv starog društvenog sistema. Naprotiv, sve je to bila pomno osmišljena zavera kojom je neko zavereničko telo, koje nije bilo moguće identifikovati, uvelo visoko destruktivan uslov podele u jednu veliku populacijsku grupu, koja je, protiv svoje volje, podvrgnuta promenama. Zajedno sa „Bitlsima" u Ameriku su uvedene nove reči i nove fraze, koje je pripremio Tavistok institut. Reči kao što su „rock" u vezi sa tadašnjom muzikom, „teenager", „cool", „discovered" (otkriven) i „pop music" bile su upravo šifrirani leksikon koji je označavao prihvatanje droge. Stigao je sa „Bitlsima" i pratio ih gde god bi krenuli, kako bi ih „teenageri" „otkrili". Zanimljivo je da reč „teenager" nije nikada pre upotrebljavana do pojave „Bitlsa", koji su se pojavili zahvaljujući Tavistok institutu za ljudske odnose.

Kao i u slučaju ratova bandi, ništa se ne bi postiglo bez saradnje medija, posebno elektronskih, i posebno besramnog Eda Salivana, koga su zaverenici uvežbali za ulogu koju je trebalo da odigra. Niko ne bi obratio veliku pažnju na budalastu grupu iz Liverpula i na njihov 12-atonalni sistem „muzike" koja je usledila da nije bilo ogromnog publiciteta u štampi.

Taj 12-atonalni sistem se sastojao od teških, ponavljajućih zvukova, koje je Adorno, specijalni prijatelj kraljice Elizabete, pa time i Komiteta 300, uzeo iz muzike Dionizijskog kulta i sveštenstva Bala i dodao im „moderniji" štimung.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane