Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (7)

Neoliberizam je nacionalne privrede učinio ranjivim

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

6. Neoliberalna ekonomija i „šok terapija" u krizom pritisnutoj privredi

Relevatnost monetarizma i liberalizma u privredi pogođenoj dubokom i kompleksnom ekonomsko - socijalnom (i razvojnom) krizom, do sada je jasna po svojim „rezultatima, posebno u našoj privredi, ali i u drugim „privredama u tranziciji".

Kriza se produbljuje, nezaposlenost se povećava, proizvodnja konstantno opada, socijalno raslojavanje društva je sve veće (oformljena je vrlo bogata manjina, uski sloj od 5-8% stanovništva, uz najveći deo osiromašenog stanovništva).

Socijalna infrastruktura se iz osnova menja, ali uz stalno slabljenje i drobljenje radničkih sindikata (pregovaračka snaga sindikata stalno slabi).

Mogućnosti zapošljavanja su sve manje, obzirom da investicije nisu oživele, uz istovremeni brz tehnološki razvoj koji traži sve manje rada. Nelikvidnost privrede podstaknuta dugo vođenom restriktivnom monetarnom politikom stabilizacije je izuzetno izražena, a cena novca i kredita izuzetno visoka.

U eksternoj ekonomiji dolazi do enormnog rasta deficita trgovinskog i platnog bilansa, domaće tržište je preplavljeno stranom jeftinijom i kvalitetnijom robom, uz sve brži rast inostrane zaduženosti i obaveza iz eksternih delova. Stvara se visokozavisan razvoj oslonjen na strani kapital.

Budžetski deficit ima tendenciju da "eksplodira" i da se sve više oslanja na kredite poslovnih banaka u rukama stranog kapitala, a u krajnjem slučaju na uvoz kapitala za finansiranje ne samo deficita budžeta, već i budžetnih rashoda u masi.

Krizno stanje ekonomije traži odgovor na pitanje: može li se (i kako) izfaze krize ka ekonomskom razvoju? Da li i dalje zadržati koncepcijuliberalno-monetarističkog tipa i savete inostranih stručnjaka (predstavnika svetskog finansijskog kapitala, MMF, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije (STO) i predstavnika EU)? Da li se može od "divljeg kapitalizma" ka organizovanom socijalno-tržišnom sistemu (kao, uostalom, sistemu koga je do nedavno imala privreda Evropske unije).

Centralne banke ističu kao primarni cilj monetarne politike "borbu protiv inflacije", uz korišćenje visoke referentne kamate, a zatim restriktivna politika novca i kredita, "čvrst" i precenjen kurs domaćeg novca, politika uravnoteženog budžeta i dr. što je sve sastavni deo monetarizma danas.

Restrikcija i smanjenje javnih rashoda (posebno socijalnog i transfemog karaktera), praćeni deregulacijom i visokom liberalizacijom, rušili su jedan socijalni sistem i ravnotežu u društvu, a oslobodili prostor za divljački pljačkaški sistem kapitalizma prvobitne akumulacije kapitala.

Može li se poći alternativnim putem u tranziciji i izlasku iz kompleksne krize? Kako oživeti domaće faktore razvoja i pokrenuti dinamičan i dugoročno održiv optimalan rast.

U bežanju od vulgarnog marksizma i potpune etatizacije privrede, socijalno uravnoteženog, ali i neefikasnog privrednog sistema, rukovodstva država i privreda u tranziciji su krenula u obnovu starog kapitalizma, ali sada vulgarnog tipa, turbo kapitalizma zasnovanog na pljačkaškom odnosu prema društvenom kapitalu i poništavanju prava radničke klase. Da li je formiran kompleksan model razvoja i privrednog sistema?

Da li izabrani model ekonomske politike (pošto se o modelu privrednog sistema ne može govoriti) zasnovan na nagloj liberalizaciji svih tržišta (čak i tržišta kapitala) i monetarističkoj dogmi, odgovara jednoj maloj privredi i to nedovoljno razvijenoj, sa oko 5.500 evra per capita?

Međutim, države se na pokornost stranom kapitalu i interesima upravo teraju šok-terapijom. To nije šok terapija, već šok-infekcija, prethodno anestezirane ekonomije. Mnogi autori smatraju da je to operacija bez anestezije ("bolne reforme").

Monetaristički i tržišni fundamentalizam u nerazvijenoj privredi u kojoj je monetizacija niska, nedostatak tekućeg novca i kapitala za razvoj (štednje) tako izražen da predstavlja pravi tektonski poremećaj, uz gotovo potpunu zavisnost sektora preduzeća od kredita banaka i visoke zaduženosti prema bankama u zemlji i inostranstvu, ali i međusobno, uz zastarelu tehnologiju, nisko korišćenje kapaciteta, visoku poresku presiju i dr. prava je omča za oporavak i razvoj. To nije samo šok privredi, već omča razvoja.

Neki autori su to nazvali "pohod neobuzdanog kapitalizma". Drugi su to nazvali "neokonzervativni (Fridmanovski) model kapitalizma katastrofe" (Noami Klajn).

Mnoge poznate ekonomske škole nude niz drugačijih rešenja upravo za ovakav tip privreda.

Da navedemo najvažnije, do sada dominantne u ekonomskoj teoriji:

Kejnzijanizam, dokazan preko Nju dila ("Novog dogovora")i Velike depresije,

Neoklasična teorija (sinteza) i "država blagostanja",

Model socijalno-tržišne privrede (zapadnoevropski model kapitalizma),

Postkejnzijansku teoriju i makroekonomsku politiku (novi monetarizam),

Intervencionistička politika u razvijenim privredama (istorijska škola),

Institucionalizam i njegov model transformacije društvenih sistema,' (

Model postepene transtormacije jednog u drugi sistem (to je poznata teorija konvergencije),

Neoliberalizam i čisti moneatrizam („Čikaška škola").

Od svih modela i škola izabran je u nizu država u tranziciji (da li samostalno ili po nagovoru savetnika sa zapada?) model grubog monetarizma, model "čistog"tržišnog društva i totalne (brze) privatizacije pomoću posredovanja države u tom procesu, ali i brza i velika liberalizacija unutrašnjeg tržišta i spoljnotrgovinskih odnosa, čak i kapitalnih transakcija, što se pokazalo pogubno za privredu u razvoju.

To je, uz pogrešan izbor, istovremeno i veliki šok ("šok terapija") za svaku, posebno slabo razvijenu privredu izloženu razarajućem delovanju inostranog kapitala i uvozne robe na domaću proizvodnju.

Videli smo nešto ranije da je liberalizam i monetarizam nastojao da državno ili "društveno vlasništvo" kod nas brzo i po svaku cenu pretvori u privatno uz model liberalne (čiste) tržišne ekonomije.

Sada se u Francuskoj i drugim državama EU, javlja ekonomski patriotizam jer se ne dozvoljava da strane kompanije preuzmu kontrolu nad domaćim firmama u sektoru energetike, vodosnabdevanja, transporta, telekomunikacija ili zdravstva, bez posebne dozvole države, koja ima pravo veta, (videti dekret francuskog ministra za privredni oporavak Amoa Montenburga). P

ri tome se zagovara sopstveni privredni razvoj-aktivirajući domaće faktore razvoja.

Preskočen je metod postepene transformacije u sistem mešovite privrede u kojoj funkcionišu različiti oblici vlasništva, uključujući "radničko akcionarstvo" i upravljanje u preduzećima dosadašnjeg društvenog vlasništva.

Ni u razvijenim privredama EU ne dominira sistem čiste tržišne ekonomije i liberalizam, već mešovita privreda i vrlo snažan državni ekonomski intervencionizam (monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska sfera, zaštitna politika, odnosi u raspodeli, direktna podsticajna i socijalna državna intervencija iz budžeta i dr.).

U privredi Srbije uz neoliberalizam i grubu verziju monetarizma dominira i ad hoc voluntaristički intervencionizam.

Da se podsetimo, u EU je određeno kakva može biti najviša kamatna stopa, kolika maksimalna stopa inflacije, koliki deficit budžeta u bruto domaćem proizvodu, maksimalan javni dug u bruto proizvodu, usklađenost fiskalnog tereta i konvergencija fiskalnih sistema, jedinstven novac,regulisana ekonomija - dakle, gotovo svi faktori i poluge razvoja.

Gde je tu liberalizam, gde tržišni fundamentalizam, deregulacija, defiskalizacija i sl. Ne postoje, osim kao preporuka za druge zemlje van ove grupacije.

Osnovne pretpostavke neomonetarizma u privredi su sledeće: 1) Slobodna konkurencija i slobodna tržišta; 2) Oscilacije cena u oba pravca, mogućnosti svih subjekata da biraju oblike u kojima će držati svoja dobra - u sklopu funkcije tražnje novca iz ove teorije; 3) Razvijeno finansijsko tržište; 4) Sigurnost ulaganja; 5) Realne cene svih oblika imovine; 6) Novac je najvažniji faktor razvoja i stabilizacije; 7) Politika visoke kamatne stope i „skupog novca"; 8) Politika uravnoteženog budžeta; 9) Politika uravnoteženog platnog bilansa;

Restriktivna monetarna politika u cilju ostvarivanja stabilnosti privrede (inflacija je isključivo monetarni poremećaj); 11) Fluktuirajući (Slobodan) devizni kurs; 12) Smanjivanje poreskog tereta krupnom - preduzetničkom kapitalu; 13) Privatizacija odmah ili što pre, bez obzira na uslove, sto je poznato kao "šok terapija".

Kao i u nizu "drugih zemalja u tranziciji" vlada se oslanja na državnu prinudu, uz finansijsku pomoć iz inostranstva (donacije, kredit, doznake, pomoći), što vodi dužničkoj ekonomiji.

Dužnički zavisne privrede od MMF i svetskog kapitala dovedene su u stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i "restrukturisanja". Očito je da je model restriktivne monetarne politike (i novi monetarizam) u najvećem broju privreda doveo do stagnacije, krize, nelikvidnosti, socijalnog raslojavanja društva, ali ne rešavaju probleme razvoja i nezaposlenosti, odnosno budžetskog deficita i platnobilansnog deficita.

Ova koncepcija je otvoreno i sa mnogo hvalospeva podržana savetima stručnjaka MMF sa njihovim monetarističkim idejama. Izostali su ekonomski i razvojni stimulansi, oslonac na domaće resurse, sistemska regulacija, domaću nauku i alternativne ekonomske doktrine, upravljanje preduzećima od strane zaposlenih i povratak bankarskog sektora iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo, uz visoku prudencionu kontrolu centralne banke.

Tako je i Grinspen ponovo "otkrio" Šumpetera i njegovu "teoriju proizvodnog kredita" u njegovoj poznatoj teoriji privrednog razvoja.

7. Tržišni fundamentalizam i liberalizam-poluge u rukama finansijskog kapitala i eksploatacije

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno „strukturno prilagođavanje" MMF - doveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistem dovedeni do raspada. Potvrđuje se poznati stav „štednjom do bede". To je upravo dokaz uništavanja države blagostanja i socijalne države.

Tržišni fundamentalisti nikada nisu cenili državne institucije koje su potrebne da bi ekonomija uspešno poslovala.

Nekritički prihvaćeni koncept monetarizma MMF i neoliberalizam sa Zapada, kojim je „stabilizovan" monetarni sektor (stabilnost cena i deviznog kursa), ali bez stabilizacije i oživljavanja realnog sektora, dok se sanacija i restauracija banaka svela na masovnu likvidaciju domaćih banaka (greška ponovljena iz drugih država u tranziciji), uz uvođenje stranih banaka. "Stabilnost monetarnog sektora (cene, devizni kurs) je velika iluzija koja je proizvedena veštom manipulacijom monetarnim agregatima i zaduživanjem u inostranstvu".

Ekonomski rast, porast zaposlenosti, veća socijalna ravnoteža i uravnoteženost platnog bilansa, potisnuti su u korist stabilizacije monetarnog sektora. Međutim, visoka je i neprihvatljiva socijalna cena i razvojni slom privrede u ostvarivanju ove stabilizacije.

Dalje provođenje ovakve politike ne može dovesti do porasta proizvodnje, zaposlenosti i održivog ekonomskog rasta(većim delom zasnovanog na aktiviranim domaćim faktorima rasta). Tako je ekonomista Friš predlagao da se ostave po strani finansije i trgovina, a sve mere usmere na proizvodnju.

Kvantitativna teorija novca i na njoj zasnovana monetaristička doktrina (Fridman) videli smo, nije teorija proizvodnje ni teorija novčanog dohotka, ni teorija cena, već je to teorija tražnje novca uključena u teoriju kapitala. To se jasno vidi iz funkcije tražnje novca. Monetarizam je usmeren pre svega protiv inflacije i bavi se odnosima ponude i tražnje novca i novčanog kapitala.

Monetarizam se ne bavi aktivnom politikom razvoja realnog sektora, zaposlenošću, eksternom ekonomijom, bankarstvom i sl. sve to ostavlja spontanom delovanju tržišnog mehanizam. Stoga umesto isključivog programa stabilizacije cena i deviznog kursa, prioritet treba zameniti na prvo mesto staviti porast proizvodnje i zaposlenosti, uz stavljanje u njihovu funkciju deficita platnog bilansa i budžetskog deficita (naravno i monetarnu, kreditnu i kamatnu politiku).

Monetarna politika trebala bi u ovoj fazi krize da bude relativno ekspanzivna, ali uz kontrolu monetarnih i fiksnih tokova. Bez toga preti da bude isključivo proinflatorna.

Donja granica dalje primene monetarizma određena je strpljenjem i voljom stanovništva da trpi i ne trpi masovnu nezaposlenost i dugotrajnu ekonomsku krizu.

Ekonomiji više odgovara neokejnzijanska doktrina koja kombinuje i tržišnu i državnu regulaciju. Potpuno slobodnog tržišta danas nema u svetu.

Uz fluktuirajući devizni kurs moguća je relativno ekspanzivna monetarna politika, zbog čega bi valuta blago slabila, što bi pomoglo izvozu(međutim, umesto devalvacije može se ugraditi celi sistem.

Gornja granica ovakvog monetarizma, videli smo, određena je mogućnošću daljeg zaduživanja države u inostranstvu i visinom deviznih rezervi - koje su ovde ključne varijable u kreiranju novčane mase ( M1).

Najnovijom finansijskom krizom uzrokovanom na hipotekarnom tržištu i kreditima i ponovno obraćanje državi za "spas" banaka i velikih korporacija koje su nekontrolisano davale hipotekame kredite, konačno je srušen mit i dogma o spontanitetu razvoja, "neutralnoj" državi, racionalnom ponašanju potrošaču i privatnog sektora (preduzeća i banaka) pod isključivim motivom profita, ali i punoj zaposlenosti koju ostvaruje tržišni mehanizam. Privreda SAD pretrpelaje gubitak od 1.000 milijardi dolara, a V. Britanija preko 600 milijardi funti.

U vreme recesije koristi se široki arsenal mera stimulativne fiskalne, monetarne i spoljnotrgovinske politike, u fazi inflacije restriktivna politika u ova tri područja. Novi kejnzijanski model makroekonomske politike treba da omogući uz veće delovanje tržišta (ne automatizam) i brojne funkcije "države blagostanja".

Jer, cilj ekonomskog razvoja nije samo rast proizvodnje i bruto domaćeg proizvoda, već i zaposlenost i veće socijalne jednakosti (pravedniji ekonomski razvoj i humanije društvo). Naravno, iz navedenog sledi i monetarna stabilnost-koja kao trajniji cilj može biti samo izvedena iz kvalitetnog i dugoročnog brzog ekonomskog razvoja.

Vođenje politike precenjenog kursa i izbor stabilnog kursa kao prioritet monetarne politike, uz naglu liberalizaciju njihovog trgovinskog finansijkog tržišta, domaćeg tržišta, destruktivnu privatizaciju, vodi velikim disproporcijama u razvoju, gašenju domaće proizvodnje, "punjenju" domaćeg tržišta inostranom jeftinom i kvalitetnijom robom, ali često i damping robom (dok se ne osvoji tržište), nije dobra, to je čak pogrešna i opasna strategija iz aspekta dugoročnog samostalnog i održivog razvoja. MMF pri tome, primorava države da "pritegnu kaiš", što vodi u imploziju tražnje i razvoja.

8. Neoliberalna diktatura finansijskog kapitala- fundamentalistička doktrina deregulisanog kapitala

Monetaristički model i klasični liberalizam nametnuti nerazvijenim privredama vode produbljavanju krize, visokoj nezaposlenosti, opštoj nelikvidnosti i neplaćanju uz blokiranje svih internih faktora razvoja.

Politika visoke kamate onemogućava ekonomski rast, ide u korist finansijskom, a ne proizvodnom kapitalu.

Preraspodele se odvijaju u korist finansijskog spekulativnog kapitala. Preduzetnici su se pretvorili u dokoličarsku klasu i speklante finansijskim kapitalom.

Neomonetaristička koncepcija liberalnog kapitalizma postala je dominantna osnova savremenih makroekonomskih politika razvijenih privreda. Monetarizam sa poznatim elementima (ponuda novca, niska inflacija, visoka realna kamata, precenjeni devizni kurs, realna kamata, realni kurs, tražnja novca i dr.) postaje, nažalost, preovlađujuća paradigma i nerazvijenih privreda - sa potpuno različitom strukturom privrede i društva omogući uz veće delovanje tržišta (ne automatizam) i brojne funkcije "države blagostanja".

Neoliberalizam je "otvorio" nacionalne privrede, učinio ih ranjivim i nezaštićenim za prodor zapadnog kapitala i neviđenu eksploataciju realnih dobara preko virtuelnog kapitala i dolara kao nacionalnog i svetskog novca, bez bilo kakve realne osnove i pokrića. Bezvrednim papirom kupovalo se po svetu sve do čega se dođe, vode se ratovi, fmansira se moderno i skupo naoružavanje, lome "neposlušne" i nepoćudne države u sklopu globalizacije kao svetskog procesa. U osnovi radi se o stvaranju "perifernih" država i privreda u interesu krupnog zapadnog finansijskog kapitala.

Međunarodni monetarni fond, Svetska banka kao promoteri neoliberalizma i svetski kreditori (nosioci ponude svetskog kapitala) preporučuju dužnicima sa visokom inflacijom recepturu stabilizacione politike deflatornog karaktera.

Inflacija treba da se monetarno guši i ograničava, kao da je inflacija dominantno monetarni poremećaj privredne ravnoteže (bez delovanja na ublažavanje pritiska troškova, što joj u stvari čini osnovu). Redukovanje budžetskog deficita preko napuštanja subvencionisanja cena, izvoza i kamata, praćeni oštrom restriktivnom monetarnom politikom - istina, imaju klasične deflatome efekte (ograničavanje ekspanzije novca), ali dovode do istovremenog rasta troškova poslovanja.

Traženje ostvarivanja realne kamate, realnog kursa nacionalnog novca, realnih dohodaka i dr. utemeljeno je na makro-ekonomskoj politici razvijenih zemalja. Makroekonomska politika stabilizacije ovih zemalja sprovodi se u sasvim drugom ambijentu (razvijeno "otvoreno tržište", visoka efikasnost i osetljivost kapitala na promene kamate, otvorena privreda, fmansijska disciplina, razvijen bankarski i monetarni sistem, visok raspoloživi dohodak i štednja, elastičnost potrošnje, razvijeni oblici imovine u kojima se drži dohodak privrednih i drugih subjekata, ali i države i dr.), što sve ne postoji u nerazvijenim zemljama.

Politika ograničavanja potrošnje i kontrola monetarne mase, sasvim opravdane u razvijenim privredama, teško su prihvatljive u zemljama u razvoju iz sledećih razloga: (1) Visina i struktura potrošnje su niski i vrlo neelastični (elementarne životne potrebe), (2) Privreda ovih zemalja je slabo monetizovana, što u nedostatku vlastite akumulacije i odliva kapitala, ostavlja jedini prostor za dodatno bankarsko finansiranje razvoja. Ortodoksna stabilizaciona politika koja se provodi restrikcijom tražnje i potrošnje, politikom ''realnih" faktora proizvodnje i precenjenog kursa nacionalne valute nastoji se brojnim pritiscima nametnuti zemljama u razvoju. Osnovno pitanje pri ograničavanju potrošnje jeste: koji to oblik potrošnje u formiranju ukupne tražnje treba kontrolisati i ograničavati: ličnu, investicionu, javnu ili izvozno-uvoznu.

Da li je moguće i dalje ograničavati ličnu potrošnju i kojih slojeva, može li se to linearno činiti u socijalno izrazito raslojenom društvu ili je moguće ograničavati investicije koje su i dalje generator razvoja (mada su u svim zemljama u razvoju drastično opale u bruto domaćem proizvodu, kao uostalom i u našoj privredi).

Očito je da se u uspostavljenim odnosima može govoriti samo u ograničavanju javne (budžetske) potrošnje, koja je uglavnom neproizvodna i „neracionalna" u ovim zemljama. Kako ne postoje jednakosti domaćih investicija i štednje, finansijsko tržište je u ponudi siromašno, rast "dodatne" štednje teško se može ostvarivati dodatnom kompresijom ostalih oblika potrošnje, posebno lične i investicione. Pri tome se mora postaviti i pitanje: kako je moguće brzo strukturno prilagođavanje ovih privreda bez novih investicija i dodatne akumulacije. Stoga je pritisak na uvoz kapitala iz inostranstva i narastanje spoljnog duga postalo gotovo nekontrolisan proces (uz pravu eksploziju duga i budžetskog deficita).

"Sve dotle dok se kamate, cene i kursevi mogu eratično kolebati, strukturni i odnosi ekonomije - raspodela prihoda na klase, učešće države u društvenom proizvodu, produktivnost rada, intenzitet kapitala i tehnološka sposobnost mogu se menjati samo teško i s mnogo sukoba. Prilagođavanje strukturnih realnih odnosa monetarnim tendencijama restrikcije u ovakvom slučaju ima karakter šoka. Država zadužene zemlje izgubila je svoj suverenitet privredno-političkog intervenisanja."

"Deflaciona politika stabilizacije (monetarne i fiskalne politike) nastoji redukovanjem agregatne tražnje (štednjom) da sprovede odgovarajuće dezinflacione procese. Međutim, ukoliko je i postojala inflacija tražnje ona se brzo pretvara u inflaciju troškova. Monetaristička i kejnzijanska teorija, otkrivajući rigidnost cena i troškova (neelastičnost naniže) radi sprečavanja većih negativnih efekata recesionog karaktera-pad proizvodnje, dohotka,

zaposlenosti, investicija-preporučuju postepen (graduelistički) pristup, a ne

„šok-terapiju." To je, u osnovi, suprotstavljanje neoklasičnoj standaradnoj ekonomiji, jer savremena kriza je otkrila koliko današnja dominantna ekonomska teorija i politika greše.

"Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to "naučno" kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija - nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe.Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interes ima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti".(Nebojša Katić u "Politici", Beograd, 27.02.2010). Sada da pogledamo kakva je visina socijalnih rashoda u budžet Srbije.

Socijlni rashodi i rashodi za zaposlene u javnom sektoru iznose 595 milijardi ili gotovo polovinu ukupnih javnih rashoda. Samo na klasične socijalne javne rashode odlazi gotovo 25% svih rashoda budžeta. Socijalna funkcija budžeta je vrlo razvijena. Tako se republičkom budžetu dodaju i ostali budžeti sve do konsolidovanog budžeta, tada je socijalna funkcija još više izražena. Dobro je da su socijalni i kapitalni rashodi gotovo uravnoteženi.

9. Krah neoliberalnog modela razvoja i antirazvojne makroekonomske politike

Monetarizam je osnova na kojoj izrasta ekonomska politika usmerena na gušenje i siromašenje privrede. Monetarizam i restriktivna monetarna politika nisu dobro izabran put ozdravljenja privrede i izlazak iz krize.

Sada kada se neoliberalni model kapitalizma slomio u novoj svetskoj finansijskoj krizi i kada se traži novi model „kapitalizma sa humanim likom", kada je model spekulativne ekonomije pokazao sve svoje nakazne strane u razaranju realne ekonomije, postojeće zaposlenosti i stavio znak pitanja na kapitalizam kao sistem u besomučnoj trci za profitom, traže se nova rešenja za izlazak iz ekonomske krize. Da li su rešenja moguća na starim stubovima kapitalizma i spekulativnog kapitala?

Neoliberalizam je politički eksperiment neoliberala, koji svim privredama u svetu nude sledeći unificiran program:

Deregulacija privrednih i finansijskih tokova, odnosno liberalno i potpuno slobodno tržište,

Defiskalizacija bogatih (kapitalističkih) slojeva i preraspodela bogatstva u korist kapitala,

Antisindikalna represija,

Redistribucija bogatstva u korist bogatih slojeva, na štetu miliona zaposlenih,

Masovna i brza privatizacija privrede i javnog sektora ( Jozef Stiglic: Suprotnosti globalizacije, prevod, Beograd, 2002, str. 220.)

Neoliberalni maksimalizam nastupa s nizom radikalnih mera. "Radi se o koherentnom militarnom korpusu" koji želi da promeni svet ambicijom neoliberalizma planetarnih strukturnih transformacija. Strane korporacije su pokupovale domaća preduzeća vrlo jeftino (podcenjene vrednosti) kao i domaće banke. Bez domaćih banaka i bankarskog kredita u funkciji razvoja nema razvoja. Perry Andersen: Istorija i poruke neoliberalizma - izgradnja jednosmernog puta, Ekonomika, Beograd, br. 4, 2004, str. 191-192.

Najveći broj privreda u svetu je postao "laboratorija za neoliberalne eksperimente".

Razvija se pravi "antisocijalni krstaški rat", razaranje socijalne države u korist profita i uskog sloja nosilaca krupnog finansijskog kapitala.

Neoliberalizam, kao antiteza državnim intervencionistima, nije doveo do novog uspona privreda zrelog kapitalizma (razvijene privrede), dok rast profitne stope nije doveo do oživljavanja realnih investicija, dok su finansijske investicije đoživele pravu ekploziju.

Neoliberalni ekstremizam, kao opšti i silom nametnuti ekonomski "pokret" u svetu, prioritete usmerava na suzbijanje inflacije. Dezinflacija treba da osigura uslove za uzlet profita i ekonomski rast, dok se politika i cilj pune zaposlenosti potpuno zapostavljaju.

Neoliberalni cilj je "revitalizacija razvijenih kapitalističkih privreda i povratak stabilnih i visokih stopa rasta". Sta se u stvari krije iza toga cilja?

Porast stope i mase profita nije pokrenuo proizvodne investicije. Ova stopa u privredama OECD u šezdesetim godinama je iznosila 5,5%, sedamdesetim 3,6% i osamdesetim 2,9% da bi i dalje padala. Porast profitne stope nije doveo do rasta proizvodnih investicija zbog deregulacije finansijskih tržišta - slobodnog kretanja kapitala, masovne prodaje i kupovine hartija od vrednosti, stvaranja novih finansijskih instrumenata (derivata) i sl.

Spekultativne investicije postale su profitabilnije od proizvodnih. "Rentijerski, parazitski karakter kapitalizma je pojačan." Finansijsko učešće države u društvenom proizvodu i pored težnji, nije smanjeno (bez obzira na redukciju socijalnih davanja). To je rezultat porasta troškova za nezaposlenost, ali i veliki rast broja penzionera, pri čemu je javni dug doživeo alarmantne razmere.

Deflacionistička politika, rasturanje javnih službi i državnih regulativnih funkcija, veliki procesi nekontrolisane i kriminalne privatizacije, uz razvoj kapitalističkog sektora povezanog sa mafijom, socijalno raslojavanje - siguran je put u neokolonijalni odnos mnogih država.

Hegemonija neoliberalizma kao ideologije u ovoj fazi razvoja nije praćena raznim verzijama ovog programa, već unificiranim pristupom. Trijumf neoliberalne ideologije i ortodoksije u razvijenim privredama, nametnut je i nerazvijenim "privredama u tranziciji" (bivše socijalističke zemlje). U čemu je ta "privlačnost" neoliberalizma, kada se svodi na sledeće:

Kočenje i kontrola monetarne emisije - restriktivna monetarna politika,

Dizanje kamatne stope i cene kapitala, uz pad realnih najamnina i njihovog učešća u bruto domaćem proizvodu,

Veliko sniženje poreza na najviše dohotke (bogatim slojevima društva, nosiocima kapitala),

Ukidanje kontrole nad finansijskim tokovima i tržištu kapitala,

Povećanje stope i broja nezaposlenih,

Gušenje štrajkova i ograničavanje moći sindikata (setimo se samo nastanka „tačerizma" i gušenja pobune radara),

Antisindikalno zakonodavstvo,

Redukcija socijalnih davanja,

Dominacija privatne svojine u hijerarhiji drugih oblika svojine,

Privatizacija (brza i sveopšta) kao nametnut proces u svim zemljama i dr.

Enormni vojni rashodi, ogromni javni dugovi i stalni budžetski deficit, sve veći deficit platnog biiansa, "valutno ratovanje" i sl. mnoge ekonomiste navodi na zaključak da se u stvari radi o militarističkom dirižizmu upakovanom u neoliberalizam - koji skida svaku zaštitnu politiku nerazvijenom svetu, čineći ih potpuno otvorenim za prodor i destruktivno delovanje svetskih moćnika i finansijskog kapitala.

Sve više se postavlja životno pitanje najvećeg broja privreda u svetu - kako se suprotstaviti neoliberalnoj dogmi i strategiji i očuvati sopstveni put razvoja.

Mnoge države u tranziciji plašeći se da ne oteraju strane investitore slušaju savete MMF i Svetske banke i dalje vode proces privatizacije, smanjuju potrošnju, posebno javnog sektora (socijalna davanja) i uvode fleksibilizaciju tržišta rada (fleksibilno radno vreme, posao, plaćanja, prijemi, otpuštanja), što se sada javlja i u Srbiji i drugim državama regiona.

Mnoge privrede su primenjujući recepte MMF i nekontrolisanu deregulaciju, privatizaciju, otvorenu (nezaštićenu) privredu i dr. doživeli debakl privrede i društva, sa ulaskom u novi ekonomsko-finansijski kolonijalni položaj (prema nosiocima svetskog finansijskog kapitala). To su redovne implikacije monetarističke kontroverze u svim privredama koje su je bezpogovorno sledile sa izrazito krizno-deflatornim karakterom delovanja.

Zar nije nedavno predsednik FED-a Grinspen izjavio: "Neka roba bude domaća, kada je to razumno i moguće, a pre svega neka bankarski sektor u svemu bitnom bude nacionalan". Vraćanje nacionalnog bankarstva mora biti polako i pažljivo.

Prihvatanje primitivnog i surovog oblika destruktivnog kapitalizma sve privrede uvlači u sve dublju krizu. Nastao je i nametnut je regresivni kapitalizam, koji vodi u sveopšti haos, destrukciju i sunovrat.

Šire o tome u knjizi Naomi Klajn: Doktrina šoka, prevod, Zagreb, 2010. Brojne države u svetu su doživele slom primenom neoliberalne strategije.

Neoliberalni i monetaristički model razvoja i stabilizacije u našoj i svetskoj privredi doživeo je potpuni slom. Privreda i društvo se nalaze u dubokoj višegodišnjoj finansijskoj i realnoj (i drugoj kompleksnoj) krizi, nezavisno od globalne finansijske krize. Kriza se produbljuje i zaoštrava, posebno u sferi nezaposlenosti, nestabilnosti i deficita u svim makroekonomskim odnosima.

Veoma su poučni sledeći radovi koji na to jasno ukazuju: Rejnert Erik: Spontani haos, Čigoja, Beograd, 2010, Renert; Erik: Globlana ekonomija, Čigoja, 2006.; Naomi Klajn: Doktrina šoka, Zagreb, 2010.; Stiglic Džozef: Suprotnosti globalizacije, prevod (2002); Stiglic, J.: Slobodan pad, Beograd, 2002. Dobru kritiku neoliberalizma nalazimo u studiji Kritika savremenoj buržuarnoj politekonomiji (posebno deo Krizis neoliberalizma i evolucija teoriji socialjnogo rinočnogo hozjajstva), izd. Nauka, Moskva, 1977, str. 195-233.

Ima autora koji spominjanje države kao vlasnika ili organizatora sistema i politike razvoja izaziva gnušanje, jer po njima "država nije dobar preduzetnik, slabo upravlja kapitalom, neefikasna je" i sl. Takvi se zalažu za potpunu privatizaciju i proterivanje države iz ekonomije. Moram posebno da naglasim da su to i daje predstavnici neoliberalne dogme koji i pored svih katastrofalnih rezultata provedene privatizacije, liberalizacije, decentralizacije, defiskalizacije i

monetarizma - kojim im stoji u osnovi, i dalje zagovaraju ovaj koncept. Lekcije neoliberalne dogme izgleda nisu dovoljno izučili, a đržavno-monopolistički kapitalizam danas i ekonomski i finansijski imperijalizam prema nerazvijenim privredama i ne vide.

10. SINTEZA RAZORNIH EFEKATA NEOLIBERALIZMA U EKONOMIJI

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije, mada je doživeo potpuni slom u svim segmentima, slobodnog tržišta kapitalizma.

Prihvaćeni (ili nametnuti) model privrednog rasta je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, vodi do destrukcije proizvodnje, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Sve poluge razvoja i socijalne politike preuzimaju nosioci stranog i domaćeg finansijskog kapitala. Strateški opšti državni interesi su potisnuti od strane separatističkih i uskostranačkih interesa.

Razvoj je postavljen na osnovne "poluge" neoliberalizma, privatizacija (brza, opšta i nekontrolisana) u osnovi pogrešna i antirazvojna, liberalizacija svih tržišta (posebno tržišta kapitala, uvoza, novca i robnih tržišta), decentralizacija i defiskalizacija (sa smanjenom razvojnom ulogom države, ali uz proces opšte decentralizacije i regionalizacije); ravnoteža budžeta i platnobilansnih odnosa.

Tržišni fundamentalizam je kao filozofija zadominirao, uz dominantan oslonac na uvoz kapitala (zaduživanje u inostranstvu) i "uvoz razvoja". Stvara se model "zavisnog razvoja", "nadzirane ekonomije" od strane finansijskog kapitala razvijenih (i njihovih institucija), a to je siguran put u produbljavanje i produžavanje krize do ekonomske katastrofe.

Država blagostanja se ne svodi samo na socijalnu funkciju u modernom društvu, već na široku lepezu mera i instrumenata u sklopu razvojne politike. Socijalna funkcija se izvodi iz procesa razvoja i uspešnosti (nivoa razvoja i bogatstva) kojim se zadovoljavaju sve brojnije socijalne funkcije i potrebe. Dakle, država s jedne strane razvijenim merama državne intervencije nastoji da ostvari:

Funkciju efikasnog privrednog rasta sa antikriznom politikom. U osnovi takve politike je težnja za ostvarenjem „bogatog društva" ili ekonomije blagostanja,

Politiku pune zaposlenosti , odnosno smanjenja nezaposlenosti, uz rešavanje brojnih socijalnih problema vezanih za krizni period i restrukturisanje privrede i društva. U osnovi ove funkcije i vrlo razvijene politike preraspodele, nacionalnog dohotka i smanjenje socijalnih nejednakosti.

U sklopu savremenog državnog intervencionizma država preuzima čitav niz zadataka koje privatni kapital motivisan isključivo profitom, nikada nije rešavao. To se, pre svega, odnosi na rešavanje problema nezaposlenih, socijalno ugroženih, gladnih, osiromašenih, penzionera, beskućnika i dr. sa ogromnim socijalnim rashodima. Privatni kapital te probleme nikada u istoriji nije rešavao. To i nije u njegovoj funkciji.