Natrag

Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (8)

Da li dolazi kraj neoliberalizmu

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sitema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

11. Tržišni fundamentalizam i šok terapija-put u kolonijalni položaj nerazvijenih privreda

Neoliberalizam je uništio socijalni sistem, industriju, sindikate, a proizveo je čistu "spekulativnu penu". Podsticao je potrošačku groznicu i masovno uzimanje kredita uz veliki rast zaduživanja. On nije našao rešenje za finansijsku krizu koja je dovela do razaranja realnog javnog sektora, osiromašenja mase radnika i srednje klase.

Socijalno odgovorna država nije našla ništa novo kao alternativu uništavanja stubova socijalne države ili države blagostanja.

Neoliberalne dogme, koje su se nametnule društvu, ne dozvoljavaju ekonomiju opšteg blagostanja i države blagostanja. Siromaštvo se povećava, vrši veliko raslojavanje društva, stalni je rast masovne nezaposlenosti, drastičan pad broja stanovnika, enormno zaduživanje u inostranstvu, oduzimanje vlasničkih prava i ekonomsko-socijalne sigurnosti. Nametanje novog Zakona o radu u cilju "usklađivanja" sa EU, samo do kraja otkriva ovaj sukob interesa radai finansijskog kapitala. Nažalost, uz posredničku ulogu država koje su se stavile na stranu krupnog kapitala i napustile koncept "države blagostanja" ili socijalne države (Ozbiljnu analizu kapitalizma danas nalazimo u radu Volfanga Streka: Kriza demokratskog kapitalizma, zbofnik radova Kriza, odgovori, levica, Beograd, 2012, str. 109-128. Videti i rad Zorana Miloševića: Privatizacija kao put u samouništenje, časopis Pečat, br. 412, 2016, str. 40-42.).

Narasta problem isplata isplata penzija, socijalnih usluga, razaranje sistema obrazovanja, kulture i zdravog načina života i komunikacija. To je u osnovi rušilački kapitalizam potčinjavanja i zavisnosti (eksploatacije). Eksperimenti sa šok-terapijom dovode do sve širih međusobnih konflikata, otuđenosti, kriminala, korupcije - dakle traumatične situacije koje postaju svakodnevnica. Time se brišu sve perspektive bolje sutrašnjice. Cvetanje endemske korupcije ruši sve stubove pravne države i socijalne politike. Funkcionisanje radikalne kapitalističke ekonomije sa šok terapijom se i dalje nastavlja kroz permanentnu dugoročnu krizu. Političari i vlasti koriste stanje straha i dezorijentacije nastale šokom i neizvesnošću da proguraju šok terapiju s radikalnim "bolnim programom privređivanja" teška operacija bez anastezije.

Uloga države u privredi (neophodna i dalje u svim zemljama) "zamenjena je manirom (svetom formulom) slobodno tržišta". Upravo je potreban radikalno drugačiji pristup ekonomskom razvoju i stabilizaciji privreda, sa prenošenjem težišta na ekonomski rast (bez čega nema ni trajne stabilizacione privrede). Liberalizacija nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. Za ogroman broj ljudi to znači siromaštvo, a za zemlje politički i socijalni haos. Socijalna infrastruktura se ruši u svakoj državi pod naletom neoliberalizma. Raslojavanje društva dobija neviđene razmere.

Sve to ukazuje na teške probleme s kojima se suočavaju sve privrede u tranziciji, koje su redom ušle u krizu razvoja, da se mora pronaći novi poslovni razvojni model.

Izbor strategije razvoja na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, likvidacijama preduzeća, izbacivanje "tehnoloških viškova" zaposleni iz privatizovanih ili likvidiranih preduzeća, uz neto odliv kapitala, smatramo, strategija je produbljavanja krize, a ne razvoja.

Monetarnom i fiskalnom politikom (njihovim brojnim merama) treba snažno podstaknuti proizvodnju, posebno pripremu za izvoz i izvoz (uostalom ne ide sva proizvodnja na izvoz, već njen manji deo, ostala je za domaće tržište).

Naravno, problem je šta izvoziti i pod kojim uslovima. To je potpuno drugačija koncepcija od preporuka MMF - tog zagovornika interesa krupnog finansijskog kapitala. Sve zemlje koje su dosledno provodile njegove preporuke (u pogledu monetarne politike, kamate, kursa, budžetske i platno-bilansne politike) doživele su kolaps proizvodnje, visoku nezaposlenost, oštru deflaciju, visoke kamate, uz veštačku stabilnost cena i deviznog kursa.To ne može biti osnovni cilj makroekonomske politike, posebno u jednoj nerazvijenoj i krizom slomljenoj privredi. Taj "univerzalni lek" MMF u najvećem broju zemalja je pravi "otrov razvoja". Neoliberalska doktrina omogućava da razvijene zemlje u procesu globalizacije povećaju svoje bogatstvo i ostvaruju dominaciju nad manje razvijenim privredama. To je poseban oblik ekonomskog imperijalizma.

Nametnuta finansijska deregulacija oduzima državama moć kontrole nad kamatnim stopama - koja je poverena, navodno, nezavisnim centralnim bankama ( koje su pod kontrolom MMF i svetskih bankara), a to predstavlja i kraj samostalne monetarne pelitike. Fluktuacije kamatnih stopa (date osamostaljenim stranim bankama na domaćem tržištu na odlučivanja), fluktuacija kursa, liberalna poreska stopa, laka i slobodna repatrijacija profita na finansijskim ulaganjima-dovode do sumanute trke za profitom i finansijskim spekulacijama. Širi se raskorak (neravnoteža) između finansijske i realne sfere ekonomije, uz eksplozivan rast finansijske sfere.

Finansijski i bankarski inženjering kombinuju, mešaju i čine sve složenijim mešavinu međusobnog uticaja deviznog kursa, kamatne stope, berzanskog kursa, indeksacije, kredite i svopove i opcije. Brzo se razvija spekulativna ekonomija s novim instrumentima i derivatima ( prvog, drugog i trećeg reda), odnosno bankarskim proizvodima. Time su finansijska tržišta postala velika i nekontrolisana arena za masovne spekulacije.

Berze su postale specifične kockarnice s ogromnim tuđim novcem. Stvaraju se globalizovane finansije. Štetni karakter berzanskog poslovanja postao je duboko antiekonomski i otežava normalno funkcionisanje privreda. To je sistem ogromnih spekulativnih preraspodela, ali i stvaranja sve veće mase spekulativnog virtuelnog ili fiktivnog kapitala. Stvoren je mehanizam za enormno bogaćenja uskog kruga spekulanata, ali i za izbijanje povremenih kriza kada berze ovakvim poslovanjem postaju epicentri nastajanja kriza.

Ovaj pogubni proces predstavlja ključni kredo neoliberalizma: ekstremna koncentracija finansijskog kapitala, uz veliku gramzivost kroz finansijske spekulacije vlasnika kapitala.

Realna ekonomija se napušta i prepušta procesu stalnog propadanja.

12. Slom neoliberalizma, povratak i uspon ekonomskog suvereniteta država

Ogromnim finansijskim sredstvima (derivatima novca) i emisionim injekcijama sistem kapitalizma je doveden do ruba propasti. Sve se čini da se sačuva srž zapadnog (bankstersko-spekulativnog) kapitalizma.

Traže se nekakve"oplemenjene" verzije atlantskog kapitalizma, tip "kreativnog kapitalizma" (Bil Gejts), ali i "kapitalizma sa savešću" (Dejvid Kameron) ili čak "moralnog kapitalizma" (Sarkozi). Svi polaze od toga da je "sebičnom" kapitalizmu odzvonilo.

Posebno se zagovara "nordijski kapitalizam" - koji umesto protekcionizma (koji narasta) i nacionalizacije (banaka i strateških korporacija) zagovara kapitalizam otvoren globalizaciji (dakle, i dalja promocija neoliberalizma) sa privremenom presudnom ulogom države (još značajno prisutna "socijalna država" ili država blagostanja). Traži se nekakav model "idealnog kapitalizma", mada on kao svet dominacije novca i finansijskog kapitala, profita i otuđenja, jednostavno nije moguć.

Dolazimo do interesantnog stava da je "kapitalizam bolest čovečanstva" (Alen Bađu, filozof).

Sve su brojniji kritičari doktrine o slobodnom tržištu. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju u 2014.godini je francuski ekonomista Žan Tirol (Jean Tirole). Nagrada je data "za analizu tržišne moći i regulativa". Oblast njegovog istraživanja je industrijska organizacija i bankarski i finansijski sektor,

"s posebnim interesom na regulisanje velikih korporacija i neuravnoteženih tržišta". Regulativa (veća) se odnosi na banke i druge finansijske institucije. Ova nagrada se vezuje za dva aktualna problema savremene krize i regulisanja:

1)Svetska finansijska kriza je najvećim delom rezultat neregulisanih finansijskih tržišta i bankarskog poslovanja, koje je praćeno socijalizacijom gubitaka u propalim bankama, bez kažnjavanja njihovih menadžera (čak i uz dodelu ogromnih bonusa),

2)Nastojanje razvijenih privreda da rigoroznom regulativom poslovanja banaka i finansijskih tržišta spreče izbijanje nove finansijske krize, odnosno ako u nekoj državi izbije kriza da se spreči efekat prelivanja krize preko finansijskog tržišta na druge države. Gubitke će snositi akcionari banaka a ne budžeti kroz direktne intervencije u spašavanju velikih banaka, odnosno stanovništvo kroz visoku inflaciju izazvanu enormnim upumpavanjem novca centralne banke.

Sve to u cilju sprečavanja kolapsa bankarskog sektora i finansijskdg sistema u celini.

Očito je da savremeni politički "zemljotresi" i otkrivanje teških posledica modela neoliberalizma u ekonomiji, gotovo sve države okreće ka traženju drugih modela razvoja i makroekonomske politike.

Velika socijalna raslojavanja u zapadnim državama, sve veće siromaštvo masa, nezaposlenost, nesigurnost na poslu, otuđenost, razočarenje sistemom i dr. stvorile su veliki masovni otpor takvom kapitalizmu katastrofe (uništitelju države blagostanja).

Socijalni potresi, štrajkovi, socijalni bunt i političko nezadovoljsvo ruše ovu trvđavu liberalizma i pljačkaškog kapitalizma-sve do temelja. Masovni protestni pokreti, izborni rezultati i rušenja niza vlada do sada, ali i sledećih na redu (Grčka, Italija, Spanija, Francuska. V. Britanija, Austrija, Nemačka, Portugalija, Holandija, Belgija, ali i SAD) pokazuje da je ovom "pljačkaškom kapitlizmu", kakav je do sada bio, zaista odzvonilo. Svet se pri tome, plaši od strane "čuvara", "potojećeg", sistema "ultradesnicom", fašističkim pokretima, razarajućom ideologijom i sl. koji nastaju i narastaju kao otpor masa ovom otuđenom i pljačkaškom globalizovanom kapitalizmu katasrofe.

Nije to fašizam i ultra desnica, već su to državotvorni i socijalni pokreti, kao osnova novog sistema koji treba graditi.

Narasta populizam u fazi kada je neoliberalizam prestao da bude perspektivan i uspešan kao sistem. Ovaj "sramni tačerovski neoliberalizam" doveo je i do političkog nezadovoljstva masa, "pokreta za promene" i za nekakav novi, drugačiji sistem. Apologete kapitalizma ne mogu da nađu odgovor za ovu krizu kapitalizma kao do sada "kreativnom destrukcijom kapitalizma". Do sada ih je kapitalizam rešavao stalnom ekspanzijom i osvajanjem novih tržišta, dakle pljačkom i nasiljem, a ne retko i ratovima i ratnom ekonomijom.

Neoliberalna "revolucija" vratila je ekonomije zapada u period beskrajne krize. Revolt masa je sve veći. "Svedoci smo kraja neoliberalne ere". Samo se postavlja pitanje "šta posle neoliberalizma". Džozof Stiglic je dao poseban osvrt u radu "Nakon liberalizma"-sa mogućim opcijama ka "progresivnom kapitalizmu" (Project Syndicate, 2019.).

U svemu tome jasno izbija na površinu gotovo opšti stav o nužnosti povratka ka "ekonomskom nacionalizmu i patriotizmu", sve većoj potrebi samostalnosti država (državnog i monetarnog suvereniteta) u vođenju njima podešene specifične razvojne i socijalne politike, a to je najveći udarac globalizovanom kapitalu i procesu "poništavanja" nacionalnih država. Dobro je da je došlo do sloma ovog masovno naturenog svetu i potpuno promašenog globalnog eksperimenta.

13. Savremena kriza, državni intervencionizam i novi model akumulacije kapitala

Treba odbaciti neoliberalnu i neoklasičnu ekonomsku teoriju kao osnovu za vođenje aktivne razvojne politike.

Savremena ekonomska kriza se često povezuje sa finansijskom krizom, "energetskom krizom", monetarnom krizom, ekološkom krizom, političkom krizom, teorijskom krizom, krizom upravljanja, društvenom krizom i sl. Radi se, dakle, o jednoj specifičnoj:

-globalnoj krizi,

- krizi niza podsistema u ekonomiji i društvu (strukturna kriza)'

- kriza vrednosti, morala i autoriteta.

Ipak postoji stav da se radi o klasičnoj krizi hiperprodukcije kapitala i da marksistička teorija kriza i dalje ostaje aktuelna u njenom objašnjavanju.

Savremena kriza je pre svega finansijsko-bankarska i struktuiha kriza u kojoj i tradicionalni sektori ekonomije kapitalizma dolaze u krizu (crna metalurgija, brodogradnja, građevinarstvo, tekstilna, poljoprivredna, energetika i dr.), i stvaraju novi model akumulacije kapitala. To nije kriza realizacije (nedovoljne potrošnje), ili hiperprodukcije kapitala i robe, već novi oblik krize.

Faktori koji deluju u kapitalizmu protiv pada profitne stope, odnosno koji koriguju potrošnju radničke klase, su:

Rast državne intervencije u privredi (uz povećano zapošljavanje u javnom sektoru sa relativno višim platama i sigurnosti isplata),

Internacionalizacija proizvodnje i prometa robe i kapitala,

Snažan razvoj javnog kapitala,

Širenje kredita sektorom stanovništva,

Nove industrijske grane proizvodnje,

Inflacija i rast cena.

Stoga ograničena lična potrošnja u savremenom kapitalizmu ne može biti indikator (bar osnovni ili jedini) za nedovoljnu potrošnju u kapitalizmu. Savremeni kapitalizam danas ima sledeće oblike konačne potrošnje:

1)Potrošnja države (vrlo različita i masivna)

2)Investiciona potrošnja,

3)Socijalna davanja, koja koriguju ličnu potrošnju,

4)Vojna ekonomija i visoki vojni rashodi,

5)Odliv robnih fondova izvozom u inostranstvu,

6)Anticipirana tražnja i potrošnja, nastale pre ponude robnih fondova na tržištu (vezano za napred navedene faktore).

Sve to dopunjava ličnu potrošnju radnika i kapitalista, koja učestvuje u raspodeli društvenog proizvoda između 58% i 70% ostalo su drugi oblici potrošnje.

Rastuća internacionalizacija proizvodnog procesa praćena je visokom koncentracijom i centralizacijom kapitala i državnom intervencijom u

privredi. Savremena koncepcija razvoja je odraz tih procesa. Nema tržišta slobodne konkurencije, monopolske konkurencije stvaraju tržište i cene diktirane od strane multinacionalnih kompanija.

Savremena inflacija praćena pojavom stagflacije i slampflacije, ukazuje na strukturne probleme savremene krize.

Pojava energetske krize i krize razvoja klasičnih grana industrije na kojima je počivao proces ranijeg modela akumulacije kapitala, odnosno proces hiperprodukcije, danas više ne mogu da osiguravaju dovoljno efikasnu borbu protiv tendencioznog pada profitne stope. Sektore zahvaćene krizom treba da zamene novi sektori proizvodnje - nosioci novog modela akumulacije kapitala.

Novi model akumulacije kapitala vodi i istovremenoj dubokoj političkoj i društvenoj krizi, u kojoj se bitno menjaju odnosi države i kapitala, ali i rada i državnog intervencionizma i rada i kapitala.

Snaga i velika samostalnost multinacionalnih korporacija omogućava im manipulisanje ponudom i cenama. Kriza je praćena stalnom inflacijom. Inflacija postaje sredstvo za preraspodelu dohotka. To je novi vid eksploatacije rada, ali i sredstvo za formiranje velike mase profita i dizanja profitne stope.

Savremena kriza je postala dubok, trajan poremećaj privrednih i društvenih struktura, praćen njihovim oštrim sukobima. To, dakle, nije samo ekonomska kriza nastala nemogućnošću reprodukcije kapitala, već kriza institucija,instrumenata i regulativnog mehanizma antikrizne ekonomske politike savremene države. To je kriza kapitalističkog sistema danas sa svim njegovim institucijama i mehanizmom funkcionisanja.

Ekonomska kriza je praćena i krizom svetskog monetarnog sistema, kao i nacionalnih monetarnih sistema u uslovima razvijenog kreditnog sistema i papirnog novca. Ovo posebno u uslovima ogromne emisije novca centralnih banaka bez pokrića i bilo kakve veze sa realnom privredom.

Strukturna, vrlo izražena nezaposlenost rada, praćena je dugoročnim, nedovoljnim korišćenjem kapaciteta. Stvaranje rezervne armije rada je deo strategije krupnog kapitala u stalnoj borbi s radničkom klasom oko preraspodele nacionalnog dohotka i oblik pritiska protiv zahteva za rastom realnih najamnina. Zaoštrava se klasna borba u savremenom kapitalizmu.

14.Diktatura kapitala, vladanje strahom i slom ekonomija

Diktatura kapitala je zamenila nekadašnju „diktaturu proletarijata" - žrtve su opet iste: ogromna većina ljudi. Slom ekonomija je sledeća faza, dok je socijalni bunt narastao na oštar sukob radnika i finansijškog kapitala (bankstera). Radi se o dubokoj strukturi i institucionalnoj krizi samih osnova kapitalizma danas.

„Krupni kapital" sve više izbegava plaćanje poreza u nacionalnim državama - što produbljava krizu i deficite javnog sektora, uz ograničavanje investicija i razvoja domicilnih država. Stoga i dolazi do smanjenja poreza na kapital, a povećanje nameta onoma koji zarađuju za život radeći. Lakše je živeti od spekulacija nego od rada i truda. Spekulativna ekonomija stoga i buja.

Neoliberalni digitalni kapitalizam dovodi cfo brzog propadanja čitavih privreda. Međunarodne korporacije se šire, stapaju, dele ili propadaju velikom brzinom, tako da postoji velika neizvesnost da li će zaposleni zadržati radno mesto. Sukob interesa rada (zaposlenih) i krupnog finansijskog kapitala dobija egzistencijalne razmere.

Povezani krupni kapital teži da nautrališe zajedništvo i solidarnost i da ih zameni individualnošću prepuštenih sebi i neotpornih na tržišnu stihiju i komercijalizaciju - pomognutu totalnom i neograničenom finansijalizacijom. Stoga i dolazi do kapitalističkog agresivnog uništavanja porodice kao osnove odgovornog društva i zajednice. „Finansijski fašizam" i ekonomski fanatizam vode velikoj nesigurnosti zapošljavanja, „fleksibilnosti" radnog mesta, vremena, prekarnim odnosima. Spoj otuđenosti, individualizma i nesigurnosti (neizvesnosti) stvara poslušnički masovni sloj kojim se lako upravlja, dok propagandna mašinerija nastavlja sa ispiranjem mozgova i širenjem vesti o fantastičnim rezultatima transformacije društva i „reformi".

Širenje teze o „rodnoj ravnopravnosti", promocija homoseksualnih parova i poništavanje tradicionalnih vrednosti je dodatno uništavanje porodica, brakova, tradicije, što konačno vodi depopulaciji i nestanku stanovništva.

Proglašava se homofobnim i nastoji ućutkati svaki pojedinac koji ukaže na ovu destrukciju društva, morala i budućnosti nacija. Nema tu nikakve razlike između „levice" i „desnice" jer je levica prihvatila sve postulate interesa kapitala i njegovog jačanja, nasuprot radu i radničkoj klasi. Apsolutizacija tržišne ekonomije, privatizacije, konkurencije, razvoja na uvozu stranog kapitala, fleksibilne zaposlenosti, individualizma, slabljenje borbe i otpora očiglednom uništavanju države blagostanja i socijalnih prava zaposlenih (o masi nezaposlenih bez bilo kakvih prava suvišno je i govoriti) - to je danas platforma i nazovi levice. Proces ukidanja solidarnosti praćen siromašenjem masa vodi tome da izgladneli prihvataju lance, okove i torturu spekulativnog kapitala - samo da bi preživeli.

15. Promenjena priroda levice i desnice u savremenom društvu

Levičarske stranke u svim državama se sve manje razlikuju od stranaka i pokreta na neoliberalnoj dogmi. U periodu visoke nezaposlenosti, gubitka poslova, nesigurnosti i neizvesnosti, gotovo samo ostataka industrijske radničke klase, uz stvaranje ogromne mase i klase nezaposlenih i otuđenih, individualizovanih - nema mogućnosti stvaranja platforme za klasičnu levicu.

Ovaj ogroman deo populacije spreman je, bez neke osmišljene i posebne filozofije, da se priključi nazovi „ekstremnoj desnici", pre svega da bi se zaštitili, a ona preuzima socijalnu politiku, patriotske osnove i antiglobalizam.

Mada je neki kritičari smatraju „novim fašizmom", da bi odvratili mase od tih pokreta, očito je da je to politički pokret širom sveta nastao i razvio se kao otpor krupnom finansijskom, međunarodnom spekulativnom agresivnom kapitalu koji uništava države, nacije, porodice i društva širom planete.

Takvi pokreti se nazivaju i „populistički" s negativnom konotacijom.

Socijalna funkcija države do sada je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profitabilnosti. Bez socijalne funkcije države, istopljene štednje, bez podrške sindikata, stvara se velika nesigurnost zaposlenih. Izloženost pritisku i ucenama od strane poslodavaca i nosilaca kapitala je naglo povećana.

Menja se i zakonska regulativa u korist preduzetnika i nosilaca kapitala, tako da se dodatno povećava nesigurnost i neizvesnost radnika. Proces liberalizacije tržišta rada sada nastavlja raniju politiku liberalizacije tržišta kapitala i bankarskog poslovanja (koji su i osnovni uzrok krize).

Velika konkurencija na tržištu rada i brutalni uslovi rada vode „isisavanju" profita i viška rada. Jaz bogatih i siromašnih se širi kao spirala otuđenosti i socijalnih potencijalnih konflikata u većini država.

Veliki rast nezaposlenosti „mogao bi da dovede do prezaposlenosti vlasti". Štrajkovi već potresaju mnoge zemlje. U mnogima se presecaju nacionalne saobraćajne i druge vitalne arterije. Nezaposlenost će rasti i kada privreda izađe iz globalne recesije. „Nezaposlenost je najpotresnija od svih socijalnih beda", ali ipak, otkazi pljušte na sve strane više nego ikada od Drugog svetskog rata do sada.

U savremenom globalizovanom kapitalizmu proletarijat se transformisao u „prekarijat" (trajno i sveopšte stanje nesigurnosti, čiji je cilj da se radnici primoraju da prihvate eksploataciju). To je ogromna masa radnika na minimalcu, na određeno vreme, mladi obrazovani, bez perspektive ili ako rade prezaduženi kreditima, sa kratkotrajnim ugovorima, za razliku od ranijih generacija sa stalnim zaposlenjem, osmočasovnim radnim vremenom, godišnjim odmorima, zdravstvenim i penzionim osiguranjem. Današnjim radnicima u postindustrijskom globalizovanom kapitalizmu nestaje koncept stalnog radnog mesta. Ostaje mu samo - nesigurnost i neizvesnost.

Izloženi su fleksibilnoj eksploataciji (nesigurno radno mesto, nesigurne i neredovne plate), niska primanja, na margini društva, izložen i visokim troškovima života i kreditima koje ne može da otplaćuje. To im je nametnuo neoliberalizam. EU uz to agresivno zastupa interese kapitala. Neoliberalni koncept i štednja ugrađeni su u EU, a ona se okrenula kao supranacionalno telo pre svega u interesima fmansijskog kapitala. U tom pravcu ide i stvarna „eksploatacija dužničkog ropstva" svih država u krizi. Učešće najamnina i plata u bruto nacionalnom proizvodu, videli smo, smanjeno je u ovim državama u poslednjih 15 godina za gotovo 15% (sa 68% na 54%), za koliko je povećano učešće bruto profita (kamata, rente i dr.).

Na svakom društvu, privredi i rukovodećim strukturama je da izaberu - destrukcija privrede i društva ili suprotno tome razvoj, blagostanje i veća socijalna ravnoteža. Uz to ide i novi koncept spajanja rada i kapitala i uvođenja rada u sve funkcije kapitala i razvoja.

Kontaminacija i dekontaminacija privrednog prostora i poslovnog ambijenta je najveći izazov savremenih vlada (uz kriminalizaciju društva, pranje novca, zloupotrebu kredita i međunarodnih dugova, privatizacija, odliv kapitala u inostranstvo i dr.). Sve su to društveni i privredni deformiteti koji se, konačno, lome preko leđa „radničke klase" (zaposlenih i nezaposlenih).

16. Kriza i zaoštravanje sukoba rada i krupnog spekulativnog finansijskog kapitala - put u stalnu krizu

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja" značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti, socijalnih problema, „korekcije" tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni" dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kjjga kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je.

Nastankom i opštim nametanjem ideologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla. Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta. Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolirani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansijski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.

Najamnine padaju u poslednih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji" naglo opadaju. Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju.

U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spašavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda - dovode do nove nezaposlenosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena. Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja), stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata.

Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i učene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vođstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala.

Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnia naglo rastu na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja sl.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stopu.

Kapital seli iz realne sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima).

Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni. Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje sukob interesa osnovnih subjekata u društvu. Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Posebno je obrađen fenomen monetarnog neokolonijalizma i nova preraspodela moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu čini deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala.

17. Koncentracija i centralizacija finansijsog kapitala, kriza i država

Kakva je strategija krupnog kapitala u novoj finansijskoj i strukturnoj krizi savremenog predatorskog kapitalizma?

1)Krupne korporacije dovode do odvajanja vlasništva nad kapitalom od upravljanja kapitalom (izvršena je depersonalizacija korporacija), čime se i kontrola poslovanja korporacija smanjuje, a društveni karakter rada u kapitalizmu višestruko naglašava;

2)Snaga i prodornost korporacija na međunarodnom planu osigurava im velike mogućnosti umnožavanja i oplodnje kapitala. Nasuprot padu profitne stope osigurava se sve veća masa viška vrednosti (masa profita).

Masa profita se u novim oblicima sistema raspodele drastično menja, kako po osnovnim oblicima dohodaka, tako i nosiocima. Kamata i profit od kontrole korporativnog kapitala naglo rastu, nasuprot masi rente i poreza koji relativno opadaju. Navešćemo podatke za osnovne komponente bruto profita u privredu SAD.

Svet novčanog (zajmovnog) kapitala sve više dominira ekonomijom., a njegova cena postaje osnovni faktor preraspodele bruto profita korporativnog kapitalizma (ali i svetskog prelivanja akumulacije i dohodaka kao specifičnog oblika eksploatacije dužnika i nerazvijenih - zavisnih zemalja).

Takva tendencija se sve više ispoljava preko msistema raspodele viška vrednosti po osnovnim oblicima dohodaka.

Najveći deo viška vrednosti odlazi na plaćenu kamatu. Plaćena kamata prelazi visinu čistih dohodaka nekorporativnih preduzeća, a veća je i od profita korporacija posle uplate poreza. Profitna masa prelazi iz sektora proizvodnje u finansijske sektore kapitalističke ekonomije koji počinju da dominiraju u odnosima robnog i novčanog kapitaloa, ali i u odnosima unutar ekonomije u celini. Savremena ekonomska teorija, treba da istraži kojim to mehanizmima dolazi do ove svojevrsne preraspodele, ali bez opterećenja doktrinarstvom i ex ante apologijom bilo kojeg sistema. Problem je tim aktuelniji što se istovremeno menjaju odnosi profitne stope, kamate i stope inflacije u svim vodećim kapitalističkim privredama, posebno u SAD.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane