Natrag

Feljton

„QUO VADIS SRBIJO?" (4)

Zemlja koja se graniči sama sa sobom

Tuča oko srebrnog escajga na tonućem „Titaniku'' moto je knjige uglednog srpskog profesora i istraživača bezbednosti, bezbednosnih teorija i službi. Ovu veoma informtivnu knjigu objavićemo u nastavcima, kao doprinos razumevanju pitanja bezbednosti koja su i od sudbinskog značaja za Srbiju

Milan Pašanski

„VLAST KVARI ČOVEKA A APSOLUTNA VLAST GA KVARI APSOLUTNO” Teleran

„BO J SE OVNA... BOJ SE GOVNA - I... PROĐE

ŽIVOT!” (Dovikuje Meša Selimović građanima-suvlasnicima države)

TV Bastilja - prva karika lanca korupcije

To sve ima za posledicu stvaranje društvene klime u kojoj mladi, talentovani i obrazovani ljudi - koji su za ugled (tipa matematičara Teodora von Burga, i ko zna koliko sličnih, kojima se izvinjavam) - nikako ne pronalaze svoje mesto u društvu (ukoliko ne postanu partijski intelektualni najamnici, ili, tzv. botovi), što kumulativno vodi gubljenju poverenja u državu, čiji su atributi rastuća korupcija (posebno u razvalinama sudstva i tužilaštva), amoralnost, manipulacija, svakodnevno izbijanje afera na najvišim nivoima (koje svojim izjavama, “ne mešajući se” u rad organa: “neka svako radi svoj posao!!” - “pegla” lično šef države); političko-poslovne likvidacije i premlaćivanja, reketiranje i otimanje uspešnih privatnih firmi, što je i pisac ovih redova osetio na svojoj koži: političari sa samog vrha vlasti i članovi njihove porodice, kriminalci i sudije su mu u “združenom zločinačkom poduhvatu” oteli vagon-restoran “Victoria Station”, na Novom Beogradu, čiji je projektant, graditelj i uknjiženi vlasnik (!?), da bi on potom, u terminu kada tadašnji premijer Vučić prima podanike - 8. jula 2016. godine u 5.30 ujutru (o čemu svedoči slika na naslovnoj strani “Večernjih novosti” od 9. jula 2016. godine) zamolio Šefa Jednoumlja da se posle 9 godina ubrza (potkupljeni) sudski postupak, jer otimači objekta, već 9 godina, izbacivši vlasnika, u lokalu ostvaruju enormnu dobit, kojom “podmazuju” sudije, opštinske funkcionere, a i šire….

U maniru iskusnog lažova, Vučić ga je saslušao i obećao ubrzanje postupka, a pisac ove knjige, već trinaestu godinu (2020. god.) čeka Godoa, da ga vrati u njegov objekat a, u intermecu - latio se spisateljskog pera; potom, nestanak linije razgraničenja između političkog nadzemlja i podzemlja; međusobni rat domaćih bezbednosnih službi, ili njihovih “odmetnutih” odelenja, koje podacima “hrane” režimske tabloide, u funkciji uhođenja, diskreditovanja i demonizovanja opozicije; kao i više afera prisluškivanja najviših državnih funkcionera…

Viđenje savremene Srbije očima „racionalnog” zapadnjaka, možda je najbolje sažeo novinar londonskog „Tajmsa” Dejvid Kifer:

„Čudna neka zemlja Srbija: ima na Balkanu jedna zemlja, koja se graniči sama sa sobom; gde žive najlepše žene, a natalitet opada; gde nezaposleni najviše rade, (a, kradljivac doktorata je čuvar zajedničke kase - moj dodatak); gde na najplodnijoj zemlji, žive ljudi koji gladuju; gde vozovi kasne po Redu vožnje; gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu i odbojci; gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme; gde je zdravlje besplatno, a lečenje skupo; gde je svetska kriza dobila državljanstvo (a, mafije „sigurnu kuću” - moj dodatak); gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne; gde se ratovi nikada ne zavr-šavaju, a sudski postupci traju duže od života!”

Kada je reč, baš, o sudskim postupcima, i tzv. “pravosudnom” sistemu, neki predlažu - što ima rastući broj pristalica, među kojima je i pisac ove knjige - “recepturu” za “moralno ozdravljenje” (pre)korumpiranog srpskog sudstva, koju je koristila drevna Persija: naime, Vrhovni sudija Persije - čija je reč bila poslednja - uhvaćen je u društvu starog pobratima srpskog pravosuđa - mitu!

“Nagrađen” je deranjem kože sa leđa “na živo” a, potom, je ta koža uštavljena i njom tapacirana fotelja iz koje je on, pre toga, delio (ne)pravdu, da bi bila “nauk” za sledećeg sudiju!

Sudbina je tako htela - u skladu sa dinastičkim običajima tog vremena - da sledeći Vrhovni sudija bude njegov sin, koji je na “radnom mestu”, bukvalno sedeći na tati, odmeravao pravdu: sine ira et studio! (ni po babu - ni po stričevima!), strogo vodeći računa da ne skonča kao sledeći “tapacirung”. Kada bi ovaj “recept” u srpskom pravosuđu bio dosledno sproveden - s obzirom da je korupcija toliko uzela maha, smatraju insajderi - materijala (kože sa leđa) ne bi manjkalo da se oblože sedišta na beogradskoj “Marakani”!!!

Svi ti procesi (pored ostalog, i zbog nedostatka ove poslednje “recepture”) dovode do erozije ugleda države i ličnosti koje je personifikuju, jer postaje očigledno da nepostojanje institucija zamenjuje volja jednog čoveka, a da takav sistem neprovetravane “totalitarne demokratije” ne obezbeđuje ni osnovna ljudska prava podanika.

Ako se tome doda i “sindrom izneverenih nada i proigranog poverenja” počinje “krčkanje” socijalnog lonca: u fazi kada politička retorika - i prateći marifetluci neviđenih spinovanja - tzv. političkoj eliti više ne mogu da obezbede autoritet i respektovanje - a, njima prilagođeni zakoni prestanu da budu sredstvo za očuvanje socijalnog mira - država, i njen prvi činovnik (koji izjavljuje da ni pet miliona demonstranata na ulicama kod njega ne izazivaju nespokoj!) zbog nedostatka strategije prepoznavanja vitalnog nacionalnog interesa u domenu strateške bezbednosti - počinje, sve učestalije (što je sada upravo slučaj) da pribegava redukciji građanskih sloboda i pojačanoj represiji, što je upalilo fitilj tempirane bombe na kojoj “sedi” Srbija.

Tada rušenjem čuvene Rusoove formule vladanja “…ni najjači neće biti dovoljno jak (da zadrži vlast - moja primedba) ukoliko silu ne transformiše u pravo, a pokoravanje u dužnost”, nastaju šireće pukotine - čega smo, upravo, svedoci - na stubovima podaničkog mentaliteta, na kojima počiva socijalni mir.

Od tog trenutka, samo je korak do izbijanja sporadičnih sukoba na “obodu” društva, koji su već započeli, a koje će inicirati različite militantne grupe, pod parolom da je ova država - kada joj se uklone propagandne oblande, koje svakim danom sve više padaju, pošto su joj institucije potpuno urušene - nelegitimna vladavina nasilja u korist pojedin(a)ca, a manipulacija građanima - u okviru Master plana “Panem et circenses” - počinje sve više da bledi (60.000, rastućeg broja potpisa, za ukidanje rijaliti programa).

U stalnoj izbornoj atmosferi, ukazao bih na jedan bitan fenomen, koji je namenski izmakao javnoj pažnji: tzv. Javni servis - RTS, prva karika u lancu korupcije, je od bitnog značaja za sunovrat Srbije.

Naime, RTS, koji sebe naziva “vlasništvom građana evropske Srbije sa njihovim pravom da znaju sve”, pravi je “Janus Bifronis”: jednom je korisnik budžetskih sredstava, a drugi put (kada mu odgovara, i kada mu se, pred izbore, naredi) posluje tržišno. Tada se uspostavljaju paprene cene za promotivno-političku minutažu, pa je “ekran” dostupan samo najbogatijim strankama, što utire put visokoj korupciji, zapravo, kleptokratiji.

Međutim, ako je Javni servis u “vlasništvu” svih građana Srbije, onda je RTS u obavezi da sve građane, pa i one različitih političkih opredeljenja pravovremeno, objektivno i celovito informiše o ukupnoj “izbornoj ponudi” svih učesnika izbornog procesa, a ovima da omogući da besplatno iznesu svoje političke programe, kao i ravnopravno učešće u drugim oblicima političko-propagandnih emisija ove TV kuće. Suština je u tome da najviši stepen suvereniteta naroda, građani izražavaju aktom slobodnog opredeljivanja na izborima, a fundamentalni preduslov je potpuna i neokrnjena informisanost o izbornoj političkoj ponudi.

Na sadašnji način svesno se favorizuje Jednoumlje, opredmećeno u “totalitarnoj demokratiji”, a učesnici izbornog procesa, da bi u njemu opstali, moraju pristati na različite ucene, i na kraju, na “prljavi” novac (od tajkuna, obaveštajnih službi, od javnih preduzeća, koji je trebao biti namenjen - kroz isplatu dividendi - svim građanima-suvlasnicima Srbije).

Pojavi nasilja i urbanog terorizma - podsetimo se - doprinose objektivni problemi (bolne nepravde, frustrirajuće anomalije, itd.) u moralnoj i materijalnoj bedi društva, i subjektivna procena - ne retko bazirana na ozbiljnim obaveštajnim studijama, a tada je reč o državnom terorizmu - planera strategije destrukcije da je tzv. oružana alternativa jedini mogući, najbrži i najpravedniji odgovor na neodrživo stanje “totalitarne demokratije u zemlji bez epiloga”.

Obaveštajni stratezi stranih službi, veoma prisutni na ovom prostoru, smatraju da je za “buđenje” otupelog srpskog naroda - izloženog višedecenijskoj strategiji “Afera aferu (su)stiže”, pa smo tako “zaradili” naziv “Zemlja bez (sudskog i statusnog) epiloga”) - najefikasnija “oružana propaganda”, uz korišćenje sintagme “samo-odbrambeno nasilje”, primenjeno po striktnom planu (o čemu će biti više reči kasnije).

U Srbiji ovog trenutka, je ogromna većina omladine i mlade inteligencije potpuno marginalizovana, i sada se, u svojoj rastućoj frustraciji - koja je dovela do eksplozije socijalne patologije - okreće drogi, sektama, izlivu nekontrolisanog besa na sportskim priredbama, organizovanom kriminalu pod plaštom fudbalskih “navijača”, a u domenu (para)političkog organizovanja, jedan deo se priključuje (para)militantnim organizacijama šovinističke orijentacije, a oni iz kriminalnog miljea, svoje usluge rentiraju vladajućim partijama za tzv. kontramitinge i provociranje organa reda na mirnim demonstracijama, čime daju “gorivo” orkestriranim režimskim medijima, koji preplavljuju “izveštajima” dezinformisani narod, da iza svega stoji “Sunđer Bob - Kockalone”(objašnjenje na narednim stranama). Time se ogolilo do suštine, da je “poslovanje neformalnim nasiljem” (što je roba, kao i svaka druga) postalo unosan biznis.

Sa druge strane, proizvod takve klime, je i pojava “Priručnika za građansku neposlušnost” - koji se, svojevremeno, konspirativno distribuirao na teritoriji Vojvodine - a koji neodoljivo podseća na “Priručnik za gradskog gerilca”, iz pera čuvenog brazilskog teroriste Karlosa Marigele sa, svojevremeno, istorijskim posledicama po razvoj svetskog terorizma.

SPC - služavka sholastike Jednoumlja

Lavovski deo aktuelnog sunovrata Srbije pripada Crkvi!!

Nekada zaštitnik i pokrovitelj naroda - posebno na razmeđima njegovog opstanka - sada se, kada je njena uloga najpotrebnija (samopregornim delovanjem satanista i drugih neprijatelja Srbije) preobratila u svoju suprotnost.

Odavno se Crkva - takođe, uzurpator “transmisije” između vernika i Boga, pa joj ti mehanizmi nisu strani - koprcala a, povremeno, i uspešno odolevala pritiscima stavljanja u funkciju dnevne i globalne politike…

Međutim, danas, svedoci smo drastičnog srozavanja njene nezamenljive uloge u očuvanju identiteta srpskog naroda, a baš u tim prelomnim trenutcima - kada se njeno (i naše) nacionalno biće komada na Kosmetu i u Crnoj Gori (uz nemo posmatranje Šefa Jednoumlja, a na osnovu njegovih navodnih tajnih aranžmana sa svojim crnogorskim pandanom) - srpskom Patrijarhu je “maca pojela jezik” (a, usput, i ljudski dignitet)… ali jezik je (ne)srećom imao da 9. januara 2018. godine u Banjaluci izjavi da “Srbi treba da blagodare Bogu što im je poslao Vučića” (!?!).

Jedino je ostalo nejasno - šapatom se komentarisalo (jer “OZN-a (BIA sukcesor) sve dozna - a nikog ne pozna!”) - da li ga je Bog poslao u funkciji božije Kazne ili Nagrade, ali dežurni TV mudraci su, utrkujući se, po žurili da ovu izjavu “prepevaju” na pravcu navodnih (tajnih) aranžmana Vučića i Patrijarha.

U tom kontekstu - na liniji dodatnog zaluđivanja naroda i kao ilustracija pomenutog “prepevavanja” - izdašno je korišćen TV rukoljub patrijarhove (svete) ruke od strane Šefa Jednoumlja, da bi mu se poglavar SPC - iza scene, i bez TV kamera - “odužio” sluganskom crkvenom politikom veličanja njegovog kulta ličnosti.

Za uzvrat (i, na žalost) Jednoumlje je do perfekcije usavršilo korumpiranje SPC u funkciji njenog “privođenja nameni”: stratezi su osmislili genijalan način da pod “šifrom mito” - “novac za završetak” Hrama” (unedogled) - finasiraju našim zajedničkim parama iz budžeta, “zatvaranje očiju” Crkve nad sunovratom Srbije.

I, tako je (dogovorno) krenula (raz)gradnja “Hrama svetog Save”, kome, pod hitno, treba promeniti ime u “Skadar na Vračaru”, jer se - danju gradi - a, noću razgrađuje! To je imalo za posledicu, da je u zadnje tri i po godine za “završetak Hrama” uplaćeno 45 miliona evra (ne zna se, a nije isključeno, da li po srpskom patentu “deljaka”), a tajnih uplata raznih “ktitora”, među kojima su i javna preduzeća - partijski feudi, koji na osnovu zakona “mogu biti oslobođeni odgovarajućeg (kome) poreza” (!?!) - ni broja se ne zna. Ovo je poprimilo i „međunarodnu dimenziju” uplatom Rusije od 8 miliona evra!

I, tako, od 2017. godine - što je koincidiralo sa rapidnim osiromašivanjem naroda, i pretvaranjem zemlje u koloniju jeftine, pravno nezaštićene, radne snage - SPC godišnje, samo po objavljenom novcu iz budžeta, prima preko 11 miliona evra, naravno, za “završetak “Skadra”. Time su stratezi uspešno presekli “pupčanu vrpcu” između SPC i zaluđenog naroda - kome više nego ikada treba putokaz i duhovno vođstvo, ne bi li (napokon) ugledao svetlo na kraju tunela Jednoumlja - a, sa kojim je, istorijski, kroz vekove, delila i dobro, i zlo.

Ova strategija kupovine glavešina SPC je pala na plodno tle, i zbog namenskog izostanka obaveze SPC da objavljuje finansijske izveštaje… a, crkvena preduzeća (?) su prosto “procvetala” (ima indicija da su neka “fasada” za ulaganje “novca nejasnog porekla”).

Tako se stvorila prebogata crkvena aristokratija, koja “narodu ne sme pogledati u oči”, i time je plan uzurpatora naših života (privremeno) ostvaren, kompromitovanjem poslednjeg branioca srpskog nacionalnog bića - koje ima moralnu obavezu da narod povede u Armagedonsku bitku protiv pogubne “Nove (ab)normalnosti” u interpretaciji aktuelnog Jednoumlja!

Na ovako (olako, našim parama) “široku ruku” režima - saosećajući sa moralnom dramom u koju je upao - SPC je Sinišu Malog, oktobra 2019. godine (da li slučajno, baš u vreme, kada se “lomilo” poništavanje njegovog doktorata, decembra 2019. god, od strane Senata Univerziteta u Beogradu) nagradilo ordenom “Velikomučenika Kragujevačkih I stepena” - nagađalo se u narodu, u pola glasa, zbog pretrpljenog (velikomučeničkog) duševnog bola, zbog hvatanja u plagiranju.

Posle kapitalne izjave da ministru, zapravo, i “ne trebaju diplome, ako zna posao”, Šef Jednoumlja ga je, potom - dok se dizala graja usplahirenih urođenika Srbije za njegovom smenom - usmerio da danonoćno, u nebrojenim satima naleta na TV ekrane, “objašnjava” naše ekonomsko katapultiranje u nebesa, da nikome ne padne na pamet, da se - ne daj Bože - zbog otkrivene krađe doktorata sakrio u “mišju rupu”, da pravi društvo Patrijarhu, koji mu je netom dodelio odlikovanje!!! Naravno, žamor, sa ponekom psovkom, po ko zna koji put usplahirenih domorodaca, povodom zahteva za opoziv ministra - uz stidljivo podsećanje “Srbija je (civilizovani) svet!” - pripisan je, već rutinskom procedurom - “Sunđer Bobu” (sledi objašnjenje na narednim stranama).

Naravno, SPC nije ni Šefa Jednoumlja zaboravila, pa ga je istog meseca (oktobra 2019. god) odlikovala ordenom za “ljubav prema Crkvi, i neumornu borbu za celovitost Srbije, a posebno za očuvanje Kosova i Metohije u njenom sastavu”.

Ako se vratimo (para)bezbednosnoj problematici, srpske službe bezbednosti su (od)uvek bile duboko infiltrirane u SPC, neretko vodeći “kadrovsku politiku”, ove poslednje citadele srpskog saborništva.

Ali avaj!! Sadašnja BIA je nadmašila, ne samo prethodnike, već i samu sebe: dodatno je (pot)kupila (inače prebogate, čast izuzecima) ili - obelodanjivanjem skandala - ucenila crkvene glavešine (namenski izbegavam crkvene titule, jer su, u ovoj situaciji, potpuno izgubile smisao i sadržinu) koji su od (naše) Crkve stvorili “služavku (ancile) sholastike” Jednoumlja. Za kraj je bitno naglasiti: SPC nije i ne može biti kompromitovana! Njene glavešine (čast izuzecima) su izgubile kredibilnost i moralnu podobnost da služe narodu, čiji se rok upotrebe od strane Jednoumlja, vremenski poklapa sa opstankom aktuelnog režima na vlasti.

U skladu sa nadolazećim promenama, novi Patrijarh - što će biti merilo njegove istinske privrženosti svom narodu - mora pod hitno privesti kraju izgradnju “Skadra” na Vračaru a, time, pored ostalog, povratiti (duhovno) poverenje (dez)orijentisanog naroda.

Krtolasto-puzajuća strategija NVO

Nevladine organizacije (NVO) je “izmislio” američki predsednik Ronald Regan - prvobitno holivudski glumac, a potonji predsednik SAD, što je tamo kod njih, tvrde upućeni, gotovo, isto - kada mu je “trust mozgova” Saveta za strateško planiranje (koji je kreator planova za zaštitu “američkih nacionalnih interesa” decenijama unapred) “objasnio” da, u promenjenoj konstelaciji odnosa u savremenom svetu, direktno “preuzimanje” novih država - koje nisu pod kontrolom SAD - više nije (iz različitih razloga) “in”, te stoga Amerika treba da pređe na tzv. posredno osvajanje novih zemalja.

Ta nova, tada inaugurisana, strategija primarno je usmerena na “osvajanje” ljudskih umova a, tek potom, državnih teritorija, naroda i resursa, koji postaju prateća, ali suštinska, “posledica”, zapravo, plenili ako hoćete, “nagrada” - za uspešno sprovedenu uvodnu fazu. Tada, napadnuta država, “sama od sebe” - mi bi rekli - “kao zrela kruška”, pada u krilo Amerike!

U skladu sa ovim opredeljenjem, stvorena je, širom sveta, čitava mreža nevladinih organizacija, a njihov enormno rastući kvantitet, kao i izuzetna izukrštanost odnosa i interesa, “iznudili” su novi naziv ove, sada planetarne, strategije: “civilno društvo”.

U kontekstu tog novog koncepta, nevladine organizacije su postale fasada puzajuće - a, po potrebi, i krtolaste - strategije, slikovito prikazane, kao neosetno natapajuće, “kap po kap”-penetracije Zapada u države i regione planiranog uspostavljanja dominacije.

U Srbiji - a, parola “Beograd je - svet!!” , to najbolje ilustruje - posebno, u psihološki teška vremena ostrakizma, izuzetno su se “primile” nevladine organizacije, što se, pored ostalog, poklopilo sa borbom naroda za golo preživljavanje.

Baš takva situacija je bila idealan ambijent za pravi “procvat” špijunskih aktivnosti, pa takvu šansu, da se pod plaštom zaštite ljudskih prava, infiltrira u same vrhove vlasti u Srbiji, CIA, naprosto, nije mogla da propusti! U tom smislu je, gotovo školski, sledeći primer: od ranije angažovani špijun američke obaveštajne službe - ugledni, i medijski veoma eksponirani, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu - usmeren je od američkih nalogodavaca, u suton XX veka, da u Beogradu formira NVO, kao fasadu za donacije iz inostranih fondova, koje je “zanavljala” CIA, ali i kao pokriće (obaveštajnim jezikom “legendu”) za stalna putovanja u inostranstvo, na kontakte sa svojim “poslodavcem”, gde je i, inače, povremeno, odlazio držeći predavanja na nekim univerzitetima.

Ali, ono što ga je “preporučilo” stranim agentima, bio je tzv. “obaveštajni kapacitet” ovog prosvetnog radnika, odnosno, angažman “uglednog” profesora kao savetnika političara na visokim funkcijama, kao i članstvo u brojnim državnim telima - odborima, komisijama, savetima i inter-resorskim telima - Srbije, gde je bio pozivan zbog svoje nesporne stručnosti, podržane i američkim “vetrom u leđa”.

Tu je prikupljao značajne informacije, koje su, nekoliko godina, zahvaljujući njemu, “curile” iz vrha državne strukture, što je privuklo pažnju naših službi bezbednosti.

I, taman, kada se “krtica” uhodala, i počela da kontinuirano snabdeva Amerikance brojnim, važnim podacima, kontraobaveštajni organi naše zemlje dolaze u posed kvalitetnog dokaznog materijala protiv profesora-špijuna, koji mu stavljaju “pod nos”! Kao vrstan pravnik, brzo je procenio koliko godina tamnice može “izvući” za špijunažu, pa se - preplavljen patriotskim osećanjima - “rado odazvao” pozivu naših organa da radi za svoju otadžbinu, ovog puta, protiv svojih dojučerašnjih poslodavaca!

I, tako se “ugledni” profesor, pod špijunskim pseudonimom “Putnik” - brzopotezno “prodavši veru za večeru” - a, pritisnut dokazima o podrivanju bezbednosti svoje zemlje, preobratio u (obaveštajnim žargonom) “dvosmernu ulicu”, i dugi niz godina - uz inkasiranje sa obe strane - “drukao” Amerikance i njihove obaveštajne operacije, našim organima!

Ako se iz ove obaveštajno-špijunske epizode razvoja NVO, vratimo u ovovremensku Srbiju (u kojoj je gore navedeni scenario, i dalje, veoma prisutan), sinergija rastuće moralne i materijalne bede (plus strani obaveštajni faktor) je vodila pravoj kvantitativnoj “eksploziji” nevladinog sektora, spretno korišćenog od strane Jednoumlja da tzv. zapadnim demokratijama Srbiju prikaže zemljom “pluralne demokratije”, u kojoj “cveta hiljadu cvetova”, što je, onomad, rekao rahmetli Deng Sjao Ping (naravno, pritom, ne misleći na zemlju “totalitarne demokratije” - Srbiju).

Vremenom su stratezi Jednoumlja i prateća kamarila shvatili da Potemkinove kulise srpske “demokratije” mogu postati vrlo lukrativne: predpristupni IPA fondovi EU, prosto su se “nudili” novoetabliranom srpskom “civilnom društvu”, a ovom demokratskom izazovu srpski vlastodršci nisu mogli nikako da odole!

Kamarili je - uz (pri)pomoć intelektualnih kvislinga - sinula genijalna ideja da svoju decu, bratanice i sestričine, tetke, zetove i kumove i, poneku zaovu, a ni svekrvi ne manjka… ne zaboravljajući, pritom, ni zaslužne partijske jurišnike, koji su na svojim leđima “izneli” izbore (a, nisu postali notari)… a, i šire,… “uposle” u novoformiranim nevladinim organizacijama, a onda ih, po čuvenom srpskom principu “deljaka” (“Pola pijem - pola Šarcu dajem!”), finansiraju iz ovih fondova.

Tada je buknula epidemija - koja je poprimala elemente pandemije - eksperata svih vrsta: od specijalista za seksualni život puževa-golaća u Podrinjsko-Kolubarskom basenu (a, baš ono “golaći” koincidiralo je sa drastičnim osiromašenjem podanika Srbije, što je “istraživače”, zbog aktuelnosti teme, katapultiralo među one kojima se “grentovi”(novac) promptno isplaćuju), pa do autoriteta u oblasti “uticaja gama-zraka na sablasne nevene”… dok je osiromašeni uranijum, uprkos zamašnom “doprinosu” što beloj a, što crnoj kugi, ostao - prepušten samom sebi!

Drugi deo nevladinog sektora ima znatno odgovorniji zadatak, pa shodno tome, je “prošaran” intelektualnim kvislinzima i akademskim najamnicima, sve učestalije, zvučnih (naučnih?) titula: oni svojski daju doprinos - posebno preko elektronskih medija sluganskih TV - uterivanju autoriteta aktuelne vlasti, sa akcentom, na Šefu Jednoumlja, kao njenoj personifikaciji. Po toj recepturi, ovaj soj organizacija niče kao “pečurke posle kiše”, pa se ogromni, srećom strani fondovi - ali, naplatiće nam sa zateznom kamatom “inkasiranjem” Kosmeta - arče na “perpetuiranje” “totalitarne demokratije bez epiloga”.

S druge strane, bilo kakav iskreni patriotski program - na pr. u funkciji spasavanja i revitalizacije korena srpskog nacionalnog habitusa ili, na istoj liniji, afirmacije i podrške najširem publicitetu naučne studije Harvardskog profesora Anatolija Kljosova, u kojoj iznosi da je srpski pragen star 12.000 godina, što je u funkciji (re)afirmacije “Vinčanskog pisma” - kapitalnog otkrića sjajnog prof. Pešića, u njegovoj (i našoj) borbi za istinom - nema šanse!

E, u tu oblast - uz finansiranje stranaka i kupovinu poslanika (kako je već izloženo) - na velika vrata nastupa strani obaveštajni faktor koji, u svom interesu, uspostavlja svoja “pravila igre”, a njihovu tehnologiju penetracije najbolje ilustruje Drugi deo ove knjige.

Da je strategija “izvoza” “civilnih društava” postala značajna stavka u opisu “radnih zadataka” obaveštajnih sistema, najbolje ilustruje podatak da je nedavno ruska vlada optužila SAD za enormnu pomoć “nevladinom sektoru” u ukrajinskoj “Narandžastoj revoluciji”, a - prema istoj optužbi - tzv. NVO su “značajno participirale” u državnom udaru u Hondurasu 2009. godine a, takođe, njihov “doprinos” “Arapskom proleću” je bio veoma zapažen - kada su 2010. godine, nizom obaveštajno provociranih “revolucija” - tzv. domino efektom zapaljeni požari destrukcija u Tunisu, Siriji, Libiji i Egiptu, od kojih se nisu oporavili ni do danas.

U zaključku ove obimne teme, rastuće aktuelnosti i značaja, možemo konstatovati da su najbolju ocenu o dometima i potencijalnim opasnostima vezanim za aktivnost “nevladinog sektora” u režiji obaveštajog faktora, izneli njihovi “roditelji” SAD - koju, primarno, nastoje sprečiti u “svojoj kući”, da njihovo “vršljanje” ne poprimi nekontrolisane razmere (da se Elijen, svojim tvorcima, ne otrgne kontroli) - a, Rusija nije, ni časeći časa, oklevala da im se pridruži.

Naime, prvo su SAD a, potom, i Rusija doneli rigorozne zakone, po kojima nevladine organizacije, koje se finansiraju iz inostranstva, moraju obavezno da se registruju kao - strani agenti!

Što se tiče Srbije - već pogađate - namenski ne postoji nikakva zakonska obaveza u ovom pogledu, jer, zamislite da pomenute supruge, tetke, šuraci i pašenozi… preko noći postanu - daleko bilo - špijuni i agenti stranih službi, i to, pod istim porodičnim krovom, sa najvišim funkcionerima vladajućih stranaka!?!

Nedavno je, krajem jula 2020. god, Ministarstvo finansija (Uprava za suzbijanje “pranja” novca) - u funkciji proverene recepture “zamazivanja” očiju javnosti (nešto poput “Čekajući Godo”-ovskog Zakona o poreklu imovine) - najavljena, naravno selektivna, kontrola finansijskog poslovanja nevladinog sektora. Etimologija ovog slučaja ukazuje da je ova akcija pravne države usledila na nabačeni (dogovoreni) centaršut jedne “porodične” NVO (tetke, ujne, šogorice…), pa je apostrofirano ministarstvo “reagovalo” u funkciji “ućutki-vanja” i poslednjih enklava kritičara, ili bar, oponenata Jednoumlju, iz ovog segmenta društva.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane