Natrag

Feljton

SANČO PANSA KAO VLADALAC (2)

Živeti, znači ratovati

Tema vladanja ljudima je jedna od ključnih tema političke filozofije. Gotovo svi teoretičari političke istorije sveta, od Platona do današnjih dana, bavili su se problemom vladavine, kako u jednoj državi tako i u čitavom svetu. Ko vlada ljudima na planeti Zemlji? Među mnogobrojnim teorijama istakli bismo dve: Platonovu, koju će usavršiti Hegel, da svetom vladaju ideje, kao što je religija, i Marksovu, da je to ekonomija. Mnogi mislioci su gradili svoje teorije na ovim postulatima. Od autora koje sam čitao, meni je najinteresantniji Karl Poper sa svojim delom „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji". Poper je radikalni kritičar i Platona i Marksa. Obojicu tretira kao neprijatelje slobodnog sveta. Mene više zanima kako su ove ideje prošle u literaturi, na kojim pozicijama su stajali neki velikani svetske književnosti (Rable, Šekspir, Stendal, Tolstoj, Dostojevski...). U ovom tekstu ću se baviti španskim piscem Migelom Servantesom, koji je tvorac najinteresantnijeg romana svetske književniosti na ovu temu, „Don Kihota". U jednom delu romana Servantes parodira ideju vladavine ljudima. A ovaj tekst pišem jer se danas u državi Srbiji problem vladanja i vladaoca zaoštrio do kidanja.

Ivan Ivanović

U Nolitovom izdanju „Don Kihota" iz 1964. godine srećemo uvod Hajnriha Hajnea, velikog nemačkog romantičara, koji je izvanredan ključ za otključavanje Servantesovog romana. Hajne je „Don Kihota" video kao metaforu preuranjenog poimanja događanja istorije. „Ludost je kad čovek suviše rano hoće da uvede budućnost u sadašnjost!"

„Koja osnovna misao je vodila velikog Servantesa kad je pisao svoju veliku knjigu? Da li je nameravao samo da uništi viteške romane, koji su se u njegovo doba tako mnogo čitali da ni crkvene ni svetovne mere nisu mogle ništa protiv njih da učine? Ili je hteo da ismeje sve pojave ljudskog oduševljenja uopšte, pre svega junaštvo vitezova. Svakako da mu je cilj bio satira na pomenute romane, ali je Servantes otišao mnogo dalje, pa je napisao najveću satiru na ljudsko oduševljenje. On koji je najveći deo svog života proveo u viteškim borbama i u dubokoj starosti se još često radovao što je učestvovao u bici kod Lepanta, iako je tu slavu platio gubitkom leve ruke."

Hajne naglašava da je Servantes dugo bio vojnik. Rimska izreka „Živeti znači ratovati!" može se na njega dvostruko primeniti. Kao prost vojnik borio se on u većini onih svirepih ratnih pothvata koje je kralj Filip II vodio kako za interese španske države, tako i za interese katoličanstva uopšte. Servantes je bio sin škole koja je pesnički idealizovala bezuslovnu pokornost vladaocu. A taj vladalac je bio španski kralj u doba kada je njegovo veličanstvo obasjavalo ceo svet. Prosti vojnik osećao je da se nalazi pod sjajem toga veličanstva i žrtvovao je od srca svoju individualnu slobodu za takvo zadovoljstvo kastiljanskog nacionalnog ponosa. Pa ipak je taj vojnik napisao najveću satiru na ratnu filozofiju svog naraštaja. „Don Kihot" je u osnovi ako ne negacija a ono parodija ratova u kojima je njegov izumitelj učestvovao.

Hajne poredi Servantesa sa Šekspirom. Oba pisca su išla ispred svog vremena. „Ali ova dva pesnika nisu samo cvet svoga doba, nego su oni bili i koren budućnosti. Kao što Šekspira treba smatrati osnivačem docnije dramske umetnosti, tako moramo poštovati Servantesa kao osnivača modernog romana."

Mene je najviše u Hajneovoj studiji privuklo poređenje između Don Kihota i Sanča Panse. Don Kihot je poetski lik, on ide u pustolovine da bi pojmio svet; Sančo Pansa je realistični tip, on prati Don Kihota u nadi da će mu to doneti korist i bogatstvo. „Ni u delima drugih umetnika, ni u samoj prirodi ne nalazimo pomenuta dva tipa u njihovom uzajamnom odnosu, kao kod Servantesa. Svaka crta u karakteru i u pojavi jednog odgovara ovde suprotnoj, a ipak srodnoj crti kod drugoga. Ovde svaka pojedinost ima parodijski značaj."

Hajne ovaj kontrast vidi i u njihovom jeziku, koji je različit a jedinstven. „Karakter jezika Don Kihota i Sanča Panse rezimiramo u rečima: prvi, kad govori, kao da sedi na svom visokom konju; drugi govori kao da sedi na svom niskom magarcu." Don Kihot govori jezikom obrazovanog višeg staleža; Sančo Pansa jezikom prostog naroda. Ali ta dva jezika čine amalgam narodnog španskog govora. A Servantes je u „Don Kihotu" formirao španski književni jezik, kao što je to učinio Dante u „Božanstvenoj komediji" sa italijanskim jezikom.

Pošto smo uz pomoć Đorđa Popovića Daničara i Hajnriha Hajnea osvetlili „Don Kihota" iznutra, da se vratimo zadatoj temi poimanja suštine vladanja u ovom velikom romanu. Držim da je rasprava o vlasti glavna tema drugog dela romana. Da vidimo kako je to Sančo Pansa postao vladalac.

Vodeći svog junaka „veleumnog plemića Don Kihota od Manče" iz pustolovine u pustolovinu, Servantes nije umanjivao ulogu njegovog sluge konjušara Sanča Panse u tim pothvatima. Čak je u drugoj knjizi romana odlučio da ga nagradi. Naime, Don Kihot je, pošto je uspeo da rasčini vojvotkinju od Trifalda i njene duenje (sluškinje) od kazne volšebnika Malambruna, koji im je „usadio brade", dobio priliku da zaište nagradu koju hoće.

Prosto se podrazumeva da je „veleumni vitez od Manče" odbio svaku nagradu, jer avantura je njegova nagrada. Njega materijalni svet gotovo da ne zanima, jer njegov duh je „uzvišen" i neće da se topi u svakodnevnim banalnostima. Don Kihot je nagrađen time što je rasčinio volšebnika, ali je iskoristio priliku da dobije nagradu za svog konjušara. Naime, seljanin iz Manče je pošao za svojim gospodarom u lude avanture, jer je poverovao da će mu to doneti ako ne bogatstvo a ono blagostanje.

Seljak je bio umoran od siromašnog života. Znajući to, Don Kihot ubedi vojvodski par da njegovog konjušara nagrade tako što će mu dati jednu svoju guberniju na upravljanje. (Daničar se očito zaneo ruskom literaturom, pa je u Španiji video gubernije, koje su u ruskom a ne španskom jeziku; poštujući prevodioca, ja ću da se držim njegovog prevoda, mada mislim da je tačnije da je Pansa postao guverner.) Vojvoda i vojvotkinja Malambruno to prihvate, i tako sluga postaje gospodar. Sančo Pansa je dobio na upravljanje celo jedno ostrvo (verovatno u Sredozemnom moru) Baratariju. „To je ostrvo spretno i zgodno, okruglo i smišljeno, a vrh svega plodno i rodno, gde ako budete umeli, moći ćete zemaljskim blagom zadobti nebesko", kaže vojvoda Sanču obaveštavajući ga da ga je postavio za gubernatora. Sančo je oduševljen što će najzad zapovedati a ne služiti. „Gospodine, ja mislim da je lepo zapovedati, pa ma i čoporu goveda". (Opet prevodilac, treba krdu goveda.)

Pre no što će Sančo krenuti u svoju guberniju, Don Kihot je uzeo da ga poduči kakav treba da bude vladalac. Tu dolazi do vrhunca Kihotova mudrost. „Nemoj, Sančo, da primljenu milost pripisuješ svojim zaslugama, nego da nebesima zahvališ, koja blago upravljaju stvarima, a onda da zahvališ uzvišenosti koju u sebi sadržavazanimanje lutajućeg viteštva."

„Pre svega, o sine, valja Boga da se bojiš, jer gospodnji strah premudrost je, a jesi li mudar, ni u čemu nećeš moći pogrešiti."

„Drugo, valja da oči baciš na to ko si, trudeći se da sam sebe spoznaš, a to je najteže poznavanje koje može da se zamisli. Poznaješ li sebe, nećeš se napinjati kao žaba koja je htela da se barabari sa volom; a učiniš li to, pogle u ružne noge sa lepeze tvoje ludosti i seti se da si u svom selu čuvao svinje."

„Hvali se, Sančo, niskim svojim poreklom i nemoj se ustručavati što si seljačka roda; jer, videći da se ne stidiš toga, niko te neće time prekoreti, pa drži za što više da si ponizan poštenjak nego li gord grešnik."

„Promisli, Sančo, ako vrlinu uzmeš kao vođu i ako se budeš trudio da činiš dobra dela, nećeš imati rašta da zavidiš onima koji su kneževska i gospodska roda, jer krv se nasleđuje a vrlina se zadobija, a vrlina sama po sebi ono vredi što krv nikada neće vredeti."

Don Kihot posebno upozorava Sanča Pansu da se čuva žena. Ako na ostrvo dovede svoju ženu (to je seljanka Tereza) treba da je pouči i „ugladi joj prirodnu grubost", jer sve što bi mogao „zadobiti razumom gubernatoru hoće da upropasti i pokvari neotesana i glupa žena".

„Nikad nemoj da te rukovodi zakon samovolje, koji je tako mio neznalicama, koji bi da važe kao oštroumni."

„Siromaškove suze neka u tebi nalaze više sažaljenja ali ne i više pravde, negoli bogataševi dokazi."

„Staraj se da pronađeš istinu među obećanjima i darovima bogataševim, kao izmeđ jecanja i moljakanja siromaškova."

„Kad može i treba da se primeni pravičnost, nemoj da na krivcu primenjuješ svu strogost zakona, jer nije veća slava strogog sudije od slave bolećiva sudije."

„Ako bi ti došlo da sudiš u parnici kakvog tvog neprijatelja, otkloni sećanje na tvoju uvredu i stavi ga uz isitinu stvari."

„Neka te ne zaseni tvoja strast u tuđoj parnici jer pogreške što ćeš ih tada učiniti biće u većini prilika bez leka, pa bude li to, biće na uštr tvog uvaženja, pa i tvog imanja."

„Ako bi lepa kakva žena došla da traži od tebe pravdu, zatvori oči pred njenim suzama i svoje uši pred njenim uzdisanjem, pa natenane posmatraj suštinu onog što ona traži, ako nećeš da ti utone pamet u njen plač i tvoja dobrotas u njene uzdahe."

Ovo je Servantesov obrazac poštenog suđenja. Vladalac mora da teži pravdi i istini, jer to je smisao ljudskog života. Migel je kroz Don Kihota pokazao kakav treba da bude vladalac koji je vrhovni sudija. On treba da teži božjoj pravdi koja je iznad zemaljske.

„Budeš li se, Sančo, držao ovih propisa i ovih pravila, biće ti dugi tvoji dani, slava će ti biti večita, nagrada golema, sreća tvoja neiskazana."

Sve ovo što je Don Kihot kazao Sanču za ukras je njegove duše, jer vladalac mora pre svega da bude duševan. Ali da bi vladalac bio dostojan svog poziva, mora da bude i izgledom udešen za vladaoca. Stoga Don Kihot savetuje svoga, sad već bivšeg, konjušara da poradi na svom izgledu kako bi bio dostojan gubernatro.

Servantes ovako „komentariše" savete koje je Don Kihot dao novom vladaocu. „Ko bi čuo gornje reči Don Kihota a da ga ne drži za čoveka najpametnija i najdobronamernija! Ali kao što je bilo rečeno toliko puta u toku ove velike povesti, on je ludovao samo tamo gde se ticalo vitezova, a drugim stvarima pokazivao je da ima jasan i nepmućen razum, tako da su mu kod svaka koraka dela uterivala u laž pamet, a pamet njegova dela; ali u ovim drugim uputstvima što ih je dao Sanču pokazao je da ima veliku dosetljivost i svoj razum i ludost doveo je do visoka stepena."

Čega treba Sančo Pansa da se drži da bi bio dostojan vladalac ostrva Baratarije? Prvo, mora da poradi na svom izgledu. Da bude čist i da seče nokte, što kao seljanin nije morao da praktikuje. „Nemoj, Sančo, da ideš raspas i aljkav, jer neuredno odelo pokazuje neuredan duh, van ako ta neurednost i aljkavost ne dolai od likavštine, kao što su držali da je bilo u Julija Cezara."

Dalje, mora da bude štedljiv i razuman i da se ne razmeće vlašću koju je dobio. Jer, vlast kao što se dobija može i da se izgubi. „Ako možeš da odeneš šest dvorodržica, a ti ih odeni tri, a mesto druga tri - tri siromaška, pa ćeš tako imati dvorodržica na nebu i na zemlji; a tvoga novog načina u davanju livreje neće se držati hvalisavci."

Kao što mora da bude skroman u odevanju, vladalac mora da bude umeren u jelu. Don Kihot savetuje Sanča da ne jede luk kao što je činio u selu, da mu ljudi po zadahu ne bi otkrili njegovo prostaštvo. „Ručaj malo, a večeraj još manje, jer u radionici želuca sprema se zdravlje celoga tela. Budi umeren u piću i imaj na umu da mnogo piće niti čuva tajnu, niti drži reč."

Dalje u povesti srećemo Servantesovu raspravu o jeziku. Pošto Sančo mngo podriguje po jelu, Kihot ga savetuje da to ne radi, ne sme da „erektuje". Kako Sančo ne razume tu reč, Kihot mu objašnjava da uglađeni ljudi pribegavaju latinskom jeziku, pa umesto španskog podrigivati kažu eruktovati, a to nije loše jer se tako bogati jezik, koji je inače u vlasti gomile.

Kako Pansa najviše govori u narodnim poslovicama, Kihot je tu u nedoumici. Poslovice su lepe, ali kad se stave na gomilu postaju neukusne. Don Kihot traži od Sanča Panse da u tome nađe meru, tako da ga razumeju i prosti i obrazovani ljudi podjednako. „Isto tako, Sančo, ne treba u svoj govor da mešaš, po tvom običaju, onu silesiju poslovica, jer ako poslovice i jesu kratke izreke, ali ih ti često za kike dovlačiš, tako da više izgledaju kao ludorije, a ne kao izreke." Don Kihot nije protiv narodne mudrosti, ali taj govor mora da se upotrebljava na zgodnom mestu da ne bi izgledao prostački.

„Ovaj poslednji savet koji hoću sada da ti dam, ako i ne služi na ukrašavanje tela, ipak bih hteo da ga zapamtiš, jer mislim da ti neće biti od manje vajde nego oni koje sam ti dosada dao, a to je da se nikad ne upuštaš u pripirke oko porekla, još manje da upoređuješ jedno s drugim, jer jedno od onih koja se upoređuju mora biti bolje, pa koga budeš ponizio, taj će te mrzeti, a koga budeš uzvisio, ničim te neće nagraditi."

Ovde Servantes menja ugao pripovdanja, daje šansu Sanču. Seljak kaže da je razumeo dobronamernost svog gospodara, ali to može da vredi samo ako mu Kihot da napismeno, jer on, iako ne zna čitati i pisati, može to da dv svome duhovniku da drugima pokazuje. Na primedbu Kihota da neće biti dobro kad ljudi otkriju da im je vladalac nepismen, Sančo u svom stilu nalazi rešenje.

Načiniće se da mu je uzeta desna ruka, pa neka drugi potpisuju mesto njega. „Jer, svemu ima leka, samo ga nema od smrti, pa kad je u mene vlast i štap, mogu da radim šta hoću, utoliko više što onaj kome je kmet otac... a ja kad sam gubernator, to je što više nego kmet, pa neka samo dođu, pa će da vide, samo neka me dirnu i grde, bre, hoće poći po vunu pa će se vratiti ostriženi, a koga bog ljubi tome se na kući vidi, i bogataške gluposti prolaze u svetu kao mudre reči, a kad sam ja bogat, što ću biti kao gubernator, a uz to izzdašan, kao što mislim da budem, neće niko na meni naći mane; jer ako se načiniš med, potrošiće te muhe, a toliko važiš koliko imaš, što rekla neka moja baba, a na čoveku bogatunu nikad se nećeš osvetiti."

Ova Sančova beseda revoltira Don Kihota. „O ubio te bog, Sančo, tebe i tvoje poslovice. Te tvoje poslovice još će te jedanput dovesti na vešala. Zbog njih proteraće te tvoji podanici, ili će biti bune među njima." Kihot se samo pita gde ih Sančo nalazi?

Nije teško odgonetnuti gde čovek iz naroda nalazi svoj jezik - u narodu. Da bi to ilustrovao, Sančo iznebuha tresne tri narodne poslovice: 1. Ne meći svoje palce između dva kutnjaka, 2. Odlazi mi iz kuće, šta ćeš tu kod moje žene, 3. Ta udario krčag o kamen, da kamen o krčag, uvekzlo po krčag. Šta je Sančo hteo da kaže? „Niko neka se ne hvata u koštac sa svojim gubernatorom, ni s onim koji mu zapoveda, jer će zlo proći, kao onaj koji metne prst među dva kutnjaka. A ono što gubernator zapoveda nema pogovora, ka ni na odlazi mi iz kuće, šta ćeš tu kod moje žene. A ono za krčag i kamen i slepac će videti." Dobro je poznato da budala više zna u svojoj kući nego pametni u tuđoj.

Sančo je izrekao mudrost kao čovek iz naroda; Don Kihot govori kao pripadnik višeg staleža, aristokrata. „To ne stoji, Sančo, jer budala ne zna ništa ni u svojoj, ni u tuđoj kući, jer na ludu osnovu ne može stajati nikakvo pametno zdanje". Vitez upozorava seljaka da ako zlo bude upravljao biće to njegova krivica, ali i Kihotova sramota. Stoga mu je održao ovu vakelu, čime je ispunio svoju dužnost učitelja. On neće da predupredi konjušarevu proizvodnju u gubernatora, iako bi mogao; dovoljno bi bilo samo da kaže vojvodi da je vladalac njegova ostrva, „trbušina i čovečuljak, nije drugo doli torba natučena poslovicama i pakosti".

Sledi Sančova replika koja je suština Servantesova poimanja vlasti. Sančo veli: „Gospodine, ako se vama čini da nisam za ovu guberniju, ja je se odmah ovde odričem, jer mi je milije i crno iza nokta od moje duše nego celo moje telo; pa ću ostati isto tako Sančo uz suhi hleb i lukac kao gubernator uz jarebice i kopune, tim pre što kad se spava, svi su jednaki, veliki i mali, siromasi i bogati; a ako dobro promislite, videćete da ste me samo vi podboli sa tim gubernatorstvom, a ja toliko znam za gubernije od ostrva koliko i jedan jastreb; pa ako mislite da će me đavo odneti što ću biti gubernator, meni je milije da kao Sančo odem u raj negoli kao gubernator u pakao."

Na kraju, pre nego ga otpravi na Baratariju, Kihot traži od Panse da se preporuči bogu i da gleda da ne greši u prvom zanosu, kad vlast može da mu udari u glavu. Uz to je napisao uputstva koja je izrekao gubernatoru, kako bi neki drugi vlastodršci to mogli da koriste. Ova uputstva su greškom došla do vojvode i vojvotkinje i oni su se još jednom „divili ludosti i veleumu Don Kihota".

Najposle se krenu Sančo, praćen mnogim ljudima, odeven kao učenjak, zaogrnut prostranom kabanicom od žućkaste materije. Ceremonija je nalagala da Sančo jaše na mazgovu sa visokim stremenima, a u povocu je išao Sivac s magarećom opremom i ukrasima. Sančo Pansa je bio „tako zadovoljan da se ne bi menjao sa nemačkim carem".

Na Baratariji novi gubernator je bio dočekan kao kralj. „Kada Sančo dođe do vrata od grada, koji je bio okružen zidom, izađe mesna vlast da ga dočeka, grunuše zvona i svi stanovnici davaše znake opšte radosti." Pošto se gubernator pomolio Bogu u velikoj crkvi, otišao je u opštinu gde je dobio ključeve od grada. Istina, „gojaznost i maleni stas novoga gubernatora nisu ulivali baš poverenje", ali Sančo nije bio prvi vladalac koji nije imponovao spoljnim izgledom.Uzto, Sančo odbi da ga oslovljavaju sa Don, jer nijedan njegov predak nije imao tu titulu. Svi Panse su bili seljaci i nijedan plemić, pa će i on da zadrži tu titulu.

Odmah po stupanju na dužnost gubernatora Sančo Pansa je počeo da sudi sporove meštana, i tu se pokazao kao vispren i domišljat sudija. Od više slučajeva koje je rešio kao preteča Poaroa, navešćemo samo dva jer prostor nam više ne dozvoljava.

Jedan starac je uzajmio od drugoga starca neke novce i nije hteo da mu ih vrati, pa je ovaj došao da ga tuži. Taj dužnik je nosio štap i bio je spreman da se zakune da je zajmodavcu vratio novce. Pri tom je zamolio ovoga da mu pridrži štap i zakleo se na Bibliju da mu je vratio novce. Zatim je uzeo svoj štap i napustio sudnicu. Međutim, zajmodavac se takođe zakleo da on novce nije primio. Sančo je zapitao sudskog zastupnika kakvi su to ljudi, a ovaj je odgovorio da su uzorni građani i da ne dolazi u obzir da su se krivo zakleli.

Veliki mudrac iz naroda Sančo Pansa se za trenutak zamislio, a onda je rešio zagonetku kao u kakvoj poslovici. Tačno, obojica parničara su rekli istinu i zakleli su se kao pravi hrišćani. Prisutni građani su upitali gubernatora kako je to moguće. Sančo naredi da odmah stignu dužnika i da mu uzmu onaj štap. Kad oni to učine, Sančo prelomi štap od bambusa i nađe u njemu novce. Dakle, kad se ovaj zakleo da je vratio novce rekao je istinu, jer tog trenutka štap sa novcima je bio kod zajmodavca. Kad se zajmodavac zakleo da mu dužnik nije vratio novce i on je rekao istinu, jer dužnik je uzeo svoj štap pre nego je napustio sudnicu.

U drugom slučaju jedna seljanka je došla da tuži komšiju da ju je napastvovao. Ovaj je tvrdio da je seljanka to htela i da joj je on pošteno platio. Dao joj je sve novce koje je dobio na pijaci prodajom četiri brava. Tek kad je dohvatila novce i nabila ih u pazuho, seljanka je počela da se dere da je komšija silovao. Kako su tad naišli drugi seljani, stali su da ih izmire pa je seljanka morala da vrati novce komšiji. Sad je ona došla na sud da tuži komšiju da ju je napastvovao i da joj nije platio. Sančo se ponovo zamisli, a onda presudi da čovek da novce ženi i da idu s bogom. Kad žena ponovo stavi novce u pazuho, Pančo naredi seljaku da je stigne i da uzme svoje novce. Pred sudnicom je nastalo gušanje, seljanka je bila jaka i komšija nije mogao da joj otme kesu s novcima. Gubernator presudi u korist seljaka.

„Da si ti, moja sešo, istu srčanost i istu hrabrost koju si pokazala u odbrani ove kese pokazala i pri odbrani svoga tela, ili i polovinu od nje, ni sam Herkul ne bi te mogao silovati. Pođi s bogom i u zao čas, i da se nisi pokazala u celom ovom ostrvu, ni u okolini od šest milja, ako nećeš da dobiješ dvanaest prutova."

Meštani Baratarije bili su osvojeni ovom mudrošću seljaka iz Manče i videli su u njemu ne samo veštog gubernatora nego mudraca „novog Solomona".

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane