Natrag

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (12)

Kako je general Norijega postao neprijatelj

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moci Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvecujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Nekoliko bivših obaveštajaca mi je iznelo mišljenja koja se podudaraju sa mojim. Poput Zalivskog rata, koji je došao posle Paname, Buš je tek nakon nekoliko poziva britanskog ambasadora u Vašingtonu skupio dovoljno hrabrosti za taj potpuno nezakonit potez prema generalu Norijegi. Dovoljno govori i činjenica da je u tome imao podršku britanske štampe i Njujork Tajmsa, lista kojim upravlja britanska obaveštajna služba.

Norijega je pre toga bio ljubimac vašingtonskog sistema. Često se družio sa Vilijamom Kesijem i Oliverom Nortom, a tokom poslednja dva viđanja susreo se i sa predsednikom Džordžom Bušom. Često je viđan u Pentagonu, gde su ga primali kao nekog arapskog moćnika, a ispred sedišta CIA-e u Lengliju, u saveznoj državi Virdžiniji, uvek su mu prostirali crveni tepih. Postoji podatak da su mu Obaveštajna služba američke vojske (U.S. Army Intelligence) i CIA platili iznos od 320.000 dolara.

Onda su na horizontu počeli da se pojavljuju olujni oblaci, istovremeno kada je Kali kartel počeo da preuzima trgovinu kokainom od braće Očoa i Pabla Eskobara. Pod vodstvom senatora Džesija Helmsa, koji se 1985. godine prodao Arielu Šaronu i izraelskoj stranci Histardut, odjednom je počelo agitovanje za uklanjanje Norijege. Džesija Helmsa i njegove istomišljenike je podržao Sajmon Herš, britanski obaveštajac koji radi za Njujork Tajms, a taj list je britanski medij u SAD-u još od vremena kada je šef obaveštajne službe MI6, sir Viliam Stivenson, zauzeo zgradu RCA u Njujorku.

Vrlo je značajno da je Helms odlučio da bude predvodnik optužbi protiv Norijege. Helms je bio ljubimac Šaronove frakcije u Vašingtonu, a Šaron je bio glavni krijumčar oružja u Srednjoj Americi i Kolumbiji. Štaviše, Helms uživa poštovanje hrišćanskih fundamentalista, koji veruju u maksimu: „Izrael, moja zemlja, prava ili kriva". Očigledno je da je Norijega mogao vrlo lako da bude prepreka međunarodnim trgovcima drogom i njihovim bankarima iz Komiteta 300 pa je morao da bude uklonjen pre nego je uspeo da nanese značajnu štetu.

Na Buša su njegovi britanski gospodari vršili pritisak da u Panami sprovede jednu ilegalnu operaciju pretresa i zaplene, koja je rezultirala smrću najmanje 7.000 Panamaca i divljim bezrazložnim uništavanjem imovine. Nije pronađeno ništa što bi ukazivali da je Norijega „diler" droge pa je bio otet i doveden u SAD, što je bio jedan od najeklatantnijih primera međunarodne hajke u istoriji sveta. Ova ilegalna akcija se verovatno najbolje podudara s Bušovom filozofijom, koja glasi: „Moralne dimenzije američke (čitaj: britanske kraljevske porodice - Komiteta 300) spoljne politike zahtevaju od nas da stvaramo moralni put kroz svet manjih zala. To je stvaran svet, ni crn ni beo. To je svet sa vrlo malo apsoluta."

Bilo je „manje zlo" kidnapovati Norijegu, nego da Norijega naopačke prevrne banke u Panami, koje rade za Komitet 300. Slučaj Norijege je prototip monstruoznih poteza „svetske vlade", kakvi nas čekaju u stanju pripravnosti. Osokoljeni Buš je progovorio otvoreno, bez straha, zato što smo mi, narod, obukli duhovni ogrtač koji dozvoljava laži i ne želi istinu. To je svet koji smo odlučili da prihvatimo. Da nije tako, bes oluje bi preplavio zemlju zbog invazije na Panamu i nebi prestao sve dok se Bus ne izbaci iz Bele kuće. Niksonova afera Votergejt postaje bleda i beznačajna slika u poređenju sa brojnim grehovima koje je predsednik Buš počinio kada je naredio invaziju na Panamu i kidnapovanje generala Norijege. Za sve te grehe je zaslužio smenu.

Optužnica protiv Norijege se temelji na lažnom svedočenju jedne grupe gangsterskih finansijskih moćnika, od kojih je većina bila osuđivana zbog krivokletstva pa su pojedinačno i grupno kroz zube cedili laži kako bi im se smanjile kazne. Njihove predstave bi bile ogromno zadovoljstvo Gilbertu i Salivanu, da su živi. Rečenica: „Pretvorili su ih u vladare DEA-e", mogla bi na primer da stoji umesto rečenice: „Pretvorili su ih u vladare Kraljičine ratne mornarice", iz predstave HMS Pinafor. Potpuno groteskno je gledati te robijaše-umetnike kako igraju uloge ne baš dobro uvežbanih delfina za američko Ministarstvo pravosuđa, ako želimo da te lepe i čiste životinje uvredimo takvim ponižavajućim poređenjem.

Ključni datumi se uveliko ne poklapaju u svedočenju, nedostatak ključnih pojedinosti je očigledan, a postoje i rupe u pamćenju ključnih svedoka, što su sve argumenti koji zajedno potvrđuju činjenicu da američka vlada nema nikakvih osnova za optužnicu protiv Norijege, ali to nije važno. Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) kaže „svejedno, osudite ga" i to je ono što jadni Norijega može i da očekuje. Jedan od ključnih svedoka američkog Ministarstva spoljnih poslova je neki Flojd Karlton Kakeres, bivši pilot koji je radio za braću Očoa. Uhapšen je 1986. godine, a sada svoj položaj pokušava da ublaži na račun Norijege.

Istražiteljima Agencije za suzbijanje droge je rekao kako su braća Očoa platila Norijegi 600.000 dolara za dozolu da tri aviona natovarena kokainom slete i uzmu gorivo u Panami. Ali, kada je došao na sud u Majami, ubrzo je postalo jasno da je osoba koja je proglašena za ključnog svedoka tužioca tek prazna puška. Tokom unakrsnog ispitivanja na videlo je izbila ćela istinita priča. Nema ni govora da je bio plaćen za dozvolu za sletanje aviona. Braća Očoa se nisu ni obratila Norijegi. Što je još gore, u decembru 1983. godine Norijega je zapovedio da se svim avionima koji lete iz Medelina za Panamu odbije zahtev za sletanje u Panamu. Karlton nije jedini diskreditovani svedok.

Još bedniji lažov od Karltona je Karlos Lehder, koji je bio jedan od glavnih šefova u Medelin kartelu, dok ga nisu uhapsili u Španiji i poslali u SAD. Ko je Agenciji za suzbijanje droge dao najvažniji podatak o tome da je Lehder u Madridu? DEA je nevoljno priznala da tu važnu informaciju duguje Norijegi. Ali, američko Ministarstvo pravosuđa je svejedno iskoristilo Lehdera kao svedoka protiv Norijege. Ako ništa drugo, ovaj svedok predstavlja bedan izvor informacija u slučaju američke Vlade protiv Manuela Norijege.

Kao nadoknadu za pružene usluge, Lehderu su date garancije smanjenja kazne i daleko bolje zatvorsko prebivalište - sobu sa pogledom i televizorom - a njegova porodica je dobila stalni boravak u SAD-u. Bivši američki javni tužilac, Robert Merkel, koji je 1988. vodio slučaj protiv Lehdera, je u Vašington Postu izjavio: „Ne mislim da bi Vlada trebala da ima posla sa Karlosom Lehderom, i tačka. Taj tip je potpuni lažov od glave do pete."

Ministarstvo pravosuđa, a to je samo ime koje nema nikakvu sličnost s onim što bi to ime trebalo da simbolizuje, do sada se poslužilo svim svojim prljavim trikovima u suđenju protiv Norijege, a to su: ilegalno prisluškivanje njegovih razgovora s advokatom, imenovanje državnog branioca koji je glumio da radi za Norijegu, ali je usred slučaja nestao, zamrzavanje njegovih bankovnih računa tako da ne može da plaća pravu odbranu, kidnapovanje, ilegalni pretres i zaplena njegovih stvari. Nema stvari koje nisu uradili. Američka vlada je prekršila više zakona nego Norijega tokom ćele svoje vladavina - ako je uopšte i kršio bilo kakve zakone.

Ovo je proces koji je deset puta više važniji za američko Ministarstvo pravosuđa nego za generala Norijegu. Norijegin slučaj detaljno pokazuje svo zlo sistema koji se u ovoj zemlji predstavlja pod nazivom „pravosudni". Ovde se sudi američkom „ratu protiv droge", kao i takozvanoj politici prema drogi Bušove vlade. Iako će Norijegino suđenje da završi kao flagrantno nasilje nad pravdom, svima koji nisu gluvi, slepi niti nemi će ipak da pruži nek satisfakciju, jer jednom zauvek dokazuje kako Velika Britanija diriguje našom Vladom i otkriva krajnje pokvarenu ideologiju Busove vlade, koja bi trebala da ima sledeći moto: ,,U svakom slučaju, cilj uvek opravdava sredstva. Nema moralnih apsoluta." Kao i za većinu političara, i Bušu bi standard moralnih apsoluta bio jednak samoubistvu. Samo u takvoj klimi mogli smo da dozvolimo predsedniku Bušu da pokrene rat protiv Iraka i prekrši najmanje šest zakona Sjedinjenih Američkih Država i na desetine međunarodnih sporazuma.

Danas smo svedoci potpune promene upravljanja trgovinom kokaina, i u Kolumbiji i u Vašingtonu. Nema više divljanja. Nema više oružja. Neka uglađena gospoda iz Kali kartela u prugastim gangsterskim odelima taj posao vode na gospodski način. Ukratko, Komitet 300 je direktno preuzeo vlast nad trgovinom kokainom, koja će od sada da se odvija podjednako glatko kao i trgovina heroinom. Nova kolumbijska vlada je dobila naloge za promenu taktike i smera. Upozorena je da mora da se ponaša saglasno Komitetovom planu igre.

Potrebno je spomenuti američke saučesnike u trgovini opijumom u Kini, koja je započeta na jugu Sjedinjenih Američkih Država pre građanskog rata u Americi. Kako možemo da povežemo trgovinu opijumom s velikim plantažama pamuka na američkom Jugu? Da bi to učinili, moramo da krenemo od Bengala u Indiji, tj. od tamošnjih proizvođača najfinijeg (ako tu prljavu materiju uopšte možemo tako da nazovemo) opijuma, za kojim je postojala velika potražnja. Pamuk je bio najveća trgovačka grana u Engleskoj, odmah iza prodaje opijuma preko Britanske istočno-indijske komapnije.

Većina pamuka sa južnjačkih plantaža prerađivala se u robovskim predionicama Severne Engleske, u kojima su žene i deca radili po 16 sati dnevno za mizerne plate. Vlasnici tih predionica su bili bogati socijalisti iz Londona - Barinzi, Palmerstoni, Kesvicki, a najveći je bio Gardin Mejtson, koji je bio i vlasnik brodarske kompanije Blue Star Shipping Line, kojom su gotovi proizvodi odvoženi u Indiju. Nisu ih ni najmanje zabrinjavali bedni uslovi u kojima su živele podanice Njenog Visočanstva. Na kraju krajeva, za to su te žene i bile stvorene, dok su im muževi i sinovi bili iskorišćeni za ratovanja radi očuvanja ogromnog carstva Njenog Visočanstva (što su radili stotinama godina pre toga, kao i kasnije u krvavom Burskom ratu), one su trunule u memljivim predionicama radeći za siću. Uostalom, zar to nije britanska tradicija?

Gotovi pamučni proizvodi koji su se izvozili u Indiju uništili su vekovne indijske proizvođače finalnih pamučnih proizvoda. Hiljade Indijaca je zapalo u strašnu bedu pošto su ostali bez posla zato što su im jeftiniji britanski proizvodi zauzeli tržište. Potom je Indija postala potpuno zavisna od Velike Britanije kako bi stvorila dovoljno novca za izgradnju železnica i izvoz svojih gotovih proizvoda. Postojalo je samo jedno rešenje indijskih ekonomskih nevolja - proizvoditi više opijuma i prodavati ga po nižoj ceni Britanskoj istočno-indijskoj kompaniji. To je bila stena na kojoj je rasla i cvetala britanska trgovina. Bez trgovine opijumom, Velika Britanija bi isto tako bankrotirala kao i Indija.

Da li su vlasnici južnjačkih plantaža znali za tu ružnu tajnu razmene pamuka za opijum? Teško je poverovati da neki od njih nisu znali šta se dešava. Uzmite, na primer, porodicu Saterlend, vlasnike jedne od najvećih plantaža na američkom jugu. Porodica Saterlend je bila blisko povezana sa porodicom Mejtson, tj. porodicom Gardina Mejtsona, čiji su poslovni partneri bila braća Baring (kompanija Baring Braders), osnivači čuvene brodarske kompanije P&O (Peninsular and Orient Navigation Line), najveće među brojnim britanskim brodskim kompanijama.

Braća Baring su bili veliki investitori u južnjačke plantaže, kao i u američke jedrenjake koji su plovili morima između kineskih luka i svih važnih luka dužinom istočne obale Sjedinjenih Američkih Država. Porodica Baring danas ima više vrlo značajnih finansijskih kuća u SAD-u. Sva već pomenuta imena bila su ono što su njihovi potomci danas, članovi Komiteta 300.

Većina porodica koje čine „istočnu liberalnu frakciju", a među njima su i najbogatije porodice ove zemlje, svoja su bogatstva stekli ili trgovinom pamuka ili trgovinom opijuma, a neke i obema. Istaknuti primer među takvima je porodica Lehman. Kada je reč o bogatstvu koje je stečeno isključivo putem trgovine opijumom u Kini, prva imena koja mi padaju na pamet su Astor i Delano. Setite se da je supruga predsednika Franklina D. Ruzvelta bila iz porodice Delano.

Džon Džejkob Astor je stekao ogromno bogatstvo na trgovini opijumom u Kini, a onda je stekao ugled tako što je svojim prljavim novcem kupio masivne nekretnine na Menhetnu. Tokom celog svog života igrao je veliku ulogu u raspravama Komiteta 300. U stvari, Komitet 300 je odlučivao o tome kome će biti dopušteno da sudeluje u basnoslovno unosnoj trgovini opijumom u Kini. Činio je to uz pomoć svoje monopolističke Britanske istočno-indijske kompanije, a oni koji su se okoristili njihovom velikodušnošću zauvek su ostali povezani s Komitetom 300.

Upravo zato, kao što ćemo kasnije da otkrijemo, većina nekretnina na Menhetnu pripada raznim članovima Komiteta 300, i to još od vremena kada je Astor počeo da tamo kupuje nekretnine. Zahvaljujući tome što sam imao pristup bazi podataka koja nije dostupna nikome osim Britanskoj obaveštajnoj službi, otkrio sam da je Astor dugo bio čovek Britanske obaveštajne službe u SAD-u. Njegovo finansiranje Arona Bura, ubice Aleksandra Hamiltona, nedvosmisleno dokazuje ovu tvrdnju.

Sinu Džona Džejkoba Astora, Voldorfu Astoru dodeljena je još jedna čast - bio je imenovan za člana Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, preko kojeg je Komitet 300 nadzirao sve sfere života u SAD-u. Veruje se da je porodica Astor izabrala Ovena Latimora kao čoveka koji će da nastavi njihovu povezanost sa trgovinom opijumom, što je on i učinio preko Instituta za pacifičke odnose (Institute for Pacific Relations, skraćeno IPR) koji finansira Laura Spelman. Upravo taj institut je nadzirao ulazak Kine kao ravnopravnog partnera u trgovinu opijumom, a ne samo kao dobavljača. Upravo taj institut je popločao put za japanski napad na Perl Harbur. Pokušaj pretvaranja Japanaca u zavisnike od opijuma dozi veo je strahovit neuspeh.

Na prelazu iz XIX u XX vek britanske oligarhijske plutokrate postali su kao prežderani lešinari u Dolini Serengeti za vreme godišnjeg pohoda na divljač. Njihovi prihodi od prodaje opijuma u Kini su premašivali prihode Dejvida Rokfelera za više hiljada milijardi dolara godišnje. Istorijski podaci koji su mi bili dostupni u Britanskom muzeju u Londonu, u Kancelariji za Indiju i iz drugih izvora (od bivših kolega na visokim pozicijama) u celini potvrđuju ove navode.

1905. godine kineska vlada, duboko zabrinuta porastom broja zavisnika u Kini, pokušala je da dobije pomoć od međunarodne zajednice. Velika Britanija je glumila saradnju, ali se apsolutno nimalo nije pridržavala protokola koji je te godine potpisala. Kasnije je Vlada Njenog visočanstva potpuno promenila stav, pošto je Kini pokazala da joj je bolje da se priključi u trgovini opijumom nego da pokušava da tu trgovinu zaustavi.

Velika Britanija se narugala i Haškoj konvenciji. Učesnici te Konvencije su se već bili dogovorili da Velika Britanija mora da poštuje protokole koje je potpisala, čime bi se drastično smanjila prodaja opijuma u Kini i u drugim zemljama. Britanci su samo lepo govorili, ali nisu imali nikakve namere da odustanu od svoje trgovine ljudskom bedom, koja je uključivala i takozvanu „trgovinu svinjama" (,,pig trade").*

Njihov sluga, predsednik Džordž Bus, vodeći okrutni genocidni rat protiv Iraka, isključivo za i u korist britanskih interesa, na jednak način pokazao je prezir prema Haškom sporazumu o vazdušnom bombardovanju i celom nizu međunarodnih konvencija koje su potpisale SAD, uključujući i sve ženevske konvencije.

Kada su posle dve godine otkriveni dokazi o tome kako prodaja opijuma raste "umesto da se smanjuje, a otkrili su ih Japanci koji su bili sve zabrinutiji zbog britanskog krijumčarenja opijuma u njihovu zemlju, izaslanik Njenog Visočanstva je na Petoj haškoj konvenciji izašao sa statističkim podacima koji su se kosili s onima koji su bili predočeni Japancima. Potom je britanski izaslanik otvorio karte rekavši kako je to veoma snažan razlog za legalizaciju prodaje opijuma, čime bi se ukinulo takozvano „crno tržište".

U ime Vlada Njenog visočanstva rekao je kako će u tom slučaju japanska Vlada imati monopol i potpunu kontrolu nad tom trgovinom. Ovo je tačno isti argument koji u ime porodice Bronfam i drugih dilera drogom iz slavnih vremena otkrivaju razni istureni ljudi - legalizujte kokain, marihuanu i heroin, neka vlada SAD-a ima monopol, tako ćete prestati da tro-šite milijarde dolara na rat protiv droge i poreskim obveznicama ćete uštedeti milijarde dolara.

U periodu od 1791. do 1894. broj registrovanih jazbina za pušenje opijuma u Šangajskoj međunarodnoj četvrti porastao je sa 87 na 663. Ubrzan je i dotok opijuma u Sjedinjene Američke Države. Osećajući da bi mogli da imaju neke probleme u Kini i da bi svetska pažnja mogla da se usmeri na njih, plutokrate iz Vitezova Sv. Ivana i iz Reda Podvezice preusmerili su deo pažnje na Persiju (Iran).

Lord Inčkejp koji je na prelazu iz XVIII u XIX vek osnovao najveću kompaniju parobroda na svetu, legendarnu Peninsula and Orient Steam Navigation Company, bio je glavni pokretač i inicijator osnivanja Hongkongške i šangajske banke, koja je i danas najveća i najmanje nadzirana praonica novca od trgovine opijumom, a finansirala je i „trgovinu svinjama" sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Britanci su pre toga organizovali prevaru u kojoj su kineske „coolije" poslali u SAD, kao takozvane industrijske radnike. Gramzivoj porodici Hariman „cooliji" su bili potrebni kao radna snaga za izgradnju železnice koja je trebalo da dovede do kalifornijske obale. Bar su tako rekli. Čudno je to što je vrlo malo crnaca dobilo te fizičke poslove na koje su u to vreme bili naviknuti i koje su mogli da obave daleko kvalitetnije od iscrpljenih zavisnika od opijuma koje su doveli iz Kine.

Problem je bio u tome što medu crncima nije bilo tržišta za opijum pa su lordu Inčkejpu, sinu osnivača brodarske kompanije P&O, trebali „cooliji" kako bi u Sjedinjene Američke Države mogli da krijumčare na hiljade kilograma sirovog opijuma, što crnci nisu mogli da urade. Bio je to onaj isti lord Inčkejp koji je 1923. pripretio kako ne srne da bude smanjenja uzgoja opijuma u Bengalu. „Ovaj najvažniji izvor prihoda mora da se sačuva", rekao je komisiji koja je tobože istraživala proizvodnju opijumske smole u Indiji.

Do 1846. godine u SAD je na izgradnju Harimanove železničke pruge prema zapadu stiglo oko 120.000 „coolija". „Trgovina svinjama" bila je, u pogledu zarade, u punom zamahu, jer je od tog broja, po proceni američke Vlade, bilo 115.000 zavisnika. Kada je izgradnja železnice bila završena, Kinezi se nisu vratili tamo odakle su došli, već su se skrasili u San Francisku, Los Anđelesu, Vankuveru i Portlandu. Stvoren je ogroman kulturološki problem, koji nikada nije prestao da postoji.

Važno je napomenuti da je Sesil Džon Rouds, član Komiteta 300 koji je bio fasada porodice Rotšild u Južnoj Africi, sledio obrazac lorda Inčkejpa i na plantaža šećerne trske u pokrajini Natal doveo stotine hiljada indijskih „coolija". Među njima je bio i Mahatma Gandi, komunistički agitator i podstrekač. Kao ni kineski cooliji, ni indijski se nisu posle isticanja ugovora vratili u zemlju porekla. I oni su ostali i stvorili ogroman socijalni program, a potomci su im postali advokati koji su se među prvima infiltrirali u vladu u ime Američkog afričkog kongresa.

Do 1875. kineski „cooliji" su delujući iz San Franciska uspostavili lanac distribucije opijuma koji je rezultirao cifrom od 129.000 zavisnika u Americi. Kada tome dodamo 115.000 poznatih kineskih zavisnika, lord Inčkejp i njegova porodica su samo iz ovog izvora zgrtali na stotine hiljada dolara godišnje, što pretvoreno u vrednost današnjih dolara, iznosi najmanje 100 miliona dolara svake godine.

Iste te britanske i američke porodice, koje su nekada udružile snage kako bi uništile indijsku tekstilnu industriju radi promovisanja trgovine opijuma i koje su u SAD dovozile robove iz Afrike, udružile su se i u pretvaranju „trgovine svinjama" u jedan veoma unosan posao. Kasnije će zajedničkim snagama prouzrokovati i promovisati strahoviti rat između američkog Severa i Juga, poznat i kao Američki građanski rat.

Dekadentne američke porodice iz tog bezbožnog partnerstva, koje se, do srži pokvarene, valjaju u prljavom novcu, kasnije su postale ono što danas nazivamo „istočni liberalni establišment" (Eastern Liberal Establishment), čiji su pripadnici, pod pomnim vodstvom Engleske Krune, i kasnije njene izvršne ruke za spoljnu politiku - Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (RIIA), vladali ovom zemljom i još uvek njome vladaju, od vrha do dna, preko svoje tajne paralelne vlade na visokom nivou, koja je tesno povezana sa Komitetom 300 - vrhovnim tajnim društvom.

Do 1923. ljudi su dizali glas protiv te opasnosti kojoj je dopušten ulaz u Sjedinjene Američke Države. Verujući kako su SAD slobodna i suverena zamlja, kongresmen Stiven Porter, predsednik Odbora za spoljne poslove Predstvaničkog doma, predložio je zakon kojim se od Velike Britanije zahtevalo da svakoj zemlji ponaosob položi račune za svoj uvoz i izvoz opijuma. U tom predlogu bile su utvrđene kvote za svaku zemlju, koje bi, da su primenjene, smanjile trgovinu opijumom za 10%. Predlog je prihvatio Kongres Sjedinjenih Američkih Država, pa je time postao zakon.

Ali Kraljevski institut za međunarodne poslove imao je drugačije zamisli. Osnovan 1919, odmah posle Pariške mirovne konferencije održane u Versaju ovo telo je jedno od prvih izvršitelja spoljne politike Komiteta 300. Istraživanje koje sam sproveo u arhivi Predstavničkog doma američkog Konresa pokazuje kako kongresmen Porter nije uopšte bio svestan moćnih sila kojima se usprotivio. Čak nije bio svestan ni postojanja Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, a još manje njegove specifične uloge - kontrole svih vidova života u Sjedinjenim Američkim Državama.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane