Razaranja

Šta se dešavalo osamdeset godina nakon spaljivanja Narodne biblioteke Srbije

Druga smrt biblioteke na Kosančićevom vencu

Zbog čega je ostao upamćen prvi višestranački saziv Skupštine Srbije. Ko je pred kamerama sočno opsovao prilikom utvrđivanja kvoruma. Ko je na to sigurno pomislio 6. aprila 2021. Kako je uređenje Kosančićevog venca postala još jedan u nizu "slučajeva" u režiji Službe za urnisanje spomenika kulture, a Beogradski Zavod za urnisanje sam sebi skočio u usta sprečavajući radove na koje je prethodno dao saglasnost? Zbog čega su prekoredno farbane fasade i ko očito pati od daltonizma, zbog čega je vršeno lasersko snimanje kaldrme, ko je bio finansijer a ko naručilac izmena detaljnog plana uređenja Kosančićevog venca? Koje smenjene direktorke su sve zakuvale a na šta liči „uređena" ulica.

Stanislav Živkov

Prvi saziv višestranačke skupštine Srbije konstituisan je pre nešto više od 30 godina, tačnije 11. januara 1991 i to nakon izbora održanih krajem 1990. godine, a ostao je zapamćen po velikom broju raznih vrlo živopisnih likova koji su tada izronili na srpskoj političkoj sceni.

Jedan od živopisnijih likova bio je izvesni dr Borivoje Petrović koji je u Skupštinu Srbije dospeo sa pedigreom afere Beograd inženjering sa početka osamdesetih godina, kada su po svim mogućim i nemogućim medijima objavljivane slike kreveta u spavaćoj sobi u okviru direktorske kancelarije te firme, a taj krevet je bio aktuelan još dosta dugo, pa su tako pokušali da svašta montiraju Žiki Kovačeviću koji je čak javno izjavio da je jednom bio na gradilištu ove firme i tamo nije bilo ni žena, ni muzike, ni velikog kreveta.

Elem, već spomenuti Petrović ostao je zapamćen po tome što je tokom pauze nakon ko zna koga po redu prebrojavanja kvoruma mrtav hladan u kameru i mikrofon izjavio: "Ama ljudi nemojte me ovde zajebavati!".

Elem, tačno 80 godina nakon bombardovanja Narodne Biblioteke, predsednik Aleksandar Vučić je bio prvi predsednik Srbije koji je posetio ruševine biblioteke na Kosančićevom Vencu (njegovi prethodnici su verovatno bili prezauzeti hranjenjem mačaka i šarmiranjem sojki) i sigurno je u sebi pomislio na Petrovića i njegovu javno izrečenu psovku kada je video na šta sve to liči.

Predsednik je tada izjavio: "Danas je šesti april, osamdeseti po redu od izbijanja Drugog svetskog rata. U našem slučaju on sadrži specifičnost i simboliku. Pored stradanja ljudi i materijalnih dobara, prve sate Drugog svetskog rata na našem tlu obeležilo je uništenje najznačajnije zbirke pokretne kulturne baštine u ovom delu Evrope - Narodne biblioteke Srbije. I ovog šestog aprila kraj kratera na Kosančićevom vencu, obraslog u korov i naš zaborav, svestan tragičnih posledica tog čina, želim da ukažem na neophodnost uređenja tog lokaliteta koji i danas svedoči o trijumfu volje da se plamenom postigne trijumf uništenja i zaborava. Cilj ovog obilaska je da se sa tog mesta, na kome je počinjen najveći pojedinačni ratni zločin nad kulturnim nasleđem u čitavoj Evropi tokom Drugog svetskog rata, uputi jasna i odlučna poruka našoj i inostranoj javnosti da Republika Srbija ostaje posvećena idealima antifašizma, slobodarstva, nepokora i saradnje na kojima su zasnovani savremena Evropa i svet."

A sadašnje stanje lokaliteta je neviđena bruka i sramota a u svemu je najlepše da su godinama na uređenje Kosančićeovg venca trošene enormne količine para po sistemu da para ima i da ih treba spičkati. A kako bi se pare dobro spičkale bilo je potrebno pored ostalog verovatno pronaći izvor ptičjeg mleka i bunar večne mladosti kako bi se svi umešani natenane namirili i dobro napojeni i podmlađeni nastavili da lepo kradu i ne rade nište!

Sve u svemu KosančićevVenac je doskora bio ruglo u centru Beograda a i poslednji pokušaj da se to uredi razvlačio se kao crepajski rezanci, dakle doživotno traljavo jer je rok za završetak radova ko zna koliko puta produžavan, tako da je sve podsećalo na mesto odigravanje neke globalne katastrofe, jer su na sve strane bili totalni haos, gomile šuta, kaldrme, zemljurine, oboreni znaci, otvoreni šahtovi, maltene isto kao nakon bombardovanja 1941. godine!

Doduše, to nije bila nikakva novost, jer je svaki raniji pokušaj uređenja Kosančićevog Venca bio u samom startu upropašćen iz čistog altruizma! Ali i rokovi su ovde višestruko probijeni pa nikom ništa! Kulturno zabavni program je po našem običaju počeo preko reda, jer su najpre sve raskopali kako bi radili samo toplovod i struju a i to je stalo sa prvim mrazevima.

Naravno, radovi su započeti i odmah delom zaustavljeni jer iz čitavog područja nisu posklanjani parkirani automobili a onda je svoj kreativni doprinos dao i beogradski Zavod za urnisanje spomenika kulture serijom svojih sumanutih zahteva, pa je tako najpre traženo da se laserski snime trotoari. Potom su usledili radovi na toplovodu, što je sve ostale radove stopiralo. Zatim je rađen vodovod i kanalizacija. Potom se krenulo sa iskopom kolovoza, ali ne i trotoara, jer je Zavod za zaštitu spomenika tražio da se prethodno obeleže ploče i ivičnjaci.

Potom su, konačno, počeli radovi na rušenju trotoara, ali tada radove koči i EDB, koji je zabranio da se postavljaju goli kablovi, pa su naknadno nabavljane cevi. Potom su usledili novi radovi na toplovodu, da bi se potom radila kanalizacija. Problemi su nastali i kod konstrukcije. Naime, zbog stanja okolnih objekata bilo je onemogućeno mehaničko sabijanje vibratorom, pri čemu se misli na vibrator za nabijanje zemlje, upotreba nekih drugih nije bila zabranjena.

Novi problem pojavio se i kod kamenih ploča, jer jer Zavod za urnisanje spomenika kulture zatražio promenu završne obrade trotoara pod sitnom kaldrmom u oblaganje kamenim pločama-prizmama što, kako se navodi "predstavlja veliko povećanje obima radova po toj poziciji i verovatno novu javnu nabavku". Na kraju, problem se javio i kod drvoreda, jer je predloženo da se sagleda mogućnost postavljanja novog, što znači da nije bilo moguće da počnu da se vraćaju ploče na trotoar a u međuvremenu je nekome iz Zavoda palo na pamet da se izvrši lasersko snimanje kaldrme, da se obeleži, skine i po crtežu vraća da bi nakon toga u Zavodu odlučili da izvrše geološka ispitivanja porekla kamena u kadrmi pa se ispostavilo da kamen potiče iz nekoliko kamenoloma koji su sada svi redom zatvoreni i sledeća faza je svakako bila otvaranje kamenoloma kako bi se nedostajuća količina kaldrme nanovo povadila iz prastarih kamenoloma a da bi se to sve uradilo morao je biti angažovan i geolog koji bira kamen.

A, prema sadašnjem stanju stvari, čini se da još nisu izabrali kamen. Ukratko rečeno, ponovo je po ko zna koji put preprojektovan projekat koji je urađen godinu i više dana ranije, i još dobio izvođača, da bi onda gotovo doživotno sve stojalo raskopano jer Zavod za urnisanje spomenika grada Beograda radio konzervatorski nadzor I bio je protiv apsolutno svega, iako je projekat urađen po njegovim uslovima koje su radile izvesna Tatjana Videnović i Rade Mrlješ dok je sam projekat, pošto je očito arhitektama tog Zavoda bilo jako teško da za platu koju primaju još nešto i projektuju, urađen u preduzeću Beograd put! Ceo cirkus počeo je kada je Zavod naknadno krenuo da traži nemoguće uslove, tako da su priča o kaldrmi, laserskom snimanju, istraživanju porekla kamena i novim kamenolomima, zapravo dečja igra jer je za pravu filmsku priču ostalo nešto mnogo interesantije, recimo slučaj sa zahtevom da ivičnjaci trotoara budu duboki 40 cm, zbog čega nisu dozvolili da se hidroizolacija ispod trotoara radi asfaltom već betonom, uglavnom Zavod je napravio ceo cirkus.

Što se tiče Ivičnjaka od 40 cm - koliko je poznato, prvobitan projekat je predviđao ravan nivo bez trotoara, kao u Skadarliji. Samo, to ne bi više bila rekonstrukcija Kosančićevog Venca, već projektovanje nove ulice. Na Vencu su trotoari bili popločani kamenim pločama, bez kaldrme, i sa kanalima za odvod kišnice od oluka. Kaldrma je bila samo na kolovozu. Nju bi, naravno, trebalo zadržati, ali se mogla nivelisati i malo srediti. Koliko se videlo, hidroizolacija ispod kolovoza bila je od asfalta, mada je sve bilo zaprljano, a kola su se probijala kroz gomile otpada i kamenja, između budućih slivnika, dok su ljudi u svoje kuće ulazili uz primenu alpinističkih veština, kroz oblake prašine.

I sve je to trajalo doživotno samo da traje, bez da se naziru kraj, ni početak kraja. Onda se pročulo da će ipak biti trotoara, ali niskih. Stvari postaju daleko jasnije, ako se zna da je projekat odobren po objedinjenoj proceduri a Zavod je trebao samo da vrši nadzor. Oni su se u međuvremenu popišmanili i krenuli da blokiraju sve na šta su prvo dali saglasnost (kaldrma, ivičnjaci, hidroizolacija itd.) tako da je sve kasnilo kao Janko na Kosovo i niko nije znao kako da se iz toga ispetljaju pa su onda lepo rešili da kad je već tako, naprasno urade fasade gde konzervatorski nadzor ispred gradskog Zavoda vrše arhitekte Tatjana Videnović i Rade Mrlješ, i vrlo je moguće da su oni i davali uslove i skalu boja, pošto je kod nas originalna skala boja na fasadama misaona imenica pošto je uobičajena praksa da arhitetke po svom ukusu biraju boje. A samo sređivanje fasada pretvorilo se u nezapamćeni skandal kada su stanari pojedinih zgrada jedne nedelje zatekli nepoznata lica u odelu radnika kako sede na dvorišnim balkonima gde su se uspentrali preko nenajavljene dvorišne skele kako mirno farbaju ogradu istih balkona u nakaradnu tirkiznu boju, koje nikada nije bilo u kući ili na njoj.

Ofarbali su dvorišnu fasadu koja je urađena pre tri godine, sasvim je bila u redu. Pokazalo se da Tatjana Videnović pati od neke vrste daltonizma pošto je sve redom krenula da bezočno ubeđuje da zelena fasada i zelena stolarija nikada nisu bili zeleni već tirkizni a nikome ni najmanje nije zasmetalo što je sve rađeno na divlje i pravo je čudo da izvođač još nije naderao jer je sve očito rađeno udarnički a da suvlasnike zgrade, odnosno vlasnike stanova (a ni skupštinu stanara) očito niko ništa nije pitao.

Da li uopšte postoji Odluka skupštine stanara o ovim radovima? Naravno, ovo je sve moguće pošto se većina stanara Kosančićevog venca razbežala kud je ko mogao, a isto važi i za predsednike saveta zgrada. Samo zahvaljujući tome bilo je moguće da bez saglasnosti stanara radnici vršljaju po zgradi, Videnovićka bira farbu po svom ukusu a sve se to servira izvođaču jer kao dolazi iz Zavoda! Ipak, neki od stanara su bili dalekovidi pa su još odavno, predviđajući da će se jednog dana na ovaj način "raditi" Kosančićev Venac, naručeni novi šaloni tamnozelene boje, koji su gotovi i čekaju da budu montirani, a neki drugi su, pak zaštitili svoja balkonska vrata tako što drže spuštene roletne do poda, da šljakeri ne mogu da im priđu, kao da je ratno stanje.

Ali, zato u istoj toj zgradi su od silne zauzetosti oko tirkizne farbe uspeli da zaborave da promene glavnu dovodnu cev za vodu, do vodomera, tako da su stalni ozbiljni problemi sa pritiskom već na prvom spratu pa se pokazalo da je bila potrebna kupovina veoma skupih pumpi! Uglavnom stanari su do guše uvaljeni u brljotine konzervatora ni krivi ni dužni a od strane nekih od njih poručeno je gospođi Videnović iz Zavoda da Kosančićevom Vencu nisu potrebni ni ona ni njen Zavod, odnosno da je potrebno da stanare ostave na miru i da poštuju njihovu imovinu, i da ih povrh svega ne dovode u situaciju da moraju svojim novcem da plaćaju ispravke njihovih grešaka.

Međutim, to nije sve jer se pokazalo da tu postoje i neki drugi interesi jer se medijima pojavila vest da se doskorašnja direktorka Beogradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture Nela Mićović intenzivno angažovala kako bi obezbedila da nekadašnja zvezda NBA Marko Jarić dobije prostor u elitnom delu Beograda - Kosančićevom vencu. Iz izvora u Skupštini grada procurela je vest da je Mićovićeva preko četiri meseca obilazila nadležne od onih zaduženih za imovinska pitanja do vrha gradske vlasti, ponekad sa košarkašem Markom Jarićem, jer je za ovakav scenario neophodno bilo i da se menja gradski plan. Direktorka je nadležnima u gradskoj vlasti predstavljala posao kao dobru investiciju za grad, a i brigu o spomenicima kulture pošto bi od 20 do 30 odsto prostora bila galerija, a ostatak bi zauzvrat trebalo dati Jariću. Radilo se o tome da ukoliko Mićovićeva uspe da izlobira, Jariću bi praktično pripao prostor od oko osam ari na kome bi moglo da se sagradi oko 1.500 kvadrata.

Prema zamisli, Jarić bi dobio da gradi Gradsku galeriju, a zauzvrat bi mu bilo omogućeno da na istoj parceli zida poslovni prostor. Najjednostavnije rečeno, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture pod pokrićem obnove objekta kulture, nastojala je da izdejstvuje unosne građevinske radove u drugu svrhu. Ovde nije posredi bilo samo lobiranje za izuzetno isplativ posao, već je reč i o zloupotrebi prostora koji bi trebalo da je pod zaštitom države.

U međuvremenu je Mićovićeva smenjena sa mesta direktorke Zavoda za urnisanje spomenika kulture grada Beograda jer su sve češće bile prijave zaposlenih o maltretiranju kolega, o čemu najbolje govore krivične prijave podnete i protiv koleginica i kolega, ljudi su bili uplašeni, jer je Mićovićka, inače po struci arheolog, bez ikakvih konsultacija sa stručnjacima zavoda, sve odluke donosila direktno arhitektama i konzervatorima, tako da je Zavod postao vlasništvo jedne žene i više nije predstavljao gradsku ustanovu. Inače i sama inicijativa za sve ove radove prosto je čudesna pošto se pretragom interneta tražeći izmene detaljnog plana za Kosančićev Venac pojavilo se sve i svašta pa se recimo ispostavilo da je Lukoil finansirao izmene plana, a da su Izmene detaljnog plana vršene na zahtev Patrijaršije koja je tražila dogradnju 1.200 kvadrata na mestu nekom prizemnog objekta a projektant toga je izvesni Aleksandar Videnović za koga se ne zna je li i u kakvoj vezi sa damom iz Zavoda.

Postavlja se pitanje kakve veze i kakav interes u finansiranju izmena detaljnog plana može imati Lukoil osim eventualne obnove benzinske pumpe na ostacima srušene Narodne biblioteke Srbije. Što se tiče prizemnog dvorišnog objekta u kompleksu Patrijaršije u kome se nalazi sala za predavanja, planirama je zamena novim zdanjem od 1.200 kvadratnih metara na tri sprata i povezan sa zgradom Patrijaršije, popularno zvanom Srboprc.

Zbog te intervencije menjan je plan detaljne regulacije (PDR) prostorne celine Kosančićev venac, blok između ulica: Kralja Petra Prvog, Kosančićev venac i Kneza Sime Markovića, čime se samo potvrđuje princip da država igra na muziku koju crkva svira što je direktno potvrdila i izvesna Vera Mihaljević iz Urbanističkog zavoda Beograda (podsećanja radi, jedna od persona koje je smenjeni državni sekretar Miroslav Tasić svojevremeno doveo da sa ostalom bulumentom povampiri propali Rakočevićev projekat za urnisanje Narodnog Muzeja)!

Prema Mihaljevićkinim rečima, ovim dokumentom su stvoreni uslovi za funkcionalnu reorganizaciju objekta Patrijaršije kako bi se odvojio službeni od prostora koji će biti otvoren za javnost što se, pre svega odnosi na sadržaje Muzeja Patrijaršije i deo kompleksa ka Ulici Kosančićev venac, koji je javnog karaktera, dok bi deo objekta orijentisan ka ulicama Kralja Petra i Sime Markovića imao administrativni karakter mada se ne zna u koju kategoriju onda spadaju apartmani koji već postoje u zgradi Patrijaršije.

Posebno je zanimljiva ideja po kojoj bi deo kompleksa dostupan javnosti površine 1.200 kvadrata trebalo da bude podignut u Ulici Kosančićev venac pored kuće Mike Alasa i to sa moderno oblikovanom fasadom a sve to bi navodno trebalo da predstavlja oživljavanje prvobitne zamisli ruskog arhitekte Viktora Lukomskog koji je projektovao Patrijaršiju ali čiji deo nije nikada izveden. Svrha rekonstrukcije je da prostor postane funkcionalniji a fasada Patrijaršije neće biti menjana, što je bio jedan od uslova gradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture pri čemi uopšte nije jasno kako to da fasada Patrijaršije neće biti menjana ako se umesto projekta Lukomskog gradi staklenac Videnovića.

Naravno, ima tu još dosta jakih stvari o kojima se ne govori, recimo činjenica da je zahvaljujući mahinacijama još jedne bivše direktorke još jednog Zavoda za urnisanje spomenika, u ovom slučaju Republičkog, konkretno stručnjakinje za modernu umetnost Vere Pavlović Lončarski umalo srušena kuća proslavljenog arhitekte Konstantina Jovanovića u Karađorđevoj 7. Naime, Vera Pavlović Lončarski se malo zanela i prekoračila ovlašćenja tako što je ispred Republičkog zavoda koji je za slučaj Kosančićevog venca nenadležan jer se radi o kulturnim dobrima velikog značaja, dala saglasanost za rušenje Jovanovićeve kuće a sve u paketu sa dozvolom za skaradnu gradnju u okviru bloka „Beko" gde je nekakva svetski izvikana arhitektica Hadid projektovala nakaznu zmijoliku zgradurinu.

Uglavnom, radeći po svom, a verovatno po diktatu nekoga iz Žutog preduzeća direktorka Pavlović Lončarski je samoinicijativno, bez konsultacija sa kolegama u svom Zavodu, dala saglasnost na izradu novog Plana, ocenivši da se time ne narušava kulturno dobro a sve kako bi se nekome omogućila izgradnja još jedne zgradurine.

Naravno nikome u tom trenutku ni najmanje nije zasmetalo što se iz rešenja uopšte ne vidi na osnovu kog člana kog zakona je potpisala to što je potpisala niti što se ruši spomenik koji bi mogao da ima spomenička svojstva, niti što će visoka gradnja na njegovom mestu promeniti tradicionalnu vizuru Beogradske tvrđave i Kalemegdana i narušiti ceo priobalni ambijent pošto je postojala težnja da se na ovom prostoru dobije što više kvadrata.

Na sreću, sve je stalo onog trenutka kada je gradski arhitekta Milutin Folić video šta je potpisala Vera Pavlović Lončarski, nakon čega je doneta odluka da se van snage stavi njena saglasnost o rušenju kuće Konstantina Jovanovića. Nakon toga, Vera Pavlović Lončarski je hitno pobegla u penziju, ne bi li na taj način izbegla kupovinu toplog veša pošto je u zatvoru hladno! U međuvremenu je Jovanovićeva kuća čak dva puta veoma uspešno izgorela u manje od mesec dana i samo je pitanje dokle će u Beogradu goreti sve redom što nekome smeta ne bi li se na najjednostavniji način raskrčio teren.

Naravno bilo je tu još paljevina recimo nikada razjašnjena paljevina tzv. „slučaj" barake Geozavoda koja je danima nedeljama, mesecima i godinama stajala "na izvol'te" usred Kosančićevog venca, sa pretežnom namenom stecišta pijanaca i narkomana, a da svo to vreme nikome nije palo na pamet da dotično ruglo ukloni sve do početka uređenja Kosančićevog venca kada je najpre "spontano" zapaljena a potom srušena. Ipak poseban je biser predviđen planom detaljne regulacije za prostor Kosančićevog venca iz 2007. godine, gde je za parcelu na kojoj se nalazila zgrada Narodne biblioteke, planirana je "ekskluzivna namena za spomen-obeležje Narodne biblioteke", kojim se na žalost, osim nekoliko studentskih radova, do sada niko nije ozbiljnije pozabavio, a planiranim uređenjem prostora nekadašnje Narodne biblioteke, predviđeno je približavanje posetiocima i gostima glavnog grada (šta god to treba da znači) a spominje i se izradnja nekakve građevine koja bi se na temeljima Narodne biblioteke podigla po projektu Borisa Podreke.

Uz svo dužno poštovanje, gradnja nečega nalik tome zauvek bi uništila Kosančićev Venac i od toga bi svakako bolji bio projekat konzervacije i prezentacije, iz osamdesetih godina: dole Rim, a iznad ploče ostaci Biblioteke. Samo bez pretencioznosti, pa tako i bez drečavog tirkiza. Na žalost, i ovde če svakako doći do izražaja najluđe arhitektonske nebuloze raznih arhitekata i arhitetaka, a nikome na pamet ne pada mogućnost faksimilne obnove eksterijera same srušene zgrade uz savremeno projektovan enterijer.

Uglavnom, kao glavni rezultat idiotskog projekta uređivanja Kosančićevog Venca ostao je kompletan haos koji okružuje ostatke ruševina zgrade Narodne Biblioteke jer kao uređene površine kolovoza i trotoara sa tri strane okružuju ruglo u centru grada a kompletna šira okolina Kosančićevog venca pretvorena je u totalni haos pre svega zbog toga što uopšte nigde nisu bile predviđene površine za parkiranje pre svega stanara, a kamoli ostalih vozača tako da je već nakon par nedelja po svečanom otvaranju obnovljenog prostora masa automobila počela da zadaje glavobolje kako vozačima tako i prolaznicima i stanarima okolnih objekata, a sve zbog manjka parking mesta.

Uglavnom, automobili su parkirani tik ispred ulaznih vrata stambenih zgrada i stalno probijanje pešaka među kolonama vozila ostavljenih gde ko i kako stigne, uzduž pa čak i popreko, često pribijenih jedan uz drugi, slika su o kojoj ovih dana svedoče stanari Kosančićevog venca. A ostaci srušene Narodne biblioteke čekaju da se neko smilostivi da nešto preduzme!