Natrag

Ekonomija

Ekonomija i društvo okovani lancima kriminala i korupcije (12)

Nova strategija osvajanja sveta

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

4. Globalna kriza - trajanje i novi

kolonijalizam i imperijalizam

Ovo je u osnovi „super kriza" koja do sada najduže traje od svih kriza, uz opasnost da se produbi, što mnoge navodi na tvrdnju da „ živimo u naopakom svetu „. Predviđala se i opšta kriza i haos do kraja 2020., a opšti slom do kraja 2021.godine. Kriza 1929-33. trajala je 38 meseci, a ova nova već 144 meseca i dalje traje.

Finansijska kriza je otkrila sve slabosti i kontroverze prihvaćenog modela neoliberalizina prihvaćenog od EIJ, uz napuštanje poznatog tržno-socijalnog modela.

Podsticanje potrošnje javnog sektora, liberalna monetarna politika i ekspanzivna fiskalna politika - vodili su eksplozivnom širenju Javne potrošnje i eksplozivnih budžetskih deficita u svim članicama EU.

Obama je bio najavio bilionske deficite budžeta i u narednim godinama, jer dolaze veliki izdaci za ekologiju, zdravstvenu zaštitu, penzije i ogromna ulaganja u oporavak privrede. Nastala je nova kovanica "kimerika" (Kina i Amerika kao finansijski i uvozno - izvozno visoko zavisne). Kina će zbog sebe pokušati da održi potrošnju u SAD na visokom nivou, a ukoliko to ne uspe, podsticaće domaću potrošnju preko budžetskih rashoda i kreditiranja građana. "Ukoliko se Kina i SAD razdvoje - možemo se oprostiti od globalizacije. Stoga se „prigovara" Kini da je visoko povezana sa SAD i da joj odgovara globalizacija.

Dužhički tereti vode novom pritisku na socijalnu funkciju države (budžete) koja postaje "krivac" za visoku neproizvodnu potrošnju i budžetski deficit.

S druge strane, otvoreni američki imperijalizam - vojne intervencije "izvoz demokratije" i neoliberalne slobode tržišta, ostavljaju mnoge države bez sopstvene zaštite. Demokratija se "izvozi" raketama i bombarderima. Treba osvojiti tržišta, sirovine i energente,u svetu za sve veću produkciju i profit, bez čega kapitalizam redovno zapada u recesije i povremene dublje krize. Vašingtonski konsenzus je dao operativni plan tome, a globalizacija je strategija preko koje se ovaj sistem novog kolonijalizma provodi u svetu. To je postalo tako jasno mnogima u svetu.

Treba posebno istaknuti da i dalje ostaje, mada dosta skrivena bitka za svetske resurse, kao deo šireg programa imperijalne vizije čiji su elementi dogma neograničene slobodne trgovine, otvorene privrede, deregulacije i privatizacije - celi set diktata koje SAD i njeni ideološki saveznici pokušavaju da nametnu svakoj zemlji na svetu.

Nastao je proces kumuliranja duga, deficita i kamatnih obaveza. Začarani krug se sve više širi. Finansijski kolaps i nemogućnost izlaska iz krize sve su uočljiviji.

Politika jevtinog novca i obaranie kamatne stope do nule traže da se sagleda i visina budžetskog deficita i javnog duga u SAD kao generatora krize i nove emisije i zloupotrebe dolara.

Turbo kapitalizam ili kazino-kapitalizam, kako se još naziva američki kapitalizam, zapravo je beskrupulozna trka za profitom. Ova trka je preko „proizvodnje kriza" izazvala dramatične posledice za celu planetu. Te posledice danas oseća najveći deo čovečanstva.

Stvaranjem novca ni iz čega finansijska oligarhija stvara ogroman fiktivni kapital (derivati). Fiktivni kapital preko derivata narastao je na 863 biliona, što je ravno ukupno stvorenom bogatstvu u svetskoj ekonomiji u toku 17 godina rada (vidi Elzesar: Nacionalna država i fenomen globallzacije).

Finansijski sektor i kapital imaju višu stopu prinosa od industrijskog, što dovodi do begstva kapitala iz industrije u druge grane. Nastaje proces deindustrijalizacije u SAD i pad učešća industrije u formiranju bruto proizvoda na 8-10%. SAD postaje parazitska država i fiuansijsko-spekulativna nacija. Stopa štednje kod banaka pada sa 8% na 0,8% u poslednjih deset godina.

Preti opšta blokada rashoda budžeta. SAD nisu više u stanju da isplaćuju samo kamate na dug, što vodi samo jedinom izlazu prekomernom štampanju dolara bez pokrića. To će postepeno oživljavati inflaciju, topiti štedne uloge koji su sve manji, ali i spoljne dugove SAD. Operacije dolarom (emisije) i kursom dolara postaju sve češće i masivnije. U novoj krizi američki dolar nije više tzv."bumerang valuta".

U krizi 2008-2013. godina svetski bruto proizvod je porastao za 4,7% ili 2,9 bikona dolara, a svetski dug 14% ili 26 biliona. Ogromna količina novca je upumpana u bankarski sistem. SAD su u spasavanju banaka kroz garancije, gotovinu i druge programe uložile 24,5 bilion dolara. Javni dug narastao je u 2020. na preko 28 biliona dolara, dok je bruto proizvod oko 22,5 biliona dolara.

Finansijski fondovi van kontrole FED-a obrću 60 biliona dolara.

Gramzivi bankari i pohlepne psihopate i dalje uzimaju ogromne bonuse, a država im spasava banke. Šteta od krize do sada u SAD procenjuje se na blizu 14 biliona dolara. Ako ne ožive kreditno tržište i anemična privreda gubitak bi mogao da se udvostruči.

Nekontrolisano je nabujala spekulativna finansijska ekonomija koju prati enormna i nekontrolisana emisija novca bez pokrića.

Finansijalizacija privrede dovela je do katastrofe. Ekonomski rast je zaustavljen ili je u velikom padu, siromaštvo i socijalno raslojavanje su dostigle neslućene razmere, jer je socijalna nejednakost postala prava socijalna bomba sa upaljenim fitiljom ( 1% bogatih i 99% siromašnih).

Socijalna uzdržanost je dostigla granice sukoba i urušavanja.

SAD su uvele ekonomske sankcije prema više od 15 država. To je dovelo do toga da su mnoge države svoju trgovinu i investicije preusmerile sa dolarskog na nacionalne valute.

Udeo dolara u svetskoj trgovini i deviznim rezervama stalno opada.

Tako je u deviznim rezervama u svetu pao sa nekadašnjih 90% na oko 40%, a u svetskoj trgovini na oko 60%.

SAD uvode politiku zamene uvoza svojom proizvodnjom (kao što su to uradile „čudotvorne"ekonomije Istočne Azije). Pokušaj ove „konverzije" kao nova strategija završila je odlaskom Trampa.

Ova „imperija zla" u opadanju i dalje rasipa svoje resurse u uzaludnom vojnom avanturizmu - kojim pokušava silom i nametanjem novog hladnog rata i novih sukoba - da povrate izgubljenu hegemoniju. Teško se prihvata saznanje da se svet iz osnova promenio i da su izrasle nove svetske sile koje uspešno pariraju dosadašnjem hegemonu u njegovoj dosadašnjoj apsolutnoj vladavini u svetskim, političkim, finansijskim i ekonomskim odnosima.

Za vojni budžet u 2020. izdvojeno je 740 milijardi dolara, ali i doniranih 716 milijardi u 2021. godini. Armija SAD ima 1,3 miliona vojnika, a više od 200 hiljada je stacionirano u inostranstvu u najvećem broju država u svetu.

Prisustvo armije nema za cilj „čuvanje slobode, borbu za demokratiju i protiv autoritarnih i diktatorskih režima, već za čuvanje naftnih polja, izgradnju infrastrukture, izvlačenje bogatstava iz tih država, ali i zaštite finansijskih interesa korporacija. Za zaštitu zaliha nafte godišnje se troši 81 milijarda dolara. U 160 država u svetu i dalje se održava oko 800 vojnih baza za koje se troši 156 milijardi dolara. SAD čine 5% svetske populacije, a za vojne rashode troše ukupno blizu 40-50% svih vojnih rashoda u svetu (više nego sledećih 19 država).

Širenje i održavanje vojne imperije SAD košta ovu državu svaki sat 32 miliona dolara. Uopšte se ne kontroliše kako se troše ovako ogromno izdvojena sredstva iz budžeta (navedeno prema studiju Djona Vajthida - „Amerika bojno polje").

5. AMERIČKI IMPERIJALIZAM I NOVA STRATEGIJA

OSVAJANJA SVETA

Država sa velikim suprotnostima i imperij u opadanjU

SAD - postaje sve više država prošlosti, a ne ugledanja. Često se čuje stav „Razjedinjene Američke Države". Do sada dominantna u svetu velika imperija je u opadanju.

SAD kao najbogatija država sveta srlja bezglavo u dužničku provaliju, pre svega zbog ratnih avantura, ogromnih vojnih rashoda i deficitnog trošenja na sve strane. Preti opasnost da u ponor uvuče celokupnu svetsku ekonomiju. To je poznata u istoriji imperijalistička prenapregnutost.

SAD su od osamdesetih godina ( nastankom "reganomike") prešle na politiku neumerenog trošenja, iznad svojih mogućnosti.

Javlja se "politika arogancije, lenjost i bahatost". Besplatna vožnja je sada pri kraju, cena neumerenosti se mora platiti. Ko će biti taj koji će platiti najviše cenu? I pored „upumpavanja" do sada (2020. godine) preko 28,5 biliona dolara u povećanje likvidnosti banaka i očuvanju berzi, kriza banaka i finansija ostaje. Šta je od nagomilanih problema rešeno?

Privredno opadanje je dublje i duže traje od krize 1929-1933. godine. Ova kriza (1929.) je trajala 38 meseci, dok sadašnja kriza traje već 149 meseci i dalje traje.

Padanje moći najveće svetske supersile već niz godina je evidentno. Stoga se ističe da će „opreznija spoljna politika SAD biti posledica ekonomskih teškoća i finansijskog sloma". Od takve preklamacije nema ništa, Bajden zaoštrava odnose s Rusijom do stvarnog konflikta.

SAD je postala najzaduženija država i nacija u svetu.

Deficit budžeta koji je narastao sa 127 milijardi (2% bruto proizvoda iz 1929.) na 4.100 milijardi dolara ili oko 1% bruto domaćeg proizvoda, nije održiv, a ne zna se kako da se njegovo stalno povećanje zaustavi.

To je otvoreni proces stalne kumulacije javnog duga i emisije dolara bez realnog pokrića u bruto proizvodu. Udeo privrede SAD u svetskoj opao je sa 40% posle II Svetskog rata na 20% u 2006. i 10-12% u 2019., dok proizvodni sektor formira svega 8-10% BDP.

Dugovi su dostigli astronomske visine, deficit budžeta (sa uključenim autonomnim multiplikatorom rasta), deficit platnog bilansa, uz virtuelnu ekonomiju uslužnog karaktera - moguće je takvu piramidu razvoja tipa održavati samo sa sopstvenim dolarom kao bazi te građevine.

Dužnički teret SAD je prosto eksplodirao, čime se ruši i poverenje u dolar. Mnogi pribegavaju plasmanu novca u zlato, srebro, dijamante i druge realne vrednosti, koji indirektno preuzimaju ulogu novca.

Poplava dolara u borbi protiv ogromne deflacije u privredi, koja karakteriše novu finansijsku krizu, u spasavanju najvećeg dela posrnulih i nelikvidnih banaka sa „šupljim" i naduvanim bilansima, očito je, vodi urušavanju bankarskog, finansijskog i monetarnog sistema.

Konačno, shvatilo se da je gubitak kontrole nad tržištem kapitala, neograničena jurnjava za profitom, liberalizacija novčanih, tokova i monetarne politike, nekontrolisana ekspanzija bankarskih kredita (posebno hipotekarnih), politika jevtinog novca (niske kamate) doprinose neregularnim i virulentnim kretanjima u finansijskoj sferi - što redovno vodi u finansijsku krizu i slom finansijskog sistema (traži se povratak poznatog Glas-Stigalovog zakona iz 1933. godine).

Približava se kraju politika jevtinog novca i izuzetno niskih kamata - koje su doprineli visokim prinosima HOV ili državnih obveznica SAD. Privredni sektor je u dubokoj krizi, a berzanski indeks visok.

Javni dug je povećan sa 5,9 biliona (52% bruto proizvoda) u 2001. godine na 17,4 biliona (107% u 2018.godini) i na 280 biliona ili 134% buto domaćeg proizvoda u 2020. godini. Sadašnje učešće od 134% sve teže se servisira Svake sekunde se dug povećava za 38.000 dolara, a svakog dana 4,1 milijardu dolara. Mnogi autori ukazuju na „užasno stanje nacije". Dugovi već sada iznose 110.000 per capita poreskih obveznika. Sukob republikanaca i demokrata oko usvajanja budžeta za 2014. i povećanje limita duga, mogao je da dovede do raspada svetskog finansiiskog sistema i nove još veće krize.

Sistem je u pravom kolapsu, jer se dug automatski stalno povećava i apsolutno i relativno (u odnosu na bruto proizvod).

Ekonomija SAD se održavala i razvijala na račun sve većih dugova, deficita budžeta i n ezdrave bezvredne strukture. Nezdrav razvoj mora završiti ekonomskim slomom. Ekonomski rast je usporen i gotovo stagnantan, dok će nezaposlenost nezadrživo rasti. Javni dug povećava učešće u bruto proizvodu SAD u 2020. na 134%.

Paralelno s nestajanjem realne privrede, eksplozije finansijskog kapitala, dolazi i do enormne emisije novca bez pokrića. Novčana masa je porasla na 20 biliona u SAD na kraju 2020.godine. U toku kovid - krize mart - decembar 2020. novčana masa je porasla sa 4 biliona na 18,1 bilion, uz novih 1,9 biliona po programu „pomoći" privredi i stanovništvu u vreme krize.

Ogromno, do sada u ekonomiji nezabeleženo socijalno raslojavanje društva dovelo je i do eksplozije nezadovoljstva masa i moralnog nihilizma. Autoritet vlasti je na najnižem nivou, dok prazne reči i obećanja u eri opšte komercijalizacije vode društvenim otvorenim ili prikrivenim sukobima. Tome je podstrek dao i dubok ekonomski pad zbog pandemije korone i visoka nezaposlenost od 40 - 50 miliona. Nastala je stvarna depresija. U tome zdrastveni profitni sistem radi za novac, a ne za zdravlje obolelih. Pandemija je otkrila naciju bez zdravstvene zaštite i sistema.

Glad u domaćinstvima se utrostručila u periodu pandemije. Nedovoljna ishranjenost dece u SAD veća je za 14 puta u odnosu na predlrizni period. Proces propadanje nacije i rastrojstvo države ubrzavaju proces američke imperije.

Sve više se postavlja pitanje nužnosti rekonstrukcije društvenog poretka. Zašto? Predstoji potpuni finansijski i ekonomski slom, jer je u kovid - krizi zatvoreno preko 100 hiljada kompanija. Prava katastrofalna ekonomska i socijalna situacija vodi ekonomskom slomu.

Po novim istraživanjima čak 61% stanovništva ne može da izdrži ni dve nedelje bez pomoći. Privreda je prezadužena, dok su banke umesto privredi i građanima, dodeljeni emisioni novac ili gotovo „poklon" centralne banke odlučivale kome će ga plasirati, a plasirale su ga u kupovine akcija na berzama.

Privreda je ostajala u recesiji, stanovništvo prezaduženo i osiromašeno, a berzanski indeksi i cene akcija otišle u rekordne visine.

To se pokušava objašnjavati str2-------- ili čak negativnom kamatom centralnih banaka, a ne stvarnim stanjem u realnoj ekonomiji.

Bankarstvo je javno dobro. U Kini banke su u rukama države, tako da je njihova funkcija povezana sa proizvoljnom i realnom ekonomijom, a ne sa čistim spekulacijama i zgrtanjem profita na zelenaškim kamatama.

Banke u SAD i EU ne žele da zajme novac realnoj privredi i proizvodnji (investicijama), a to znači stvaranje realnog nacionalnog bogatstva. Bankarski krediti se odnose preko 80% na hipotekarne kredite, a preko njih se vrše prenos vlasništva nad nekretninama. To je stvaranje tzv. „toksičnog tržišta kapitala". Ovaj kapital je postao predatorski i ofanzivan u situaciji kada ne može više da preuzima strane resurse, industriju, sirovinske energente i sl. bez čega teško može da se kao kapital dalje razvija. Ostala su mu na raspolaganju vojna sredstva i uvođenje sankcija za klasičnu pljačku tuđih resursa.

SAD prave pustinju u privredi i društvu i to smatraju privrednim rastom. To je do sada bila predatorska ekonomija, koja se održavala golom vojnom silom. „SAD je na istoj putanji kao nekada Ruska imperija", što danas svi sagledavaju.

Siromaštvo masa se drastično povećava, a raslojavanje kroz preraspodelu vodi opasnoj socijalnoj napetosti. Ako 5% najbogatijih drži nacionalno bogatstvo u rukama , kad 58% stanovništva-kakvo je to raslojavanje društva.

Istovremeno privreda SAD ima sve veći spoljnotrgovinski deficit. Deficit raste sa 127 milijardi dolara iz 2001. godine na 1.550 milijardi u 2010. godini, 1.750 milijardi u 2013., 12.300 milijardi u 2018.godini.

Spoljnotrgovinski deficit se finansira emisijom dolara i dolarskih hartija od vrednosti koje kupuju države koje imaju veliki izvoz u SAD (npr.Kina). Time ove države finansiraju deficit SAD i visoku nerealnu potrošnju i standard.

Poslednjih desetak godina izgleda kao da za privredu SAD nema dobrog leka. Ne postoji dijagnostičar koji bi sa uspehom ukazao na mesto gde se dobit javlja, a kada je to tako, onda je jasno da nema i odgovarajuće terapije. Pokazalo se, naime, da restriktivna finansijska politika ne može eliminisati inflaciju, a ekspanzivna finansijska politika ne može dovoljno podstaći investicionu aktivnost. Faza recesije smenjuje se sa fazom stagnacije. Privreda ulazi u fazu depresije iz koje se teško izlazi.

Učešće SAD u bruto proizvodu svet pada sa gotovo 40% na svega 16%, a u izvozu na oko 10-12%. Dolar je učestvovao u deviznim rezervama sveta oko 2000 godine sa oko 81%, a danas učestvuje u toj strukturi sa oko 40% (s tim da evro u rezervama raste, odatle proizilazi i prikriveni sukob EU i SAD , ali i nastojanje SAD da oslabe EU i evrozonu.

Nezaposlenost u 2020. od preko 45-50 miliona (zvanično, a nezvanično daleko veća) ili jpreko 10-15% radno sposobnih, ogroman deficit spoljne trgovine, nestala domaća štednja, ogromni dugovi građana i korporacija koji se ne vraćaju - ugrozili su bankarski sistem, a ovaj berzanski spekulativni kapital.

Donald Tramp, milijarder u SAP tvrdila je da će SAD zbog prezaduženosti postati sledeća Grčka ili Španija i doživeti težak finansijski krah. On je isticao da SAD nisu više tako bogata država kakve su bile. One pozajmljuju novac i od Kine i drugih drzava. SAD imaju preko 28 biliona duga. Stopa nezaposlenosti po njemu je 16%, a „zemlja je jedna od najzaduženijih u svetu". Svojom politikom je pokušao da preokrene nepovoljne tokove „povratkom Amerike sebi", ali je uklonjen sa političke scene izborima 2020. godine.

Ekonomski rast, je vrlo spor i trom od 0,8-2%, što je 2-3 puta niže od učešća kamate na javni dug u bruto domaćem proizvodu. Socijalni potresi i raslojavanje su sve veći. Ogromna je preraspodela bogatstva i sve veći broj siromašnih opustelih gradova. Spekulativni kapital je zadominirao u privredi SAD i svetskoj privredi i finansijama. Bankarskim sistemom u svetu danas praktično upravlja 8.000 ljudi. To su postali stvarni upravljači novca.

2) Kriza i nova geostrateška uloga i moć sad

Kako se sve to odražava na položaj i geostratešku ulogu SAD u svetu? „SAD su jake u svetu samo toliko - koliko su snažne unutra" (Ričard Has predsednik Saveta za spoljne poslove SAD).

Izlazak iz vrlo kompleksne, ne samo finansijske, krize, traži ogromne resurse, posebno, što je realna ekonomija potpuno zapostavljena. Učešće realne ekonomije u BDP pada na 20% u tome usluge 80%. To se više ne može ostvariti ogromnom emisijom dolara, kao u periodu 2008-2019. od gotovo 24 biliona za spas banaka, berzi, finansijskih tržišta i izabranih velikih sistema koji „ne smeju propasti, jer su veliki". Sada je kolaps ekonomije i finansija postao izvestan.

Do sada je u SAD ubačeno 11 biliona dolara bez pokrića, kao čista „novčana pena". Uz novoodabranih 1,8 biliona za pomoć privredi i stanovništvu u novoj korona krizi, to iznosi 12,8 biliona. U ovoj krizi je zatvoreno 100 hiljada kompanija, dok je broj nezaposlenih porastao na oko 50 miliona. Povećao se i broj lica koja koriste ili traže socijalnu pomoć države na oko 70 miliona. Ekonomsko-finansijska situacija je gotovo katastrofalna. Preko pedeset miliona građana prima pomoć u hrani, a svaki drugi neku vrstu socijalne pomoći da bi preživeo u civilizovanim uslovima i plaćao dugove bankama.

Socijalno raslojavanje i preraspodele dohodaka i kapitala (imovine) dobija neslućene razmere.

Razbuktava se svetski finansijski „informativni" rat, a to se razvilo kao snažno sredstvo u globalnim finansijama za „masovno finansijsko uništenje".

Upravo su finansije postale novo ubojito oružje, uz „dodatak" ekonomskih sankcija, zamrzavanje sredstava na računima banaka, zabrana bankarnih transakcija , zaplena robe ili novca, ograničenja u plaćanjima i sl.

SAD se ne mogu izvući iz živog blata u koga su upale pod dominacijom liberalizma u koji su uvukle ostali svet. Ne zna se kako dalje! To ne znaju ni SAD, ali ni Evropska unija.

Nalazimo se usred „globalne ekonomske, finansijske, ali i vrlo kompleksne društvene i političke krize i međunarodnih političkih odnosa i institucija.

Vojnom silom i intervencijama SAD obezbeđuju da se običan papir i obećanje plaćanja zamene za robu u drugim državama.

Slučaj je to sa intervencijama širom sveta u državama bogatih naftom i sirovinama. Videli smo kolika je uvozna zavisnost domaće proizvodnje i potrošnje od sirovina i energenata.„Što dublje SAD tone u dugove i što postaje očiglednija prevara s hartijama od vrednosti, to očajnije pokušavaju da svoje

ekonomske promašaje nadoknade vojnim uspesima" (Jirgena Elzeser).

Ratovi i održavanje baza širom sveta, vojna industrija, intervencije u svetu, ne bi bilo moguće finansirati bez fiktivnog kapitala i finansijske industrije. Donald Tramp je ponovio reči Džordža Vašingtona od pre 200 godina „Najbolji način za očuvanje mira je priprema za rat".

SAD su masovno koristile ovaj mehanizam za osvajanje svetskog tržišta, porast konkurentnosti privrede SAD i pored pada efikasnosti i produktivnosti u odnosu na druge zemlje. Svet je suočen sa fenomenom da svetska privreda zavisi od sudbine i politike dolara, odnosno monetarne politike SAD.

To je jedan od snažnih argumenata da se dolarski svetski monetarni sistem treba iz osnova reformisati, a dolaru ostaviti samo „nacionalno ruho", čime bi delio sudbinu svih ostalih valuta.

Produbljavanje i produžavanje finansijske krize u SAD dovodi do sve bržeg obrtanja ovog čarobnog kruga „stvaranja" novca bez pokrića i iz ničega, osim sopstvenih potreba. Videli smo da je novčana masa porasla na 20.biliona, a samo u 2020. za 14 biliona, dok bruto prihod iznosi 22 biliona.

Kada bi velike zemlje proizvođači nafte prestale da obračunavaju naftu u dolarima nastao bi veliki udarac na dolar i poziciju SAD. Državama koje su to pokušale (Irak, Libija, Sirija) oborene su vlade ili sistemi.

U sledećim godinama očekuje se zaoštravanje svetske finansijske krize. Ovde deluje permanentno četiri grupna destabilizirajuća faktora: o Razvlačenje krize, uz blage tendencije oporavka (koje se od vlada najavljuju kao „izlazak iz krize"), ali krizna faza traje, o Eksplozija nezaposlenosti i globalna armija nezaposlenih u celom svetu, o Veliki rizik iznenadnog kolapsa penzionih fondova i sistema ucelini,

4) Socijalni potresi u raznim regionima sveta, posebno u zapadnim razvijenim privredama.

Najpre nešto o najvećoj geopolitičkoj sili u svetu - SAD i njenom realnom zdravlju posle 10-12 godina krize. Stagnacija ekonomije, finansijska i budžetska kriza, kriza obrazovanja, zdravstva, smanjena ulaganja u I+R, raspadnuta ili dotrajala infrastruktura. Tako od 600 hiljada mostova svaki četvrti je zvanično star i neodgovarajući (dotrajao). Mnogi amerikanci gube veru u budućnost svoie zemlie (pri tome već 15% ne govori engleski). Novi budžet SAD podstiče trku u ugovorima-na račun školstva, zdravstva, socijalnu politiku i životne sredine. SAD, nasuprot tome, sada trose godišnje na vojne rashode preko 740 milijardi dolara, a to je više nego svih 26 sledećih država zajedno.

To je 38-40% svih vojnih rashoda u svetu. Ratovi u Avganistanu i Iraku koštali su preko 3 biliona dolara. Pri tome je samo U Iraku ubijeno preko jedan milion ljudi, u Avganistanu se i ne zna. U Libiji, Siriji i SRJ isto tako. Samo na kamatu na javni dug godišnje treba izdvojiti preko 500 milijardi dolara.Uz sve to Tramp je bio najavio izdvajanje velikih sredstava za novi rad vojske - svemirske snage, 4,8 biliona.

Dolar se koristi za finansiranje ogromnih vojnih rashoda, vojne intervencije u svetu, pokriće budžetskog deficita, izvoz kapitala i ogromnih kupovina realnih dobara po svetu, bez da se odrazi na nacionalnu privredu (SAD). Uspon i zloupotreba dolara doveli su konačno do njegove krize i sloma sistema zasnovanog na njemu.

Ta zelena novčanica dobila je natprirodnu moć da se njom kupuje sve u svetu, ruše vlade i države, vode ratovi i dr.Nisu postojale granice emisije dolara. Niko to pitanje nije ni mogao postaviti.

"Šakom i kapom se izdvaja za vojsku i ratove" iz budžeta SAD. Vojni rashodi doživljavaju astronomske iznose. Tako su u fiskalnoj 2008. godini iznosili 480 milijardi dolara, za 2009.godine 516 milijardi, u 2010. godini preko 550 milijardi, 2012. preko 701 milijardu i u 2020. preko 740 milijardi. Finansiranje protivraketnog štita u Poljskoj i Ćeškoi zahtevala je 720 miliona dolara (u 2008. godini to je iznosilo "svega" 225 miliona). Posebni su rashodi za raketni štit u Rumuniji. Celi projekat će koštati 4,7 milijarde dolara. Tu je i dva puta po 70 milijardi dolara za "globalni rat protiv terorizma". Koja bi to država bez „rezervne valute" mogla finansirati? Takva država i moć ne postoji nigde u svetu.

Samo rat u Iraku i Avganistanu do sada su koštali 3,2 biliona.

„Naše oružane snage moraju prestrojiti svoj potencijal i reformisati dugove" (Obama). Reforme drugih armija koje sprovode SAD u okviru raznih programa „obuči i ojačaj" ustvari predstavljaju stvaranje kolonijalnih armija u strategiji zauzimanja svetskog gospodarenja i puku predaju suvereniteta zemalja koje su SAD priznale za globalnog lidera". Pomoć prijateljima se svodi na marionetske režime koje su doveli na vlast kroz lokalne ratove, izazvane revolucije i prevrate, koji priznaju globalnu ulogu SAD, a sve pod parolom „širenja demokratije" i slobode, odnosno „zaštite naroda od totalitarnih režima" u tim zemljama i nazovi „diktatora".

A u zapuštenu infrastrukturu država mora da uloži 225 milijardi godišnje, to je 60% više nego što se sada ulaže.

Spekulativni i virtuelni kapital dominiraju, a ne realna ulaganja. Međutim, dolazi do interesnog spajanja krupnog finansijskog spekulativnog kapitala i države, čime se, po nekim autorima, stvaraju bitni elementi fašizma (Celente). Desni ekstremizam narasta u gotovo svim državama.

I pored svega toga SAD ne odustaju od konsepta svetske dominacije i osvajanja resursa.

SAD shvataju Rusiju kao neprijatelja kog treba oslabiti, a zatim „neutralizovati" ili „jelcinizovati", tako da američke megakorporacije dobiju koncesije na ruski gas, naftu, rudna bogastva, ogromne zemljišne komplekse. To je poznata teza da tako mali broj stanovnika upravlja tako velikim bogatstvom i resursima" (Obrajtova).

One su postale glavni kumovi svetskih kriza i svetskih lomova i konflikata, a najčešće sa vrućom dirigenskom palicom u rukama.

I dalje se nastoji očuvati američki monopol sa izvozom apsolutnog, totalitarnog kapitalizma u sva područja sveta. Sve je to pod vidom izvoza demokratije, ljudskih prava i slobode, uklanjanja totalitarnih i apsolutističkih režima.

Rat SAD protiv svih država koje pružaju otpor njihovoj dominaciji i priključenju otvorenoj trci kapitalističke mondijalizacije. Agresija na svaku državu koja pruža otpor američkoj moći i uticaju, preko proglašavanja tog područja sferom od posebnog nacionalnog interesa SAD.

Vodeća svetska „demokratija" SAD svaki nacionalni pokret u državi guši nasiljem, a masovno se koristi i pritisak i mučenje protivnika u nizu država (Avganistan, Siriji, SRJ, Libiji, Iraku Venecueli, Čileu, Argentini i dr.).

6. .Formiranje neameričkog sveta, KRIZA I LOMOVI

KRIZA, UNUTRAŠNJI I SPOLJNI LOMOVI U SAD

Kriza, unutrašnji i spoljni lomovi, okreću SAD nemilosrdnoj borbi za stavljanje pod punu kontrolu tuđih realnih resursa (energenata, hrane, informacije,kontrole, i uspostavljanje pogodnih vlada, vođa, osnivanje baza i dr) - kao mogućem izlasku iz sopstvene krize.

Na sceni je i dalje predatorski posao otimanja nacionalnih bogatstava drugih država.

Bombardovaćemo. ratom rušiti, a zatim dati svojim korporacijama da to ponovo obnavljaju, ali se to mora platiti resursima ili na dug u dolarima.

Možete li zamisliti da Kongres SAD odobri Iraku (posle američke invazije) pomoć od 61 milijardu dolara (nakon totalnog rušenja ekonomije), pri čemu je nestalo 6,6 milijardi dolara. Šta ih je sprečavalo da iz „samoposluge" u Federalnom rezervnom sistemu odštampaju i 100 milijardi? Mogu se u svetu vršiti svakakve intervencije i kupovine dok je „svemogući" dolar na neograničenom raspolaganju (Đurović, Bogdan: Rađanje neameričkog sveta, Pečat, br.292, 2013, str. 45-49).

Države koje su do sada sačuvale suverenitet i samostalnost pripremaju se i očekuju pad SAD imperije i hegemonije. Tu su pre svega zemlje BRIKS-a. Otpor američkoj globalizaciji postaje sve šire organizovani proces. Pokušaj vojnog udara na SIRIJU, kao novi korak američkog imperijalizma doživeo je odlučan otpor i suprotstavljanje RUSIJE, KINE,IRANA i gotovo 50% država u okviru G-20 u Sant Peterburgu. To je bilo samo na korak od postavljenog cilja - stavljanja najvećih svetskih energetskih resursa pod kontrolu SAD.

Direktni pritisak na Ukrajinu i finansiranje „evroentuzijasta" uz direktno učešće u demonstracijama pristalica evrointegracija, pokušaj je u gigantskoj geopolitici dolaska „u predvorje Rusije".

U Ukrajini se diplomatska pošta za kratko vreme krize povećala deset puta. Iz SAD su avionom u džakovima stizali dolari, kao diplomatska pošta, sa tek odštampanim dolarima.

Finansijeri su bili razni fondovi i nevladine organizacije sa Zapada, ali i ambasade.

Lideri grupe 7 (SAD, Nemačka, Francuska, Italija, V.Britanija, Japan i Kanada) u vezi Ukrajine, stalno prete Rusiji sankcijama „zbog toga što oni tvrde nastavlja da krši suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine". Kada se uporedi stav ovih vlada u vezi Kosova jasno se vide dvostruki aršini, nedostatak bilo kakve uravnotežene i objektivne politike. Nema tu ni tragova od nekakvih principa u međunarodnim političkim odnosima. To su samo ogoljeni politički interesi.Ove države (vlade) tvrde da Rusija „krši temeljna načela međunarodnih tokova", a Kosovo je pravi primer toga kršenja. MMF je uz to pripremio program ekonomske pomoći Ukrajini od 17 milijardi dolara kredita, što uz obećanih 18 milijardi dolara „pomoći" od strane ove grupe država iznosi 35 milijardi. Koliko će od toga imati koristi Ukrajina, osim da joj se dodatno navlači dužnička omča, uz pad svih oblika privredne aktivnostii veliki rast nezaposlenosti i siromaštva.To je otvoreni put u visoku inostranu zavisnost.

Kriza oko Ukrajine dovešće do novih velikih kriza i potresa na tlu centralne i istočne Evrope, do degradacije NATO-a, jer ova Alijansa širom sveta (Afrika, Azija, Evropa, Južna Amerika) pokazala je svoju neefikasnost, iza koje ostaje haos, razorena privreda i rastrojeno (pocepano) društvo.

Interes za članstvo u NATO naglo opada. Nema više zainteresovanih ili primoranih država. Masovno ubačeni agenti SAD ( (po sistemu datom u knjizi Džona Perkinsa „Bio sam ekonomski ubica") koji pripremaju rušenje sistema, besplatne letelice, kazneni odredi - nisu više u stanju da zaustave eroziju američke moći. Ekonomska i finansijska kriza u SAD je vrlo duboka, zbog čega je dalje teško provoditi skupe imperijalne avanture. Teško i gotovo nemoguće je dalje finansiranje imperijalne avanture. Stoga nova strategija ne predviđa dugoročne okupacije - koje su skupe i uzaludne (Irak, Avganistan).

Da bi zaustavile ovo opadanje moći i uticaja SAD ostaje kao moguća i katastrofalna opcija atomskog oružja i nestanka civilizacije.

Rusija je glavni cilj i meta širenja NATO-a. Mnogo to podseća na širenje Trećeg rajha i na silu i ucene „pristupanja" niza država tom „trojnom, paktu". U vrlo ilustrativnom prilogu M. Lazanskog u Politici („Opkoljavanje Rusije, decembar 2013") navodi se da se 80% vojnih vežbi NATO-a odvija kao

oklopno motorizovane vojne vežbe i desantne operacije mornaričke pešadije i padobranaca. To sigurno nije priprema za „borbu protiv terorizma". Mnoge jedinice se premeštaju sa područja Holandije, Belgije i Francuske u baltičke države! Protivraketni štit u Rumuniji nije protiv Irana sa kojim je postignut i dogovor. Premeštanje vojnih efektiva i tehnike na granice Rusije za najveću posleratnu vežbu NATO-a nije doprinos miru i sigurnosti u Evropi.

Ofanzivni raketni potencijal SAD se premešta sve bliže granicama Rusije. U sklopu ove strategije NATO-a je i podsticanje "demokratskih", proevropskih pokneta, „širenje demokratije i ljudskihČ prava", a u osnovi rušenje postojeće vlasti i proruskog režima, uz uvlačenje Ukrajine u NATO i EU. To je ozbiljan geostrateški sukob Rusije i NATO-a. EU je postala „trojanski konj" SAD za prodor na Istok.

Pišući u „Gardijanu" u jesen 2004. (novinar Džonatan Stil) je taksativno naveo ko je sve učestvovao u naporima da Janukovič izgubi, a Juščenko dobije izbore: Američka nacionalna fondacija za demokratiju USAID, „Fridom haus", Karnegi fondacija, Institut za otvoreno društvo Džorža Sorosa, zapadne ambasade u Kijevu... Džon Laflend takođe je u „Gardijanu" u jesen 2004. objavio članak o dvostrukim standardima zapadnih medija kada je u pitanju Ukrajina.

Zapadne demokratije su u Ukrajini ostavile „veliki smrad licemerja". Ukrajina je postala posle „pomoći" i proizvodnje „narandžaste revolucije" bankrotirana i epopulizovan država. Od ukupnog stanovništva 10% otišlo je u Rusiju i 10% se odlilo u Evropu. Ona je, kao i druge države „neoliberalne politike" i saveta SAD i MMF praktično upropašćena privreda. Nagli pad životnog standarda, pad broja stanovništva, visoka zaduženost, pad ekonomskog rasta, socijalna i politička „raspolućenost" društva, gotovo je bezizlaz iz krize.

Nezavisna i prozapadna Ukrajina ima odlučujući utica na geopolitičko slabljenje Rusije. Zapad taj adut i koristi. Pobedu „narandžaste revolucije" 2004. godine Putin je doživeo kao lično poniženje, jer je Kremlj morao da popusti i prizna naknadnu pohedn Juščenka. Zapad, opet, Janukoviča je smatrao proruskim političarem, ali u Moskvi ni Janukoviča nisu verzirali previše, jer on Rusiju nije više gledao kao saveznika, već je sve tretirao strogo pragmatično. Ljudi u pozadini Janukoviča, oligarsi iz istočne Ukrajine, rukovodili su se samo ekonomskim interesima, po sistemu ko da više. Tako je to i završilo.

Treba reći da se NATO, u kojem dominiraju SAD, ustvari pretvorio u vojnu silu i batinu za sve nepodobne i neposlušne, ali i za prodor neoimperijalnih snaga u svetu, posebno prema Istoku, a kasnije prema Africi Americi i Arktiku.

SAD su do sada „proizvele" i finansirale brojne pučeve i „obojene revolucije" u izabranim državama stvarajući satelit države i poslušne vlade u tim državama.

Tako su već od 1953.godine „pomogle" Iranu da izvrši prevrat, a zatim slede Gvatemala (1954.), Čile (1973.), Kuba, Brazil, Argentina, Sirija, SRJ, Egipat, Gruzija, Ukrajina i konačno pokušaj promene sistema i vlade u Venecueli.

Da se samo podsetimo, Vašington je „investirao" pet miliona dolara kao „pomoć" opoziciji da bi došlo do promene u Ukrajini. Ovaj novac je bio namenjen pripremanju Ukrajine za članstvo u EU (a po mogućnosti i u NATO).

NATO je postao anahronizam savremenog sveta, posebno posle raspada Varšavskog pakta. Danas su vojne baze i raketna postrojenja postavljene u polukrugu od severoistične Evrope do Južne Koreje i Japana.

SAD su do sada u svom postojanju od 200 godina 240 puta primenjivale silu u međunarodnim odnosima, Sirija je bila 241. To je u proseku više od jedanput godišnje.

Stvaralo se „totalitarno društvo Velikog brata".

(Nastavice se)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane