Natrag

Pogled iz Moskve

Kako je Netanijahu, izbegavajući zatvor, pokrenuo građanski rat

Bliskoistočni konflikt i geopolitika Brda hrama

U Izraelu i na palestinskim teritorijama neočekivano se rasplamsao vojni konflikt između Jevreja i Arapa, u nekim vidovima superiorniji od svih prethodnih intifada, sa jasnim hronološkim redosledom. Ovaj konflikt očigledno reguliše lider partije Likud B. Netanijahu, koji pokušava da se održi na valsti, pa i na račun „malog pobedničkog rata".

Piše: Dmitrij Minjin

Kada je 2. maja konačno postalo jasno da izraelski premijer neće uspeti da sastavi vladajuću koaliciju, policija je počela iseljavanje desetine arapskih porodica iz Istočnog Jerusalima, iz kvata Šeik Džarah koji se naslanja na Brdo hrama, na kojem se nalazi džamija Al Aksa, s ciljem da se tu nasele jevrejski doseljenici. To je izazvalo prvi talas arapskog gneva, ali još uvek u uobičajenim okvirima.

Presednik R. Rivlin je 5. maja poverio mandat za formiranje vladajuće koalicije u Knesetu liderima opozicije Lapidu i Benetu. Prvo što su oni istakli u izjavama je namera da nakon dolaska na vlast odmah pozovu na krivičnu odgovornost za korupciju B. Netanijahua, koji je u pokušaju da izbegne suđenje i zatvor gurnuo zemlju u beskrajni niz izbora. Novi kabinet trebalo je da se oslanja na „nevladinu", ali formalizovanu podršku predstavnika partija izraelskih Arapa, što je takođe bilo poput „oštrog noža" za desni blok oko Netanijahua.

Onda je 7. maja, moguće i na osnovu direktnog naređenja sa vrha, izraelska policija rasterala arapske vernike u džamiji Al Aksa na Brdu hrama, što je poslužilo kao „okidač" za ozbiljnije nemire.

Postoji stabilan koncept „geopolitike Brda hrama", čiji smisao je u tome da i najmanje promene u prisustvu na toj ključnoj svetoj tački Jevreja i muslimana dovodi do tektonskih poremećaja u celom regionu. Zato je glavni tok događaja koji su usledili bio predvidljiv.

I ako je palestinski predsednik M. Abas zajedno sa Fatahom koji vlada na Zapadnoj obali reke Jordan po običaju krenuo putem akcija građanske neposlušnosti, onda je radikalni Hamas koji vlada u pojasu Gaze, takođe očekivano odgovorio lansiranjem nekoliko raketa na teritoriju Izraela. Usledila je sve veća razmena vatre, koja je dostigla neviđene razmere.

Gaza je već gađala „neprijateljsku teritoriju" sa oko 2.000 raketa domaće izrade i raketnih granata. Pritom, prema ocenama izraelskih vojnika, u rezervi imaju još najmanje 12.000 sličnih „rukotvorina". U odgovor, Izrael je samo tokom noći 14. maja poslao na Gazu oko 160 bombardera. Razmere uništavanja su ogromne. Ginu mirni ljudi sa obe strane. Izraelci manje, ali panika u gradovima je sveprisutna, jer hvaljena „Gvozdena kupola" (izraelski protivraketni odbrambeni sistem) ne može da se izbori sa tolikom količinom borbenih sredstava koji lete na mnoge gradove. Predsednik Politbiroa Hamasa Haled Mašal traži primirje pod bilo kojim uslovima. I, pre ili kasnije, do primirja će doći.

Preliminarne rezultate ovog kruga arapsko-izraleskog sukoba moguće je već sad sumirati. Proglasivši da je „otadžbina u opasnosti", Netanijahu je ostvario svoj glavni politički cilj. Benet je odbio da formira vladajuću koaliciju. Lapid je bez njega nemoćan. Raspoloženje građana je takvo da postoji mogućnost da, ako se raspišu peti (!) vanredni izbori, Netanijahu konačno osvoji dovoljnu količinu glasova za formiranje vlade.

Ipak, glavna vest u vezi sa sadašnjim pogoršanjem situacije je to što niko nije očekivao takav intenzitet protesta od strane Arapa - građana Izraela koji žive u dubini izraelske teritorije (20% stanovništva), koji nemaju nikakve veze sa perspektivama palestinske državnosti. Za njih su Istočni Jerusalim i Brdo hrama - svetinje. U izraelskim gradovima i selima sa čisto arapskim stanovništvom, uglavnom na severu zemlje, u Galileji, uspostavljeno je bezvlašće. Veliki gradovi sa mešovitim sastavom stanovništva, od treće po veličini Haife, koja se nalazi pored Galileje, preko Akre do Jafe, Loda i Ramle na jugu, zahvacieni su neredima, paljevinama i sukobima omladinskih „bandi", sa obe strane.

Policija u ovim gradovima ne uspeva da zaštititi stanovništvo. Vlada razmatra uključivanje vojske u uspostavljanje reda, ali za sada je vojnicima zabranjeno da se u uniformama pojavljuju u arapskim kvartovima, kako ne bi bili napadnuti.

Nad zemljom se nadvio oblak građanskog rata, bez obzira na to što izraelski Arapi, iako lišeni nekih građanskih prava u poređenju sa Jevrejima, ipak po nivou životnog standarda daleko nadmašuju ne samo Palestince, već i mnogo bezbednije arapske zemlje. Izgleda da „jedan hleb" nije dovoljan.

Demokratske perspektive zemlje su takve da će kroz nekoliko decenija izraelski Arapi, zajedno sa ultraortodoksnim Jevrejima koji odbijaju da služe u armiji, predstavljati polovinu stanovništva. Zato nema potrebe govoriti o tome da akcije koje trenutno preduzima vlada obezbeđuju dugoročnu stabilnost Izraela.

Dalja eskalacija napada od strane izraleske vojske opterećena je time što oružani protesti mogu da se rasplamsaju i na uznemirenoj, ali do sada relativno uzdržanoj Zapadnoj obali (praznik Ramazanski bajram i velika molitva u petak 14. maja, protekli su mirno, bez mešanja policije). Ipak, palestinski predsednik i lider Fataha M. Abas nalazi se u složenoj situaciji. Jer, Hamas se u Gazi žrtvovao, odgovarajući na njegove pozive, i Abas neće moći dugo da se uzdržava od naređenja da se razvije borba za vlast, što bi za njega bila pretnja od gubitka autoriteta među palestinskim stanovništvom.

Idući na samoubilačke akcije, Hamas je verovatno na to i računao. Tim pre što vojni rezultati izraelske operacije izgledaju dvosmisleno. Izveštaji o pobedi govore o tome da su uništeni protivničko sedište i centri za proizvodnju raketa, stotine kilometara ranije identifikovanih bunkera i podzemnih komunikacija. Istovremeno, izraelska štampa saopštava da je glavni plan Generalštaba izraelske vojske „Čuvar zidova" propao. Njegova suština bila je u tome da sa pripremama za kopnenu invaziju na Gazu velikih razmera isprovocira komandu vojnog krila Hamasa i njegove glavne snage da se sakriju u podzemne kanale, a zatim da ih udarima iz vazduha i artiljerijskom vatrom tamo uništi.

Pobunjenici se nisu na to „primili" i nisu se sakrili, razmestivši se zajedno sa ličnim naoružanjem među mirnim građanima. Vojni potencijal koji je Hamas stvorio tokom godina samostalne vlasti u Gazi je takav da za potpuno zauzimanje ovog sektora izraelska vojska mora da angažuje znatno veće snage nego što su sada tamo koncentrisane. Prisutne snage su pogodne samo za kratkotrajne lokalne akcije. Rezultat je da su gubici među mirnim palestinskim građanima mnogo veći nego u vojnim odredima. Jezgro „Brigade Izedin al Kasam" je sačuvano, i kompletna ponovna izraelska okupacija Gaze, bez ozbiljnih žrtava sa obe strane, malo je verovatna.

Podzemne komunikacije, kao što je mnogo puta do sada bivalo, mogu mnogo brže da se obnove nego što može da se zamisli, jer drugog posla stanovnici u ovom području i nemaju. Tim pre ne mogu biti efikasni pokušaji granatiranja kuća i granatiranja gotovo „od vrata do vrata" mesta gde žive komandanti Hamasa: oni odavno nisu tamo. A takvim akcijama, kao što je rušenje solitera u kome su svoje kancelarije imala dopisništva svetskih novinskih agencija, od Al Džazire od Asošijeted presa, gde su znali da nema nikakvih hamasovaca, Izrael se neće približiti pobedi.

Opisujući stanje u kome se našao Izrael, poznati političar sa ruskog govornog područja, Avigdor Liberman (rođen u Moldaviji), koji se ne ističe miroljubivim stavom prema Hamasu, zaključuje: „Netanijahu gubi zemlju. Poslednje nedelje postali smo svedoci do sada neviđenog fijaska i kraha vlasti u svim aspektima... Gospodine premijeru, odlazite!"

Generalno, izborivši određenu taktičku pobedu, Netanijahu kome su u glavi samo egoistični politički cilljevi, strateški je još jače vezao čvor arapsko-izraelskih protivrečnosti. Da bi se taj čvor odvezao, biće potrebno uložiti veliki napor.

Dubinski razlozi palestinsko-izraelskog sukoba

Zašto je Gaza u epicentru?

Pojas Gaze već decenijama predstavlja epicenatar palestinsko-izraelskih konflikata. Zajedno s tim, glavni razlog žestoke konfrontacije nije u tome što od 2007. godine ovim regionom rukovodi radikalni muslimanski fundamenstalistički pokret Hamas, čiji je proklamovani cilj oslobođenje cele Palestine od izraelske okupacije i stvaranje islamske države, već u tome što do danas nije u delo sprovedena Rezolucija Generalne skupštine UN od 29. novembra 1947. godine. Tog dana UN je usvojio plan podele britanskog mandata na dve države - jevrejsku i arapsku

Piše: Aleksej Balijev

.

Predistorija je sledeća: Velika Britanija, koja je upravljala Palestinom od 1917. godine, objavila je u februaru 1947. odluku o povlačenju i vraćanju mandata koji joj je dala Liga nacija. Specijalni odbor koji je imenovala Generalna skupština UN preporučio je stvaranje dve posebne države, jevrejske i arapske, koje bi bile ujedeinjene u ekonomsku uniju, a sveti gradovi Jerusalim i Vitlejem bi se pretvorili u enklave pod međunarodnom upravom. Ali, palestinska država u punopravnom formatu nikada nije ni bila stvorena, jer je Izrael od nje „otkinuo" više od 60% teritorije.

Podsećamo da je pojas Gaze teritorija na obali Sredozemnog mora koja dejure predstavlja jedan od dva dela delimično priznate arapske države Palestine (zajedno sa teritorijom Zapadne obale reke Jordan).

Na istoku i severu pojas Gaze se graniči sa Izraelom, od kojeg je odvojen pregradnom ogradom sa kontrolnim punktovima, a na jugozapadu ima kopnenu granicu sa Egiptom od kojeg je odvojen betonskim zidom. Dužina pojasa Gaze iznosi oko 40 km, širina od 6 do 12 km. Ukupna površina ovog pojasa je oko 360 kvadratnih kilometara. Glavni grad je Gaza. CIA je u julu 2020. godine procenila da je broj stanovnika pojasa Gaze iznosio oko 2 miliona. Prema planu UN o podeli Palestine (1947) na arapsku i jevrejsku državu, pojas Gaze ulazio je u sastav teritorije određene za stvaranje arapske države.

Važan detallj: Izrael je od 1948. godine, putem aneksije, pomerio granicu južnije, bliže pojasu Gaze, a dva grada, Aškelon i Ašdod prešli su pod kontrolu Tel Aviva. Tada je došlo do prvih deportacija Arapa iz ove oblasti, kada je zemlja njima oduzeta data izraelskim doseljenicima. Isto se dešavalo u periodu 1948-1950. u Galilejskom (severnom) regionu arapskog dela Palestine. Preciznije, od tog doba ovaj region je izraelska teritorija bez bilo kakve samostalnosti. Godine 1999. na teritoriji Zapadne obale (reke Jordan) i u pojasu Gaze stvorena je Palestinska narodna samouprava, nad kojom su Palestinci dobili punu kontrolu.

Ranije, 1967. godine, u vreme rata na Bliskom istoku, Izrael je okupirao pojas Gaze i tek 2005. povukao je odatle svoju vojsku i doseljenike. Bez obzira na ovaj korak, Izrael, realno, još uvek kontroliše Zapadnu obalu reke Jordan (59% teritorije), dok u isto vreme UN smatra ovu zemlju delom okupirane teritorije.

Ispada da savremena teritorija pojasa Geza ne dostiže ni 40% od teritorije koju je UN odredio 1947. godine za palestinsku državu. Ali, protivrečnostima ovde nije kraj.

Izrael pretenduje na ceo Jerusalim kao na svoj glavni grad, dok Palestinci pretenduju na Istočni Jerusalim kao na glavni grad buduće države Palestine. SAD je jedna od malog broja država koje su priznale izraelske pretenzije na ceo grad. Palestinci smatraju da je to kršenje međunarodnog prava i prepreka miru.

U oktobru 2007. godine Izrael je proglasio pojas Gaze za „neprijateljsku državnu tvorevinu" i započeo delimičnu ekonomsku blokadu, povremeno prekidajući snabdevanje električnom energijom itd. Ovim okolnostima možda je moguće objasniti činjenicu da je 2007. godine Hamas preuzeo vlast u Gazi, a i dalje uživa snažnu podršku stanovništva regiona.

Postoje i važni ekonomski razlozi aneksije severnog dela pojasa Gaze. Upravo u Ašdodu je početkom 1990-ih izgrađena izraelska rafinerija nafte, druga po snazi posle rafinerije u Haifi na severu. Zatim, početkom 2000-ih izgrađen je transizraelski naftovod (350 km) koji spaja luku Eilat (Crveno more) i Ašdod, za preradu sirovine u lokalnoj rafineriji. Takođe, perspektivan tranzit arapske nafte je preko luke Ašdod za Evropu, zaobilaženjem Sueckog kanala. Ove projekte Izrael je razradio još 1950-ih i početkom 60-ih godina.

Podsećamo da su u oktobru 2020. u Abu Dabiju Ujedinjeni Arapski Emirati i Izrael potpisali sporazum o tranzitu emiratske nafte upravo preko ovog naftovoda, i tada je isplaniran tranzit nafte iz Bahreina preko istog naftovoda. Na jesen 2020. zvanično su normalizovani politički i ekonomski odnosi Izraela sa UAE i Bahreinom.

Upravo kroz Ašdod i Aškelon, odnosno kroz bivši pojas Gaze, Izrael planira da izgradi kanal (dužine oko 200 km) za transport mediteranske vode do istočnog izraelskog obradivog zemljišta i Mrtvog mora koje presušuje. Palestinske vlasti, kao i vlasti pojasa Gaze, predlažu da ta arterija počne južnije, odnosno blizu grada Gaze, kako bi se navodnjavalo obradivo zemljište i u ovom regionu.

Očigledno je da svi navedeni faktori zajedno objašnjavaju zašto je već više od 60 godina upravo pojas Gaze najeksplozivniji na celom Bliskom istoku.

Još jedan palestinsko-izraelski konflikt eskalirao je početkom maja, kada su izraelske vlasti počele da iseljavaju nekoliko arapskih porodica iz Istočnog Jerusalima. U situaciju se umešao Hamas. Pripadnici Hamasa su počeli da gađaju izraelsku teritoriju iz raketnih bacača. Izrael je, sa svoje strane, gađao pojas Gaze. Strane nastavljaju da razmenjuju raketno-artiljerijsku vatru. Eksperti smatraju da situacija može da preraste u pravi rat.

Vojska sumnja u zdravlje predsednika SAD i njegov legitimitet

Generali protiv Bajdena

potrebi provere psihičkog i fizičkog zdravlja predsednika SAD Džoa Bajdena govorilo je 120 penzionisanih američkih generala i admirala. Oni su, takođe, postavili pitanje o legitimnosti predsedničkih izbora održanih 2020. Svoje otvoreno pismo vojni veterani koji imaju visoke činove, objavili su na portalu Flag Officers 4 America.„Ne treba ignorisati psihičko i fizičko stanje vrhovnog komandanta oružanih snaga SAD Džoa Bajdena. On mora da bude sposoban da brzo donosi tačne odluke u sferi nacionalne bezbednosti, uključujući život i zdravlje, na bilo kom mestu, danju i noću", napisali su autori pisma.

Piše: Vladimir Mališev

Penzionisani američki vojnici su izjavili da su oni „položili zakletvu da će podržavati i štititi Ustav SAD od svih neprijatelja, spoljnih i unutrašnjih", i tvrde da se SAD sada nalaze u „dubokoj opasnosti", a da su Amerikanci, kao nikada do sada od vremena osnivanja zemlje 1776. godine, prinuđeni da se bore „za opstanak države kao ustavna republike". Rezultati izbora 2020. mogli su biti falsifikovani, a tokom glasanja građana bilo je prekršaja, piše u dokumentu.

Vojnici su takođe ukazali na to da je Bajdenova administracija započela „napad u punom obimu" na ustavna prava Amerikanaca i „u diktatorskom maniru" potpisala, zaobilazćei Kongres, više od 50 dekreta od kojih su mnogi poništili odluke prethodne administracije.

Generali su takođe kritikovali „mere za kontrolu stanovništva", pre svega lokdaun, zatvaranje škola, preduzeća, i cenzuru, koje su vršile vlasti SAD pod izgovorom pandemije. Oni su to nazvali „direknim zadiranjem" u prava Amerikanaca.

Uzgred, svoje neslaganje sa vrhovnim komandantom Bajdenom, ljudi u uniformama u SAD izražavali su i ranije. Tako su u aprilu istaknuti generali iz vrha vojske, a među njima i prvi čovek Pentagona Lojd Ostin, šef Centralne komande oružanih snaga SAD general Kenet Makenzi, predsednik Združenog štaba američke armije general Mark Mili, kao i komandant NATO misije u Avganistanu general Ostin Skot Miler, istupili protiv Bajdenove namere da povuče američke trupe iz Avganistana do 1. maja ove godine. I predsednik je tada prihvatio njihovo mišljenje.

Nije ispunio očekivanja

Komentarišući sadašnje pismo predsedniku koje su mu poslali generali u penziji, poznati politikolog-amerikanista Boris Mežujev u intervjuu za novine „Pogled" primetio je: „Sličan korak od strane voojske bio je očekivan, jer je bilo očigledno da predsednik SAD Džo Bajden ne ispunjava njihova očekivanja. Iako je vojni korpus podržao demokrate i suprotstavio se Donaldu Trampu... Američki vojnici uvek su bili nezadovoljni idejom o povlačenju iz Avganistana i borili su se protiv nje. Oni smatraju da će se, ako se američka vojska povuče iz Avganistana, pre ili kasnije, u uslovima pretpostavljene pobede talibana, sve vratiti na staro i da će na temeljima talibanskog pokreta (u Rusiji zabranjenog) nići nova Al Kaida."

Osim toga, dodao je ovaj stručnjak, vojnike u SAD brine situacija u Izraelu.

„Naravno, ne može se Bajdenu pripisati sve što se događa. To ima svoje preduslove. Bez obzira na to, američki generali smatraju da je bilo potrebno pokazati čvrstinu prema Arapima, jer tada ne bi došlo do onoga što se trenutno dešava u Izraelu", smatra politikolog.

„Svi ti znaci: slabljenje bliskoistočne politike, odsustvo jače ofanzive na tom krilu i svođenje centralno-azijske politike na povlačenje vojske iz Avganistana izazivaju nezadovoljstvo vojske u SAD", smatra Mežujev. Generalno, Bajdenova administracija deluje prilično slabo. Za šefa države - to je veliki izazov. Republikanska partija će, u ovom kontekstu, povećati pritisak."

„Veoma loš primer"

S druge strane, neki aktivni vojnici su za delovanje autora pisma rekli da je reč o „pravoj izdaji". Tako je pukovnik armije SAD Džefri Makosland, čije reči citira Huffington Post, rekao da takve presedane smatra rizičnim za „američku demokratiju". Prema njegovim rečima, SAD je jedna od retkih zemalja u kojoj vojnici nikada nisu bili ni blizu da preuzmu vlast.

„Mislim da je to loš primer erozije vojno-civilnih odnosa u Americi", rekao je Makosland.

A bivši marinac Aleks Makoj je primetio da uvlačenje vojnih lica u politiku, istorijski menja ceo politički pejzaž.

S jedne strane, oni mogu da postanu plodno tlo za „fašističke pokrete i državne udare". S druge strane, penzionisani vojnici predstavljaju temelj ustavnog poretka i mogu da zaštite narod od „male grupe ljudi gladnih vlasti". Prema njegovom mišljenju „124 penzionisana generala u pomenutom slučaju, krenuli su protiv demokratskih temelja države i izdali zakletvu".

Ipak, jasno je da neobični demarš penzionisanih generala nije samo pokazivanje njihovog nezadovoljstva akcijama Bajdenove administracije u čisto vojnoj oblasti i njenog delovanja u inostranstvu. Činjenica da u svom pismu oni pominju falsifikovanje na izborima za predsednika SAD i udar na ustavna prava Amerikanaca, svedoči o tome da nisu zadovoljni generalnim kursom američke administracije, koji podriva korene tradicionalne Amerike.

Pobuna vojske u Francuskoj

Interesantno je da se vojska buni i u drugoj NATO zemlji - Francuskoj. Tamo je nedavno sličan demarš protiv predsednika Emanuela Makrona napisalo oko 20 generala u penziji, sto oficira, kao i velika grupa aktivnih vojnika. Prema pisanju francuskog časopisa Valeurs actuelles, vojnici su ukazali Makronu na „smrtnu opasnost" koja preti Francuskoj i koja, smatraju oni, dolazi od fanatika, pristalica rasnog rata i radikalnih islamista.

Prema rečima autora koji su se obratili predsedniku, islamisti postepeno osvajaju delove francuske periferije i uspostavljaju tamo poredak koji protivreči Ustavu Francuske. Penzionisani generali su ukazali na to da se Francuska nalazi na ivici raspada zbog toga što se na njenoj teritoriji formiraju enklave u kojima zakoni Republike ne funkcionišu, što može dovesti do podele zemlje.

„Imajte na umu", upozoravaju, „da je, isto kao i mi, ogromna većina naših sugrađana zgranuta vašom neodlučnošću i zločinačkom tišinom."

„Mislimo", kažu vojnici, „da nema vremena za odlaganje, u suprotnom će sutra građanski rat staviti tačku na ovaj narastajući haos, a broj smrtnih slučajeva za koje ćete snositi odgovornost počeće da se broji u hiljadama... Francuska je u opasnosti. Njoj preti nekoliko smrtnih opasnosti. Čak i u penziji mi smo francuski vojnici i ne možemo, u trenutnim okolnostima, da budemo ravnodušni prema sudbini naše divne zemlje", upozorili su predsednika autori demarša.

Ovakvi demarši na Zapadu govore o tome da konzervativne snage zapadnih zemalja koje predstavlja možda i njen najpovlašcieniji segment - vosjka, oslanjajući se na tradicionalne vrednosti, počinju da istupaju protiv politike koju svetu nameću liberalni globalisti.

Malo je verovatno da će to dovesti do pučeva, kao u zemljama Latinske Amerike ili Afrike, ipak za vladajuću klasu SAD i Francuske to je zabrinjavajući simptom. Dovoljno je setiti se ne tako davnih događaja u drugim zemljama NATO, kao što su prevrat „crnih pukovnika" u Grčkoj 1967, ili „karanfilska revolucija", vojni puč tajnog „Pokreta kapetana" u Portugaliji 1974. godine.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane