Kapitulacija kao strategija srpske spoljne politike

Dobar si sluga, gospodaru

Srbija je kolonija kojom upravljaju strani centri moći. To je rezultat višedecenijskog uticaja predstavnika svetskih sila, ali i poltronskog sindroma, koji se prenosi s jedne na drugu generaciju srpskih državnika. Ko god je vladao Srbijom prihvatao je kapitulaciju kao strategiju spoljne politike. Od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, svi su državne i nacionalne interese podređivali ličnim. Trgovali su Kosovom, haškim optuženicima i javnim resursima pokušavajući da steknu vašingtonski i briselski sertifikat o podobnosti da vladaju. Nekad su na srpsku vlast uticali Ričard Holbruk, Vilijam Montgomeri i slični reprezentativci američke diplomatije, a danas to radi Metju Palmer, koji se sadistički hvali kako je „izmislio Vučića samo da bi kaznio Srbe".

Predrag Popović

Srbija je kuća nasred puta, koja svima smeta i svima treba. Ta epska mudrost poslužila je patriotama kao objašnjenje uzroka pritisaka zapadnih sila u vreme raspada SFR Jugoslavije. Iako u njoj ima istine, još veći problem od geostrateškog položaja predstavlja činjenica da je svaki domaćin, koji je upravljao tom srpskom kućom, rasprodavao sve što je mogao, i imovinu i ukućane. Da bi dobili dozvolu za dolazak i opstanak na vlasti, srpski politikanti su, svaki na svoj način, pristajali na ustupke, kojima su nanosili trajnu štetu državnim i nacionalnim interesima.

Samo u prvo vreme, početkom devedesetih, zapadni emisari nisu uticali na izbor vlasti u Srbiji. Interes im se završavao na tome da se, posle raspada Saveza komunista, formira demokratski sistem i počne ekonomska tranzicija. Sve što se kasnije dešavalo, zaključno s tragičnim haosom koji danas vlada, najavio je Zoran Đinđić krajem 1999. godine: „Dvojica stranih diplomata su mi rekli da sledeći predsednički izbori nisu bitni, ko god bude izabran moraće da spoljnu politiku uskladi sa interesima Zapada”. Tako je i bilo.

Slobodan Milošević nije razumeo vreme u kome je vladao. Na koju god stranu krenuo, zalutao je. Amerikanci su mu nudili saradnju, kao lideru najveće republike SFRJ, a on se hvalio kako ponižava njihovog ambasadora Vorena Zimermana, kome je zakazivao, pa, mangupski, tek da demonstrira moć, otkazivao sastanke.

Na pozive evropskih državnika da Srbija tranzicione procese uskladi sa standardima koji važe u Evropskoj ekonomskoj zajednici, Milošević je odgovarao tvrdnjom da će „naše društvo samo izabrati svoj socijalistički put”. U Rusiji, rasturenoj i poniženoj, čak je i finansijski podržao Genadija Zjuganova, predsednika Komunističke partije, na izborima na kojima je pobedio Boris Jeljcin. Kad je počeo građanski rat u Jugoslaviji, Milošević se ponašao kao piroman - vatrogasac. U oba slučaja - na štetu svih sukobljenih naroda, naročito Srba. Uživeo se u ulogu tvrdog, iskrenog i istrajnog zaštitnika srpskih interesa, ma gde bili. Taj utisak je održavao dok god nije bio ugrožen njegov opstanak na vlasti.

Stimulisao je oružani otpor Srba u Krajini, a istovremeno je stvarao uslove za etničko čišćenje „Bljeskom” i „Olujom”. Podržavao je i Srbe u Bosni, da bi, kad mu je zatrebalo da se zapadnim moćnicima dokaže kao faktor mira i stabilnosti, uveo blokadu na Drini. Potpis na Dejtonski sporazum, kojim se odrekao nekoliko gradova sa srpskom većinom, objašnjavao je opušteno, s povećom dozom ruganja: „Pa šta ako je u Drvaru 97 odsto Srba, neka se presele u Bijeljinu”.

Takođe, Kosovo je koristio za izborne manipulacije, ali i za trgovinu sa strancima. Krajem 1997. godine, kad su učestale akcije albanskih terorista, srpska policija je odgovorila akcijama u Likoštanu i Prekazu, gde je likvidiran Adem Jašari, prvi vođa UČK. Bitka u dreničkom kraju bila je povod za aktiviranje tzv. Međunarodne kontakt grupe, koja je, na sastanku u Londonu, 9. marta 1998, otvoreno zapretila Srbiji uvođenjem novih ekonomskih i političkih sankcija. Savet NATO-a ocenio je da Kosovo više nije unutrašnji problem Srbije, kojoj je ispostavio nekoliko zahteva - povlačenje specijalnih jedinica MUP-a i Vojske Jugoslavije u roku od 10 dana, dolazak humanitarnih i drugih međunarodnih organizacija, povratak stalne misije OEBS-a na Kosovo, ali i u Vojvodinu i na Sandžak, kao i dolazak nove misije, koju je trebalo da predvodi Felipe Gonzales, pa i prihvatanje međunarodnih posrednika u pregovorima političkih lidera kosovskih Albanaca i vlasti u Beogradu.

Milošević je ekspresno odbio da primi Gonzalesa, na šta je Međunarodna kontakt grupa odgovorila novim ultimatumom, a Savet bezbednosti UN-a embargom na uvoz oružja i vojne opreme u SR Jugoslaviju, a nešto kasnije zabranjeni su letovi JAT-a i blokirana je imovina političara i ostalih ličnosti sa američke i evropske crne liste.

Posle serije zvaničnih i tajnih pregovora sa svetskim emisarima Robertom Gelbardom, Klausom Kinkelom, Iberom Vedrinom, Jiržijem Dinstbirom, Strobom Talbotom, Sadako Ogatom, Volfgangom Išingerom i Jevgenijem Primakovom, Milošević je odgovornost prebacio na sve građane Srbije i pokrenuo inicijativu za raspisivanje referenduma.

- Poznato je da smo odbili da prihvatimo učešće stranih predstavnika u rešavanju unutrašnjih pitanja naše zemlje, a pogotovo rešavanju problema na Kosovu i Metohiji, koji predstavljaju unutrašnju stvar Srbije. Smatram da taj stav ima suštinski značaj za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta naše zemlje. Naše odbijanje da strani faktor učestvuje u rešavanju unutrašnjeg pitanja Republike Srbije, Kosova i Metohije, predstavlja takođe narodnu politiku, a ne ličnu ili stranačku politiku. Da li je to tačno ili nije, odgovor mogu dati samo građani - napisao je Milošević 2. aprila 1998. u pismu „crno-crvenoj” vladi i Skupštini, koje je pozvao da raspišu referendum.

Referendum je, po skraćenoj proceduri, održan 23. aprila 1998. Nije uspeo bojkot, koji su predvodile Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije. Od 73,05 odsto izašlih građana, čak 94,73 odsto se izjasnilo protiv učešća predstavnika međunarodne zajednice u traženju rešenja problema Kosova.

Koliko je Miloševiću stalo do volje građana videlo se tri nedelje kasnije, kad je, 15. maja, u Beogradu počeo pregovore sa Ibrahimom Rugovom, uz posredstvo američkog izaslanika Ričarda Holbruka.

Kao tada, Milošević se ponašao u svim kriznim situacijama. Junačio se dok je mogao, a onda je, da bi opstao na vlasti, popuštao. Tako je odbio ponudu iz Rambujea, što je dovelo do NATO agresije, koja je okončana kumanovskom kapitulacijom i egozodusom Srba s Kosova.

Kako se Milošević odnosio prema stranim državnicima i diplomatama vidi se iz transkripata njegovih presretnutih razgovora. Saradnike i urednike režimskih medija lično je zvao i delio uputstva kako da plasiraju određene informacije o strancima s kojima je kontaktirao: „Treba da dođe Mate Granić. Pa, nećemo da ga dočekamo s tim što pljujemo po Hrvatima. Treba konstruktivno delovati. Solidarno, mora ta mržnja polako da se potišnjava, majku mu božju...” S još više nežnosti odnosio se prema američkim diplomatama, koje je oslovaljavao nadimcima. O tome svedoči razgovor koji je Milošević vodio s Milanom Milutonovićem krajem decembra 1997, godine o poseti američkog predsednika Bila Klintona američkim trupama u Bosni i Hercegovini.

Milošević: A, slušaj, zovi Holbruka, raspitaj se, prvo mu kaži: „Biće nam drago da te vidimo” i da dođe na ručak u jedan u petak i tako dalje. A, kaži dobili smo informaciju da ovaj šef njihov dolazi za vikend u Bosnu i da bi bilo dobro, kako kaže ona naša narodna pesma „nemoj moju kapiju da prođeš“... Moj Vilijame kad u vojsku pođeš, nemoj moju kapiju da prođeš... Tako mu kaži. A možda on ide da vidi samo njihove trupe, jer je u Zagrebu ta logistička baza, možda neće da ide kod ovoga...

Milutnović: Ne, pa ide, osnovna je namera trupe i Sarajevo i Zagreb, sad ja nemam punu informaciju.

Milošević: Šta će u Zagreb?

Milutinović: Pa, otkud znam šta će.

Milošević: Ako je samo Sarajevo, to razumem, da ide da vidi trupe u Sarajevu, ali ako ide u Zagreb, onda je red i u Beograd. Pa, čuj se sa Holbrukom, nemoj preko Krisa... (Kristofer Hil). Iako je Kris fini čovek, mislim, ali dok Kris njemu objasni, ovo-ono, ovaj kao tebi mora da se opravdava... Kris je naš prijatelj i dobar čovek.

Milutinović: Ne, neću ja preko Krisa, ja samo moram da budem uporan. Znaš, jer Holbruk kad on nas treba, i mene treba, onda on mene proganja i nađe. A kad ja njega trebam, onda da rodim mečku, znaš. On je vrlo nekulturan.

Klinton nije hteo da dođe u Beograd, ali pristao je na telefonski razgovor sa Miloševićem. Te večeri, kad ga je pozvao, Klinton je rekao: „Gospodine predsedničke, kako ste? Lepo je čuti vam glas.” Dve godine kasnije, dok je vodio kampanju kojom je stvarao uslove za bombardovanje Jugoslavije, Klinton je Miloševića nazivao „krvnikom” i „mesarom” koji naređuje klanje civila i silovanje dece. Kratak put, od „Ako ne znamo da radimo, mi Srbi znamo da se bijemo” i „Srbija se saginjati neće” do „Mir nema alternativu”, posut je krvlju nekoliko desetina hiljada poginulih i obogaljenih, i nesrećom nekoliko stotina hiljada prognanika i izbeglica.

Na kraju, Slobodan Milošević je glavom platio cenu svojih grešaka, izazivanih komunističkim slepilom i beskrupuloznom željom da ostane na vlasti.

U drugačijim okolnostima, ali s podjednakim pritiscima spolja, nisu se snašli ni Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić. Posle petooktobarskih promena i oni su primenili Miloševićevu taktiku u odnosu na strane faktore: „Insistiramo da se dogovorimo kako vi kažete”. No, u početku ni to nije išlo lako. Iako su DOS i, personalno, Koštunica bili američki projekti, strane diplomate su vrlo rezervisano dočekali obaranje režima na ulici, pučem.

Čak i kad je Milošević priznao poraz - više na nagovor Sergeja Ivanova, nego iz uverenja da je izgubio izbore - stranci su bili distancirani. Na inauguraciji Koštunice nije bilo visokih zvanica, pojavio se samo Džordž Papandreu. Međutim, kad je DOS pobedio i na republičkim izborima okolnosti su se promenile. Sve zapadne države su u Srbiju poslale svoje najjače diplomate. Prva postava - Montgomeri, Kraford, Keler - značajno je uticala na srpsku političku scenu, i to ne samo na definisanje spoljnih poslova, nego na svaki detalj, od ekonomije i pravosuđa do stanja u medijima.

Lideri DOS-a su bespogovorno izvršavali zadatke. Koštunica je pristao da abolira 1.200 Albanaca, koji su bili u srpskim zatvorima pod sumnjom ili s pravosnažnim presudama zbog terorizma. Među njima je bio i Aljbin Kurti, aktuelni premijer tzv. Kosova. Žak Širak, francuski predsednik, u znak podrške pozvao je Koštunicu u Bijaric, na samit Grupe 7, a američka nevladina organizacija Istok-Zapad (East-West Institute) dodelila mu je nagradu “Državnik godine”.

I Zoran Đinđić je uživao u slavi i podršci stranaca. Međutim, idila nije dugo trajala. Umesto podrške, strane diplomate su počele da ispostavljaju zahteve. Najteži zadatak bilo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Koštunica je u predsedničkoj kampanji pričao da mu je “Hag deveta rupa na svirali”. Pod pritiskom Karle del Ponte, Koštunica je opušteno češkao svoje rupe, glumeći neobaveštenost. S druge strane, Đinđić je primenio Miloševićevu taktiku - pretio je narodu kojim je vladao. “Niko ne želi da izruči svog bivšeg predsednika stranom sudu, ali mi se nalazimo u takvoj poziciji, u koju nas je on doveo, da nemamo izbor. Tačnije, možemo da biramo - ako to ne uradimo, opet ćemo biti stavljeni pod sankcije, izolovani od civilizovanog sveta. To ne smemo da dozvolimo, moramo da preuzmemo odgovornost”, pričao je Đinđić. Što je rekao, to je i uradio, preuzeo je odgovornost i deportovao Miloševića, a kasnije i Vojislava Šešelja i još nekoliko bivših državnika i vojnih i policijskih oficira.

Glavnu reč u Beogradu, a i Podgorici, vodio je američki ambasador Vilijam Montgomeri. Bez njegovog odobrenja nije mogla da se donese nijedna odluka, strateška ili kadrovska. Koliki je bio njegov uticaj videlo se i na primeru proterivanja Vladimira Popovića, zvanog Beba, iz vlade Srbije.

Montgomeri je sumnjao da ga Đinđićev konsiljere i najvažniji partner u vlasti špijunira, da ga je snimio u romantičnoj avanturi s jednom Beograđankom. Ambasador je sačekao da Popović napravi neku drugu grešku, koja se ne tiče njega lično, da ne ispadne kako se sveti. Prilika se pojavila kad su Popović i Željko Mitrović poveli kampanju protiv Verana Matića i B92.

- Pitao sam premijera Đinđića šta zna o napadima Pinka na B92. Premijer Đinđić mi je bez ikakvog oklevanja rekao da Vladimir Beba Popović stoji iza tih napada. Ja sam se prilično iznenadio i rekao sam: “Možete li mi reći nešto više?” On mi je objasnio da je Beba Popović neprekidno zvao Željka Mitrovića i zahtevao nove i nove napade na Verana Matića i B92, i da je to činio potpuno bez znanja premijera. Đinđić mi je objasnio da je o tome razgovarao s Mitrovićem i da mu je on potvrdio da su pozivi dolazili od Popovića i da je Mitrović pretpostavio da premijer zna za te pozive. Đinđić mu je rekao da nije znao i da ti napadi treba da prestanu - objasnio je Montgomeri u NIN-u u junu 2003. zašto je Beba Popović dobio šut kartu.

Montgomeri je, pored ličnih i kadrovskih problema, pokušavao i da reši neka ozbiljna državna pitanja. S namerom da stvori američko-srpsko poverenje i partnerstvo, Montgomeri je došao na ideju da Vojsku Jugoslavije uključi u mirovne operacije NATO-a u Afganistanu. S polaznom pretpostavkom da Srbi već znaju kako se ratuje protiv mudžahedina i da bi to iskustvo bilo korisno u Afganistanu, Montgomeri je počeo da konkretizuje taj plan. Zoran Živković, Đinđićev naslednik na mestu premijera, odmah je pristao, a i Pentagon je dao zeleno svetlo. Ideju su sabotirali albanski lobisti u Stejt departmentu, koji su shvatili da bi vojna saradnja SAD i SRJ oslabila njihove pozicije na Kosovu. Tako je propala Montgomerijeva namera da Srbi ubijaju i ginu u Afganistanu kako bi dokazali prijateljstvo s Amerikancima, koji bi im oprostili što su ih bombardovali.

Propao je i Montgomerijev pokušaj da pacifikuje Socijalističku partiju Srbije. Posle dva razgovora sa Ivicom Dačićem, 2004. godine, procenili su da je rano za krupne promene kursa SPS-a, još su sveže rane zbog Miloševićevog hapšenja i izručenja Hagu. Dve godine kasnije, Montgomeri je počeo da vrbuje Aleksandra Vučića. To je bio lak posao.

- Zapad postavlja vladare po celom svetu. Amerika je postavila Jeljcina u Rusiji, Homeinija u Iranu, pa i Đinđi-

ća u Srbiji - govorio je Vučić, nadajući se da će i on doći na red.

To se i dogodilo, ali ne zahvaljujući njemu i njegovim sposobnostima, nego političkom diletantizmu Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Od 2004. godine, kad je nastala kohabitacija lidera DS i DSS, koliko god različito gledali na ključna unutrašnja pitanja, obojica su slepo izvršavali naloge stranih ambasadora. Montgomerija je nasledio Majkl Polt, za koga su i najbliži saradnici tvrdili da je primitivan i tup. I takav, Polt je dosledno sprovodio američki plan redefinisanja “postkosovske” Srbije. Predsednika i premijera Srbije držao je na kratkom povocu.

U maju 2007. godine, posle vanrednih parlamentarnih izbora, Tadić i Koštunica nisu mogli da se dogovore oko formiranja vlade. Tadić je insistirao da mesto premijera pripadne Božidaru Đeliću, a Koštunica je to hteo za voljenog sebe. Da bi dokazao moć, da ima veći koalicioni kapacitet, Koštunica je podržao izbor Tomislava Nikolića za predsednika Narodne skupštine. To je izazvalo šok u američkoj ambasadi. U depešama Stejt departmentu, koje je objavio Vikiliks, opisane su reakcije Polta.

- Ambasador je telefonirao Tadiću i Koštunici u ranim satima 8. maja, a čuo se i sa Dinkićem. Tadić je zvučao umorno i potišteno, bio bez jasne strategije koje naredne korake da preduzme. On ne misli da je Koštunica sasvim digao ruke od dogovora sa DS-om, ali obećava da više neće biti popuštanja od strane DS-a. On kaže da DSS i SRS nisu postigli dogovor, ali da pričaju o njemu. Ambasador je pitao Tadića da li veruje da je Koštuničina podrška Nikoliću u stvari DSS-ov blef, kako bi jače pritisnuli DS. Kroz bespomoćan smeh, predsednik je dopustio tu mogućnost, ali je dodao da on može da zamisli Koštunicu kako ide do kraja sa radikalima. Tadić kaže da je Dinkić uvek podržavao Koštunicu protiv njega, a podozreva da će se to nastaviti čak i posle izbora Nikolića. Koštunica je ambasadoru rekao da ni on nije zadovoljan ishodom, ali da ima mnogo iskustva u srpskoj parlamentarnoj politici i da je osećao da mora da unese stabilnost u parlament, zato što se o rezoluciji Saveta bezbednosti UN raspravlja u Njujorku. On kaže da je i dalje otvoren za kompromise u pogledu razgovora o koaliciji, ističući da je uputio Tadiću nekoliko povoljnih ponuda, a da su one prihvaćene izbor Nikolića ne bi bio neophodan. Nastavljajući u predvidivom stilu, Koštunica je rekao da je ovaj trenutak veoma težak zbog Kosova. Upitan da li bi bio spreman da uđe u koaliciju sa SRS, on je najpre izbegao direktan odgovor. Kada smo ga pritisli i podsetili na njegova uveravanja da nikada neće formirati koaliciju sa SRS, odgovorio je da izbor Nikolića nije ništa promenio u tom smislu - navodi se u depeši od 8. maja.

Da se ne zna ništa drugo, već ovaj izveštaj Majkla Polta dovoljno dobro ilustruje odnos srpskih državnika prema stranim diplomatama. Dva vodeća srpska političara u rano jutro raportiraju američkom ambasadoru, otkrivaju mu svoje namere, nade i brige, zaklinju mu se na lojalnost i ogovaraju jedan drugog. Tadić je podršku Amerikanaca pokušavao da osvoji zastrašujući ih radikalima, a Koštunica je lične ambicije, da dobije još jedan premijerski mandat, skrivao pričom o Kosovu.

Pod patronatom Polta, Koštunica i Tadić su se ipak dogovorili, formirali zajedničku vladu, koja je pala na prvom ozbiljnom ispitu, u februaru 2008. godine. Posle demonstracija u Beogradu, povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti albanske lažne države Kosovo, kad je zapaljena američka ambasada, Koštunica je etiketiran kao američki neprijatelj broj dva, odmah posle Bin Ladena. Postupajući po američkim sugestijama, svi funkcioneri DS-a, od Tadića i ministara, pa do opštinskih odbornika, morali su da bojkotuju kolege iz DSS-a. Sabotaža je okončana Koštuničinom ostavkom, koju je on nazvao “vraćanjem mandata narodu”. Koštunica i DSS su otišli u prošlost, a tim putem je, da to nije ni primetio, krenio i Tadić, zajedno sa svojim DS-om.

Posle izbora 2008. godine Zapad je podržao Tadića s uverenjem da će biti lakši sagovornik na temu Kosova od Koštunice. Tadić je popuštao koliko je mogao, ali ipak nije ispunio očekivanja. Nije ni mogao s obzirom na sva intelektualna i karakterna ograničenja. Naprosto, on je više pažnje i energije potrošio na to da hrvatskog kolegu Ivu Josipovića nagovori da urgira kod Severine da pristane na upoznavanje, nego na teme od državnog interesa. Na Tadićeve odluke su više uticali njegova miljenica Ana Hrustanović Urošević, Nebojša Krstić Krlo i Jasmina Stojanov Džesi, nego svi normalni ljudi u kabinetu, a nije ih bilo mnogo. Dok je Tadić vreme provodio u skladu sa stihom “Oženjen sam, kao momak živim”, njegovim poslom se bavio Miodrag Miki Rakić. Upravo njemu, posebno posthumno, na teret se stavlja odgovornost za sve Tadićeve greške. A, bilo ih je u ogromnim količinama. Dve su bile fatalne.

Poput Miloševića, Tadić je uspeo da se zameri i Zapadu i Istoku. Na sednicu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u septembru 2010. godine ministar inostranih poslova Vuk Jeremić je otišao s predlogom rezolucije u kojoj se osuđuje jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. Uz podršku Rusije, Srbija se pozivala na odsustvo prava na secesiju. Lobiranje je uspelo, sve je bilo pripremljeno za glasanje kojim je GS UN trabalo da prihvati srpski predlog rezulucije. Međutim, Tadić je iz Brisela u Njujork poslao drugi tekst rezolucije, usaglašen sa Evropskom unijom. Ne samo što je tom odlukom učinio uslugu kosovskim Albancima i njihovim zapadnim saveznicima, nego je odbacio i ponizio ruske partnere, pa i svog ministra.

Ne zna se ko je tada presudno uticao na Tadića. To je, sigurno, pokušala evropska komesarka Ketrin Ešton. Navodno, i ambasadori Kvinte su mu rekli da postoji opasnost da, u slučaju predlaganja “ruske rezolucije”, Srbe na Kosovu može da zadesi nova “Oluja”, a to UNMIK neće moći da spreči. Pojednostavljeno rečeno, ako Srbija pristane na saradnju sa Rusijom u UN-u, eto rata na Kosovu. Taj blef je uspešno primenjivan i pre i kasnije. Osnovano se sumnja da je Rakić bio tas na Tadićevoj vagi, koji je pretegnuo na stranu protiv Rusije. Od tada, Tadić je u Moskvi pomenut samo kad je Putin šeretski zamolio Tomislava Nikolića da “pozdravi Borisa Tadića”.

Kao što je od Rusije napravio ličnog protivnika, Tadić je uspeo da to uradi i od Nemačke. Da bi sprečili postavljanje carinskog punkta, Srbi sa severa Kosmeta su podigli barikade na Jarinju. Došlo je do sukoba u kojima je ranjeno sedam Srba i četiri pripadnika Kfora iz nemačkog kontingenta. Angela Merkel je u Bundestagu obećala da će brzo i trajno rešiti probleme koje prave Srbi. To je i pokušala. Krajem avgusta 2011. nemačka kancelarka je posetila Beograd. Transkripti razgovora iza zatvorenih vrata još nisu dostupni javnosti, ali postoje svedoci koji opisuju taj susret.

Posle razmene kurtoaznih želja, čestitki i pozdrava, u kojima je Merkelova istakla uverenje da je Srbiji mesto u Evropi i da Srbija može da bude pouzdan partner Nemačkoj, ali prvo mora da ukine paralelne državne institucije na Kosovu i omogući “misiji Euleks da pristojno radi svoj posao”. Razgovor je tekao ovako:

Merkel: Ovde je pripremljen dokument, kojim Srbija treba da se obaveže da će ukinuti paralelne strukture na Kosovu.

Tadić: Kakav dokument?

Merkel: Onaj koji smo dogovorili. U čemu je problem?

Tadić: Ne znam... Ja sam predsednik države koja ima svoje principe i svoj Ustav... Mi ne priznajemo, niti ćemo ikada priznati nezavisnost Kosova. Mi se zalažemo za dijalog... Priština unilateralnim akcijama i nasiljem pokušava da promeni situaciju na terenu. To ne radimo mi.

Merkel: Ne, ne... Ovaj dokument je usaglašen...

Tadić: Ne znam...

Razgovor je naprasno prekinut, baš kao i konferencija za novinare, kad je Merkelova pokazala Tadiću na sat i na engleskom mu rekla da više nema vremena, mora da ide.

Tada je vreme isteklo i Tadiću. Nema šanse da bi Merkel došla u Beograd s nekim dokumentom, a da to nije usaglašeno s Tadićevim kabinetom. Nije isključeno da je Tadić lično pristao na povlačenje institucija sa severa Kosmeta, pa se kasnije uplašio za rejting i pravio naivan i neobavešten. Takođe, moguće je da su to dogovorili Miki Rakić ili Jovan Ratković, Tadićev savetnik za međunarodnu saradnju. Oni su se bavili protokolom i pripremom sastanaka, dok se Tadić bavio Eleonorom, Emom, Enom, Elom ili kako su se već zvale njegove nestašne ljubimice.

Ko god bio kriv, doprineo je da Nemačka, a to znači i Evropska unija, čestitaju Nikoliću na pobedi na predsedničkim izborima i da Ivici Dačiću prećutno odobre ulazak SPS-a u koaliciju sa SNS-om. Tako je naprednjački kartel počeo poslednju fazu uništenja Srbije.

Svi srpski državnici prihvatali su ulogu kolonijalnih namesnika, ali niko nije to radio tako besramno kao Aleksandar Vučić. Petnaestogodišnji staž u radikalima stvorio je kod Vučića kompleks niže vrednosti, pa se sad ponižava pred svakim strancem, svejedno da li je ministar, ambasador, pomoćnik nečijeg pomoćnika u nekoj međunarodnoj organizaciji ili konobar koji solidno vlada engleskim.

Vučić je celu srpsku diplomatsku službu prilagodio svojim F dijagnozama. Pod njegovim uticajem pogaženi su svi protokoli i običaji.

U Miloševićevo vreme, opterećeno ratovima i najtežim oblicima pritisaka, ipak se poštovala procedura. I kasnije, pod Tadićem i Koštunicom, zadržali su se osnovni standardi. Na to su uticale i karakterne osobine funkcionera. Recimo, Vuk Jeremić je američke ambasadore prinudio da se ponašaju u skladu s diplomatskim običajima, upućivao ih je na saradnju sa pomoćnikom za bilateralu u MSP-u, kako i dolikuje nivou. Meri Vorlik je to trpela sportski, što se ne može reći za Kamerona Mantera, koji je na pomen Jeremićevog imena dobijao tikove. Dok je bio na funkciji potpredsednika SAD-a, Džo Bajden je posetio Beograd. Na aerodromu, kad se rukovao sa srpskim šefom diplomatije, nije mogao a da ne konstatuje: “Ti si onaj mali što nam pravi velike probleme”. Hilari Klinton je na jednom koktelu prišla Jeremiću i “dobronamerno” ga upozorila: “Dobro razmislite šta radite, mladi ste, nemojte da suviše rizikujete”.

Vučić ne mari za protokol i dostojanstvo funkcije koju vrši. Čim je došao na vlast, primenio je strategiju koje se drži i danas. Sve ambasadore i ostale belosvetske diplomate podmićuje tuđim novcem. Nikoga od njih ne poštuje, ali prema svakome se odnosi poltronski. To je najbolje opisao Brana Crnčević, koji ga je posmatrao kako razgovara s tadašnjim američkim ambsadorom Majklom Kirbijem. Onoliko laskanje, osmehivanje i susretljivost, Crnčević je odlično opisao pohvalom na Vučićev račun: “Dobar si sluga, gospodaru”.

Dok ambasadore i ostale diplomate kupuje novcem, podršku glavnih likova, lidera najuticajnijih država, Vučić osvaja većim poklonima. Da bi ga Emanuel Makron odveo u tajne pariske odaje, Vučić je francuskim kompanijama dao beogradski aerodrom i izgradnju metroa, i to po trostruko većoj ceni. Ako je Francuzima malo dve milijarde evra, može šest, za Vučića to nije problem, ne plaća on, nego normalni građani Srbije. Na isti način raskrčmio je sve što je stigao.

- Na predsedničkim izborima u Americi podržavam Hilari Klinton zato što sam pametan - rekao je Vučić 2016. godine, neposredno pred pobedu Donalda Trampa.

Četiri godine kasnije, sa istom pameću, podržao je Trampa protiv Džozefa Bajdena. Sad mu ostaje samo da se nada kako će Metju Palmer uspeti da nađe prolaz do Bajdena, da ga podmiti i odobrovolji.

Vučić je Palmera godinama opisivao kao opskurnog kriminalca, koji po povoljnoj ceni rasprodaje uticaj koji ima u Stejt departmentu. Ako ni u čemu drugom, u tome je bio u pravu. To je dokazao kad je Palmera pretvorio u svog abonenta. Otkad je Vučić na vlasti, Beogradom su prodefilovala tri američka ambasadora. Svaki je pružao podršku Vučićevom zatiranju Srbije, ali njegov najvažniji Amerikanac i dalje je bio i ostao Palmer.

I Palmer je uvek govorio istinu o Vučiću.

- Ja sam izmislio Vučića. Napravio sam presedan i čoveka sa crne liste preporučio u Vašingtonu. Znao sam da je Vučić najbolja kazna za Srbe, oni nisu ni zaslužili boljeg - i danas se hvali Palmer.

Unazad trideset godina, na službi u Beogradu bilo je mnogo stranih diplomata sa izrazito negativnim stavom prema Srbima i Srbiji. I sada ima onih koji zastupaju stavove koji su štetni po Srbiju, ali samo Palmer je iskreno mrzi, zato sadistički uživa u svemu što Vučić radi.

Šta i kako Vučić radi, i kakve će to posledice ostaviti, dobro zna i Ivica Dačić. Dok je bio šef diplomatije, Dačić je prihvatio ulogu klovna, s nadom da će mu to poslužiti kao olakšavajuća okolnost kad dođe do svođenja računa. “Nisam kriv za izdaju Kosova i svu ostalu štetu, ja sam jeo, pio i pevao, Vučić je vodio spoljnu politiku”, biće Dačićev odgovor na optužbe za veleizdaju

Srbija je kolonija. Srpski političari mare samo za lične, a ne za državne i nacionalne interese, zato bespogovorno pristaju na status poslušnika, koji izvršavaju naređenja stranih emisara. Iako je to na prvi pogled izgleda tragično, ipak treba biti realan - da nije stranaca, kad se aktuelni diktator ne bi plašio ni njih, kad bi mogao da nekažnjeno radi sve što želi, Srbija bi bila pretvorena u veliki koncentracioni logor, s tendencijom da postane veliko groblje. Kako je krenulo, ni to nije isključeno. A, kad Aleksandar Vučić bude smaknut s vlasti, to neće biti zahvaljujući strancima, nego pobuni robova. Što pre, tim bolje.

Glosa

A, kad Aleksandar Vučić bude smaknut s vlasti, to neće biti zahvaljujući strancima, nego pobuni robova. Što pre, tim bolje.