Natrag

Intervju

Milorad Komrakov, bivši glodur RTS-a opisuje život posle 5. oktobra

Uzeli su me kao taoca

Milorad Komrakov je prvi lustrirani novinar posle Petog oktobra. Sa mesta glavnog urednika TV Beograd smenjen je upadom demonstranata u zgradu Televizije. Napisao je četiri knjige o dešavanjim pre, tokom i posle pada s vlasti Slobodana Miloševića. Kao značajan učesnik i svedok tog vremena, Komrakov u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid otkriva svoju verziju istine.

Milica Grabež

Milorad Komrakov je prvi lustrirani novinar posle Petog oktobra. Sa mesta glavnog urednika TV Beograd smenjen je upadom demonstranata u zgradu Televizije. Napisao je četiri knjige o dešavanjim pre, tokom i posle pada s vlasti Slobodana Miloševića. Kao značajan učesnik i svedok tog vremena, Komrakov u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Tabloid otkriva svoju verziju istine.

MT: U „Lovu na peti oktobar" opisali ste dešavanja u zgradi RTS-a u noći 5. na 6. oktobar 2000. godine. Izgleda da su Vam još sveža sećanja i emocije. Kako ste to doživel i preživeli?

KOMRAKOV: Sećanja na taj prokleti dan i surovu noć nikad neće izbledeti! Znali smo da su za 5.10. 2000. godine pripremane velike demonstracije i okupljanje građana u Beogradu. I pripremali smo se. Sa pojačanim dežurstvima dopisnika i pojačanom „bazom" u Takovskoj 10. Oko 15,00 časova, čini mi se, sve je izmaklo kontroli. Ni danas ne znam kako je tadašnji urednik Unutrašnje rubrike Željko Avramović došao do podatka „sa lica mesta" da je pred Skupštinom oko 70 hiljada ljudi. Pustili smo tu vest, negde oko 15 časova u emisiji Vesti, jer mi je rekao da je reč o proceni MUP-a. TADA SAM VEĆ ZNAO DA JE NARODA VIŠE.

Odjednom, nisam mogao da uspostavim vezu ni sa jednim reporterom sa lica mesta. Čudno, da, ni danas ne znam odgovor zašto su neki zaćutali. Željko, „poznat" u redakciji po pisanju "ogavnih anonimnih komentara" koje nije želeo da potpiše, već je davao da čitaju spikeri, pa je narod mislio da ja to radim, rekao je DA JE VEST PROVERENA. Bila je to, kasnije će se potvrditi, poslednja informativna emisija te generacija urednika RTS-a.Videli smo sa prozora zgrade u Aberdarevoj gusti dim iz pravca Skupštine tadašnje SRJ i narod koji beži od suzavca pored crkve Svetog Marka. Raštrkane grupe demonstranata zastajale su pored naše zgrade u Aberdarevoj i počeli da nas zasipaju kamenicama i Molotovljevim koktelima. Svi su imali marame ili peškire na licima.U redakcija je, iako smo to pokušavali da sakrijemo, zavladala panika, strah... Rešio sam da ostanem na svom radnom mestu. Verovali smo da će nas, kao u u prethodnim sličnim situacijama, policija zaštiti od upada u zgradu „neželjenih lica. Dok prolazim kraj prostorija deska, čujem lomljavu stakla, vrisku kolega, nekoliko kamenica upalo je u redakciju. Ekipa koja je pripremala Dnevnik 1 za 17 časova pokušala je da ostane pribrana. Oko 16 časova, tog četvrtka, 5.10.2000. godine počeo je stampedo na RTS! Desetine kamenica iz pravca Tašmajdanskog parka i obližnje Pete beogradske gimnazije, zasulo je prozore zgrade u Abardarevoj. Uleteo sam u desk i naredio svima da se sklone od prozora i pokušaju da izađu ka Takovskoj. Pojma nismo imali šta se tamo dešava. Kasnije ćemo tek saznati da je u Takovskoj ulici bio bager koji je počeo da ruši zgradu televizije, da je taj deo sav u plamenu, da je požar izbio na petom spratu i da je situacija u tom delu RTS- a krajnje dramatična. Iskreno smo se nadali da će, kao i ranije u sličnim situacijama, država zaštiti RTS i zaposlene. Nažalost, nikakve ohrabrujuće informacije nisu dolazile do mene. Morao sam da budem odlučan, hrabar i da brzo razmišljam kako zaštiti ljude od maskiranih demonstranata koji su nadirali hodnicima dela zgrade u Aberdarevoj ulici.

MT: Da li Vas je iznenadio upad u RTS? Kad ste shvatili da je kraj, da je Milošević zaista gotov? Da li tek po ulasku „revolucionara" u Aberdarevu ili ranije te večeri?

KOMRAKOV: Nije me iznenadio. Ona slika koju smo gledali sa prozora nagoveštavala je to! Koleginica Biljana Popović, koja je trebalo da vodi Dnevnik 1, pokušavala je da spusti roletne na prozorima, kako bi se ublažio "efekat" kamenica. Pokazala je zavidnu hrabrost, dolazila do prozora koji su gađani flašama sa benzinom i kamenicama... Spikerka Staka Novković, sa papirnom maramicom na ustima, i spremljenim tekstovima u ruci, kašljala je od dima i suzavca. Pomogao sam joj da se probije ka redakciji. Ko je tada mislio na uređivanje TV Dnevnika. U opštem rasulu, za rukav me hvata jedan od pripadnika televizijskog obezbeđenja i odvlači do prozora. Obojica gledamo ono što se nikada u sličnim situacijama nije dešavalo. Demonstranti oko zgrade razoružavaju policiju, grle se i ljube, onako tri puta. Tada sam pomislio ono što i danas često sam sebe pitam: "Da li je moguće da su i nas „naši" pustili niz vodu?" Nekolicina mladića sa maramama na licu, pobedonosno maše pendrecima i pokazuje ka nama karakteristična tri prsta, u znak pobede. Pripadnik obezbeđenja govori mi da je bager razvalio ulaz iz Takovske, da su oni morali da se povuku ka Abardarevoj, da je situacija "izuzetno ozbiljna". Zastao sam kraj metalnih vrata prostorije produkcije programa Aktuelnosti. Ali sada su odatle nadirali neki nama nepoznati ljudi. "Šta je, fukare režimske, usrali ste se! Gde vam je sada vaš predsednik da vas zaštiti? Boli ga kurac i za vas i nas. Ali, evo, došla maca na vratanca!''- vikali su i pljuvali po nama. U jednom trenutku pojavljuje se čovek, koga kasnije neću više videti, i glasno kaže: "Eno Komrakova! E, ti nam trebaš! Pođi s nama." Pokušavam da uspostavim bilo kakav "dijalog". Insistiram kod čoveka koji mi se obratio, da se ovo zaustavi, da se žene evakuišu iz zgrade, da niko ne nastrada. Krenuli smo niz stepenice. Dim od paljevina se sve višeo sećao. Dok smo silazili, demonstranti su jurili stepenicima na više, urlajući na nas, preteći, vređajući. Neko je uspevao da nas „zakači", bilo je šamaranja, pljuvanja. Video sam i „uvaženog profesora" Fakulteta političkih nauka Radeta Veljanovskog kako mlatara motkama i udara zaposlene! To će kasnije potvrditi i novinar Dragan Bujošević u svojoj knjizi o 5. oktobru. Tada mi je dosta toga postalo jasno. Kasnije ću pronaći podatke nekih domaćih stranih novinara, to sam objavio u poslednjoj knjizi, koji tvrde da je sve unapred isplanirano i da su mnogi „dobro odglumili svoje uloge. Stižemo do samog izlaza, čujem žamor mase ispred, nazirem špalir ljudi sa nekim motkama koji željno iščekuju svakog od nas. Ne verujem da su isplanirali i "toplog zeca". Zastajemo. Čujem uzvike nekoga iz mračnog hodnika: „Čekajte, Komrakov nam treba, pustite ostale. Idemo nazad. Uplašio sam se. A nepozvanih i nepoznatih „gostiju" bilo je sve više. Padala je noć. "Odakle puštate program?" - zapitao me lik iz mase koja se okupila oko mene i počela da me vuče od izlaza, nazad, istim mračnim hodnikom zgrade u Abardarevoj ulici. Nije imao nikakvu maramu na licu. Mislim da je bio mlađi od mene. "Koji će ti to kurac sada? Kakav program?" uzviknuo je drugi, robusniji, i pokušao da me "zavali" nekom metalnom šipkom. Izbegao sam udarac u glavu, ali "zakačio" me po leđima i rukama. Shvatio sam da moram ostati pribran kako bih preživeo. "Pa zar ne vidiš, čoveče, da je televizija zapaljena. O kakvom emitovanju programa govoriš?" dobacio sam onom koji mi se prvi obratio. "A, ne! Ti si izveštavao iz Rumunije, bilo je uverljivo, kada je obaran Čaušesku. Sada ćeš nas odvesti da se obratimo naciji, saopštimo našu pobedu i vaš poraz" - pobedonosno je odgovorio mladoliki. Prvi put sam tada počeo da razmišljam da li je sve ovo što se dešava sponatno ili NEKO vuče konce po davno uvežbanom scenariju. „Ponekad se pitam da li ovaj svet vode vrlo pametni ljudi koji nas zezaju, ili gomila kretena koja misli ozbiljno" - pisao je američki književnik Mark Tven. U određenom momentu, zaključio sam to na osnovu glasnog odobravanja ljudi oko sebe, da NEKO i u RTS-u planira "rumunski scenario" objavljivanja pobede nad Slobodanom Miloševićem. Sećam se likova koji su ironično uzvikivali kako bi upravo ja trebalo da objavim "kapitulaciju glavne režimske poluge''.„Jebiga, čoveče, radili smo svoj posao, kao i danas" - rekoh dosta glasno, da čuju i ostali. "Ajde, vodi nas, pokaži gde su montaže, studija, kamere. Potpuno sam bio siguran da se više nikakav program ne može emitovati iz Takovske. Ali kako u to ubediti razularene demonstrante koji su hrlili ka televizijskom studiju kako bi „objavili pobedu". Stižemo i do studija 2 , odakle se emitujeTV Dnevnik. Vrata su zaključana. U jednom trenutku neko se mašio telefona. Valjda je to bio jedini aparat u RTS-u koji je ostao ispravan. "Moramo da zovemo nekog iz DOS-a" - rekao je mladić koji je pokušavao da uspostavi vezu sa nepoznatim sagovornicima. "Imamo Komrakova ovde, situacija je vrlo ozbiljna. Šta da radimo?" -otprilike tako nešto rekao je nepoznatom sagovorniku sa druge strane žice. Ti sekundi izgledali su kao večnost. Televizija je uveliko gorela. Hodnicima je odzvanjalo: "Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane, Slobodane..." "Vodimo ga u Skupštinu grada. Biće jebeno stići do tamo. Šta ako ga rulja prepozna?" - rekao je mladić koji je telefonirao. Neko je, dakle, odlučio da te noći budem talac DOS-a u Skupštini grada. "Imamo Komrakova" - jedva je prozborio jedan od četvorice, pazeći da to ne čuje masa kod ulaza. Čovek na vratima je kratko telefonirao i ušli smo. Zavrtelo mi se u glavi, pao sam na pod. Osvestio sam se u holu Gradske skupštine. Polivali su me vodom dok su fotoreporteri i snimatelji besomučno sevali blicevima, a neke face insistirale da se slikaju sa "ratnim plenom". Vidim ženu u belom lekarskom mantilu i čoveka u civilu, sa naočarima. "Odmaknite se ljudi, on je sada naša briga" - kaže čovek koji se predstavlja imenom i prezimenom. Lekar je. Meri mi pritisak. Zabrinutog lica govori koleginici da mu se "ovo sve ne sviđa" i da bi bilo dobro da me sklone iz hola. Podižu me na neko kanabe. Dotrčavaju neki momci, urlajući: "Otkud ovaj ovde? Šta ga spašavate?" - obraćaju se lekarima. Žena u belom mantilu uspeva da ih skloni. Nekoliko njih insistira da "naprave snimak sa trofejom". Ponovo sevaju blicevi. Lekar podiže glas: "Čovek je u predinfarktnom stanju! Hoćete da odgovarate za ubistvo? Nikome od nas ovde to nije cilj. Udaljite se." Poslušali su ga. Mirnim glasom lekar mi objašnjava moje trenutno zdravstveno stanje. Kaže da će oni pomoći koliko mogu, ali da moram hitno u bolnicu. Zatim mi daju neke lekove. Popio sam. Zgradu skupštine Beograda napuštam negde pred ponoć 5. oktobra 2000. godine. Sa zavijenom glavom, gotovo trčeći, "iz bezbednosnih razloga" silazimo niz stepenice, ka ulazu koji vodi ka Skupštini Srbije. Momak iz SPO-a, izuzetno pažljiv, imao sam osećaj da me i sažaljeva i uvažava, ide za mnom. Preskačući i po tri stepenika, umalo nisam pao i "otkrio" identitet. Ispred jednog od sporednih ulaza čekaju kola hitne pomoći. Ugurali su me unutra. Začulo se zavijanje sirena. Krenuli smo. "Rečeno nam je da vas vodimo u Urgentni centar" - kaže jedan od dvojice mladih lekara. Kola gotovo mile kroz masu ljudi u ulici Srpskih vladara. Šta bi bilo da neko, slučajno, zatraži pomoć i zaustavi kola, pomislio sam. Momak iz SPO-a mi reče da sagnem glavu. Poslušao sam. Dugo smo se vozili "kroz narod". U glavnom smo ćutali. "Molim vas, doktore, ako je moguće, odvedite me kući. Bolje se osećam" -rekao sam u jednom trenutku. Lagao sam. Jedva sam stajao na nogama. Ali, nešto me je "teralo"da ne poslušam lekare. "OK, ali to je na vašu sopstvenu odgovornost. Tako ćemo i napisati u izveštaju" -reče jedan od lekara. Stigli smo pred moju zgradu. Mladić, član SPO-a, bar se tako predstavio, otpratio me je do ulaznih vrata stana. Rekao je svoje ime i prezime. Srdačno smo se pozdravili. Supruga, sin i ćerka, nisu mogli da me prepoznaju. To je jedina istinita petooktobarska priča o meni. Počeli su prvi minuti šestog oktobra. Usledili su događaji koji su najavili godine progona.

MT: Da li ste 5. oktobra kontaktirali funkcionere iz vlasti i raspitivali se za stanje na ulicama? Ako jeste, šta suVam rekli?

KOMRAKOV: Nisam nikoga zvao iz partije. Ali jeste moja supruga. U trenucima kada nije ništa znala o meni, ni da li sam živ... Zvala je telefonom Ivicu Dačića da sazna da li on ima bilo kakvih informacija o meni. Tadašnji portparol SPS-a je odgovorio da će sve proveriti i da će se javiti. Taj njegov poziv moja supruga i ja čekamo više od dvadeset godina. O stanju na ulicama dobio sam informacviju od kolege Milorada Jovanovića iz Koštuničine stranke. On je došao u Skupštinu grada da me poseti dok su me tamo držali te petooktobarske noći. Narednih dana nazvali su me Živorad Igić, Živadin Mihajlović i Bane Ivković. Prva dvojica su pokojni. Ali Žika Muštikla, kako smo ga svi zvali, jedini je čovek koji mi je posle petog oktobra, pružio ruku, i plačućim glasom rekao: "Milorade, dođi sutra kod mene, da porazgovaramo." On mi je jedini ponudio posao u tadašnjoj privatnoj televiziji TV Stankom, koja je bila u njegovom vlasništvu. Nikada mu to nisam zaboravio. Duboki naklon učinio sam pred kovčegom svog odanog prijatelja, Živadina Mihajlovića, i pred članovima njegove porodice , na sahrani na Topčiderskom groblju."

MT: Šta Vam se dešavalo 6. oktobra? S kojim kolegama i političarima ste razmenjivali utiske? Čemu ste se nadali?

KOMRAKOV: Dan posle! Želeo sam, po svaku cenu da odem do RTS-a. Ali nisu mi dozvolili lekari i porodica. Želeo sam da pogledam te face koje su nasilno preotele vlast u mojoj bivšoj kući, te kumrovačke đake, ljude koji su izbacivani sa posla jer su krali po Televiziji, a eno ih, i danas su na ekranima... I to žene.. I želeo sam da se suočim sa tim članovima tzv. kriznih štabova, sa ljudima koji su u moje vreme nosili kasete po hodnicima, a onda, odjednom počeli da vode TV dnevnik! Užas! Nisam se čuo ni sa jednim političarem sem onih koje sam Vam pomenuo. Oni su mene zvali i niko drugi. Tog šestog oktobra, kako biva kod nas Srba, prvo me je izdao moj venčani kum Desimir Čantrak a zatim je knjiga mojih slavskih gostiju počela naglo da kruni. Kum mi nije došao na Svetog Nikolu 19.12.2000. godine. Danas obavlja funkciju zamenika glavnog urednika Informativnog programa. Znaju svi, u moje vreme, bio je zaštićen ko polarni medved i, pametan je on, nije se preterano eksponirao. Tek kasnije ću saznati da je bio „požuteo" odmah posle puča, i krenuo sa „lustracijom „Mikijevih ljudi" po RTS-u...Tako su mi pričali oni koji su ostali da rade i posle promena iako su ih šikanirali svi, i Gordana Suša, Bojana Lekić i Aleksandar Crkvenjakov.To je onaj koji mi je u otkazu radnog odnosa napisao "prestala potreba za obaljanjem poljoprivredne proizvodnje"! On je kao nagradu za dobro obavljen posao kasnije postavljen za ambasadora u Bugarskoj , pošto je mene, prethodno poslao na RTS-ove njive kraj bombardovanog radio predajnika u Zvečkoj kod Obrenovca! Iživljavali su se nad nama, bivšima, i ponižavali „do koske". Neki su pristali. Ja nisam. Sve sporove protiv mene su izgubili i to u vreme Dosovske vladavine! Nisam se nadao da će me tamo baciti. Ali nisu mi dali da se bavim novinarstvom. To je tadašnjoj vrhuški mnogo smetalo.Trebalo me je udaljiti iz Takovske 10, najmanje 50 kilometara od Beograda. Setio se to, tadašnji kadrovik Radovan Kasalica, poslao me u Zvečku, priznao je na Sudu. Pokojni je, nek mu je laka zemlja!

MT: U knjigama često pominjete floskulu „mi smo samo radili svoj posao". Samo ste, kažete, „propagirali srpsku državnu politiku". Da li je to dovoljan alibi za mirnu savest zbog svega što ste objavljivali u Dnevniku, kad ste puštali priloge u kojima su demonstranti nazivani „šačicom fašista", a opozicioni lideri i medijski kritičari režima „domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima"?

KOMRAKOV: Da propagirali smo srpsku državnu politiku! Borili smo se, profesionalno, protiv mnogo jačih protivnika, stranih medija koji su devedesetih godina i tokom bombardovanja SRJ 1999. godine totalno satanizovali srpski narod. Da, kritikovali smo one domaće kolege koji su, radeći za strane pare, kao dopisnici, stranih medija podržavali svojim prilozima, takvu politiku i medijski nastup SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i drugih zapadnih zemalja. Kritikovali smo one koje svoje stranice otvoreno ustupaju mrziteljima Srba, poput nekih francuskih i nemačkih filozofa i intelektualaca... Zar je trebalo da državni medij o tome ćuti? Ne, naravno. Borili smo se, dakle protiv satanizacije srpskog naroda koja je bila prisutna davnih godina a koja se i danas provlači kroz neke domaće i strane medije. Ako neko to naziva patriotskim novinarstvom, kažem da, i toga je bilo na RTS-u. Borili smo protiv nezavisnosti Kosova i Metohije i uvek izgovarali „takozvano Kosovo",takozvani kosovski predsednik", „takozvana država Kosovo". Moja velika greška je što nisam uspevao da ubedim svoje partijske drugove da oni novinarstvo ne poznaju bolje od mene. I da se ne mogu slikati u svim Vestima i TV Dnevnicima. Jer to je kontraproduktivno. A svi su to najviše voleli. Pa, i danas je tako. Šta se promenilo? Dakle nisam uspevao da se izborim da se ne emituju ona „ogavna", iritirajuća saopštenja koje su pisali portparoli raznih stranaka a mi morali da prenosimo...Ništa se nije moralo. Nekoliko puta sam nudio ostavku na mesto glavnog urednika ali nije prihvaćena jer su znali i u mojoj bivšoj kući, da, kada je o profesionalizmu reč, Komrakov im je bio neophodan. I onda, narod misli da sva ta saopštenja ja pišem i „prišije" mi etiketu, ljagu na ime, koju kroz svoje knjige i povremene nastupe u medijima, sve ove godine, pokušavam da sperem. Reakcija ljudi na moju najnoviju knjigu me ohrabruje i daje snagu da pišem i dalje i tako se borim za pravdu i istinu. Ali kada pročitate knjigu "Igra senki" uvaženog britanskog kolege, novinara Tima Maršala, i shvatite da su se naši ljudi nudili stranim obaveštajnim službama „za šaku dolara" i da britanski ambasador kaže da je u Srbiji bilo lako vrbovati ljude protiv Miloševića, onda ja Vas pitam ko su stvarno strani plaćenici? Ta knjiga je razgrabljena u Srbiji jer otkriva neke petooktobarske tajne koje narod nije znao pre tog puča, izvršenog iznutra i uz pomoć Zapada. Kakva mirna demokratska revolucija ili spontana pobuna naroda! Ma. ajte...Zato je moja najnovija knjiga „Lov na peti oktobar", lov na istinu i tajne koje su, protekle dve decenije, slučajno ili namerno, skrivane od naroda.

MT: Da li ste očekivali da ćete biti prvi lustrirani novinar u Srbiji?

KOMRAKOV: Ja sam „usmeno lustriran", bez ikakvog Zakona, papira, odluke. Jednostavno, neko je odlučio da Komrakov više ne može da se bavi novinarstvom. E, pa zajeb... su se , mnogo. Zato me i ne zovu u žive emisije po televizijama sa nacionalnom frekvencijom (čast izuzecima), jer znaju da se tada ništa ne može montirati, seckati, podešavati. Učinio je to Aleksandar Crkvenjakov sprovodeći striktnu naredbu vrhuške ondašnjeg DOS-a. Džaba mu je što se, kako mi nedavno u javnom nastupu na TV Željka Joksimovića, reče kolega Nenad Ristić, da mu je Saša rekao da je to njegova najveća muka i greh koji je počinio. Kasno Marko na Kosovo stiže! Ja sam, zbog takvih poteza, danas invalidski penzioner čije srce radi sa samo sa 10 posto kapaciteta!

MT: Kolega Slaviša Lekić tvrdi da knjigama pokušavate da operete biografiju. Da li ste s ove četiri knjige o Petom oktobru uspeli da se ratosiljate statusa „jednog od glavnih stubova Miloševićevog režima"?

KOMRAKOV: Nikakvu ja biografiju ne pokušavam da operem! Od čega, od koga, zašto!? Jedan sam od mnogih kojima je događaj od pre dve decenije, uništio život. Svoj lični sud o 5. oktobru imam i mislim da je on prepoznatljiv. Izgubio sam, tada, zdravlje i posao i, nezasluženo, postao paradigma svega lošeg iz Miloševićevog vremena. To demantujem ovom knjigom. Da se ne zaboravi! A o nekakvom Lekiću ili Lekićki ne vredi trošiti reči. Dotični, nekadašnji predsednik nekakvog NUNS-a, je, svojevremeno zvao telefonom moju ženu i „držao joj lekcije" kako ja moram da mu dam intervju jer sam bio mnogo važan šraf u vremenu koje je za nama. A dotična je, kada je vladala RTS-om, prvo tražila da svaki zaposleni napiše gde je i u kojoj partiji bio, pa da ona „odluči" šta će sa njima. Neka se pokrije ušima, bila je to strahovlada gospođe „koja dobro vodi intervjue." A da li je nekada nešto napisala, izveštavala, bila na Kosovu i Metohiji, nekom ratištu? A? Ja jesam! I ponosan sam na to. O tome svedoče novinarske nagrade koje sam dobio. Mislim one prave, a ne one iz Fondacije braće iz Peći, mojih prijatelja, koji mislim da su tada pogrešili. Trebalo bi da joj bude čast što je zasela u moju bivšu fotelju! Da, poštovani čitaoci, ili da izađu na TV duel i Lekić i Lekićka i njima slični. Ne bojim sa ja njih, nego oni mene. Mnogo znam o njima. A narod to ne zna.

MT: Kako objašnjavate ironiju sudbine, koja Vas predstavlja kao paradigmu svega lošeg iz Miloševićevog vremena, dok se njegovi najbliži saradnici i danas nalaze u vlasti?

KOMRAKOV: Dobro je govorio Valter, pokojni Bata Živojinović, dok smo ležali u bolnici čekajući operaciju na srcu. „Avioni, kamioni, milioni, fotelje i neukusna želja za vlašću, mnoge su naterali da pogreše". Inače, sa bivšom partijom sam raskrstio posle petog oktobra jer mislim da su nas „pustili niz vodu", posebno kada su 2008. godine pravili vladu sa demokratama, onima koji su se iživljavali nad nama 5. oktobra... Objavio sam tekst u novinama Nacional koji se, siguran sam u to, nije dopao onima koje sam javno prozvao. Mislim da današnja SPS vrhuška godinama već, nezasluženo zauzima glavne fotelje i poslanička mesta po skupštinama i opštinama, a da su zaboravljeni oni koji su za tu partiju više od njih učinili. Dosadili su i Bogu i narodu. Nikako to da im uđe u glavu. Pa, moja malenkost je dobila više glasova od svih njih na poslednjem Kongresu partije kome je prisustvovao Slobodan Milošević. Mislim da sam, kako su mi rekli, bio peti po broju glasova. To je, tada, bio veliki uspeh. Ako su me tačno obavestili.

MT: Da li ste, otkad ste izloženi progonu, kontaktirali sa Ivicom Dačićem? Da li ste tražili pomoć i zaštitu?

KOMRAKOV: Nisam se video ni čuo sa Ivicom Dačićem 22 godine. Nikada mu ništa nisam tražio.

MT: Kako ste sarađivali s Aleksandrom Vučićem dok je bio ministar informisanja?

KOMRAKOV: Nismo se nikada ni čuli ni videli dok je bio ministar informisanja. Posle smo se viđali u RTS-u nekoliko puta. Uglavnom je kontaktirao sa tadašnjim generalnim direktorom.

MT: Vučić tvrdi da je njegova mama Angelina u noći kad je bombardovana zgrada RTS-a bila tamo i da je slučajno preživela. Da li je to tačno?

KOMRAKOV: Naravno da je tačno! Koleginice Angelina Vučić i Marija Č. Mitrović bile su dežurne urednice VESTI, koje su tada emitovane na svaki sat. Ja sam pravio spiskove dežurstava, tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine. Kao što je svaki Rukovodilac Poslovne jedinice pravio spiskove dežurstava za svoje zaposlene. Koleginica Mitrović je bila lakše povređena. Da je gađan DESK Informativnog programa a ne Master, bilo bi, ne daj Bože, poginulih novinara.To je najveći zločin NATO u istoriji svetskog novinarstva. Neka je laka zemlja 16-oro poginulih kolega. O tome sam pisao u svojoj trećoj knjizi "Bombardovanje RTS-a - Moja istina" u kojoj sam raskrinkao laži koje je o meni izmislio, meni nepoznati autor knjige „Tišina u Aberdarevoj". To što je slagao o meni zaslužuje sudsku prijavu.

MT: Da li podržavate aktuelnu „srpsku državnu politiku", s obzirom da je vode Vučić i Dačić, reprezentativci iz vremena crno-crvene vlasti iz vremena kad ste bili glavni urednik TV Beograd?

KOMRAKOV: U politici je sve moguće! Ne bavim se time i nikada to nisam radio. Jesam bio član Glavnog odbora SPS, ali se nisam bavio politikom, već novinarstvom. I mislim da novinari ne bi trebalo da budu članovi ni jedne partije!Tako samo mogu da pogreše i dožive sudbinu sličnu mojoj.

MT: Da li gledate informativni program RTS-a? Na šta Vam liči?

KOMRAKOV: Slagao bih kada bih tvrdio da ne pogledam neki TV Dnevnik. Ali mislim da je ova garnitura novinara i urednika jedna od najslabijih u dugogodišnjoj istoriji Televizije Beograd. U novinarstvu, generalno sada preovlađuju žene, malo je muškaraca. Nema prepoznatljivih „faca" zbog kojih ste nekada čekali centralnu informativnu emisiju. I preteruju u ovim šerovima, piplmetrima i drugim načinima provere gledanosti. Bezrazložno se hvale. Moraju da znaju, i znaju, ali greše, da je TV Dnevnik 2 uvek bio i biće najgledanija emisija! Posebno u vremenima kada su nas najviše kritikovali. Na Televiziju se više ne dolazi konkursom i audio vizuelnim testom, već na neke druge načine. Kada sam primljen Nenad Ristić je primetio da imam kriv nos ali je rekao da je moj nastup izvanredan, uverljiv i da mi on veruje. Gledalac mora da veruje novinaru i gleda TV Dnevnik, a ne da ga samo sluša dok, recimo, pre sudove.

MT: Da li ćete se iznenaditi ako Dragan Bujošević i Nenad Stefanović prođu kao Dragoljub Milanović i Vi u noći nekog sledećeg Petog oktobra?

KOMRAKOV: Najpre da kažem da ne bih voleo da se 5. oktobar ikada više ponovi! Narod je toliko „napadnut" od raznih televizija da mu je sve dosadilo. A što se Bujoševića i Stefanovića tiče, prvi se bolje snalazi u pisanom novinarstvu, penzioner je, neka ide da peca kraj Save, a drugi bolje igra fudbal! Znam to, igrali smo zajedno u nekadašnjem fakultetskom klubu „Politikolog". Bili smo najbolji.

Knjigu Milorada Komrakova „Lov na peti oktobar" možete naručiti na telefon 061/3192670

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane