Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (56)

Selo je kičma nacije

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije uručena i MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Piše: Branislav GULAN

Netačno, nerealno i neostvarivo!

Strategija (Strategija razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine), pisana je nerealno, netačno i neostvarivo, navodi bivši savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije dr Koviljko Lovre. On kaže: „autori Strategije koristili su netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede bila je potpuno nelogična i besmislena".

Izvedene projekcije pokazuju da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što autori Strategije projektuju još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se ostvare. Na žalost takvu Strategiju o razvoju srpske poljoprivrede usvojila je Vlada Srbije 21. jula 2014. godine. Po njoj se radi i takvi se rezultati i ostvaruju. Validna strategija bi bila i obavezivala sve ministre da je stigla u Skupštinu Srbije te da je usvojio Parlament. Tada bi obavezivala i sve naredne vlade i ministre. Ovako svaki ministar radi po svom i po toj strategiji i po svom ćefu.

Nije ni upućena u Parlament. Ali po njoj se radi, pa proizvodnja opada (u 2015. godini je njena vrednost bila 4,75 milijardi dolara), iako je vlast i njeni predstavnici na zvaničnim skupovima govorila da je to 6,6 milijardi dolara? To je bila njihova želja, ali i prevara naroda i laž o povećanju roda, kako bi oni bili uspešniji sa svojom politikom, kada je agrar u pitanju čak za 50 odsto! Rast je zabeležen u godini korone 2020. Pa se hvalimo sa rastom od 4,6 odsto i izvozom od 4,1 milijardu dolara. Sve bi to, po mogućnostima, trebalo da bude nekoliko puta veće!

„Naime, autori projektuju svoju želju da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto znači da poljoprivreda do 2023. treba da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od - 0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebala bi da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati...", navodi dr Koviljko Lovre.

Takođe, autori projektuju rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu. I to je nerealno, ako se zna da poljoprivreda u Srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane direktne investicije. Jer, za poslednjih deceniju i po, kada je agrar u pitanju učestvuju samo sa 0,6 do 1,7 odsto. Dakle, beznačajne pare od ukupnih SDI su se izdvajale za poljoprivredu (0,6 do 1,7 odsto) od 2000. godine. Toliko je agrar interesovao vlast!

Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!

Koncept neoiliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! Dakle, od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinio, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, kada je agrar u pitanju, tu nema velikog interesovanja, jer je od ukupnih SDI od 2000. godine, u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto''.

Seobe iz sela u grad...

Za poslednjih pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove se preselilo gotovo osam miliona ljudi. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno, preselili u gradove. To je naša demografska realnost. Nekada mladi doseljenici sa sela sada su ili će uskoro postati ostareli penzioneri po gradovima. Tako su nam sela odavno ostarela, gradovi sad nam brže stare od sela. Ne zato što se proces starenja nije usporio, već zato što ona ne mogu biti starija nego što jesu. Sledeći stadijum je izumiranje.

Izumrla sela su registrovana na popisima stanovništva od 2011. godine. Ipak, nije problem sam po sebi što se sela u Srbiji populaciono gase, jer je dobar deo njih izgubio svoj istorijski razlog nastanka mnogo pre socijalističke industrijalizacije. Pored toga iz Ustava Srbije je brisana reč selo. Umesto sela postoji naseljeno mesto! Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina, nastalih u otomansko vreme po principu ,,uteći u što veći krš i zabit" radi opstanka, ali i optimizaciju populacionih kapaciteta perspektivnih seoskih područja. Nažalost, proizilazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje naselja u Srbiji doživljava kao najveći udarac na ,,tradiciju". Kao da pre ,,vekovnih ognjišta" nije bilo ,,vekovnih" sojenica, zemunica, nomada, lovaca i sakupljača i kao da se posle sela ne može živeti u vekovnim gradovima, a posle njih u novim adekvatnim vidovima društvenog bitisanja. Tako i dolazimo do same suštine današnjeg demografskog problema "odsečenosti sela od gradova", ističe dr Milovan Mitrović, potpredsednik Akademijskog odbora za selo SANU.

"...Istina je da su dugoročne nepovoljne demografske tendencije u Srbiji presudno određene praksom prema kojoj u poslednjih skoro 60 godina svaka generacija roditelja iza sebe ostavlja generaciju potomaka manju od sopstvene. To nas jeste izbacilo u orbitu demgorafski najstarijijh zemalja u svetu, ali svakako nije prevashodno uticalo na populaciono izumiranje aktuelnih seoskih naselja Srbije, kao što se najčešće apostrofira u javnosti. Najlakše je reći, nedovoljno se rađamo, zato starimo i gase nam se sela, pa stoga mladi treba što pre da se vrate iz gradova u sela. Zaboravlja se da u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi 40.000 žitelja! Pored toga u svet svake godine ode 30.000 ljudi. Odu zato što nemaju posla i od čega ovde da žive. Postavlja se pitanje šta bi bilo kada bi bili izjednačeni mortalitet i natalitet. U tom slučaju hrane ne bi imali dovoljno ni za sebe, a da se ne govori o hvalospevima izvoza sirovina u sve...", dodaje dr Srđan Šljukić, sociolog sa novosadskog Filozofskog fakulteta.

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovništva živi na selu (ima sedam milijardi stanovnika). U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto stanovništva. U uslovima savremene tehnološke civilizacije i kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. Dakle, to je slučaj danas u Srbiji gde trećina stanovništva živi u Beogradu, pa je potrebno zaustaviti takav proces. Jer, selo obezbeđuje socijalnu kontrolu nad teritorijama i rešava geopolitičke zadatke (posebno u pograničnim područjima). Odlučujuća je uloga sela u obezbeđivanju hrane. Selo je čuvar etno-kulturalnosti društva i značajna mu je uloga u ekološkom prosperitetu zemlje. Selo je važan faktor u rešavanju pitanja kvaltiteta života, reprodukcije i čuvar je ljudskog kapitala.

Selo je kičma nacije!

U ekonomski razvijenim zemljama, uključujući i SAD, uprkos zahtevima tržišne privrede, država štiti agrarni sektor od spoljašnje konkurencije i pruža mu sistemsku finansijsku pomoć.

Slovenačko iskustvo takođe pokazuje da su disperzovali industriju u seoska područja i smanjili pritisak nas gradove, pa sada nemaju problem ,,prirodnog odumiranja sela" kao kod nas. U Hrvatskoj je situacija u toj oblasti nepovoljna, a i u Nemačkoj imaju problem kako razviti i obnoviti sela...U Srbiji sela se, posebno u pograničnom planinskom regionu, naglo prazne, što ima nesagledive i dugoročne posledice. Reč je o višedecenijskom zanemarivanju tih područja na državnom i lokalnom nivou. Ovde vlada, namerna ili nenamerna ,,ideologija poseljačenja". Prema poslednjem popisu iz 2011. godine od 4.709 sela u Srbiji čak 1.200 je u fazi nestajanja. Dakle, za deceniju i po će nestati svako četvrto selo! Novac za opstanak, ostanak ne treba ulagati u sva sela. Jer, sad nemaju šansu za to. Treba napraviti analizu i ulagati u ona koja imaju šansu za samoodrživost.

Selo nije samo poljoprivreda. Prioritetni ciljevi evropskih zemalja u razvoju seoskog planinskog područja usmereni su na održavanje naseljenosti tih područja, očuvanje prirodno bogatstva i civilizacijskih tekovina na planinskom području, očuvanje zdrave sredine, čiste vode i vazduha, nezagađenog zemljišta, zdravstveno bezbedne hrane, kvalitetnog podmlatka uz stočarstvu... U državama EU pridaje se izuzetno veliki, nacionalni značaj u ostvarivanju ovakvih ciljeva. Da bi se to postiglo organizovan je dugoročan pristup i ulažu se podsticajna sredstva, pre svega, budžetska Za uslove Srbije bilo bi korisno da se odvoje posebna sredstva za podsticaj i ostvarenje ciljeva na planinskom području u okviru Agrarnog budžeta Republike Srbije.

Na čemu bi trebalo da temeljimo rešavanje problema?

Kod nas se proces napuštanja i propadanja sela odvijao brže nego u drugim zemljama. Propadanju sela doprinelo je i napuštanje mita o domaćinstvu, dobrostojećem domaćinu seljaku i poljoprivrednom gazdinstvu, a nasuprot njemu razvijen je mit o gradu. Ali, ne možemo svi živeti u gradovima poput Beograda, Novog Sada, Niša. Selo mora i može biti ozdravljeno i obnovljeno ne samo po arhtektonsko-pejzažnom izgledu nego i po razvoju kao obliku društvenog života, saglasno starim i novim potrebama njegovih stanovnika. Selo ima prošlost, ali njegova budućnost zavisi od volje njegovih stanovnika. Za obnovu sela je neophodna strpljivost misionara i optimizam brodolomnika. Samoorganizovanje seoskih zajednica uslovno može da spase sela od odumiranja, ali to nije dovoljno i društvo mora da pomogne promenom sopstvenog stava o selu. Samorganizovanje je jedan od neophodnih uslova za opstanak, razvoj i obnovu tamo gde ima šta da se obnavlja.

Gotovo svi oblici seoskog samoorganizovanja su uspešni. Uspešniji su oni koji se ne odnose direktno na proizvodnju, već na kulturno-umetničke i sportske aktivnosti, na slobodno vreme, neformalnu saradnju, kao što je komšijska pomoć. Jedan od oblika samoorganizovanja sela su i zadruge koje su 2000. godine proglašene za prevaziđenu formu organizovanja iz doba socijalizma. Možda su zadruge ukinute i zbog mode. To je bila čista politička odluka. Nažalost, pogrešna!

Jer, zadruga tradicionalno predstavlja oblik udruživanja u socijalizmu i kapitalizmu (u svetu ima od 800 miliona do milijardu zadrugara i 750.000 zadrugara). Sada je teška situacija u oblasti zadrugarstva i seljaci teško plasiraju svoje proizvode. Neki nadobudni intelektualci i stručnjaci tako ,,pomažu" seljacima da je njima sve teže. Svako se razume u poljoprivredu i selo i svi dele lekcije seljacima. Ali, seljaci nisu neuki, konzervativni i nazadni. Savremeno selo zapljusnuto je civilizacijskim talasom, radikalnim promenama u načinu rada i sistema vrednosti.

U finansijskoj situaciji u kojoj se država trenutno nalazi, seoske regije se u znatnoj meri oslanjaju na sopstvene snage i iskorišćenost sopstvenih potencijala. Otuda se aktiviranje seoske privrede mora oslanjati na sve lokalne snage koje mogu doprineti njenom razvoju. No, sam privredni oporavak neće rešiti sve probleme sela. Važni su opšti uslovi života, društveni i kulturni. Aktiviranje seoske privrede tako postaje integralni, odnosno interdisciplinrani zadatak.

Da bi se kvalitet seoskog stanovništva približio nivou gradskog, neophodna je modernizacija i izgradnja nove društveno-ekonomske strukture na selu, što bi ubrzalo razvoj nepoljoprivrednih delatnosti na seoskim prostorima. Rezultat bi bio i povećanje zaposlenosti i atraktivnosti sela kao mesta za život i rad stanovništva.

Karakteristike najrazvijenijih!

U demografskoj budućnosti Srbije teško je očekivati pozitivne promene pa će u centralnoj Srbiji i Vojvodini prema procenama do 2060. živeti oko pet miliona stanovnika. Dakle, centralna Srbija i Vojvodina 2060. će imati dva miliona stanovnika manje nego danas, jer je niska stopa rađanja posledica loše ekonomske situacije u zemlji.

Karakteristično je i da se nekada najrazvijeniji deo Jugoslavije, Vojvodina, gasi, bar kada je u pitanju stanovništvo i sela. Za vreme raspada Jugoslavije u protekle dve i po decenije ona je iz drugih delova nekadašnje zemlje dobila oko 200.000 novih žitelja, pa se sa brojem stanovnika približila brojci od dva miliona. Međutim, ona svakim danom sve više ekonomski zaostaje. Nije li najbolji primer da se ugasilo selo Obornjača. Ono se nalazilo pored Bačke Topole, gde je plodna zemlja i ugledna mesna industrija. U njemu više nema ni jednog stanovnika! U Vojvodini je danas niz mesta gde ima samo po nekoliko stanovnika. Tako mesto pored nekad najrazvijenijeg dela Vojvodine, Obornjača, ima samo jednog stanovnika I to leti. Selo je nestalo, a u njega leti dođe čobanin sa stadom!

Današnji biznismeni u Vojvodini za 100.000 evra mogu da kupe celo selo (sa 30 kuća i okućnicama). Taj novac je za današnje smrtnike velik, ali za nove biznismene - nije!

Država može promeniti demografsku budućnost Srba tako što će stvoriti povoljne uslove za život omladine, a da bi se stvorili povoljni uslovi za rađanje neophodno je smanjenje stope nezaposlenost mladih! Srbiji je neophodna "dugoročna, ozbiljna" populaciona politika i poboljšanje ekonomske situacije. Većini zaposlenih žena u reproduktivnom periodu teško je da rađaju decu zbog straha da će izgubiti posao po povratku sa porodiljskog. Neće ona dobiti otkaz kad se vrati sa porodiljskog, jer to nije u skladu sa zakonom, nego joj poslodavac neće produžiti ugovor. Stanovništvo Srbije je "staro" i to je posledica dugogodišnjeg smanjenja broja rođenih.

Potrebe

Za poboljšanje demografske budućnosti neophodno je da se u porodicama u Srbiji rađa troje ili četvoro dece. Dok se početkom '50. tih godina 20. veka u Srbiji rađalo oko 160.000 dece, danas se godišnje rodi manje od 65.000! Sredinom prošlog veka žena u Srbiji rađala je više od troje dece. U 2020. godini u Srbiji je umrlo blizu 115.000 stanovnika, a rođeno je tek manje od 61.000! U selima Srbije sad je takvo stanje da se čeka ko će biti poslednji da ugasi svetlo!

Primeri

Šabac se za poslednje dve decenije smanjio za gotovo 10.000 ljudi, Priboj je izgubio 6.000 stanovnika, a Crna Trava se prepolovila, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku. Beograd, Novi Sad i Niš jedini u Srbiji ne moraju da brinu hoće li ostati bez stanovništva. Novi, uglavnom mladi stanovnici pristižu svake godine, a varošice iz kojih dolaze su desetkovane. Sela su opustela, a više od migracija, za zakatančena domaćinstva kriv je prirodni priraštaj. Osim tri najveća grada, sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije.

Broj stanovnika je otišao u nepovrat. Tu spasa više nema.

Možemo samo da se bavimo kvalitetom, to jest da se kao država potrudimo da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke, Beogradu, Novom Sadu, i Nišu, već da bude ravnomerno raspoređeno. Ali, kako se rezultati populacione politike ne mogu videti u kratkom roku, političarima to nije važna tema. Nema efekata u mandatu, nego mora da se čeka po 20, 30 godina! Po sadašnjem, stanju u Srbiji je bitka za sela davno izgubljena i sad se mora voditi borba da bi se sačuvale varošice koje nestaju. Prevaga broja umrlih nad rođenima je daleko veći krivac za pusta sela, nego same migracije.

Smanjenje broja stanovnika u selima, pokazuju poređenja podatka sve do popisa dramatično se ubrzava u malim sredinama. Brzina kojom se smanjuje broj stanovnika Srbije utrostručena je u odnosu na period od 1991. godine do 2002. godine, a udeo stanovnika u tri najveća grada značajno raste. Broj stanovnika u gradovima za deset godina povećao se za 70.000, a u selima smanjio za više od 310.000. Svake godine oko 250.000 ljudi promeni adresu - iz jednog u drugo mesto, po pravilu iz manjeg u veće. Popis iz 2002. godine potvrdio je pad broja stanovnika najviše u opštinama koje su već imale staro stanovništvo, i to uglavnom na istoku Srbije. Poslednji popis pokazao je da se broj praznih kuća drastično povećava u opštinama istoka i jugoistoka Srbije, kao i Banata. Beograd je decenijama unazad glavna destinacija za migrante iz Srbije.

U poslednje vreme najveću ekspanziju ima Novi Sad. A, više ni Niš nije zanimljiv, on samo održava postojeći broj stanovnika. Novi Sad se mnogo više doživljava kao regionalni centar, dobio je na značaju i povećao broj stanovnika. Ako želimo ravnomerniju naseljenost i da ne ostane pola Srbijo prazno, država mora da primeni dugoročne mere. Bilo bi dobro i da se privuku i vrate ljudi koji su otišli u inostranstvo. Ali, kada je država siromašna, kao što je Srbija, za to nema šanse.

Odlazak bez povratka

Od kaja Drugog svetskog rata, pa sve do 2000. godine, sa prostora Jugoslavije, iz sela u grad, trbuhom za kruhom, ali u Jugoslaviji, otišlo je osam miliona stanovnika. Ali su otišli iz sela Srbije u sela i gradove Srbi, Hrvatske, Slovenije, BiH, Makedonije, Crne Gore... Dakle na prostore tadašnje Jugoslavije. Deo njih se u poznoj starosti i danas vraća u selo,da u njemu dočekaju poslednje godine. Bilo je i migracija u svet, odlazaka na privremeni rad. Sve je to bilo u znatno manjoj meri nego danas. Danas, sa naših prostora odlazi se više nego ikada, i to sa kartom u jednom pravcu. Godišnje, oko 60.000 mladih i školovanih ljudi ode u beli svet, ne nadajući se povratku. Ovi alarmantni podaci svakako se odslikavaju i stanje sela u Srbiji.

Potreban novi koncept agrara

Krajnje je vreme da Srbija promeni koncept funkcionisanja poljoprivrede po kome imamo samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, umesto minimum deset hiljada. Ako ne napravimo preokret ostaćemo bez sela i biti sirotinja.

Od kakvog je značaja za jednu zemlju kada može da prehrani svoje stanovništvo u kriznim vremenima i ima viškove poljoprivrednih proizvoda jasno je pokazala pandemija kovida 19. Ne čudi zato što je Kina ovih dana svojim partnerima u 17 zemalja jugoistočne Evrope poručila da će u narednih pet godina na 170 milijardi dolara povećati uvoz njihove robe sa naglaskom na poljoprivredu i agroindustrijski kompleks. Lepo je bilo ovih dana videti da je kompanija koja je najveći proizvođač hrane u Egiptu i najveći uvoznik žitarica zainteresovana za naše proizvode, da je u Srbiji boravila i delegacija Irana takođe zainteresovana za uvoz kukuruza i drugih žitarica, goveđeg i junećeg mesa, ali i za plasman srpskog semena i semenskog materijala. Od kukuruza se može napraviti 2005 proizvoda, a mi ga izvozimo kao sirovinu. Na poznatom sajmu hrane u Dubaiju ovih dana su se posebno raspitivali za naše sveže voće i povrće, posebno smrznuti program, pre svega maline, borovnice, jagodičasto voće, ali i za sokove i konditorske proizvode.

Ako nastavimo sa izvozom sirovine ostaćemo bez sela!

Procene su da će Srbija ove godine imati oko 3,8 miliona tona kukuruza za izvoz, a to je gotovo celokupna količina koju godišnje uveze samo Egipat. Vidović, međutim, napominje da je najlakše izvesti četiri miliona tona kukuruza, ali da će od toga korist imati pet-šest izvoznika, dok će ostali koji se bave proizvodnjom ostati sirotinja. On kaže da treba učiti od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, što je poslednjih godina radila Rusija koja polako ali sigurno izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu, a vrlo brzo će, kaže, postati i ozbiljan izvoznik goveđeg mesa.

Od njive do trpeze

Zato on smatra da nova koncepcija treba da podrazumeva odmicanje od primarne proizvodnje, odnosno zaokruživanje celog ciklusa od njive do trpeze, što podrazumeva prerađivačku industriju. To donosi mnogo veći obrt kapitala i mnogo veću zaradu, što znači i zainteresovanost ljudi za ostanak na selu, ali i drugih da se orijentišu na taj vid biznisa. Na pitanje, šta su osnovni preduslovi da bi se krenulo tim putem, naš sagovornik je to ovako sažeo: Napraviti na osam stranica, ne više, nacionalnu strategiju sa pravcima razvoja i organizacijom zadružnog sistema. Pod dva da su sve zadruge privatnog karaktera, da se u njih vrati prerađivačka industrija. Da se postigne nacionalni konsenzus i da se po granama i vrstama proizvodnje vidi kako će se funkcionisati po detaljima i da se krene na posao. Ne treba nam ništa više. To bi, kako podvlači, bila samo polazna osnova. Na konstataciju da je poslednjih godina osnovano više od 950 zadruga, on kaže da nije cilj da imamo zadruge koje okupljaju nekoliko domaćina i ne mogu da napune šleper robe nedeljno.

Neophodna je promena koncepta funkcionisanja poljoprivreda kako bismo umesto samo hiljadu evra vrednosti proizvodnje po hektaru godišnje, imali minimum deset hiljada.

Neophodne velike specijalizovane zadruge

Koncept o kome on govori podrazumeva osnivanje specijalizovanih, velikih izvozno orijentisanih zadruga koje bi okupljale sve zainteresovane koji se bave proizvodnjom u samo jednoj oblasti. Tako bi, kaže, u celoj Srbiji postojala jedna zadruga specijalizovana, na primer, za proizvodnju povrća, koja bi u svom delokrugu imala i kapacitete za njegovu preradu, pa bi u izvoz umesto sirovine išao finalni proizvod. Samo govedarstvom bi se bavila posebna zadruga, treća proizvodnjom svinja i tako redom i sve one bi u svom sastavu imale i prerađivačku industriju. Na zapadu, ako ste samo proizvođač žita vi državi plaćate rentu jer iscrpljujete zemlju, koliko god da ste njen nominalni vlasnik. Ako, pak, proizvodite i stoku koju hranite tim žitom i zemlji vraćate stajnjak i obnavljate sloj humusa, pa u okviru zadruga obavezno imate i klanicu i još i prerađujete meso, onda možete da računate i na subvencije.

Dakle, sadašnji koncept (ne)korišćenja skupe nauke u poljoprivredi daje slabe rezultate. Treba nam sistem transfera nauke preko instituta čiji su vlasnici farmeri. Ljudi od nauke će farmere „hraniti" pravovremenim i krajnje konkretnim znanjem koje će moći odmah da primene u proizvodnji. Slikovito objašnjavajući kako to funkcioniše ističe se kaže da su taj zapadni sistem preuzeli i u Rusiji. Oni su potpuno primenili nauku u praksi. Školski, baš kako treba, tako su uradili. A sve je privatno, ništa nije državno. Država tu samo plaća fakultete, ostalo, pa i institute plaćaju farmeri, kako to rade i Danci. Oni od jedne svinje kilogram daju u fond za nauku i za razvoj. Znači 32 miliona svinja - 32 miliona kilograma ide u taj fond. Naravno, pretvoreno u novac iz koga se finansira rad instituta od kojih farmeri dobijaju nalog kako da postupaju u proizvodnji. Koliko sledećeg jutra mogu da dobiju nalog šta da promene u načinu rada, ne čekaju godinama kao mi, da primene nauku. Kod nas transfer znanja traje 15 godina, a u razvijenim zemljama nekoliko meseci, ili nekoliko nedelja.

Kako su Rusi preporodili poljoprivredu

Doktor biotehničkih nauka, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Vitomir Vidović, pod čijim mentorstvom su izrasli magistri i doktori nauka koji danas prenose znanja drugima, od Harvarda, preko Nemačke, Švajcarske do Australije, koji je samo u Kini boravio 16 puta i držao predavanja na Poljoprivrednom univerzitetu u Pekingu, a u Holandiji ni ne zna koliko puta je boravio stičući konkretna iskustva, smatra da treba da menjamo i način sticanja znanja. Učeći od uspešnih, kakvi su Holandija, Danska, Rusija izrasta u poljoprivrednu silu. Od uvoznika mesa, postala je najveći izvoznik svinjetine u svetu. Srednjoškolci, a posebno studenti poljoprivrede i veterine, kaže, tri dana bi trebalo da idu na teorijsku nastavu, a dva dana na praksu, a studenti bi od zadrugara dobijali stipendije i odmah posao kada diplomiraju. Rusi su napredovali jer su prekopirali taj danski i holandski sistem, ističe naš poznati stručnjak, koji je na poziv više zemalja radio na podizanju repro centara za proizvodnju svinja. Prethodnih godina je bio angažovan i na megaprojektu u Vladivostoku gde je prema ugovoru Rusije i Kine napravljen centar za uzgoj prasadi za potrebe Kine.

On napominje da ima i kod nas nekoliko primera za ono o čemu priča, koji imaju proizvodnju od njive do trpeze gde obrnu kapital 50 puta godišnje i zapošljavaju 3.000 radnika. Ako samo tovite bika i prodate ga onda taj kapital obrnete samo malo više od jednom godišnje. Zato mi godišnje imamo vrednost proizvodnje sa hektara oko hiljadu evra, a Holanđani preko 22.000 evra. S

Samo od kukuruza, koji mi prodajemo kao sirovinu, možete da napravite 2005 proizvoda. Holanđani ga kupe za 200 evra po toni i prerade i dobiju paritet 1:8, ističe Vidović. „Ne treba nam mnogo novaca za to, a naš BDP bi se multiplikovao, galopirajuće bi išli napred. Kad se zalaufate organizacijski, kada se zalaufa kapital i znanje, onda stvar ide sama po sebi. To nije lak posao, ali u zemljama kao što je Danska umešala se svojevremeno čak i crkva i rekla vladi - ne može narod da bude sirotinja", napominje naš sagovornik. To bi, kako ističe, s početka morao da bude državni projekat gde bi država pomogla da se napravi moćna prehrambena prerađivačka industrija u okviru zadruga. Ako ne promenimo koncept ostaje nam samo da budemo sirotinja, a narod će i dalje s pravom da napušta sela.

(Nastaviće se)