Natrag

Razaranja

Šta se sve dešava kada svaka vaška radi obaška

NE ZNA LEVA ŠTA RADI DESNA

Kako je nepotrebno raspisan konkurs za novu zgradu Prirodnjačkog muzeja. Zbog čega se doživotno otezala predstojeća rekonstrukcija zgrade Pošte Beograd 2. Ko je bio prvi projektant zgrade a ko je spasao od uništenja polusrušenu zgradu 1947. Kako su po svom dobrom običaju arhitetke beogradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture sprčkali svoj posao i obmanuli javnost. Ko je pronašao projekat rekonstrukcije iz 1947. Za šta bi obnovljena zgrada mogla da posluži. Koji su beogradski muzeji u velikim prostornim problemima

Stanislav Živkov

Postoji jedna izreka koja na najbolji način pokazuje šta se dešava kada ne postoji nikakva koordinacija između državnih organa, pa kao rezultat svega ispadne da svako radi šta hoće i samo nepotrebno arči pare.

Najnoviji takav slučaj vezan je za ustanovu kulture od republičkog interesa, Prirodnjački muzej u Beogradu, oko koga se u poslednje vreme najpre digla velika huka buka jer je nekome ne mnogo pametnom palo na pamet da, po uzoru na Novi Sad, gde je prirodnjački muzej sastavni deo Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, beogradski muzej pripoji Republičkom zavodu za zaštitu prirode.

Posebno je zanimljivo da se sve to dešavalo uoči poslednjih izbora, ali do danas nije razjašnjeno da li je ova ingeniozna zamisao potekla od nekog od genijalaca iz Ministarstva kulture, ili se radilo o nekoj spoljnoj kuhinji, ali u svakom slučaju čitava stvar je podigla neviđenu halabuku u javnosti, i to toliku da je nova ministarka kulture Maja Gojković, vrlo brzo po imenovanju, hitno održala sastanak sa Milanom Paunovićem, direktorom Prirodnjačkog muzeja, povodom lažnih vesti koje su prethodno plasirane, a u vezi sa daljim statusom ove republičke ustanove kulture.

Na sastanku je istaknuto da je Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti, koji se uskoro našao pred Narodnom skupštinom Republike Srbije, definisao između ostalog i status Prirodnjačkog muzeja. Iz teksta Nacrta zakona je potpuno jasno da je to republička ustanova kulture i da će i nakon usvajanja ovog zakona nastaviti da radi u ovakvom statusu. Tada je takođe saopšteno kako je Ministarstvo kulture i informisanja za ovu godinu opredelilo sredstva za raspisivanje konkursa za idejno rešenje za zgradu Muzeja koja je predviđeno da bude na Novom Beogradu odlukom Skupštine grada Beograda. Sve ovo bi bilo lepo i krasno ali na žalost nikome nije pala na pamet činjenica da u najskorije vreme treba da počne obnova zgrade pošte Beograd 2 na početku Savske ulice za koju se uopšte ne zna namena nakon obnove.

A sama priča o predstojećoj obnovi predstavlja pravi birokratotriler gde je na videlo izašla totalna nekompetentnost ekipice iz Zavoda za urnisanje spomenika grada Beograda koja je na najgori način pokazala da uglavnom ne radi ništa. Kako bi se shvatilo o čemu se zapravo radi, moramo da podsetimo na čitavu predistoriju ovog slučaja. Pošta Beograd 2, poznata kao Zgrada pošte na Savskom trgu nalazi se pored Glavne železničke stanice u Beogradu i smatrana je za jednu od najlepših građevina i simbola grada. Sagrađena je u srpsko-vizantijskom stilu 1929. godine po projektu arhitekte Momira Korunovića.

Struka je nakon gradnje mnogo kritikovala arhitekturu zgrade zbog nefuncionalnosti koja je bila rezultat Korunovićeve metode projektovanja po kojoj je najpre razrađivao fasade a onda prema njima projektovao enterijer, što je vidljivo kod svih njegovih objekata koji su redom bili mračni zbog nizova dubokih prostorija sa malim prozorima.

Još pre rata ostale su zabeležene primedbe samih korisnika koji su stepeništa i radne prostorije opisali kao mračne, dok se zaposleni nisu sećali kada su uopšte radili liftovi, osim jednog lifta teretnjaka a posebna je zanimljivost da su u zgradi postojala svega dva putnička lifta i to okrugla koji su vodili samo do petog sprata. Takođe je ostalo zabeleženo kako se u velikoj dvorani za razvrstavanje pisama ljudi ujutro skoro i nisu ništa videli od prašine a zbog udisanja, a bilo je učestalo i oboljevanje od tuberkuloze među zaposlenima.

Uglavnom, zgrada pošte ostala je praktično neoštećena tokom bombardovanja 1941. godine, ali je zato teško stradala tokom bombardovanja 1944, kada je do nivoa prvog sprata potpuno bio srušen čitav ugaoni deo, dok je deo prema Železničkoj stanici bio potpuno prorešetan bombama koje su probile fasadu i izazvale urušavanje gornja tri sprata koji su se doslovce stropoštali u prostorije trećeg sprata. Takođe je direktan pogodak dobilo i najbliže stepenište koje se takođe urušilo u punoj visini, tako da je praktično polovina zgrade bila uništena, i od čitavog dela prema železničkoj stanici stajali su samo probijeni spoljni zidovi i urušeni gornji spratovi stropoštani na 3. sprat.

U periodu nakon oslobođenja zgrada je samo provizorno zakrpljena i zaštićena od daljeg propadanja, dok 1947. godine nije doneta odluka o njenoj rekonstrukciji, pošto se dugo raspravljalo o tome da li je celishodnije srušiti zgradu i graditi novu, ili rekonstruisati postojeću. Konačno je doneta odluka o rekonstrukciji, a projekat rekonstrukcije je izradio arhitekt Pavle Krat, inače bliski saradnik čuvenog arhitekte Dragiše Brašovana.

Iste godine je objavljen i članak o rekonstrukciji u zagrebačkom časopisu "Arhitektura" br 13-17, iz koga je jasno vidljiv stepen oštećenja kao i nefukcionalnost Korunovićevog projekta. Navedeno je da su fasade zgrade poravnate doziđivanjem i štemovanjem i na taj način je silueta zgrade umirena. Na žalost tokom naredne 73 godine nikome na pamet nije palo da uopšte pomisli da neku obnovu prvobitne arhitekture ali su zato po svim mogućim i nemogućim novinama plasirane totalne izmišljotine poput tvrdnje da je Krat na zgradi pošte srušio dva sprata.

E onda se desio Beograd na vodi i na red je konačno došla rekonstrukcija zgrade pošte Beograd 2 gde se stupidarijama „proslavio" beogradski Zavod za urnisanje spomenika kulture, pa se tako najpre pojavila vest kako će pošta u Savskoj biti obnovljena, ali ne izvorno, a to jerbo stručnjaci gradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture smatraju da tehnički nije moguće vratiti prvobitan izgled zgradi jer je objekat izgubio originalnu strukturu, što je budalaština kakva odavno nije izlanuta od strane konzervatora ali sasvim dovoljna da sludi sve koje je trebalo ubediti kako obnova nije moguća, tako da su po svim medijima ponavljane nebuloze koje je servirao Zavod: Godinama se najavljivala i odlagala, ali kako se čini, konačno je na dnevni red grada došla i obnova Pošte u Savskoj koja se nalazi tik uz zgradu stare Glavne železničke stanice.

Za objekat koji je podignut između dva svetska rata na osnovu projekta srpskog arhitekte Momira Korunovića sledeće godine najverovatnije će biti raspisan arhitektonski konkurs. Njegovi učesnici imaće zadatak da oblikuju to zdanje tako da vrate elemente autentične fasade, pošto se zasad isključuje mogućnost da delo arhitekte Momira Korunovića bude u potpunosti obnovljeno u izvornom obliku, kako je to u nekoliko navrata do sada najavljivano.

tome koliki je bio stepen lupetanja iz Zavoda najbolje govori činjenica da je čak bila najavljena analiza arhivskog projekta Pošte 2, koji je u odnosu na prvobitno stanje drastično izmenjen ne samo kada je reč o fasadi nego i o dimenzijama zgrade, a to zato jer nestručnjaci gradskog Zavoda za urnisanje spomenika kulture smatraju da tehnički to nije moguće izvesti, jer je zgrada izgubila svoju originalnu strukturu i pitanje je ima li smisla obnavljati je na taj način i da li bi to bilo finansijski opravdano.

Ovo je trebalo da znači da će u vodu najverovatnije pasti i dugogodišnje nade ljubitelja međuratnog duha grada i arhitekture tog doba da će Beograd posle više decenija, poput mnogih evropskih gradova, vratiti izvorni izgled jednom međuratnom zdanju. A samo pre nepunih godinu dana, u gradu su bili izričiti da će, kada zgrada Pošte bude bila prodata, od budućeg investitora zahtevati da vrati ne delimično, već potpuno autentičnu fasadu ovom zdanju.

Grad neće izdati dozvolu za obnovu ukoliko budući vlasnik ne vrati nekadašnju fasadu. Uslov će biti da se obnovi zdanje tako da dobije autentičnu fasadu. Zgrada će promeniti namenu i možda u njoj bude hotel.. Pošta je podignuta dvadesetih godina prošlog veka i za nju dobar deo stručne javnosti smatra da je bila Korunovićevo najbolje arhitektonsko delo. Oštećena je u Drugom svetskom ratu, ali da je bilo dobre volje u posleratno doba mogla je da se rekonstruiše i vrati u izvorno stanje. Zgrada jeste obnovljena, ali posleratno doba umesto da povrati njenu prvobitnu lepotu dokrajčilo ju je.

U toku te rekonstrukcije poskidani su svi fasadni ukrasi i ornamentika, zgrada je ogoljena, pa od nekada jednog od najreprezentativnijih objekata u Savskom amfiteatru decenijama imamo samo kostur i neuglednu fasadu u socrealističkom maniru. Da će ovoj zgradi koja je posle Drugog svetskog rata rekonstruisana do neprepoznatljivosti, biti vraćen nekadašnji izgled najavljivano je prethodnih godina više puta u susret obnovi Savskog trga. Neko vreme zavladalo je zatišje, pa se činilo da se odustalo od ove ideje.

Na sreću nije, ali posle poslednje najave nadležnih velika je dilema koliko će nakon rekonstukcije fasada Pošte ličiti na nekadašnju. Još jednom se otvara i pitanje zašto se nadležni zavod odlučuje da stare prestoničke zgrade budu delimično rekonstruisane, a ne u potpunosti prema izvornom izgledu. Tako, na primer, prethodnih godina Beogradskoj zadruzi u toku rekonstrukcije nisu vraćene dve kupole koje je nekada imala, niti su Glavnoj železničkoj stanici u toku aktuelne rekostrukcije vraćene kule u pravcu Karađorđeve.

Za sve to, kao i za Poštu u Savskoj, postoje arhivske fotografije, koje čak i laici godinama prikazuju na forumima, a vrlo verovatno i detaljna arhivska dokumentacija.Nešto više sreće od Pošte u Savskoj imalo je nekoliko drugih zgrada urađenih prema Korunovićevoj zamisli, arhitekte poznatog i kao srpski Gaudi. Među njima su zgrada Ministarstva pošta (danas Muzej PTT), Crkva Svete Petke, zgrada Sokolskog doma „Matica" (Stari DIF), Seizmološki zavod na Tašmajdanu, Crkva Svete Petke, Crkva Svetog Lazara na Bulbulderu i Crkva Pokrova Presvete Bogorodice u Kajmakčalanskoj.

Ono što je posebno zabrinjavajuće u naše današnje mogućnosti pri rekonstrukciji. Stvari tu stoje očajno, zapravo nikako. Moramo staviti ruku na srce i ustanoviti da smo (uz par svetlih primera) za to potpuno nesposobni. Kad se na to doda gomila izmišljalica kojim je grad preplavljen, loših, nestručnih rekonstrukcija, izmaštanih fasada sa "ulepšanim" nalepljenim kineskim profilima i pervajzima od stirodura, problem sa rekonstrukcijom Pošte 2 postaje višestruk, jer se posmatra izolovano i samo u vidu spoljašnjih efekata fasade i dekoracije.

U tom smislu Korunovićeva Pošta je ponajviše bizarna građevina, mešavina srpskovizantijskih elemenata modernizovanih do osnovnih oblika. Nadalje, ima tu i elemenata ekspresionizma, jugoslovenske heraldike, čega sve ne. Međutim, problem je u tome da niko do skora nije shvatio da je Kratova rekonstrukcija prevashodno zapravo bila spasilačka akcija da bi se ono što je nakon bombardovanja od pošte ostalo, bilo sačuvano za neku kasniju rekonstrukciju, a samo oblikovanje rekonstruisane zgrade bila je zrela i promišljena intervencija u skladu sa stavovima avangarde koju je Krat zastupao od prvih svojih dela do poslednjih intervencija.

Naravno o svemu ovome arhitetke Gradskog zavoda za urnisanje spomenika kulture pojma nisu imale, baš kao što pojma nisu imale o tome šta je Krat zapravo uradio sa ruševinama pošte Beograd 2. A da su pročitali Kratov članak iz 1947, videli bi da je čitava fasada poravnata i to tako što su ispred fasada prema Savskoj i prema trgu sagrađeni novi nosivi zidovi, zatim su delom zazidani prozori i tek nakon toga kroz tako ojačane zidove, probijeni su novi, veći otvori, koje sada vidimo.

Na drugim fasadama brojni prozori su jednostavno zazidani, i na nekim delovima su kroz takav zid opet probijeni veći prozori. Da su arhitetke iz Zavoda pretražile stare fotografije dostupne na internetu videle bi i snimak iz 1947. na kome se vidi fasada prema Trgu upravo pred početak obnove srušenog ugla zgrade i delom sa zazidanim prozorima što znači da je svo trabunjanje poteklo iz Zavoda zapravo bilo najobičnije pričanje napamet o nečemu o čemu pojma nisu imali, jer im je očito bilo jako teško da se popnu na neku od terasa na strani Pošte prema Trgu i malko začeprkaju ispod maltera gde bi se recimo pojavili obrisi zazidanih prozora iz 1929! Ali glavno da su kao izgovor za navodnu problematiku obnove pronašli ni manje ni više statiku zgrade u koju bi navodno bilo potrebno zadirati radi obnove zgrade. A tu tek stvari postaju jako zanimljive pošto je zgrada temeljno statički ojačana prilikom obnove 1947. godine uz potpuno novu i funcionalniju dispoziciju što uopšte nije potrebno vraćati na staro stanje, već je potrebna samo obnova prvobitnog izgleda fasade! Ili se radi o nečemu sasvim drugom?

Fakat je da su se u Beogradu decenijama kotile desetine kunsthisteričara i arhitetaka koje su se stalno ložile na modernizam, pa je zato već najmanje 30 godina obnova Korunovićevih fasada bila prava tabula rasa od koje su, osim doslovce jednog jedinog stručnjaka, bežali svi redom ali je zato u službi zaštite manje više svako radio šta je hteo i koliko, ako uopšte zna, pa tako i "stručnjaci" i "stručnjakinje" Zavoda.

Pitanje je ko se i kako zapošljava na takvim veoma društveno odgovornim mestima (samo da podsetimo na čitavu kuhinju i brljotine u vreme Žutog preduzeća i gradskog arhitekte Đorđa Bobića: nikad sagrađena galerija Zorana Đinđića na Trgu Republike, dve propale rekonstrukcije Narodnog muzeja, tržni centar u Rajićevoj..., ekipica neradnika iz svih Zavoda za urnisanje spomenika kulture, profesori na Arh. fakultetima, ...).

Iz svega ovoga je sasvim jasno da po ko zna koji put arhitetke Gradskog zavoda za urnisanje spomenika kulture nisu makle guzicama iz svojih fotelja, jer da su ih makli, verovatno bi naleteli i na projekat rekonstrukcije iz 1947. godine, pa bi verovatno možda i znali šta je kako i zbog čega urađeno 1947, a pogotovu bi znali i da dimenzije zgrade uopšte nisu povećane, osim što su podebljani spoljni zidovi i dograđen manji deo poslednjeg sprata.

Takođe bi znali, da osim gornjih delova ukrasnih kula duž Savske ulice, ništa drugo od Korunovićeve arhitekture nije srušeno prilikom radova 1947. A sve ovo se saznalo zahvaljujući autoru ovog teksta koji je poslao digitalizovani projekat rekonstrucije iz 1947, gradskom urbanisti Marku Stojičiću.

Posle toga su se u upravi grada Beograda svakako upitali što nas konzervatori zajebavaju, ali je napokon potvrđeno da se Pošta napokon obnavlja i to tako što će biti obnovljena autentična fasada koju je projektovao arhitekta Momir Korunović, a za koji mesec dana biće poznata i namena tog zdanja - kulturni centar ili kancelarije. Na žalost i tu su se stvari nepotrebno iskomplikovale pošto je nekome čak palo na pamet da se u obnovljenu zgradu Pošte presele bulumentu dripaca koja je dobila sikter kafu iz zgrade BIGZ-a, pa sada svakodnevno kukumavči na sve strane tražeći od grada Beograda da im obezbedi neki prostor za rad, opijanje i drogiranje.

Naravno, pošto kod nas sve ide potpuno haotično, nikome do sada na pamet nije palo da malko razmisli da li se obnovljena zgrada Pošte može upotrebiti za nešto pametnije i korisnije, nego što su umetnički ateljei ili hotel. Fakat je da je u nekim od beogradskih muzeja situacija sa prostorom katastrofalna a to je činjenica koja traje već decenijama. Pre svega najkritičnije stanje sa prostorom je u Prirodnjačkom muzeju, zatim u Muzeju primenjene umetnosti koji je smešten u većem delu Čelebonovićeve palate na Topličinom vencu koja je predmet restitucije a država već decenijama plaća najam dela prostora na prvom spratu porodici Čelebonović i to oko 5000 eura mesečno.

Šta tek treba reći o Muzeju pozorišne umetnosti koji u krajnje neuslovom prostoru pravi fantastične programe na svetskom nivou. Zatim je tu i pitanje dodatne zgrade za izložbeni prostor Narodnog Muzeja. Posebna je priča o započetoj zgradi danas nepostojećeg Muzeja Revolucije na Ušću koja je trebala, da je izgrađena, da bude arhitektonsko remek delo arhitekte Vjenceslava Rihtera a koja je do rata samo izišla iz zemlje, a poslednjih 30 godina služi kao štajga za gay ekipu, a na čijem mestu je nekom palo na pamet da gradi Koncertnu dvoranu. A muzeji, šta će nama muzeji???

Ako je već Istorijski muzej Srbije dobio zgradu Železničke stanice na ulazu u Beograd na vodi, da li bilo pametno dodeliti obnovljenu zgradu Pošte Prirodnjačkom muzeju a time bi Savski Trg mogao postati svojevrstan Trg Muzeja.

Da li bi Pozorišni muzej mogao dobiti sadašnju zgradu Prirodnjačkog muzeja čime bi i izložbeni i radni prostor i depoi bili na jednom mestu? Da li bi se postojeći projekat Muzeja Revolucije mogao prilagoditi za potrebe nekog drugog muzeja pri čemu bi se zadržao spoljni izgled Rihterove zgrade? Mogao bi. Da li bi Muzeju primenjene umetnosti odgovarala ta zgrada? Odgovarala bi. Da li bi se koncertna dvorana mogla graditi na nekom drugom mestu na Novom Beogradu? Mogla bi, ali samo kada bi leva znala šta radi desna!

MOMIR KORUNOVIĆ

Momir Korunović (1883 - 1969) srpski arhitekta koji je ostao upamćen kao začetnik savremenog srpsko-vizantijskog stila, koji je jedini arhitektonski originalni stil koji je nastao na ovim prostorima. Projektovao je neke od najlepših beogradskih zgrada i bio vodeći graditelj sakralnih objekata u Jugoslaviji između dva svetska rata. Završio je studije u Beogradu 1906. godine usavršavao se u Pragu, Rimu i Parizu.

Radio je kao inspektor Arhitektonskog odeljenja Ministarstva građevina Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca , radio je i na obnovi spomenika kulture pre rata a tokom II svetskog rata obnovio je srušeni deo crkve Manastira Žiča koja je dobila direktan pogodak bombom. Korunović je uz rad u državnoj službi, bio i istaknuti član panslavenske organizacije Sokola i starešina beogradskog Sokolskog društva „Matica".

Autor je tridesetak sokolskih domova u Beogradu, Bijeljini, Kumanovu, Jajcu, Loznici, Obrenovcu, Travniku, Prokuplju itd Projektovao je i drveni stadion ("sokolsko sletište") za Svesokolski slet 1930. godine u Beogradu na mestu današnjeg Mašinskog fakulteta. Isprojektovao je i 20 crkava širom zemlje (u Prilepu, Krupnju, Celju, Ljubljani, Mariboru, na Visu, zatim crkvu-pirg Svetog Jovana Vladimira u manastiru Svetog Nauma u Ohridu, kao i u Beogradu, crkvu Svete Petke na Kalemegdanu, Pokrova Presvete Bogorodice, Crkva Svetog proroka Ilije u Brzanu, Crkvu Svetog Ilije u Miletićevu i Hram Uspenja u Klenaku), kao i monumentalne spomen-kosturnice na Zebrnjaku i Mačkovom kamenu. Njegova najpoznatija dela su Sokolski dom u Beogradu - Stari DIF (1936), Palata Ministarstva pošta (1930) u Beogradu (danas PTT muzej u Beogradu) i Palata Pošte br. 2 kod železničke stanice

PAVEL VASILJEVIČ KRAT

Pavle Vasiljevič Krat je emigrirao u Srbiju 1924 godine. Nakon perioda provedenog u Nišu gde je radio kao arhitekt, prelazi u Beograd gde je saradnik u projektantskom birou Dragiše Brašovana sa kojim je učestovao na konkursu za gradnju Državne štamparije 1933. godine a za koji projekat je Krat uradio preliminarnu osnovu zasnovanu na radovima braće Vesnin i suprematističkim idejama Maljeviča.

Takođ,e po njegovom projektu započeta je i gradnja zgrade Železnice u Nišu (kasnije prepravljena, sada zgrada više fakulteta). Krajem 1941. godine sagradio je u modernističkom stilu pomoćnu železničku stanicu jer je glavna Železnička stanica bila oštećena u bombardovanju.

Nakon II svetskog rata, pošto je Brašovan, sklonjen u biro preduzeća Trudbenik bez prava potpisa sa obavezom da doteruje pobedničke radove na konkursima, Kratu je poverena rekonstrukcija oštećene zgrade Pošte Beograd 2, a po njegovom projektu započeta je gradnja nebodera Informbiroa na čijim započetim zidovima je kasnije sagrađena zgrada Vojno Geografskog instituta. Znalo se da je nakon 1948. otišao u Rusiju da bi se tek nedavno iz intervjua sa poznatim sovjetskim arhitektom Vladimirom Somovim, saznalo sledeće: "Ne mogu reći da je na mene uticao samo jedan arhitekta...

Tada, 1953, svi su bili primorani da projektuju u stilu italijanske renesanse, ništa drugo nije bilo dobrodošlo. Mada, verovatno je postojao jedan arhitekta koji je odredio moj budući rad. Posle diplomiranja na Univerzitetu bio sam otposlan u Astrahan.

Radio sam tamo godinu i tri meseca. Jedan od naših emigranata iz Jugoslavije, arhitekta Pavel Krat, došao je u to vreme tamo. I ja sam video potpuno novu modernu evropsku arhitekturu. On je dizajnirao - ja sam gledao i učio. Kada sam odlazio iz Moskve, imao sam kofer pun albuma: klasična arhitektura, Paladio, Vitruvije. Sve sam to ostavio u Astrahanu, taj kofer mog znanja, mog obrazovanja. Tako je Krat otvorio moje oči ka zapadnoj arhitekturi."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane