Natrag

QUO VADIS SRBIJO?" (11)

Majstor za “otvaranje” vrata na najvišem nivou

Da li možete zamisliti da je ozloglašeni Šakal, kada su ga vodeće svetske obaveštajne službe na čelu sa Mossad-om, CIA-om, Šin-Betom i BND-om jurile širom planete, usred Beograda izazvao omanju razmenu pesnica?Naime, tog fatalnog leta 1982. godine, stanica milicije Voždovac - ne sanjajući, obezbeđuje trajno mesto u istoriji svetskog antiterorizma - hapseći izvesnog "Mišela Hadada", koji je prethodno polomio flašu o glavu Božidara Miljkovića, konobara ovdašnjeg. Posle službouljudnog privođenja, sve prema Pravilima službe, konstatovano je, na osnovu originalnog službenog pasoša, da se radi o - doduše, nešto nervoznijem - sirijskom diplomati, koji je, kako već sleduje, uz veliko izvinjavanje pušten iz ralja pravne države. U pitanju je bio - kako je naknadno rekonstruisano - lično Šakal.

No, krenimo redom.

Milan Pašanski

Šakalova grupa je do tančina razradila konspirativno ponašanje, dvostruke i višestruke identitete, i vrlo kvalitetan sistem šifrovane komunikacije. Međutim, paradoksalno je da sam Karlos „iskače" iz svih kodeksa ponašanja, zapisanim u „bukvarima" konspirativnog delovanja, verovatno to dugujući svom južnjačkom temperamentu (pomenute tuče sa beogradskim konobarom i sa sinom svoje sudanske ljubavnice) što ga je, na kraju, „penzionisalo", kada je iz Sudana, sa lisicama na rukama, „prosleđen" Francuskoj.

Planiranju akcija sve terorističke grupe poklanjaju izuzetnu pažnju. Planiranje se vrši veoma studiozno, brižljivo i u detalje, kao složene ratne operacije, sa mnoštvom, unapred razrađenih, alternativnih aktivnosti, ako se - iz neplaniranih razloga, „na terenu", iznenadne promene okolnosti, tokom, ili posle izvršenog terorističkog akta - odustane od striktnog pridržavanja "izvedbenog projekta".

Koristeći maksimalno faktor iznenađenja i inicijativu, koja je, objektivno, na njihovoj strani, Strateška direkcija organizacije, pri planiranju akcija, najčešće, uzima u obzir sledeće elemente: odnos (transmisiju) između planiranih političkih ciljeva i neposredne mete terorističke akcije, što za sobom povlači adekvatan sistem obuke izvršilaca, odnosno, kadrovsku i tehničku sposobnost organizacije za takvu akciju, što direktno implicira optimalan izbor modusa operandi u odnosu na raspoložive kapacitete.

Meta napada je uvek u funkciji strateških, dugoročnih političkih ciljeva organizacije. U odabiru načina izvršenja stratezi se rukovode načelima efikasnosti i jednostavnosti, koja se zasnivaju na unapred obavljenom temeljnom obaveštajnom i konspirativnom prikupljanju podataka o meti napada - kao u priči o Robinu Hudu, i političkim i ekonomskim profiterima u Srbiji, bliskim vladajućoj kamarili - sa akcentom na navikama, pravcima uobičajenog kretanja, merama obezbeđenja, „upotrebnoj vrednosti" mete napada u pogledu planirane medijske pomame, itd.

Izvršenje terorističkog akta je realizaciona faza dugotrajnog treninga i uloga uvežbanih do perfekcije. Klasični primer, za udžbenike, je otmica Alda Mora: pripremana je pune 2,5 godine, a trajala je 50 sekundi!! Za to vreme 12 terorista je ispalilo 80 metaka, kojima su poubijali sve telohranitelje, kako u kolima italijanskog političara, tako i u kolima koja su bila u pratnji.

Sve napred navedeno odgovara postulatima na kojima je „poslovala" Šakalova grupa - ali, na žalost, i mogući (očekivani?) terorizam u Srbiji - naravno, uz izvesne, naizgled nebitne detalje, koji su je i činili, u profesionalnom smislu, najboljom među najboljima.

Što se tiče organizacione strukture Šakalove organizacije, ona se pokazala optimalnom, kada je početkom osamdesetih godina prošlog veka, započela hajka, širom Zapadne Evrope, na „crvene" teroriste. Organizovana je kao Trijada, što joj omogućuje maksimalnu fleksibilnost: često iznenadni napad iz najveće defanzive!

Već od svog osnivanja 1976. godine Šakalova organizacija je uslovno bila podeljena u tri organizacione celine: Osnovnu bazu, Pozadinsku bazu i Ad hoc bazu za neposredno izvršenje operacija.

Osnovna baza Karlosove grupe nalazila se na teritoriji one zemlje (Aden, Tripoli i Bagdad, a jedno vreme Bejrut i Damask) koja delimično u pojedinim periodima, ili potpuno, usmerava njenu terorističku delatnost. Tu se nalazi Strateška direkcija organizacije, većina ljudstva, poligoni za obuku i arhiva. U osnovnoj bazi Šakal pruža utočište i organizuje obuku za prijateljske terorističke grupe iz Zapadna Evrope, koje im, za vreme „evropskih operacija" stavljaju na raspolaganje svoju infrastrukturu i logistiku, tako im vraćajući „revolucionarni dug".

Pozadinsku bazu Karlosova organizacija uspostavljala je u tzv. prijateljskim zemljama (svojevremeno u DR Nemačkoj, NR Rumuniji i NR Mađarskoj) samostalno, ili uz pomoć službi onih država koje pomažu njihovu aktivnost. Ta baza se - u zemlji sličnih ili istih ideoloških opredeljenja - uspostavlja tajno, uz saglasnost kontraobaveštajnih organa te zemlje - i koristi se samo za ofanzivna dejstva izvan teritorije te države. Ova baza je i skladište za čuvanje naoružanja i druge terorističke opreme (pasoši, sredstva veze, oprema za prerušavanje itd.), a u njoj stalno boravi „posada za održavanje" i oficir za vezu sa lokalnom obaveštajnom službom.

U Beogradu, s obzirom na njegov izuzetan geostrateški položaj nastojali su, svim silama, da uspostave pozadinsku bazu. To im, na ilegalan način i polazi za rukom u trajanju od 18 meseci, počevši od druge polovine 1982. godine! Upravo ovaj detalj - uz pažljivo izučavanje primenjene tehnologije - je od kapitalnog značaja za predupređivanje mogućeg talasa terorizma u Srbiji u narednim godinama, o čemu je pisano u Prvom delu ove knjige.

Isturenu (ad hoc) bazu Karlos uspostavlja na „neprijateljskoj teritoriji". To su, u njihovoj interpretaciji, zapadnoevropske zemlje i države Južnog krila NATO-a.

U isturenoj bazi, terorista-egzekutor, koji uvek dolazi iz inostranstva nenaoružan, dobija oružje i drugu neophodnu opremu. Teroristi koji uspostavljaju ovu bazu nisu nikada izvršioci. Naoružanje često potiče iz diplomatskog prtljaga predstavnika one države u kojoj je locirana Glavna baza, ili je poreklom sa ilegalnog tržišta.

Izvršioci, koji nikada ranije nisu učestvovali u terorističkim aktima na evropskom tlu, putuju sa originalnim, često, diplomatskim pasošima Sirije ili Južnog Jemena, ničim ne privlačeći pažnju na sebe. U isturenoj bazi upoznaju se sa detaljnim planom akcije (u smislu specifičnosti tog grada ili oblasti), dobijaju naoružanje koje prethodno testiraju, a lokalna grupa za podršku ih dovodi na mesto izvršenja, i obezbeđuje im munjevito povlačenje, posle izvršenog akta.

Šakalova organizacija je izuzetnu pažnju posvećivala zaštiti od penetracije stranih obaveštajnih službi. Zbog toga su razvili rigorozan sistem konspirativnih mera, uključujući i proveravanje članstva - često i brutalnim metodama. Karlos je, svojevremeno, izjavio da su likvidirali jednog svog člana, koga je vrbovala Iračka služba bezbednosti, a sam Šakal je lično presudio članu Strateške direkcije Michel-u Moukarbal-u, koji ga je, pod mukama, izdao francuskoj obaveštajnoj službi, koja je, potom, pokušala da uhapsi Karlosa u Parizu. Takođe, od Šakalove ruke je "napustio" ovaj svet sirijski novinar Hani Kudu, koga je vrbovala izraelska služba Mossad.

Najosetljivija karika svakog obaveštajnog rada - i, tu počinju sištinske, kvalitativne razlike među obaveštajnim službama - je način komunikacije između obaveštajne Centrale i agenture na terenu, u drugim državama, odnosno, izdavanja direktiva i prijema obaveštajnih podataka.

Terorističke organizacije, zbog konspirativnog karaktera svoje delatnosti, imaju identične probleme. U Šakalovoj organizaciji, komunikacija između različitih nivoa organizacije - između Strateške direkcije i aktivista (podrazumeva se preko „transmisija" različitog bezbednosnog nivoa); između organizacije i drugih grupa i obaveštajnih službi; kao i sa članovima koji se nalaze u zatvoru - je bila na izuzetno visokom profesionalnom nivou, što je - prebacimo sa za trenutak u naše vreme - od izuzetnog značaja za „držanje koraka" sa "aktivistima", koji predano rade na (nekontrolisanom) bujanju terorizmogenih trendova u savremenoj Srbiji.

Imajući u vidu da su bezbednost, visoka protočnost i dvosmernost komuniciranja predstavljali „ugaone kamenove" njihove aktivnosti, u Šakalovoj organizaciji su ovim pitanjima posvetili izuzetan značaj. To je rezultiralo veoma kvalitetnim i konspirativnim sistemom veze: razvijen je i usavršen kompletan sistem kodiranih poruka, šifrovanja dokumentacije i arhive, i strogih bezbednosnih mera prilikom međusobnog kontaktiranja. Do perfekcije je dovedeno ilegalno - preko graničnih prelaza - unošenje terorističke opreme, falsifikovanje pasoša i drugih dokumenata, pečata itd. Veoma neprimetno pronalaze i znalački odabiraju konspirativne stanove, u kojima čuvaju terorističku opremu i održavaju sastanke.

Ovaj sistem utoliko bolje funkcioniše, ukoliko su mu tačke oslonca (posebno u zapadnim zemljama) članovi organizacije koji imaju legalizovan status, što im - obaveštajnim rečnikom rečeno - pribavlja „legendu" (fasadu) običnih, mirnih građana, urednih poreskih platiša.

Koliko je sistem Karlosove grupe superioran - pa tim pre, iz gore navedenih razloga, treba da bude predmet temeljnog izučavanja - najbolje svedoči sledeći podatak. Jedan, daleko manji procenat komunikacije, odvija se sa prijateljskim obaveštajnim službama sa kojima sarađuju. Cirkulacija informacija se obavlja, zbog sujete i surevnjivosti, obično, kanalima obaveštajnih službi, iako obe strane znaju da je Karlosov kanal superiorniji. Kada oficijelni obaveštajni kanali dožive „zapušenje" - a takvih slučajeva je nemalo bilo - onda se prelazi na Šakalove „frekvencije", koje nikada nisu zatajile!

Karlosov način izvršenja „revolucionarnih egzekucija" (modus operandi) nije posebno originalan, jer on nije smatrao da treba da otkriva „rupu na saksiji", već je pribegao, u praksi već potvrđenim, recepturama: nastao je kompilacijom i usavršavanjem sistema koje su koristile druge terorističke organizacije i obaveštajne službe, a koji su se, prethodno, potvrdili u praksi.

Analiza je pokazala da, je ovaj sistem izuzetno efikasan, o čemu svedoči podatak da SDB nije uspela - u dužem periodu - da otkrije njegovo postojanje, niti da u istom razdoblju spreči značajne transporte oružja preko naše teritorije, koji su korišćeni za vršenje terorističkih akata na zapadu Evrope.

Transkontinentalna obaveštajna mreža

Pojačano angažovanje država, a posebno njihovih službi u domenu međunarodnog terorizma, manifestuje se kroz veoma diversifikovane oblike, koji se, sve više, organizaciono usavršavaju. Dijapazon ovakvog angažovanja i podrške terorizmu je veoma širok, i čini značajan deo subverzivnih aktivnosti koje države, sve učestalije, primenjuju jedne protiv drugih.

Svoju (para)terorističku delatnost na međunarodnom planu, usmerenu na destabilizaciju drugih država, obaveštajne službe sprovode tajnim pomaganjem, na bazi zajedničkih interesa, već postojećih terorističkih grupa, čija ideologija inklinira ka političkim opredeljenjima strane koja ih pomaže, vrši njihovo potpuno ili delimično usmeravanje ili, stvaranjem novih grupa iz redova militantne opozicije - a, u današnjoj Srbiji, iz redova potpuno marginalizovene omladine i pauperizovane mlade inteligencije, najzainteresovanije za rušenje „totalitarne demokratije", koja je tera da se seli iz svoje zemlje - od početka, u potpunosti, rukovodi njihovim aktivnostima.

U slučaju hapšenja terorista-izvršilaca, veza između njih i obaveštajnih službi nestaje kao led na suncu, a obaveštajne službe, po pravilu, „peru ruke" od bilo kakve umešanosti u subverzivne aktivnosti. Upravo na ovim osnovama - uz izvesne specifičnosti, o kojima će biti više reči u odeljku ko stoji iza Šakalove grupe - veoma je bila razvijena saradnja između Karlosove organizacije i obaveštajnog faktora, sa ovovremenskim poučnim porukama - ko zna da ih uoči!

Svi Gadafijevi ljudi

Karlosova grupa je imala uhodanu saradnju sa obaveštajnom službom Libije, koja datira iz decembra 1975. godine, kada je izvršena spektakularna „Akcija OPEC" u Beču.

Saradnja se odvijala preko izuzetno poverljivih Gadafijevih ljudi izvan institucionalizovanih kanala obaveštajnih službi. Kontakti su održavani preko „Ez-zedina" i „Omara" (pseudonimi nisu mogli biti dešifrovani ni od strane samih pripadnika Šakalove grupe) i Mukadama Salema, rezidenta u Budimpešti, sa kojim se Karlosov „ambasador" Johanes Vajnrih, sastao januara 1983. godine u Beogradu.

Prema tadašnjim podacima mađarske obaveštajne službe, glavni nalogodavac Šakalovoj organizaciji je bila Libija, koja je Karlosu isporučila listu od pet Gadafijevih protivnika koje je trebalo „neutralisati".

Kada je kasnije, tokom ispitivanja u pritvoru „ambasadora" Vajnriha, ovaj podatak korišćen u funkciji provociranja sagovornika, on je potvrdio da je Libija bila zainteresovana za likvidacije protivnika tadašnjeg režima, ali da je to Šakal odbio, jer nije u skladu sa „principijelnim opredeljenjima" organizacije.

Sa Libijom je Šakalova grupa sarađivala u podršci revolucijama „širom sveta", na pr. slanje četiri aviona oružja u Salvador, potom, u borbi „protiv imperijalizma, CIA i važnih ličnosti američke politike". Povremeni „kurc-šlusi" u ovoj saradnji proisticali su iz činjenice da ljudski faktor (na libijskoj strani) nije bio, u pojedinim, bitnim momentima, dorastao visokom profesionalnom nivou terorista.

Jemen njihovog detinjstva

Karlosova organizacija je bila emotivno vezana za Južni Jemen, zato što je ova arapska država, još 1977. godine, prva zvanično priznala Šakalovu organizaciju kao „nezavisnu i revolucionarnu". Kontakti Šakala sa ondašnjim rukovodstvom ove zemlje datiraju iz perioda još dok su bili u opoziciji, i kada su povremeno učestvovali u akcijama Karlosove organizacije.

Na početku terorističke karijere, Karlosova grupa se našla u teškoj situaciji posle napuštanja Bagdada, oktobra 1977. godine. Južni Jemen je tada priskočio u pomoć Šakalu, i primio ga pod svoje okrilje. Uspostavljena je, na njihovom tlu, uz saglasnost KGB -a, nova Osnovna baza organizacije.

Tim povodom, trojica članova Strateške direkcije Šakalove grupe, putovala su u Moskvu na konsultacije. Preko šestorice oficira za vezu, Šakalova organizacija je, u to vreme, komunicirala sa obaveštajnom službom Južnog Jemena.

Podrška ove zemlje Karlosovim aktivnostima bila je sveobuhvatna, ali zbog siromaštva i udaljenog geografskog položaja, redukovana je na diplomatsku zaštitu, izdavanje originalnih dokumenata, kao i diplomatskih pasoša članovima Strateške direkcije organizacije.

Ko je general Al Huli?

Sa Sirijskom obaveštajnom službom Šakalova organizacija je gajila „posebne odnose". Saradnja datira od kraja 1978. godine, a sprovodila se preko generala Al Hulija, šefa Obaveštajne službe ratnog vazduhoplovstva, i čoveka u koga je tadašnji predsednik Asad (senior) imao izuzetno poverenje.

Sirija je, pored Južnog Jemena, spadala u jedine dve zemlje u svetu koje su Karlosovu Stratešku direkciju snabdevale originalnim diplomatskim pasošima, i pružala svaku vrstu zaštite u inostranstvu. Indikativno je da su Šakal, Abul Hakam i Vajnrih (članovi Strateške direk-cije) tokom boravka u Beogradu - ako je suditi po pasošima - bili sirijske diplomate! To je išlo dotle, da kada je Šakalov „ambasador" Vajnrih dopao „izolacije", zvanični sirijski organi su ga otvoreno uzeli u zaštitu, sve do njegovog proterivanja, iako im je bilo poznato da naš obaveštajni vrh zna njegov stvarni identitet.

U vreme Šakalovog hapšenja u Sudanu, osnovna baza organizacije nalazila se u Damasku, gde je stalni rezident bio Tarik (član Strateške direkcije), a tamo je često boravio i sam Karlos.

Saradnja Karlosove grupe i Sirije je bila veoma obuhvatna: sa jedne strane, kroz razmenu bitnih obaveštajnih informacija i „procena u vezi političke situacije na Bliskom Istoku" - na čemu se obaveštajno angažuju članovi Šakalove grupe. S druge strane, za uzvrat, Sirija ih pomaže u naoružanju i u svim drugim oblicima logistike.

Prema izjavama, datim u više navrata, raznih članova Šakalove grupe, nikada nije bilo zajedničkih terorističkih akata sa Sirijcima, niti su eliminisali političke protivnike sirijskog režima (jer Šakalova organizacija „ne prihvata takve zadatke") a, radilo se o fundamentalističkoj organizaciji „Muslimanska braća". Za kontakte sa sirijskom službom imali su na raspolaganju „24 časa dnevno" petoricu oficira za vezu, a samo sa jednim od njih, izvesnim Nabilom Šritahom, Johanes Vajnrih je, iz Beograda, razgovarao 30 puta.

Nemci Nemcima

Ondašnja Istočna Nemačka je bila prva zemlja Varšavskog ugovora, sa kojom je Šakalova organizacija uspo-stavila saradnju. Međutim, ta saradnja je bila otežana, i sa nemačke strane, stalno „dozirana".

Prvi pregovori Karlosa sa nemačkim partnerima započeli su 1979. godine, ali je tek tri godine kasnije uspostavljena Pozadinska baza, ali uz niz ograničenja. Oficiri za vezu sa „Štazijem" bili su Nemci Johanes Vajnrih i Magdalene Kop.

Sa Šakalovom organizacijom, do rušenja Berlinskog zida (novembra 1989. god), kontaktirala su četiri oficira „Štazija" iz Uprave za praćenje međunarodnog terorizma. Međutim, na razočarenje Šakalove organizacije, oni su više nastojali da ostvare obaveštajni uvid u delovanje terorista na tlu susedne SR Nemačke, Mađarske, i Rumunije, kao i na drugim delovima Planete, umesto - kako je Karlos očekivao - da budu „darežljivi" i prepuste im punu slobodu delovanja, uz dogovorena ograničenja.

Međutim, desilo se, upravo, suprotno: uskraćeno im je autonomno raspolaganje depoima naoružanja na teritoriji DR Nemačke, morali su da odsedaju u „ozvučenim" hotelima itd, poprilično uvredljivo za njihov „planetarno-revolucionarni" ego!

Iako su im visoki funkcioneri „Štazija" stalno obećavali da će im prosleđivati informacije koje su za njih bitne, pružati olakšice za prihvat članova koji beže ispred potera, koje su im za petama, i „zažmuriti" na jedno oko zbog tranzita oružja i druge terorističke opreme, Šakal je zaključio da u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj „nema uslova za pravi rad i uspostavljanje Pozadinske baze".

Međutim, idealan položaj Istočnog Berlina doprineo je porastu kontakata i pojačanoj cirkulaciji terorista kroz Istočnu Nemačku: tokom 1983. godine u ovom gradu su ostvareni brojni kontakti Johanesa Vajnriha, Abul Hakama i drugih pripadnika Strateške direkcije sa teroristima iz Zapadne Evrope, Grčke, Bliskog i Srednjeg Istoka, itd. Takođe, preko teritorije Istočne Nemačke Karlosova grupa je organizovala nekoliko spektakularnih transporta oružja i druge terorističke opreme. U telefonskoj komunikaciji sa nemačkom Pozadinskom bazom veoma je bila aktivna Beogradska baza - samo tokom 1983. godine preko 80 telefonskih razgovora beogradskog i istočnoberlinskog rezidenta.

Mađarska inicijativa

Prema izjavama rukovodilaca Karlosove organizacije, ilegalni transport naoružanja preko mađarske teritorije, za izvođenje terorističkih akata na Zapadu, počeo je još 1979. godine.

Kada je mađarska kontraobaveštajna služba (napokon) saznala šta se dešava na njenoj teritoriji, pokrenula je inicijativu da se sastane sa rukovodstvom Šakalove grupe i definiše buduća „pravila ponašanja".

Kontakt je, 1981. godine prihvatio lično Karlos, i saradnja je - prema oceni Strateške direkcije - krenula uspešno. Prvi ambasador Šakalove organizacije u Budimpešti bio je Johanes Vajnrih (kasnije u istom rangu „preko-mandovan" u Beograd) da bi ga kasnije, u Budimpešti, zamenio Abul Hakam. Sam Šakal je, sa većim, ili manjim prekidima boravio u Mađarskoj 1979, 1980, 1988, i 1991. godine.

Iako je Karlos, preko različitih kanala znao, da je od samog početka saradnje sa Mađarima, KGB potpuno u toku sa svim detaljima tih odnosa, često je isticao da je „radna klima" u Mađarskoj neuporedivo bolja nego u Istočnom Berlinu.

U Mađarskoj je Šakalova organizacija uživala niz olakšica, među kojima mogućnost slobodnijeg kretanja, upotrebu garaža i radionica za adaptaciju vozila u kojima transportuju oružje i diverzantsku opremu, korišćenje najsavremenijih laboratorija i štamparija za izradu pasoša i drugih dokumenata, itd. Takođe su iznajmili konspirativni stan za skladištenje oružja i održavanje sastanaka, koji je, uz njihov pristanak, „držao na oku" stanodavac dr Rudolf Lajti, oficir za vezu sa mađarskom obaveštajnom službom. Inače, ovaj isti doktor je, maja 1983. godine, na sastanku u Budimpešti sa Šakalovim rezidentom u Beogradu Vajnrihom, ovome uručio paket sa eksplozivom, da ga transportuje za Beograd. Pritom je ostalo „nejasno" da li je slanje eksploziva bilo u koliziji sa Hipokratovom zakletvom.

Sam Šakal je, govoreći o saradnji sa mađarskom obaveštajnom službom isticao da im je ona najviše pomogla oko organizovanja ilegalnih transporta oružja sa Bliskog Istoka, koje su, avionskim linijama, obavljali preko Moskve i Budimpešte, radi izvođenja akcija na Zapadu.

Zauzvrat Šakalova grupa je bila u obavezi da mađarskoj službi ažurno dostavlja podatke o aktivnostima raznih arapskih udruženja i grupa na mađarskoj teritoriji. Takođe, u okviru dogovorenog „bon-tona", Šakalova organizacija se uzdržavala od bilo kakvih akcija na tlu Mađarske, a posebno tokom boravka stranih delegacija.

odnosima SDB i mađarske službe bezbednosti u vezi Šakala, dovoljno govori sledeći indikativni podatak: sledećeg dana - pošto je Karlosov „ambasador" u Beogradu Vajnrih stupio u „pregovore" sa našim obaveštajnim vrhom - mađarska služba bezbednosti nam je „otkrila", u posebnoj depeši koju je dostavila našem bezbednosnom vrhu, informaciju sa spiskom više terorističkih grupa na našem prostoru, i onih koje deluju iz Mađarske, uključujući i Šakalovu grupu, sa identitetom njihovog rezidenta u Beogradu.

„Jedini revolucionarni prijatelji"

Karlosova organizacija je sa rumunskom obaveštajnom službom „Sekuritatom" održala prvi kontakt u Pragu 1978. godine. Odnose je, što je za njega karakteristično, uspostavio lično Šakal, pravi majstor za „otvaranje vrata" na najvišem nivou. Posle toga na scenu stupaju „opunomoćeni ambasadori" (članovi Strateške direkcije) i drugo pomoćno osoblje u funkciji održavanja baze i oficira za vezu sa lokalnim službama.

Predstavnici „Sekuritate" su žestoko iznenadili Karlosa, jer su - spremno očekujući prvi kontakt - već na njemu izašli sa kompletnim programom saradnje. Naviknut na početna nećkanja i snebivanja, kojih je bezbroj prevalio preko glave, Šakal je bio - zatečen!

Rumuni su već u Pragu predložili da se u Bukureštu stacioniraju stalni predstavnici Karlosove grupe, kao i konkretne planove za izvođenje zajedničkih terorističkih akcija.

Početni uspešni kontakti sa „Sekuritatom" su, vremenom, stalno produbljivani, iako je Šakalova grupa, jedno vreme, imala određene rezerva prema Rumunima, zbog njihovih diplomatskih odnosa sa Izraelom.

Međutim, kada su ova početna podozrenja izbledela, Karlosova grupa je u Rumuniji uspostavila najveći depo naoružanja i diverzantske opreme u Istočnoj Evropi. Ovaj depo, pod potpunom kontrolom „Sekuritate", redovno je zanavljan naoružanjem koje je stizalo kanalima Aden - Moskva - Bukurešt, i Aden - Damask - Bukurešt. Međutim, kada je hitnost reagovanja to zahtevala, i sama „Sekuritata" je svojim naoružanjem snadbevala Šakalovu grupu.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane