Natrag

Na nišanu

Ima li kraja surovim eksperimentima Sjedinjenih Država nad Srbijom i njenim građanima

Na putu suza

Taj 5. oktobar 2000. godine je bio težak dan za Srbiju. Pola miliona ljudi se diglo da obori režim Slobodana Miloševića, koji je izgubio svaki kontakt sa stvarnošću. Pucalo se, bilo je okršaja, pa nasilnog osvajanja TV Bastilje i drugih televizija...Srbija je postala zemlja patnje, straha i nade. Kada je shvatio da je otpisan, Milošević se vratio unutrašnjoj represiji. Njegov ministar informisanja Aleksandar Vučić smislio je najgori zakon o informisanju na planeti. Prekršajni sudovi su, po kratkom postupku, gasili medije, po svakoj prijavi režimskog građanina da je ''oklevetan''. Otimali su imovinu novina, gasili radio i te-ve stanice, a revnosni ministar Vučić je urednicima vadio decu iz kolica, pleneći ih da namiri dug po rešenjima prekršajnog suda. Danas je Vučićev kartel najopasniji na planeti. Bela kuća stidljivo najavljuje čišćenje svojih ljudi na Balkanu. Hoće li iko od nas dočekati taj dan. Ako se ne podignemo na opšti ustanak, neće nas biti.

Milovan Brkić

Najumniji ljudi su polako napuštali, zauvek Srbiju, tražeći mesto pod suncem na drugoj planeti.

Građani Srbije su punili trgove i zatvore. Protestovali su godinama, a tučeni nemilosrdno od jakih policijskih snaga. Srećom, tajna policija se uzdržavala od ubistava, a imala je sva ovlašćenja.

Tiranin Slobodan Milošević je popuštao pred svakim pritiskom iz inostranstva. Bio je drčan samo prema građanima Srbije.

"Lepo vas je čuti, gospodine predsedniče'' - obraćao se američki predsednik Klinton Miloševiću, koga je Bela kuća smatrala ''JAKIM ČOVEKOM NA BALKANU'' i '''faktorom mira i bezbednosti'', dok su desetine hiljada građana, koji su protestovali širom Srbije, tučeni kao stoka, a mnogi od posledica batinanja su završavali na grobljima.

Onda je Bela kuća odlučila da natrpa u džepove opozicije 70 miliona dolara i da obori režim koji se napio krvi svojim građanima.

I tog 5. oktobra Srbija je ostala podeljena. Dobar deo građana je žalio za Miloševićevim padom, opisujući ga kao heroja ''koji nije dao na Srbiju'', a većina se radovala dolasku slobode. Suočavanje sa realnošću bilo je bolno skoro za svakog građanina.

Odlaskom Miloševića, došlo je samo do zamene elita, koje su bile na istim granama.

Legendarni voditelj Studija B, jedan od 13 osnivača Demokratske strane, Marko Janković pozvao me je 11. januara 2001. godine u svoju emisiju. U dvočasovnoj debati šokirao sam srpsku javnost. Te večeri dobar deo svrgnutih socijalista oprostio mi je decenijski napad na porodicu Milošević i njegov režim, ali sam navukao bes i mržnju onih koji su samnom isto toliko dugo bili na ulicama, u protestima, a ja i u zatvoru.

Rekao sam tada da je, nažalost, reč o velikoj prevari, o zameni vlastodržca s drugom grupom. Naveo sam da je 30. decembra 2000. godine Zoran Đinđić na Aerodromu Beograd primio od srpskog biznismena Stanka Subotića Caneta 50 miliona dolara! Đinđić je to tražio radi pokrića Subotićevih poslova sa duvanom. Pravdao se da su mu te pare potrebne da plati srpske ministre, da ne ulaze u korupciju, što je bio samo izgovor. Rekao sam da je pre tri meseca Marko Milošević napustio Srbiju, ali da šverc duvana, nafte i crna berza rade kao da nije došlo do promena. Izrazio sam bojazan da će brzo biti ugušeni nezavisni mediji, koji su za vreme Miloševića pružali žestok otpor, do pred sam Miloševićev pad. Naveo sam SRPSKU REČ, VREME, Našu Borbu, B92, Radio Index... Objasnio sam da je razumljivo što su novinari tih medija sada u neverici, jer shvataju da su se uzalud nadali boljim vremenima. Izrazio sam sumnju da DOS (Demokratska opozicija Srbije) još nije promenila ime, mada će Zoran Đinđić za pet dana postati premijer Srbije. O uspostavljanju institucija nema ni reči, rekao sam te večeri.

Isto veče DOS je izdao saopštenje: "DOS poštuje slobodu medija i u tom pravcu će voditi politiku. Ali, napominjemo, da na novinarima leži velika odgovornost da ne daju mogućnost licima koja su u upućenoj javnosti poznata kao vrlo ''problematične osobe '' da iznose svoje optužbe.

Isto veče, javio se Vladan Batić kolegi Jankoviću, vidno uzbuđen pitao ga je zašto je pozvao u emisiju ''onog ludog Brkića''. Marku je bilo neprijatno, pa ga je upitao zašto mu to nisu rekli kada je taj ''ludi Brkić'' preko ove televizije pozivao da se ubije Milošević, kada je opisivao njegovu porodicu i zločine i prenosio im novac iz Budimpešte...''. Batić (koji je bio posve drugačiji od ostalih lidera DOS-a, a i samnom je do kraja života ostao u dobrim odnosima, jedini od svih ostalih iz DOS-a) je ustvrdio Marku da su baš razmišljali da me zaposle kao novinara u nekom sportskom listu, a da će ovako DOS morati da mi jebe mater.. i da upravo pišu saopštenje o mom nastupu.'' Marko je rekao - Vladane, sačekaj, evo ima i Mića (misleći na mene) da vam poruči da će i on vama jebati i oca mater, ako nastavite sa krađom.

Sutradan je Marko Janković dobio otkaz u STUDIJU B u kojem je radio od pokretanja ove stanice. Potpisala ga je Radmila Hrustanović, koja je kasnije postala gradonačelnica, pa ambasadorka...

Nažalost, ostvarilo se ono čega sam se bojao. Već 6. oktobra sam uz Đinđića video članove surčinske mafije (Čumeta, Dušana Spasojevića...). Poslao sam svom starom drugu Borisu Tadiću koverat sa tim slikama i pitao sam ga da li su to novi savetnici Zorana Đinđića (Imao sam i lične razloge, jer me je ova banda držala deset sati golog u šahtu u Surčinu i pretukla me, skoro do smrti, zbog teksta o njihovim kriminalnim poslovima. A od smrti me je spasao nedavno usmrćen Dragoslav Kosmajac). Boris mi se kasnije pravdao da nije dobio to moje pismo.

Dve godine je Đinđić ludovao. Doveo je na vlast nesvršene studente Čedu Jovanovića, Srđu Popovića, Gorana Vesića, te Vladimira Bebu Popovića...

Svakog dana je iznosio nove ideje o reformi društva, koje građani, umoreni Miloševićevom politikom, nisu mogli da prate. Ta njegova filozofija života nikom nije bila razumljiva. (''Ko hoće da se bavi moralom, neka ide u crkvu'', rekao je). Đinđića sam preživeo jer je mislio da sam otvorio duvansku aferu, po nalogu tadašnjeg ambasadora SAD-a Vilijema Bila Montgomerija.

Vašington je pokušao da obori Đinđića, koji se enormno bogatio, tako što je preko agenta CIA Dejvida Nejbora isporučio potpredsednika Vlade Srbije generala Momčila Perišića, koji je uhapšen za špijunažu, na licu mesta. Vašington je pogrešno procenio da će Đinđić morati da podnese ostavku, makar iz moralnih razloga, ali se to nije desilo.

Nakon toga je doneta odluka da se Đinđić obori sa vlasti na drugi način.

Zemunski klan je uspostavio teror u zemlji. Preuzeli su trgovinu narkoticima, kradenim automobilima, svakodnevno su ubijali one koji su im se suprotstavljali u poslu.

Tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović je rekao 30. decembra 2002. godine potpisanom novinaru da on može da naredi Sretenu Lukiću da pošalje brigadu policije i pobije sve članove surčinske bande, koja je kasnije nazvana zemunskim klanom, ali da za tu odluku nema saglasnost premijera Đinđića.

U režiji predstavnika MI 6 u Srbiji Entoni Moktona i agenta CIA Dejvida Blejka Đinđić je streljan 12. marta 2003. godine. Od Srba su u zaveri učestvovali njegov kum Dragoljub Marković iz Surčina, Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović.

Za dve godine Đinđićeva vlada je preko mafijaških ministara Bože Đelića, Aleksandra Vlahovića, Miroljuba Labusa, Danka Đunića i guvernera Mlađana Dinkića pregazila Srbiju. Zatvorila je sve domaće banke, otela Miloševićeve i državne pare na Kipru...

Evo kako je ugledni britanski dnevnik Gardijan video promenu režima u Beogradu ubistvom Đinđića.

Tekst britanskog novinara Nila Klarka o Zoranu Đinđiću, objavljen dva dana nakon njegove smrti, otvara i spekulacije o sudbini današnjeg predsednika Aleksandra Vučića.

Braća po izdaji

Dva dana nakon ubistva premijera Srbije dr Zorana Đinđića londonski dnevnik Gardijan objavio je komentar svog novinara Nila Klarka (Neil Clark), kojim je opisao pokojnikov životni put. Prema svecu i tropar, smatrao je Klark, te je slika o miljeniku Vašingtona i Zapada, naslikana Klarkovim perom, bila crna, da crnja ne može biti. Njegova udovica Ružica Pavlović Đinđić, koja je procvetala na Dedinju nakon muževljeve smrti, nasledila je svu njegovu imovinu, a po rešenju o ostavini koje je doneo Prvi opštinski sud u Beogradu, često dopunjujući to osnovno rešenje novim računima i nekretninama, da se Vlasi (Srbi) ne sete. Gospođa Đinđić, miljenica nemačke kancelarke Angele Merkel, školuje decu u njenoj zemlji, a krcka desetine miliona evra i rukovodi mnogobrojnim kompanijama u Srbiji, čiji je suvlasnik. Njen muž je iz Nemačke u Srbiju, došao u patikama, a za dve godine na mestu premijera zgrnuo je stotine miliona evra. Njena pomada daleko se oseća. Gospođa Đinđić često je govorila da je sadašnji predsednik Vučić podseća na njenog muža. Zoran je kupio latifundiju u Argentini, a Aleksandar se spremao na bekstvo u Urugvaj. Da li će im i sudbina biti zajednička? Da li bi novinar Gardijana danas i za Vučića napisao da ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač? (Osim mene)

Beogradski kvisling

Piše: Neil Clark

(14. mart 2003. Gardian - London)

Počasti Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru, pljušte kao kiša. Prvi je počeo predsednik Buš, hvaleći njegovo "snažno vođstvo", dok je portparol kanadske vlade veličao "vesnika demokratije", a Toni Bler govorio o energiji koju je Đinđić posvetio "reformisanju Srbije".

U čituljama zapadnih listova Đinđić je skoro uvek slavljen kao bivši student-agitator, koji je hrabro poveo narodni ustanak protiv okrutnog diktatora i pokušao da uvede svoju zemlju u novu demokratsku eru. Ali izvan CNN-ove verzije svetske istorije, karijera Zorana Đinđića izgleda prilično drugačije.

Oni koji se ograđuju od doktrine promene režima trebalo bi da se sete da Irak nije prva zemlja u kojoj su američka i druge zapadne vlade pokušale organizovati uklanjanje vlade koja nije odgovarala njihovim strateškim interesima. Pre tri godine, na redu je bila Miloševićeva Jugoslavija.

U svojoj nedavnoj biografiji Miloševića, Adam Le Bor otkriva kako su Sjedinjene Države natrpale 70 miliona dolara u kofere srpske opozicije u njenom naporu da zbaci jugoslovenskog lidera 2000. godine.

Po naređenju državnog sekretara Medlin Olbrajt, tajna američka kancelarija za jugoslovenske poslove bila je pripremljena da potpomogne organizovanje ustanka koji bi zbrisao autokratskog Miloševića sa vlasti.

Istovremeno, postoje dokazi da su podzemne kriminalne grupe, kontrolisane od strane Zorana Đinđića i povezane sa američkom obaveštajnom službom, izvele serije uspelih atentata ključnih ljudi koji su podržavali Miloševićev režim, uključujući ministra odbrane Pavla Bulatovića i Žiku Petrovića, šefa jugoslovenskog avioprevoza.

Kada su S. Milošević i njegova Socijalistička partija konačno pali, Sjedinjene Države su dobile "reformističku" vladu u Beogradu kakvu su želele. Novi predsednik Vojislav Koštunica je primio bukete, ali poluge moći je držao čovek Stejt Dipartmenta Zoran Đinđić - i on sigurno svoje vašingtonske sponzore nije izneverio!

Prvi prioritet je bio uvođenje programa "ekonomskih reformi" - što je izraz novog svetskog poretka za rasprodaju državne imovine u bescenje multinacionalnim kompanijama. Preko 700.000 jugoslovenskih preduzeća ostalo je u društvenom vlasništvu i uglavnom je bilo kontrolisano od strane radničkih odbora, sa svega 5% kapitala u privatnom vlasništvu.

Kompanije su mogle biti prodate ako je manje od 60% kapitala pripadalo radnicima. Đinđić je brzo promenio zakone i rasprodaja je mogla da počne.

Posle dve godine u kojima je hiljade društvenih preduzeća bilo prodato, (mnoga kompanijama koje su učestvovale u bombardovanju Jugoslavije 1999.), prošlomesečni izveštaj Svetske banke je obilovao pohvalama Đinđićevoj vladi i njenom "angažovanju internacionalnih banaka u procesu privatizacije".

Ali Đinđiću nije bilo naređeno da proda samo državnu imovinu. Milošević je takođe morao da ode, za obećanu nagradu od sto miliona dolara, čak ako je to značilo i njegovo kidnapovanje u suprotnosti sa jugoslovenskim zakonima i slanje avionom RAF-a na američki finansirano režirano suđenje u Hag.

Kad je prodao imovinu svoje zemlje, njenog bivšeg predsednika i svoje političke rivale, šta je još ostalo da se proda? Jedino još sama država. I januara ove godine, Đinđić je upravo to i uradio.

Uprkos suprotstavljanju većine njenih građana, "vesnik demokratije" sledio je zahteve "međunarodne zajednice" i posle 74 godine ime Jugoslavije nestalo je sa političke mape. Strateški cilj njene zamene serijom slabih, podeljenih protektorata konačno je bio postignut.

Ponekad, ipak, i najbolje izvedeni planovi krenu naopako. Uprkos zapadnim hvalospevima, malo će Srba oplakivati Đinđića. Za veliku većinu Srba, Đinđić će ostati zapamćen kao kvisling koji se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije.

Đinđićeve toliko hvaljene reforme podigle su cene komunalnih usluga nebu pod oblake, nezaposlenost je oštro skočila na 30%, i skoro dve trećine Srba sada živi ispod linije siromaštva.

Još nije jasno ko je ispalio hice koji su ubili Zorana Đinđića. Verovatnoća je da je to bila operacija podzemlja, njegove veze sa organizovanim kriminalom konačno su ga sustigle. Ali, ma kako to surovo zvučalo, ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi rado povukli obarač. U svojoj nedavnoj poseti Beogradu, bio sam pogođen ne samo razinom ekonomske nepravde, nego i mržnjom skoro svakoga koga sam sreo prema premijeru, čija je popularnost u narodu pala ispod 10%

Lekcija iz Srbije za današnje serijske menjače režima je jednostavna. Možete pokušati da podjarmite ljude sankcijama, razaranjem i bombama. Možete, ako želite, da zbacite vlade koje vam se ne dopadaju, možete pokušavati da nametnete svoju volju postavljanjem Hamida Karzaija, generala Tomija Frenksa ili Zorana Đinđića da glume imperijalne konzule. Ali, ne zamišljajte da možete naterati poniženi narod da ih poštuje.

(Tekst je preveden sa ovog linka: http://www.theguardian.com/world/2003/mar/14/serbia.comment).

Dan kasnije drugi novinar Gardijana preneo je i moju izjavu koju možete pročitati na linku (http://www.milovanbrkic.com/guardian.htm). Deset dana kasnije uhapšen sam u zloglasnoj akciji ''Sablja"' u kojoj je u vanrednom stanju, bez sudskog naloga, uhapšeno i pritvoreno više od 13.000 građana. Bilo je planirano hapšenje Vojislava Koštunice, koga je, po naređenju iz Vašingtona, spasio tadašnji ambasador Montgomeri, prenoćivši u prostorijama Koštuničine stranke. Vlast je moje hapšenje predstavila kao da sam bio idejni vođa surčinskog klana. Posle 11 dana sam pušten iz zatvora jer su ambasador Montgomeri i izraelska ambasadorka došli da me posete u zatvoru, da vide o čemu je reč, pa su me ujutru izveli iz zatvora i sudija mi je ukinuo pritvor, a optužen sam bio zbog klevete tadašnjeg ministra policije.

Onda je Srbiju zajašio novi predsednik Boris Tadić, koji je, protivno Ustavu Srbije, bio i predsednik Demokratske Stranke.

Žuta Vlada na čijem je čelu bio Mirko Cvetković nastavila je da razara Srbiju. Nastavljeno je urušavanje institucija.

Ministarka pravde Snežana Malović je počela sa reformom pravosuđa, tako što ga je privatizovala. Sa svojim ljubavnikom tužiocem za organizovani kriminal Miljkom Radisavljevićem, zatirala je tragove predmetima koje su tužilaštvu dostavljali Bezbednosno informativna agencija i Služba za borbu protiv organizovanog kriminala srpske policije. Magazin Tabloid je objavio o tome tekst pod naslovom Zatiranje tragova, koji je dobio od jednog od Radisavljevićevih zamenika. Možete ga pročitati na ovom linku https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=311&cl=19

U svom izveštaju od decembra 2012. godine, američka organizacija Global Financial Integrity (GFI) iz Vašingtona (koja se između ostalog bavi i praćenjem tokova novca u zemljama sa kojima SAD imaju diplomatske odnose), objavila je tom prilikom i tabelu na kojoj su rangirane države po ilegalnom iznošenju novca iz njih, u periodu od 2001. do 2010. godine. Srbija se na toj tabeli nalazi u samom vrhu po količini iznetog novca, jer je iz nje izneta 51. milijarda dolara, ne računajući iznošenje novca u kešu, raznim kanalima, pa i diplomatskom poštom! Nije teško izračunati šta bi sve Srbija mogla sa ovim novcem...

Na žalost, Srbijom danas apsolutistički vlada verni nastavljač politike Borisa Tadića i Demokratske stranke. Novi "nestatusni" prodavac žute magle, Aleksandar Vučić, sklopio je pakt o nenapadanju sa najkrupnijim aligatorima Demokratske stranke, tako su od njegovog prekog suda i "televizijskih" hapšenja, ostali potpuno zaštićeni Boris Tadić, Dragan Šutanovac, Božidar Đelić, Mirko Cvetković, Dušan Petrović, Dragan Đilas, Bojan Pajtić, i desetine drugih koji čine ozbiljnu kriminalnu mrežu pod providnom retorikom o politici nacionalnih interesa.

Vučić je sačuvao od sudskog progona i njemu lojalne "demokratske" tajkune, Miodraga Kostića-Koleta, Miroslava Bogićevića, ali i najvažnije protagoniste tranzicione pljačke Srbije, vodeće ljude G-17, Mlađana Dinkića, Miroljuba Labusa, Aleksandra Vlahovića, Tomicu Milosavljevića... Ivica Kojić, Dinkićev šef kabineta, danas je šef kabineta Aleksandra Vučića.

Po nalogu Vučića žutu mafiju, koja sada više nema nikakve državne funkcije, obezbeđuje oko 300 vojnih specijalaca! Voze ih blindiranim džipovima, koriste rezidencijalne objekte, imaju poslugu, i svakog meseca olakšaju budžet Srbije za milion evra!

Snaje, svekrve, zetovi i druge hulje, i dalje predstavljaju Srbiju. Sve je to Vučić pomilovao.

Srpska diplomatija već dugo liči na biblijske prizore Sodome i Gomore. Na sceni su porodično-ljubavne afere, lopovske afere, promocije najnižih poriva, afirmisanje najgoreg ljudskog šljama i gušenje svake pametne aktivnosti koja bi doprinela približavanju Srbije savremenim civilizacijskim tekovinama.

Bivši srpski predsednik Boris Tadić (izgubio vlast u junu 2012. godine), imao je smisla za despotiju. Kada bi svojim konkubinama napravio dete, ili kada bi mladiće, svoje bivše učenike, takođe ispitao u svim pozama, slao ih je u diplomatiju!

Ana Urošević je, u vreme dok je Boris Tadić bio ministar odbrane (do 2004. godine), bila ministrov portparol! U to vreme imala je 24. godine. A kada je Boris postao predsednik Srbije 2004. godine, stekao je i ustavna ovlašćenja da potpisuje agremane za naše ambasadore, koji su odlazili na službu u ambasade u zemljama sa kojima imamo diplomatske odnose.

Mlađarija je bila opsesija srpskog predsednika. Što mlađi, to značajniji.

Ana Urošević je sa 25 godina života, bez ikakvog diplomatskog iskustva, upućena u ambasadu Srbije u Rimu, na mesto sekretara! Predsednik je često odlazio u Rim, da prebroji svoje novce, a hvala Bogu, nakupilo se nekoliko stotina miliona evra. Šetajući sa Anom rimskim trgovima, njih dvoje su se glasno svađali i tukli!

Kada je dobio i drugi mandat, Boris je doneo ukaz da Ana Urošević u Rimu boravi kao ambasador Srbije. Nije imala više od 30 godina! U takvom životnom dobu, u ozbiljnim državama, njene diplomate, ne doguraju dalje od atašea!

A kada se Ana porodila, noseći njegovo dete, Boris je svoju konkubinu udomio. Njenu svekrvu, zloglasnu Radmilu Hrustanović, bivšu gradonačelnicu, a potom zamenicu gradonačelnika, Boris, ukazom, postavlja za ambasadora Srbije u Bratislavi! I to u vreme kada je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas smenio svoju zamenicu zbog korupcije i nestručnosti, Rada ode u Bratislavu!

Vladimir Petrović je prvo bio sekretar ambasade Srbije u Vašingtonu. Američki je državljanin! Potom je, pored protivljenja Bele kuće, Tadić ostao uporan u nameri da Petrovića imenuje za ambasadora, jer mu je pretio sudski proces, u postupku koji je pokrenut protiv guvernera Roda Blagojevića, kome je Petrović, takođe, bio sekretar. Njega su optužili da je sa Rodom, u izborni štab Baraka Huseina Obame odneo 50 miliona dolara, poklon Borisa i njegove kamarile svom demokratskom kolegi. Hilari to nikada nije zaboravila, jer je bila protivkandidat Huseinu Obami, na stranačkim izborima.

Vladimiru Petroviću su, takođe, bili istekli svi mandati. On se u međuvremenu priženio kćerkom Olivera Antića, tada savetnika Tomislava Nikolića.

Klan Klintonovih oborio je Tadića s vlasti. Tekstom IDI-AMIN, Magazin Tabloid mu je preneo poruku šta ga čeka. Pogledajte tekst na linku (https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=197&cl=11)

Međutim, Vučić je naterao Tomislava Nikolića da ne ide u drugi krug, nakon što je u prvom bio ispred Borisa. Preneo sam tada poruku advokatu Vladimiru Božoviću, Tominom prijatelju, da će Nikolić biti u teškoj poziciji, ako opet za novac protežira ponovo Borisa. Božović mi se sutradan javio iz Zrenjanina, potvrdivši da će Toma ići u drugi krug i da je shvatio poruku.

Magazin Tabloid je štampao specijalni broj u 200 hiljada koji je podeljen u Vojvodini, a čije rasturanje je Vučić pokušavao, koliko je mogao, da sabotira, po nalogu Miodaraga Rakića, tada Borisovog šefa kabineta, jer je Rakić imao snimke o novcu koji je i njemu, u milionskim iznosima predavao. Štampanje tog broja platio je Igor Mirović, direktno štampariji Gragfoprodukta u Novom Sadu.

Nakon pobede naprednjaka, svi saradnici Magazina Tabloid stavljeni su na crnu listu i bio im je zabranjen pristup stranci i institucijama. Vučić danonoćno optužuje potpisnika ovih redova da ga reketira!

Kada je 2012. godine izabran za predsednika Srbije, Tomislav Nikolić je, tada, čvrsto obećao da će diplomatsku službu očistiti od kukolja, nesposobnih i korumpiranih. Najavljivao je, mesecima, postavljenja novih ambasadora i povratak Borisove kamarile.

Najavljivao je gospodin Nikolić da će odmah vratiti u zemlju ekonomske savetnike, koji su, po Dinkićevom nalogu, i izboru, upućeni u skoro sve naše ambasade i diplomatska predstavništva, sa namerom da oni ugovore poslove našim kompanijama!

Takozvane ekonomske diplomate Srbije postavljene od Toronta do Sarajeva, od Stokholma do Praga, Zagreba, Pekinga, Kijeva i Moskve, nisu uspele da dovedu ni jednu novu kompaniju u Srbiju.

Tako je naš predstavnik u Torontu, rođen 1981. godine i radio u revizorskoj kući, njegov kolega iz Sarajeva od radnog iskustva ima zvanje savetnika po raznim ministarstvima, diplomata iz Stokholma je u firmi Komes bio komercijalista, a ostatak biografije mu popunjavaju poslovi po raznim ministarstvima i sličnim institucijama, dok naš predstavnik u Pragu nije ekonomista nego pravnik, koji je između ostalog, radio i u bankama.

Ekonomski diplomata u Zagrebu je politikolog i magistar filozofije, koji kao radno iskustvo navodi da je bio menadžer kancelarije, honorarni prevodilac, da je radio u omladini JAZAS-a i kao trener za edukaciju državne uprave, a na kraju je postao asistent na katedri za filozofiju u Nišu.

Predstavnik u Kini je diplomirao i prevodio kineski za državne institucije, a bio je i u predstavništvima SDPR-a i Hemofarma u Kini. Ekonomska savetnica iz Kijeva je završila Filološki fakultet i prethodno radila samo u Ministarstvu ekonomije. Na kraju, predstavnik u Moskvi je bio direktor preduzeća Zobeks i Liomatik i radio je u Sekretarijatu za unutrašnje poslove.

Plate ekonomskih savetnika kreću se od 2.600 do 4.618 evra, i zavise od zemlje službovanja, kao i od zvanja savetnika, koje može biti prvi sekretar, savetnik, prvi savetnik ili ministar savetnik.

I obeća predsednik Nikolić da će ih vratiti kući, pa zaboravi. Ili, treba biti iskren pa reći da on, ustvari, ni o čemu ne odlučuje. Aleksandar Vučić mu udara packe i šamare, i zapoveda.

A kada Vučić zatraži, Nikolić odmah potpisuje. Tako je za ambasadora u Ukrajinu upućen Rade Bulatović, čovek protuva, Crnogorac iz Kolašina. Rade je bio savetnik Koštunice, dok je on bio predsednik SRJ, potom je uhapšen u akciji ''Sablja'', a kada je 2004. godine Koštunica postao premijer, Bulatović je postavljen za direktora BIA. Bez zamenika, jer njega niko ne može da zameni, govorio je.

Po isteku mandata, Bulatović se upisuje u advokatski imenik, postaje suvlasnik u firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje, zajedno sa Vilijamom- Bilom Montgomerijem, nekadašnjim ambasadorom SAD u Beogradu, koji, iz nekih radova, ne ide u SAD-e!

A Bil je već duže vreme savetnik u Srpskoj naprednoj stranci za spoljnu i unutrašnju politiku, a specijalnost mu je izdaja. Po njegovom nalogu je Rade Bulatović, advokat, ljudska ništarija, upućen u Kijev, da za američku službu obavi zadatak, špijunske prirode. A KGB, jadan on, kao ništa ne zna!

Naša diplomatska predstavništva su otuđeni centri, koji račun ne podnose centrali, već svojim bivšim šefovima.

Nije ni čudo što se srpski diplomati na prijemima u svetu ponašaju sa velikom mržnjom prema zemlji koju predstavljaju. A predstavljaju nas ološ, snaje, zetovi, konkubine, spremne da izdaju sve i svakog, za šaku dolara.

Dok Vučić daje od sebe znake života, on će, i rukama i nogama, raditi protiv Srbije. Možda će poželeti da ga sahrane u Prizrenu, odakle je čovek koji je njegov biološki otac.

Ambasador Srbije u Iraku je blizak prijatelj britanskog premijera Borisa Džonsona, kao izdavač štampao je njegovu knjigu, kao i knjigu o istorijatu britanske službe MI 6 uz njenu dozvolu. Umesto da ga brzopotezno pošalju u London, Vučiću je stalo da on direktno kontaktira sa MI 6, što mu ne ide za rukom. Zato je poslao poluidiota za ambasadora u London, koja je bila pomoćnik ministra ispred Demokratske stranke.

U Grčkoj je ambasador Srbije čovek koji je državljanin Britanije, jer mu je supruga Engleskinja. Umesto da ga odmah pošalju u Vašington, Vučić je poslao nesrećnog Marka Đurića, da nadgleda njegovu imovinu.

Novinar u penziji Miroslav Lazanski je čekao agreman iz Moskve godinu dana, umesto da je pitan ruski ambasador koga bi Moskva želela da vidi kao ambasadora.

Šta sve o Srbiji još ne znaju strane obaveštajne službe?

Posle rata, kada su uhvatili pesnika Marka Ristića, Đilas i Peko Dapčević poveli su ga na streljanje na Terazije. Ponosno su obavestili Tita da vode Marka na stratište. Tito je vrisnuo i zatražio da ga odmah dovedu kod njega. Posle srdačnog prijema, Tito je Marka poslao za ambasadora u Pariz, jer je bio pariski đak, sa velikim vezama u ovoj zemlji.

Spoljna politika Vučića je na starim granama. Radikalski ološ nas predstavlja i dalje u svetu. Srbiji su potrebni profesionalne diplomate, a ambasadori moraju biti ljudi od integriteta, znanja, vaspitanja... Kojima je važnija Srbija od stranačke pripadnosti.

Dragan Đilas, jedan čovek u više likova: kako je postao kalif beogradski i kandidat za velikog kalifa, pa onda nastavio da se druži sa kartelom Aleksandra Vučića

Priču o bivšem gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, moguće je napisati na mnogo različitih načina, ali tokovi njegovog uspona, od skromnog studenta do budućeg vođe (koji je, izgleda, spreman da zameni i ovog, još uvek važećeg) uvek vode u jednom pravcu: novac, moć, slava. Upravo tim redom i nikako drukčije. To potvrđuju i novi i stari prilozi za njegovu biografiju.

Prijatelji Dragana Đilasa, bolje reći njegove prijateljice iz noćnog života, kažu da gospodin Đilas ima na ramenu istetoviranog belog medveda koji sedi na santi leda! Psiholozi, svakako, mogu da odmah shvate o kakvoj je ličnosti reč.

Vučić i Đilas imaju istu ćud. Obojica su nasilni tipovi, što će postati jasnije detaljnijim iščitavanjem njihovih metoda osvajanja vlasti. Dok Vučić "u ime naroda" sa svojim svitom pelješi svuda po Srbiji, Đilas je, takođe "za dobro Beograda", nemilice tamanio gradski budžet.

Kad je gospodin Dragan Đilas ušao u takozvanu visoku politiku 2004. godine, čitava novija istorija Demokratske stranke, u čije je članstvo ušao kao "visoki funkcioner", bila je završena. Promenjen je prethodni režim, ubijen je vođa pobedničke koalicije iz oktobra 2000. godine, a proces kriminalne privatizacije bio je u svom klimaksu..

Vreme je pokazalo: kad se jednom dokopao moći i vlasti, Đilas nije uspevao da prikrije svoj autokratski karakter, pa je danas vidljivo sa svih strana kako forsira kult svoje ličnosti, i sve što ide uz to, nasuprot neveštom scenariju, da sebe predstavi kao "narodnog gradonačelnika".

I brojne činjenice govore u prilog tome. Na primer, u ranim danima svoje vladavine Beogradom, doneo je neki poslovnik o radu gradskog veća kojim je opoziciji bilo onemogućeno da usmeno na početku sednice, putem ovlašćenog predstavnika predlagača, obrazloži predloge izmena ili dopuna dnevnog reda (pa je to kasnije teškom mukom ispravljeno).

Počeo je Đilas da govori i vojnim rečnikom pa sve češće pominje "komandnu odgovornost"! Stanje gradskih sistema uglavnom je loše, rad Skupštine grada je primer besmisla, jer unapred donete odluke koje sprovodi njegov "menadžment" treba samo "aklamacijom" usvojiti bez mnogo rasprave. Za vreme njegove vladavine dešavalo se svašta, pa i brojni sukobi interesa, kršenja raznih zakona, korupcionaški skandali i druge afere u zdravstvu, pokušaj masovne pljačke građana naplatom nepostojećih dugovanja preduzeću Infostan, doslovno razvlašćivanje prigradskih opština, masovni dolazak plaćenih partijskih funkcionera u izvršnoj vlasti grada i gradskih opština, ali i u upravnim i nadzornim odborima gradskih i opštinskih preduzeća...

Konačno, i sam Dragan Đilas se, u svojstvu gradonačelnika, nalazio se na vrhu piramide onih koji su u sukobu interesa (ustvari, obrnuto, on je svoje interese harmonizovao!), jer je stekao ogromno bogatstvo tek od kako je ušao u politiku 2004. godine.

Dragana Đilasa slobodno možemo nazvati beogradskim Sarumanom (lik iz Tolkinovog Gospodara prstenova), gospodarom žutih beogradskih Orka. Sa jedne strane - javno - slatkorečiv, umiljat, ljubitelj zalutalih golubova, romski car, mostograditelj, very straight gay, pardon, guy - but not gay at all (ukratko, "zdrav" i nije "nastran", prim. red.).

Sa druge strane, ne baš tako tajno - multimilioner u evrima, u sukobu interesa kao vlasnik brojnih firmi, vlasnik velikog i malog brata, licenci za fastfood brakove i provincijski kvazisvingeraj, psovač tankih nerava (na sednici grada, javno, najpogrdnijim izrazima izvređao jednog odbornika), nesvikao na kritiku i suprotno mišljenje.

...Jedina razlika između republičkog i gradskog nivoa vlasti je ta što je Đilas zloupotrebom svog položaja i moći (novca) uspeo da uništi opoziciju u gradu Beogradu (pre svega SRS, koju je privoleo da bude saučesnik u vlasti lukrativnim učešćem u upravnim i nadzornim odborima preduzeća i ustanova Beograda, što zvuči neverovatno). I, još važnije, uspeo je da pod totalnu kontrolu stavi sve medije koji izveštavaju o gradskim temama. Dakle, Đilas je bio uspešniji od Tadića u falsifikovanju stvarnosti, i to je sve. Nije ni čudo jer je upravo on uz Šapera i Krstića, bio glavni falsifikator stvarnosti u Srbiji. Naravno, kada to radi samo za sebe, Đilas je uspešniji nego kada radi za Tadića..."

Na ovom mestu ne treba zaobići ni neke od ključnih crta njegovog karaktera koje govore da je reč o neopisivo slavoljubivom čoveku, što govore mučne scene počasti koje mu priređuju kompromitovani ministri i udvorice raznih kalibara. Tako mu je "...u okviru obeležavanja Dana omladinskih radnih akcija" (!) uručeno priznanje "za ukupnu brigu o gradu i projekat izgradnje mosta preko Ade Ciganlije"! A, kakve to veze ima Dragan Đilas sa projektom onog skandalozno skupog mosta i zašto nagrada za projekat koji nije njegov, to nije ni bilo važno, jer je sa radošću primio nagradu (a to je valjda i bio smisao događaja). Među brojnim svečanostima koje je Đilas upriličio u svoju čast, bila je i ona već zaboravljena, kad mu bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević uručuje priznanje "...za odgovorno postupanje grada Beograda u primeni Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu"!

Primio je Đilas ovo odličje iz ruku čoveka koji je u njegovom mandatu sproveo čitavu kampanju protiv Gradskog sekretarijata za zdravstvo, tokom koje su otkrivani korupcionaški skandali u beogradskim domovima zdravlja i kliničko bolničkim centrima (a čelnici tih ustanova pohapšeni i izvedeni na sud). Valjda je kod Đilasa dobro došao svako ko veliča kult njegove ličnosti, drugog smisla nema njegovo uživanje u nagradama i počastima.

Mora da je njegov psihološki profil imala u rukama američka ambasadorka u Srbiji Meri Vorlik kad je njenim zalaganjem dobio nagradu za "reformatora godine" od organizacije NALED (National Alliance for Local Economic Development), koja ima engleski naziv a posluje - samo u Srbiji! Mada je NALED u svojim osnivačkim aktima isključivo lokalna NVO sa velikim "vizijama", ta organizacija je uglavnom finansirana iz američke Agencije za međunarodni razvoj - USAID. Đilas je dobio nagradu neposredno nakon što je dobio nadimak "Drvosek", posle seče platana u najdužem beogradskom bulevaru. Povod je, očito, bio daleko manje važan od same nagrade...

Teškim batinama jedan građanin Grocke je platio svoju veru u, Ustavom Srbije, zagarantovanu slobodu javnog izražavanja političkog mišljenja. Naime, negde tokom 2008. godine, kad su Dragan Đilas i Boris Tadić zajedno išli u obilazak ove prigradske opštine, šezdesetogodišnji Milan Marčeta, koji se tom prilikom zatekao na ulici, dobacio je Tadiću: "Svaka čast vama, predsedniče, ali što ste poveli ovog lopova?" (pokazujući rukom na Đilasa).

Samo par minuta kasnije, Aleksandar Bjelić, nekadašnji vozač pokojnog premijera Zorana Đinđića, koji je tog dana bio u pratnji Đilasa i Tadića, pokazao je svoju "ideološku svest" i odanost kultu ličnosti tako što je nesrećnog Marčetu oborio na betonsku ogradu, a onda ga tukao pesnicama po glavi, sve dok ga doslovno nije unakazio! Mada je Marčeta zapomagao, zvao u pomoć, prisutna lokalna policija se nije ni pomerila. Znatno kasnije, jedan pozornik je osetio potrebu "da objasni stvar", pa je rekao : "Znate li vi ko je on? Ne smemo na njega..."

Odmah potom, demokratska propaganda je Marčetu odmah proglasila "alkosom, provokatorom i radikalom koji je sam sebi razbio glavu". Nije dugo prošlo, zapravo, već u septembru 2009. godine, ovaj, do tada anonimni tabadžija, šofer i telohranitelj, privremeno unapređen u pomoćnika gradonačelnika, postaće menadžer u gradskoj vladi Beograda pod komandom Dragana Đilasa.

Gospodin Đilas bio je oženjen Milicom Delević, sa kojom ima dvoje dece. Od nje se razveo pre tri godine i oženio mlađom sa kojom ima kćer.

Gospođa Milica je bila direktorka vladine Kancelarije za pridruživanje Evropskoj uniji, sa platom od nekoliko hiljada evra. Izgleda da umesto Dragana, alimentaciju plaća Republika Srbija, u vidu ogromne plate njegovoj bivšoj supruzi.

Diplomatski izvori kažu da je gospođa Delević jedna fatalna žena. Naime, ona se, tajno volela, sa američkim ambasadorom u Beogradu Kameronom Manterom. Kada je otkrivena njihova veza, ambasador Manter je odmah povučen, poslat na službu čak u Bagdad, a potom u ambasadu u Pakistanu, po kazni.

Ali, šta je sve gospođa Delević šaputala na jastuku američkom diplomati, opisujući svog, i druge ljude sa srpske političke scene?

Kako je Dragan Đilas, novi gradonačelnik Beograda, postao milioner i na čiju štetu, Magazin Tabloid je opisao u broju 162.

Biografiju novog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa moguće je čitati na više načina. Službeni deo govori o mladom i uspešnom čoveku čija slava teče od 1991. godine i njegovog susreta sa Slobodanom Miloševićem u svojstvu predstavnika pobunjenih studenata protiv ondašnjeg režima. Rečenicom koja je obećavala: "Predsedniče, podnesite ostavku, učinićete veliku uslugu srpskom narodu", stupio je Dragan Đilas na javnu scenu Srbije, ne skidajući se sa nje do današnjih dana.

Multikom group je osnovan 2005. godine, a osnivači su bili Dragan Đilas, Dragoslav Ilić i Nebojša Garić. Đilas je uložio oko 1,4 miliona evra, Ilić 1,3 miliona, a Garić oko 200 hiljada evra. Multikom group je već 2006. godine zaradio tačno 55 miliona evra, čime je ušao među nekoliko najprofitabilnijih firmi, a Dragan Đilas postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji!

Multikom group nije krila od javnosti da je 2006. godine zaradila 55 miliona evra, nego je obznanila i da je Đilasova Dajrekt medija u istom periodu imala ukupan prihod oko 43 miliona evra! Deo Multikom group čine i Ovejšn advertajzing i Sparkiventpromoušn, čiji je prihod 2006. godine bio oko četiri miliona evra.

Tokom 2007. godine Đilas je zaradio 83,8 miliona evra, a prihod njegove kompanije povećan je za skoro 50 odsto u odnosu na proteklu godinu. Tada konačno i kreće u trku za gradonačelnika Beograda, nakon zaludnog ministrovanja (bez portfelja) i nikad umrle želje da bude predsednik srpske vlade. Konačno, u proleće 2008. godine, rezultati izbora za gradonačelnika Beograda još jednom su pokazali šta građani misle o demokratskim pljačkama. Veliki broj razočaranih učesnika u svrgavanju prethodnog režima, koji su sve nade polagali u preporod države demokratskim putem, doživeli su da mnogi samozvani protagonisti tog procesa besramno zbrinjavaju sebe i svoje bližnje o trošku države i naroda, da pljačkaju i otimaju, da ruše tamo gde bi trebalo da grade, a da grade tamo gde zakonom nije dozvoljeno. Upravo je Beograd pun takvih primera.

Zašto je baš Đilas dobio pravo da prodaje televizijske sekunde na državnoj televiziji, zna njen bivši direktor Aleksandar Crkvenjakov, ali i sadašnji, Aleksandar Tijanić.

Bilo je za očekivati da taj monopol ima na televiziji B92 čiji je bio suosnivač, ali doći u RTS sa idejom monopolske pozicije u poslu prodaje reklamnog prostora, mogao je samo neko ko je imao političku saglasnost i određene koncesije prema "oslobodiocima" ove informativne ustanove.

Osim kontrole elektronskog prostora, novi gradonačelnik je čovek čije su graditeljske ambicije očigledne. Do sada ispoljeni karakter ovog čoveka pokazuje sklonost prema totalitarnim režimima, uprkos njegovim demokratskim zakletvama. Idealan kao aktivista komandne ekonomije, kao što je bio Albert Šper u Hitlerovoj Nemačkoj, lako je pretpostaviti da bi svojim znanjem i energijom besprekorno opsluživao dirigovane režime. Ali, čak i u ovoj savremenoj srpskoj anarhiji, amalgamu selektivne demokratije i propale autokratije, Đilas se snalazi odlično. Ima ga i na zemlji i na nebu. Ponekad i u blatu.

ĐILASOVA BLAGAJNA. Firma Dragana Đilasa Dajrekt medija zastupa kompanije Telenor, Henkel, Bajersdorf Hamburg, Apatinsku pivaru, Bambi, Nektar, Loreal, Knjaz Miloš, Podravku, Štark, Kraftfuds, Delta DMD, Frikom, Imlek, Banka Inteza, Efes Vajfert, EFG Eurobank, Džonson i Džonson i mnoge druge. U poslu oglašavanja, Dragan Đilas je danas apsolutni monopolista u Srbiji. Čak 55 odsto celokupnog reklamnog tržišta ove zemlje nalazi se u njegovim rukama. Pre nego je Đilas i zvanično ušao u politiku, vladao je dobrim delom medijskog tržišta. To je tokom proteklih predizbornih kampanja znao dobro da naplati i političkim saveznicima i političkim protivnicima.

NA LIČNOM RAČUNU NIŠTA A U FIRMI SVAŠTA.

Istine radi, stvari ovako izgledaju: Đilas, zvanično, je predstavio da poseduje stan na Vračaru veličine 110 kvadratnih metara, ušteđevinu od 799 evra i oko milion dinara, automobil SAAB iz 2003. i vlasništvo u firmama Multikom (50 odsto), BBDO Sarajevo (48 odsto), MDI internacional Prag (28 odsto). Njegova supruga ima kuću od 250 kvadrata na Senjaku i automobil citroen C3.

Nakon dolaska naprednjaka na vlast, Đilas je još dve godine bio gradonačelnik Beograda. Podržao je Vučićevu politiku, lažna obećanja, gradnju Beograda na vodi, u čiju je izgradnju i sam uložio dosta para.

Nastavio je da posluje sa Andrejom Vućićem u poslovima koje je istražila amerika DEA, FBI i Agencija za sprečavanje pranja novca.

Nijednom rečju Đilas ne poziva građane na ustanak protiv zločina Vučićevog kartela.

Kako onda oboriti zločinački režim koji vodi građane Srbije u potpuni nestanak?

Jedini način je ustanak.

Obaveštajna zajednica Sjedinjenih Država je najavila obračun sa kartelima na Balkanu. Predsednik Bajden je doneo izvršnu naredbu o primeni svih mera prema onima koji su odgovorni za trgovinu narkoticima na Balkanu, trgovini oružja, belog roblja, migrantima, pranju novca...

Da li je to samo zavrtanje ušiju građanima kojima su miljenici Vašingtona oduzeli i nadu da će osetiti slast slobode? I da li će iko živ dočekati pad Vučićevog režima koji ubija građane, pljačka, ponižava.

Američki filmovi su često surovo realni kada opisuju događaje iz nacionalne istorije. U filmu "Odrastanje Malog Drveta", prikazan je život dečaka koji raste uz dedu belca i baku Indijanku, i od njih uči lekcije iz života.

Dok odrasta u vrletima, i prijatelj porodice, Džon Vrba ga uči ga da sazna ko su njegovi preci. I pripoveda mu kako su beli američki vojnici odveli Indijance u rezervat. Indijanci su, na put bez povrataka, krenuli peške. Pored njih su jahali vojnici na konjima, s puškama na gotovs. Put je bio dug. Prvo su počeli da padaju starci i deca. Vojnici su Indijancima dozvoljavali da zastanu i da sahrane mrtve. Posle im se žurilo i nisu dozvoljavali sahrane.

Džon Vrba pripoveda dečaku, kome su deda i baka dali ime Malo Drvo, da su Kočizi potom, da mrtve ne bi ostavljali lešinarima, nastavili da hodaju i da ih nose na leđima. Muž je nosio mrtvu ženu, brat mrtvu sestru. Pored puta, kojim su ih sprovodili surovi američki vojnici, stajali su beli ljudi. Nemo su posmatrali ovaj jeziv prizor, a Džon Vrba priča Malom Drvetu da je video mnogo belih ljudi kako naglas plaču, postiđeni prizorom svojih sunarodnika. Neki Indijanci, mahom još dečaci, kojima još nije ponestalo snage, nisu želeli da ih odvedu u tor i pokušali su da pobegnu. Neke od njih, vojnici ni rafalnim pucnjima nisu uspeli da pokose, i utekli su u šume. Vratili su se na svoja ognjišta.

Put kojim su Indijanci odvedeni u rezervat nazvali su Put suza. Sudbina Indijanaca nam je poznata.

Kada je američka administracija odlučila da se poigra na Balkanu, Srbija je precrtana iz zemljopisnih karata. Ono što nije uradio Hitler, ostvariće Ujka Sem! Srbija je najsurovije bombardovana, i to u ime ''milosrdne zaštite Albanaca". Onda je počelo komadanje. Okupirano je Kosovo i Metohija. Počela je pljačka. Američke kompanije su, dolaskom DOS-a na vlast opelješile Srbiju za najmanje 30 milijardi dolara! Rasturili su nam vojsku, državne kompanije, namensku vojnu industriju, pretvorili su Srbiju u ogledno poljoprivredno dobro, za eksperimentisanje na životinjama, biljkama i ljudima...

Surovo ubijanje jedne države i naroda, poput Srbije, pogodilo je mnoge građane SAD-a. Mnogi agenti CIA-e, FBI-a i vojnici od karijere javno su digli svoj glas protiv politike Klintonove administracije da na Balkanu uništi Srbe i instalira Al Kaidu! Džon Perkins nije jedini Amerikanac koji je priznao da je, po nalogu svoje vlade, bio ekonomski ubica, da je uništavao države i njihove ekonomije, da je ubijao one koji nisu hteli da podjarme svoj narod. Džon Šindler opisuje kako Klinton, kome je referisao, nije hteo da čuje istinu o ratu u Bosni...

Američka nacija je moćna. I pored najcrnje kontrole informacija, internet je omogućio da časni pojedinci iznesu svoje mišljenje i opišu zločine svoje administracije. Slobode koje su osvojili građani SAD-a u svojoj istorijskoj borbi za njih, nije lako obrisati. Srbija polako nestaje. Izumrla su sela, opusteli su gradovi. Zemlja se parloži... Američke diplomate u Beogradu, ti kurvini sinovi, vrbuju Srbe da im služe kao goniči robova!

Od Zorana Đinđića, Borisa Tadića do Aleksandra Vučića i najnovijih vlastodržaca, svi oni slepo izvršavaju planove američke administracije da Srbija nestane sa zemljopisne karte. Naš nestanak mi liči na Put suza. Umesto belih američkih vojnika, pod izgovorom da nas vode u Evropsku uniju, na konjima jašu naši skotovi.

Samo opštim ustankom možemo srušiti zločinačku vlast i iznenaditi Belu kuću.

1

Bratoubilački rat petardama: Vučićev kartel protiv pobratima Dragana Đilasa

Dva dobra druga, dva prijatelja

Zlo nikad ne ide samo, to se vidi iz nesreće u koju su Srbiju uveli Dragan Đilas i Aleksandar Vučić. Kao Kurta i Murta, kao pismo i glava, derviš i smrt, tako su srasli i njih dvojica, simboli užasa koji traje već desetak godina. Napravili su plan o podeli političke scene na dva bloka, koja bi se smenjivala na vlasti, a sve sa ciljem da se ništa ne promeni.

Ako Đilas preuzme tu ulogu, zaista će se u praksi realizovati početni plan o njihovom lažnom rivalitetu, kojim će se smenjivati na vlasti, dobro pazeći da se sistem ne promeni i da se Srbija ne izvuče iz njihovih kandži. O tome svedoči i urednik Magazina Tabloid Predrag Popović, koji je kao glavni urednik dnevnog lista Pravda imao priliku da upozna ovu dvojicu, njihov odnos i i finansijske kombinacije.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane