Natrag

Hijerarhija zaverenika: Komitet 300 (20)

Na putu bez povratka

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Po nalogu Okruglog stola, Kisindžer je Hejga unapredio iz pukovnika u generala sa četiri zvezdice. To je bilo najmeteorskije napredovanje koje je zabeleženo u analima vojne istorije Sjedinjenih Američkih Država, kojim je Hejg preskočio 280 starijih generala i drugih visokih oficira Američke vojske.

Tokom Hejgovog „unapređenja" i kao rezultat tog unapređenja, 25 starijih američkih generala je prisilno sklonjeno sa dužnosti. Kao nagradu za izdaju predsednika Niksona i Sjedinjenih Američkih Država, Hejg je dobio sjajan položaj - postavljen je za glavnog zapovednika Oružanih snaga Severnoatlantskog saveza (NATO-a), iako je bio najmanje kvalifikovan zapovednik za taj položaj u istoriji NATO-a. Tom prilikom je preskočio 400 starijih generala iz zemalja članica NATO-a i SAD-a.

Kada je vest doprla do Visokog zapovednika Sovjetskih oružanih snaga, maršal Orgakov je pozvao trojicu svojih najviših generala Varšavskog pakta, iz Poljske i Istočne Nemačke, na sastanak koji je prošao veoma veselo - kucalo se čašama i pio se šampanjac do kasno u noć.

Tokom celog Hejgovog mandata na mestu zapovednika NATO snaga, pripadnici elitnog profesionalnog osoblja Sovjetskih oružanih snaga, ljudi koji su ceo život proveli kao profesionalni vojnici, izražavali su krajnji prezir prema Hejgu i otvoreno ga nazivali „kancelarijskim menadžerom NATO-a". Znali su da Hejg svoje imenovanje treba da zahvali Kraljevskom institutu za međunarodne poslove, a ne vojnim snagama Sjedinjenih Američkih Država.

No, pre nego ga je unapređenje odvelo iz Vašingtona, mora se znati da je Aleksandar Hejg, u sprezi sa Kisindžerom, skoro potpuno razorio ulogu predsednika Sjedinjenih Američkih Država i njegove Vlade. Koliko mi je poznato, niko nikada nije opisao rasulo koje su Kisindžer i Hejg za sobom ostavili posle afere Votergejt.

Po zahtevu Kraljevskog instituta za međunarodne poslove Hejg je, posle državnog udara iz aprila 1973, praktično preuzeo vlast nad Vladom Sjedinjenih Američkih Država. Doveo je 100 izabranih agenata Okruglog stola iz Institucije Brukings (Brookings Institution), Instituta za političke studije (Institute for Policy Studies), i Veća za inostrane poslove i stotinu najviših položaja u Vašingtonu popunio tim ljudima, koji su, kao i on, bili obavezni i odani stranoj sili. U krahu koji je posle toga nastao, Niksonova Vlada je rastrgana na komadiće, a sa njom i Sjedinjene Američke Države.

Razmećući se otrcanim frazama i pozama o tobožnjoj odbrani Ustava, senator Sem Irvin je prouzrokovao više štete nego što bi prouzrokovalo bilo koje od navodnih zlodela za koje su optuživali predsednika Niksona. Sjedinjene Američke Države se još nisu oporavile od skoro smrtonosnog udarca koji im je nanet tokom afere Votergejt - operacijom koju je sponzorisao Komitet 300, a sproveli Kraljevski institut za međunarodne poslove, Okrugli sto i „priručni" agenti tajne službe MI6 sa sedištem u SAD-u.

Način na koji je predsednik Nikson, prvo bio izolovan, okružen izdajnicima, a zatim zbunjen, doslovno se odvijao po metodi Tavistoka o preuzimanju potpune kontrole nad nekom osobom, prema metodologiji koju je razradio glavni teoretičar Tavistoka, dr Kurt Levin. Već sam do detalja opisao Levinovu metodologiju; ali kada je reč o školskom primeru u slučaju predsednika Ričarda Niksona, mislim da je vredno ponoviti:

„Jedna od glavnih tehnika slamanja morala strategijom terora se sastoji tačno od sledeće taktike: drži osobu u neznanju u pogledu njenog statusa i očekivanja. Osim toga, ako česte promene, od strogih disciplinskih mera do obećanja dobrog odnosa, uz širenje protivrečnih vesti, kognitivnu strukturu takvog stanja učine krajnje nejasnom, osoba više neće znati vodi li je određeni plan ka željenom cilju ili je od tog cilja udaljava. U tim uslovima čak i one osobe koje imaju jasno zacrtane ciljeve i koje su spremne da preuzmu rizike postaju paralizovane snažnim unutrašnjim sukobom i ne mogu doneti odluku o tome šta da se učini."

Kisindžer i Hejg su se doslovno držali priručnika Tavistoka. To je rezultiralo time da je predsednik Nikson bio smeten, zbunjen, uplašen i demoralisan, pa mu je jedini izlaz bio - kako mu je sam Hejg rekao - da podnese ostavku. 1983. godine napisao sam dve knjige: „The Tavistock Institute: Sinister and Deadly" (Institut Tavistok: mračan i smrtonosan) i „The Tavistock Institute: Britain's Control of U.S. Policy" (Institut Tavistok: britanska kontrola nad američkom politikom), temeljene na tajnim priručnicima Tavistoka, koji su mi dopali u ruke. U tim dvema knjigama sadržane su sve metode i načini delovanja Tavistoka.

Metode Tavistoka su tako uspešno primenjene na rušenje predsednika Niksona da je američki narod u celini poverovao gomilama laži, izvrtanja istine i svim izmišljenim situacijama koje su zaverenici prikazivali kao istinite, a prava istina je da je Votergejt bio satanska laž od početka do kraja. Ovo je važno da se naglasi zato što to zasigurno nije bila poslednja operacija takve vrste.

Koje je to navodne prestupe počinio predsednik Nikson, za koje je zaslužio smenjivanje, i koji je to takozvani „krunski" dokaz kojim su optužbe trebale da budu podkrepljene? Prvo o „krunskom" dokazu. Tu izmišljotinu su osmislili Kisindžer i Hejg oko magnetofomske trake od 23. maja, koju je Nikson, na Hejgov nagovor, predao Leonu Javorskom.

Hejg je satima uveravao predsednika Niksona da će ga ta Traka pokopati, jer „bez imalo dvoumljenja" dokazuje kako je Nikson počinio krivično delo time što je bio saučesnik u provali. Prva reakcija predsednika Niksona su bile sledeće reci upućene Hejgu: „Krajnja je besmislica od toga praviti tako veliko pitanje". Ali Hejg je bio uporan u svom uveravanju sve dok Nikson i sam nije počeo da veruje kako se neće moći odbraniti pred Senatom, i to isključivo zbog te trake od 23. maja.

Kako je Hejg obavio svoju misiju? Sprovodeći scenario koji su mu spremili njegovi kontrolori iz Okruglog stola, imao je jedan neredigovan snimak „krunskog" dokaza, koji mu je snimio neko od njegovog osoblja. Na traci nije bilo ničega što predsednik Nikson ne bi mogao da objasni. Osećajući to, Hejg je primerke tog neautorizovanog i neredigovanog snimka poslao najvećim Niksonovim pobornicima u Predstavničkom domu i u Senatu, kao i samom vrhu Republikanske stranke. Začinjen izrazima kao što su „krunski" i „razoran", te s obzirom na činjenicu da ga šalje Niksonov čovek od poverenja, transkript je delovao kao jastreb kad se obruši na jato golubova - Niksonovi pobornici su se uspaničili i razbežali u zaklon.

Posle te izdaje Hejg je u svoju kancelariju pozvao kongresmena Čarlsa Viginsa, tvrdog Niksonovog pobornika, koji je već bio pristao da u Predstavničkom domu predvodi bitku protiv postupka ostavke. Lažući ga u oči, Hejg mu je rekao: „Bitka je izgubljena". Vigins je posle toga izgubio svaki interes da brani Niksona, verujući kako je Nikson već pristao da odustane od dalje borbe. Hejg se zatim na isti način pobrinuo i za senatora Grifina, vodećeg Predsednikovog pobornika u Senatu. Kao rezultat Hejgovih izdajničkih poteza, senator Grifin je odmah napisao pismo predsedniku Niksonu u kome ga je pozvao da podnese ostavku.

Tri meseca pre toga, Institut za političke studije, kojim vlada Okrugli sto i koji je čedo svog osnivača Džejmsa Varburga, i njegovog kolege Markusa Raskina, izdao je potpuno jednak ultimatum - da predsednik Nikson podnese ostavku - koristeći se propagandnim medijem britanske obaveštajne službe, The New York Timesom, od 25. juna u kome je taj ultimatum objavljen. Tragedija Votergejt je bila korak na putu bez povratka u varvarstvo koje preplavljuje Sjedinjene Američke Države i vodi nas pod vlast svetske vlade - Novog svetskog poretka. Sjedinjene Američke Države su danas na istom mestu na kome se našla Italija kada je Aldo Moro pokušavao da je spasi od veštački stvorene nestabilnosti.

Za kakav prestup je optužen Nikson? Džon Dor, čiji je životinjski karakter bio veoma pogodan za objavljivanje takozvanih članaka o opozivu predsednika Niksona, bio je autor i saučesnik u izvršenju jedne od najdalekosežnijih nezakonitih domaćih operacija kontraobaveštajnog prisluškivanja u istoriji Sjedinjenih Američkih Država.

Kao direktor Međuministarskog obaveštajnog odelenja (Interdepartmental Intelligence Unit, skraćeno IDIU) prikupljao je podatke od svih mogućih agencija savezne Vlade, uključujući i službu za unutrašnje prihode (Internal Revenue Service). Taj program je bio povezan sa Institutom za političke studije. Jedan od svetskih trenutaka Dorove karijere je bio taj da je CIA-i, kojoj je po zakonu zabranjen obaveštajni rad unutar zemlje, na dalju istragu dao 10.000 do 12.000 imena osoba, američkih državljana, koje je smatrao za moguće političke disidente.

18. Jula 1974. taj veliki branilac zakona, uz odmerenu pompeznost, izr neo je „optužbe" protiv predsenika Niksona, što je prenosila televizija širom Amerike. Nije bilo apsolutno nijednog dokaza da je Nikson uradio išta što bi zaslužilo smenjivanje. Zaista, patetična Dorova konstatacija Niksonovih navodnih „zločina", bila je toliko beznačajna da je čudo što je proces išao dalje od toga. Optužbe za utaju poreza, za bombardovanje Kambodže bez odobrenja Kongresa i za nejasnu „zloupotrebu moći", koje na sudu ne bi imale nikakvog temelja, bile su najbolje Dorove činjenice. Kada je predsednik Nikson podneo ostavku, 8. setpembra 1974, Sjedinjene Američke Države su bile do kraja destabilizovane.

Nigde se to nije tako primećivalo kao u ekonomskoj i fiskalnoj politici. 1983. godine međunarodni bankari su se sastali u Vilijemsburgu u saveznoj državi Virdžiniji kako bi razradili strategiju za pripremanje potpunog raspada bankarskog sistema Sjedinjenih Američkih Država. Taj unapred isplanirani događaj trebalo je da natera američke senatore da prihvate vlast Međunarodnog monetarnog fonda nad američkom monetarnom i fiskalnom politikom. Denis Vederston iz banke Morgan Guarantee sa Vol Strita je izjavio kako je uveren da je to jedini mogući spas za Sjedinjene Američke Države.

Taj predlog je odobrila Dičli grupa, koja je nastala u maju 1982. u Parku Dičli u Londonu. 10. i 11. januara 1983. ta strana grupa se sastala u Vašingtonu kršeći time Sermanov zakon protiv trustova (Sherman Antitrust Act) i Klejtonov zakon, i skovala zaveru za rušenje suvereniteta Sjedinjenih Američkih Država na području monetarne i finansijske slobode. Američki ministar unutrašnjih poslova je znao za taj sastanak i njegovu svrhu. Umesto da učesnike sastanka optuži za zaveru, tj. planiranje zločina na saveznom nivou, jednostavno je okrenuo glavu na drugu stranu.

Po gore navedenim zakonima, za dokazivanje zločina je potreban samo dokaz o postojanju zavere, a dokaza da se zavera zaista dogodila, bilo je u izobilju. Ali budući da su se članovi Fondacije Dičli sastali na zahtev Kraljevskog instituta za međunarodne poslove i budući da im je domaćin bio Okrugli sto, niko u Mininstarstvu pravosuđa nije imao hrabrosti da preuzme bilo kakve mere kakve su bili u obavezi da preduzmu oni koji su se zakleli da će da štite zakone Sjedinjenih Američkih Država.

Dičli plan o preuzimanju vlasti nad fiskalnom i monetarnom politikom Sjedinjenih Američkih Država je bio umotvorina ser Herolda Livera, snažnog pobornika kraljevske porodice i člana Komiteta 300. Ser Herold Liver je bio direktor ogromnog konglomerata UNILEVER, važne kompanije Komiteta 300. Liverov plan je zahtevao proširenje uticaja MMF, kako bi MMF mogao da utiče na centralne banke svih zemlja, uključujući i SAD, i da ih preda u ruke banke svetske vlade.

To se smatralo vitalnim korakom na putu stvaranja stanja u kome će MMF da postane vrhovni sudija svetskog bankarskog sistema. Tom krajnje tajnom januarskom sastanku prethodio je sastanak iz oktobra 1982, kome su prisustvovali predstavnici 36 najvećih svetskih banaka i koji se održao u ho-telu „Vista" u Njujorku. Mere obezbeđenja tog seminara, održanog 26. i 27. oktobra, bile su najsnažnije u istoriji „Velike jabuke". I raniji sastanak Gru-pe Dičli je održan u suprotnosti sa američkim zakonima.

Obraćajući se prisutnima, ser Herold Liver je rekao kako je od krucijalne važnosti, do 2000. godine, dokrajčiti taj ostatak prošlosti - nacionalni suverenitet. „Sjedinjene Američke Države će ubrzo morati da shvate da neće biti nimalo bolje od bilo koje zemlje Trećeg sveta, kada MMF preuzme vlast", rekao je ser Herold. Nekim članovima Predstavničkog doma je kasnije rečeno kako se pripremaju planovi o imenovanju MMF-a kontrolorom fiskalne politike Sjedinjenih Američkih Država, koji će se izneti pred Senat Sjedinjenih Američkih Država do 2000. godine.

Govoreći u ime banke Morgan Guarantee, Rimer de Vri je rekao kako je krajnje vreme da Sjedinjene Američke Države postanu članice Međunarodnog monetarnog fonda. „Mora se ponovo razmotriti oklevanje SAD-a iz proteklih 50 godina", izjavio je De Vri. Neki britanski i nemački bankari, bojeći se mogućeg kršenja američkih zakona, rekli su kako je Grupa Dičli samo odbor za ispravljanje tekućih problema. I Feliks Rohatin je govorio o velikoj potrebi menjanja američkih zakona o bankarskom poslovanju kako bi MMF mogao da igra veću ulogu u toj zemlji. Rohatin je tada bio na čelu banke Lazard Freres, koja pripada Rimskom klubu i sastavni je deo Grupe Eagle Star, koju smo već upoznali.

Okruglostolaši Vilijam Ogden i Verner Stang su nadahnuto govorili u prilog predaje američkog fisklanog suvereniteta Međunarodnom monetarnom fondu i Međunarodnoj banci za obračune. Predstavnici Bankarske grupe Alfa (Alpha Banking Group), koja pripada masonskoj loži P2, rekli su kako se Sjedinjene Američke Države moraju prisiliti na predaju „višoj vlasti neke svetske banke", kao uslov za napredovanje prema Novom svetskom poretku.

8. januara 1983. godine, pre velikog sastanka od 10. i 11. januara iste godine, jedan od vodećih članova Rimskog kluba, Hans Fogel, primljen je u Belu kuću. Predsednik Ronald Regan je na taj sastanak pozvao Džordža Šulca, Kaspara Vajnerberga, Džordža Kenana i Lejna Kirklanda, koji su predsedniku Reganu objasnili ciljeve Dičli grupe. Od tog dana predsednik Regan je potpuno promenio stanovište i sarađivao je sa raznim agencijama Komiteta 300 na jačanju prevlasti Međunarodnog Monetarnog Fonda i Međunarodne banke za obračune nad unutrašnjom i spoljnom monetarnom politikom SAD-a.

Nevidljiva vlada Komiteta 300 je napravila ogroman pritisak na Ameriku kako bi promenila njen način života - nagore. Amerika je poslednja tvrđava slobode, i ako nam tu slobodu uspeju da oduzmu, njihovo napredovanje prema stvaranju svetske vlade će biti skoro neminovno. Uspostavljanje svetske vlade je ogroman posao, za koji je potrebno ogromno umeće, organizacijske sposobnosti, kontrola nad vladama svih zemalja i njihovom politikom. Jedina organizacija koja može da obavi taj posao je Komitet 300, a upravo smo videli koliko su već uznapredovali na putu ka tom uspehu.

Najvažnije od svega je duhovna bitka. Na žalost, skoro sve hrišćanske crkve su se srozale na društvene klubove, kojima upravlja beskrajno zlo Svetsko veće crkava (World Council of Churches, skraćeno WCC), čiji počeci ne leže u Moskvi već u londonskom Sitiju, što možemo da vidimo na grafikonu na kraju ove knjige, u kome je prikazana struktura crkve svetske vlade. To telo je osnovano 20-tih godina 20. veka kao sredstvo za sprovođenje politike svetske vlade i spomenik je sposobnostima dugoročnog planiranja Komiteta 300.

Još jedno pokvareno telo, po strukturi i svrsi slično Svetskom veću crkava, jeste Savez zabrinutih naučnika (Union of Concerned Scientist) koji je osnovala Trilateralna komisija, a finansiraju ga Fondacija Karnegi (Carnegie Endowment Fund), Fondacija Ford (Ford Foundation) i Institut Aspen. Taj Savez je predvodio borbu protiv pokretanja američke akcije odvraćanja kao protivmere sovjetskom programu Kosmosfera - svemirskom laserskom oružju koje može iz svemira da uništi ciljeve u SAD-u i u drugim delovima sveta i svemira.

Američki program SDI je bio osmišljen kao protivteža opasnosti od sovjetske Kosmosfere, a ta opasnost još uvek postoji, uprkos uveravanjima da je „komunizam mrtav". Sovjetski portparol Georgije Arbatov je rekao na sastanku Saveza zabrinutih naučnika kako je važno da se odupremo programu SDI, jer, ako taj program postane stvarnost, „biće to vojna katastrofa". Iz godine u godinu Savez zabrinutih naučnika se opirao svakom proračunu u kome su bila predviđena i sredstva za vitalni program SDI; sve dok, 1991, više nije bilo dovoljno novca ni za finansiranje daljeg istraživačkog rada, a kamoli za puštanje tog sistema u orbitu. Savezom zabrinutih naučnika upravlja Kraljevski institut za međunarodne poslove i duboko je infiltriran agentima tajne službe MI6.

U Americi nema ni jednog jedinog aspekta života koji se ne nadzire, koje ne usmerava u „pravom" smeru, kojim ne manipuliše i ne vlada nevidljiva vlada - Komitet 300. Nema ni jednog na izborima izabranog predstavnika vlasti ni političkog čelnika koji nije podvrgnut vladavini Komiteta 300. Niko do sada nije uspeo da otkaže poslušnost tajnim vladarima i da im umakne, uključujući i predsednike Sjedinjenih Američkih Država.

Od 1776, kada je Džeremaju Bentama i Vilijama Petija, grofa od Šelburna, odmah nakon pobede Francuske revolucije, koju su isplanirali i kojom su se rukovodili, Britanska Kruna unajmila da zajedničkim iskustvom krenu na američke doseljenike, preko 1812, kada su Britanci opljačkali i spalili Vašington i uništili tajna dokumenta koja bi razotkrili planiranu izdaju protiv mladih Sjedinjenih Američkih Država, do ubistva predsednika Kenedija, i podmetanja afere Votergejt predsedniku Niksonu, jasno je vidljiva ruka Komiteta 300. Ova knjiga je pokušaj da se otvore oči američkom narodu kako bi video ovu strašnu istinu: naša Amerika nije nezavisna zemlja niti to može da bude dok njome i nama vlada nevidljva vlada - Komitet 300.

(Kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane